NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
a) MATERIJALISTIČKO UČENJE O POSTANKU SVETA
 
Materijalističko učenje o postanku sveta sistematski je izloženo u više naučnih hipoteza, od kojih je najpoznatija čuvena Kant-Laplasova hipoteza.[1]
Po ovoj hipotezi materija iz koje je u toku vremena postao naš celokupni sunčani sistem nalazila se u početku u gasovitom stanju. Tada je ona predstavljala jednu ogromnu maglovitu masu, koja je ispunjavala celokupni prostor u kome se danas kreće naš sunčani sistem. Kant uči da je ova ogromna maglovita masa bila u početku nepokretna, a kada se u toku vremena počela da okreće sama oko sebe, onda se usled toga kretanja razvila ogromna toplota, koja je učinila da ova ogromna maglovita masa postane ogromna usijana lopta. Nasuprot Kantu, Laplas uči da je prvobitna ogromna maglovita masa loptastog oblika odvajkada bila u pokretu i usijanom stanju. Okrećući se oko svoje osovine, ova usijana masa loptastog oblika postepenim zračenjem gubila je sve više od svoje toplote i zbog toga postajala sve gušća. Do najvećeg zgušnjavanja ove mase došlo je najpre u njenom centru, koji je vremenom trebalo da postane sunce. Oko ovog zgusnutog centralnog dela mase velikom brzinom su se kružno kretali njeni ostali delovi. Usled brzog okretanja oko svoje osovine i dejstva centripetalne i centrifugalne sile, ova masa je sve više i više dobijala oblik lopte spljosnute na polovima a ispupčene na polutaru. Na taj način, ova usijana loptasta masa pretstavljala je jedno ogromno gasovito sunce, koje je zauzimalo celokupni prostor sunčanog sistema. Koliko je to sunce bilo veliko vidi se po dužini njegovog prečnika i veličini njegove zapremine. Njegov je prečnik bio 6500 puta duži od prečnika sadašnjeg sunca, a njegova zapremina 860 milijardi puta veća od sadanje sunčeve zapremine.[2] Naporedo sa hlađenjem ovog ogromnog gasovitog sunca, njegovi su se elementi sve više zgušnjavali, njegova se zapremina smanjivala a brzina njegovog kretanja postajala sve veća. Zbog toga se sa polutara ovoga sunca, gde je centrifugalna sila bila najjača a centripetalna najslabija, odvojio jedan deo od njegove glavne mase i u obliku jednog koncentričnog prstena produžio da se kreće u istom pravcu, u kome se kretala i glavna masa sunca. Kako brzina kretanja i zgušnjavanje pojedinih sastavnih elemenata ovoga prstena nisu bili isti, to se on u jednom datom momentu prekinuo i obrazovao novu masu loptastog oblika, koja je, produžujući da se kreće u istom pravcu u kome se kretao i koncentrični prsten od koga je ona i po stala, počela da se kreće i sama oko sebe. To je bila prva planeta našeg sunčanog sistema. Na isti način, u toku vremena, postale su ne samo i sve ostale planete našeg sunčanog sistema, zajedno sa našom Zemljom, nego i svi njihovi sateliti ili pratioci. Tako, dakle, od sunca su postale njegove planete, a od planeta njihovi sateliti ili pratioci. Svi oni zajedno, pak, sačinjavaju naš sunčani sistem.
Pomoću ove Kant-Laplasove hipoteze, kojom su njeni tvorci pokušali da objasne postanak samo našeg sunčanog sistema, Braun pokušava da objasni postanak celog kosmosa.[3]
Da bi se tačnost Kant-Laplasove hipoteze o postanku našeg sunčanog sistema dokazala očiglednim primerom, obično se vrši poznati opit belgijskog fizičara Platoa. U stakleni sud napunjen vodom i čistim alkoholom kane se kap maslinova zejtina. Ako se kroz sredinu te kapi zejtina provuče igla i njome kap zejtina stavi u ravnomerni kružni pokret, onda će se videti kako ta kap zejtina postepeno dobija oblik loptice, spljosnute na polovima a ispupčene na polutaru. Zatim će se videti kako se od ove loptice zejtina postepeno odvajaju manji delovi, a od ovih još manji, koji nastavljaju da se okreću oko delova od kojih su postali, u istom pravcu u kome i ovi.
Ovaj Platov opit treba, dakle, da bude kratkotrajno obnavljanje dugotrajnog procesa formiranja ne samo našeg sunčanog sistema nego i SBIH ostalih sunčanih sistema sveta, koji su postali na isti način kao i naš. Loptica zejtina u ovom Platovom opitu treba da predstavlja minijaturno sunce jednog sunčanog sistema, a njeni manji delovi njegove minijaturne planete i njihove minijaturne satelite ili pratioce.
 
KRITIKA MATERIJALISTIČKOG UČENJA O POSTANKU SVETA
 
Šta treba misliti o ovakvom objašnjenju postanka sveta?
Kant-Laplasova hipoteza kao najpoznatija naučna hipoteza za objašnjenje postanka sveta spada u takozvane velike naučne hipoteze, tj. hipoteze koje imaju za zadatak da obuhvate i objasne ne samo jedan već više prirodnih fenomena i ne samo jedan već više prirodnih zakona. Ona je u toku vremena dopunjavana i ispravljana, tako da se njome i dandanji mogu obuhvatiti i objasniti izvesni fenomeni i zakoni u svetu. No i ovako dopunjena i ispravljena Kant-Laplasova hipoteza ostavlja izvesne značajne fenomene bez objašnjenja i izvesna vrlo važna pitanja bez odgovora.
Tako na primer, ova hipoteza ne objašnjava:
a) Zašto komete nemaju oblik planeta našeg sunčanog sistema i zašto se one okreću oko sunca parabolskom a ne eliptičnom putanjom, kako to čine planete tog sistema.
b) Zašto se planete Uran i Neptun ne okreću oko svojih osovina u istom već u suprotnom pravcu od onoga u kome se kreću ostale planete našeg sunčanog sistema.
v) Zašto pratioci Urana i Neptuna ne zauzimaju prema Sunčevoj putanji, tj. prema krugu koji Sunce napravi za godinu dana, isti položaj koji zauzimaju pratioci ostalih planeta našeg sunčanog sistema.
g) Zašto se Feb, deveti pratilac Saturna, ne kreće u istom već u suprotnom pravcu od onoga u kome se kreću ostali pratioci ove planete, koja je, posle Jupitera najveća u našem sunčanom sistemu.[4]
Kao što nije u stanju da objasni sve prirodne pojave u našem sunčanom sistemu – a navedenim pojavama se ni izdaleka ne iscrpljuje broj prirodnih pojava u svetu koje Kant-Laplasova hipoteza ne može da objasni – ova hipoteza isto tako nije u stanju da odgovori i na dva vrlo važna pitanja. Prvo pitanje je: ko je tvorac prvobitne gasovite mase ili materije, od koje je u toku vremena postao ceo svet? A drugo: ko je tu prvobitnu gasovitu masu ili materiju stavio u pokret?
Ni Kant ni Laplas ne samo da nisu dali odgovore na ova pitanja, nego ih nisu čak ni postavili. Oni su pokušali da objasne postanak sveta iz prvobitne gasovite mase ili materije, i ne pokušavši prethodno da objasne njeno poreklo i uzrok njenog kretanja. Međutim, preko tih pitanja porekla materije i uzroka njenoga kretanja ne može se ćutke preći. Ona i dandanji stoje otvorena i traže svoje rešenje. Evo zašto:
Kao što smo videli, materijalizam uči da je materija samobitna i večna, tj. da je ona sama uzrok svome postojanju. Međutim, najnovija naučna proučavanja osnovnih elemenata materije ne opravdavaju ovo i ovakvo materijalističko učenje o materiji.[5]
Što se tiče prirode ove materije, ona je u toku vremena shvatana na različite načine.
Po učenju grčkih atomista[6] materija se sastoji iz bezbroj sitnih delića („atoma“) različitog oblika koji su nepromenljivi, nedeljivi i neuništivi. Oni se kreću po praznom prostoru vasione i kombinuju na različite načine. Sve pojave neorganskog, organskog i psihičkog sveta nisu ništa drugo do rezultati različitih kombinacija ovih najsitnijih delića materije. Kako se ovi najsitniji, nepromenljivi, nedeljivi i neuništivi delići materije na grčkom jeziku zovu atomi, to se i filosofsko shvatanje po kome je sav vidljivi i nevidljivi svet samo plod najrazličitijih kombinacija atoma naziva atomizam a njegovi predstavnici atomisti.
Ovo i ovakvo atomističko shvatanje materije ne zadovoljava. Jer, iako je atom najsitniji delić materije, on ipak zauzima izvestan prostor. A sve ono što zauzima makar i najmanji prostor ne može biti nedeljivo. Prema tome, i atomi ne mogu biti nedeljivi, što je danas pogotovu dokazano i pokazano.
Da je ovakvo atomističko shvatanje prirode osnovnog elementa materije bilo pogrešno, jasno su dokazali rezultati najnovijih naučnih proučavanja atoma. Po shvatanju moderne nauke atomi su po obliku i veličini ne različiti već slični među sobom. Oni nisu elementarni i nedeljivi već složeni i deljivi. Jer, blagodareći sredstvima koja joj danas stoje na raspoloženju, moderna nauka je uspela da razbije atom na sitnije delove i u njemu otkrije jedan novi minijaturni sunčani sistem.[7] Proučavajući razbijeni atom, nauka je konstatovala da se on sastoji od više sitnih delića. Jedni od njih sačinjavaju jezgro atoma i napunjeni su pozitivnim elektricitetom. To su Joni.[8] Oko jona gravitiraju drugi delići atoma koji su napunjeni negativnim elektricitetom. Oni se zovu elektroni.
Broj elektrona u jednome atomu različit je.[9] Elektroni se okreću oko jona brzinom od više biliona obrta u sekundu.[10]
Svaki atom materije sadrži u sebi izvesnu količinu energije. To je tzv. Intra-atomska energija, koja je „najvećim svojim delom nerazdvojno vezana za sastav elektrona i protona“ i koja se „može jedino osloboditi kada se oni razruše“.[11] A kada se razruše, oni oslobađaju neobično veliku energiju.[12]
Međutim, razrušavanje atoma nije jedini put kojim se oslobađa energija nagomilana u njemu. Intra-atomska energija oslobađa se isto tako i radijacijom ili zračenjem.
No, po tvrđenju moderne nauke, zračenjem i razrušavanjem atoma vrši se ne samo postepeno ili naglo oslobađanje njihove energije, već isto tako i postepena ili nagla emanacija, isparavanje ili gubljenje njihove mase ili materije. Jednovremeno sa oslobođenjem snage atoma vrši se i njegova dezintegracija. Atom postepeno ili naglo prestaje da postoji. Tako, na pr., „atomi radijuma i drugih radioaktivnih tela vremenom se raspadnu u atome olova i heliuma“.[13] Zračenjem, dakle, materija gubi od svoje težine; zračenjem ona postepeno iščezava, prestaje da postoji kao materija. Što u ovom pogledu važi za najmanju količinu materije – za atom, važi i za najveću – za zvezde.“[14]
Na osnovu svega dosada rečenog, jasno je, dakle, da je materijalističko shvatanje, po kome su osnovni elementi materije nedeljivi, nepromenljivi i neuništivi – sasvim pogrešno. Jer moderna nauka tvrdi da su ti elementi i deljivi, i promenljivi, i uništivi. Prema tome i sama materija je i deljiva, i promenljnva, i uništiva. Samim tim, pak, otpada i materijalističko tvrđenje da je materija jedinopostojeća, samobitna i večna. Jer, ono što ima svoj kraj mora imati i svoj početak. A ono što ima i početak i kraj ne može biti jedinopostojeće, samobitno i večno, pošto je uslovljeno uzrokom koji postoji pre njega i ograničeno vremenom.[15]
No ako po tvrđenju moderne nauke materija predstavlja nešto konačno ili ograničeno i ako ona zbog toga nije i ne može biti samobitna, već mora imati uzrok svog postojanja, onda se nužno nameće pitanje: koji je uzrok postojanja materije i postepenog, dugotrajnog formiranja materijalnog sveta iz nje?
Polazeći od pogrešnog verovanja da je materija samobitna i večna, materijalizam ovo pitanje i ne postavlja. Biblija, pak, nasuprot materijalizmu, uči da je uzrok po stojanja materije i postepenog, dugotrajnog formiranja ne samo materijalnog već isto tako i organskog sveta iz nje, jedna samobitna i večna, svesna, osećajna i voljna duhovna sila, koju ona naziva Bogom. Slažući se sa tvrđenjem nauke da je prvobitna materija, od koje je postao sav materijalni svet, bila haotična i bezživotna, „bezoblična i pusta“ (1.Mojs.1,2), Biblija, za razliku od nauke, uči da se nad tom bezobličnom i pustom materijom dizao „Duh Božji“, tj. duhovni prauzrok postojanja kako te same materije, tako i celokupnog vidljivog sveta koji će u toku vremena iz nje nastati.[16] Na taj način Biblija jasno ističe da je duhovna stvaralačka svesna i voljna sila nesumnjivo realnost svoje vrste i da ona prethodi materijalnom kao uzrok posledici. Prema tome, po učenju Biblije, sve što postoji nije rezultat slepog slučaja, već plod planskih zakona, u kojima je bila izražena Božja volja – „neka bude“ – kojoj se materija bezuslovno pokoravala – „i bi tako“.[17] Dalje, Biblija, kao i nauka, uči da je sve što postoji postalo postepeno, u etapama, idući od prostog ka složenom, od neorganskog – organskom, a od organskog – duhovnom i svesnom. Razume se, sve ove bitne istine o postanku sveta i svega što je u njemu Biblija iznosi jezikom koji je bio jedino shvatljiv za ljude onoga vremena kada je ona i pisana. Tako, na pr., faza razvoja prvobitne „bezoblične i puste“ materije u niz nebeskih tela i bezbroj fenomena neorganskog i organskog sveta Biblija naziva „danima“, jer je po njenom učenju, „jedan dan pred Gospodom kao hiljada godina, i hiljada godina kao jedan dan“.[18]
Biblija uči, dakle, da je stvaranju sveta prethodila božanska misao i božanska volja, da je svet onakav kakav je – odraz te misli i te volje. Da li je ovakvo učenje Biblije o postanku sveta u suprotnosti sa učenjem moderne nauke o tome? Pustićemo da na ovo pitanje odgovori jedan od najvidnijih predstavnika te nauke. „Danas je postignuta saglasnost, piše Džems Džins – saglasnost koja se u fizičkoj nauci pretvara gotovo u jednodušnost – u tome da nas tok znanja vodi jednoj nemehaničkoj stvarnosti. Svet ili svemir počinje da nam liči više na veliku misao nego na veliku mašinu. Razum ne izgleda više kao nezvani gost u carstvu materije. Naprotiv, mi počinjemo da naslućujemo kako baš taj razum treba da pozdravimo kao tvorca i upravljača carstva materije. Razume se, ovde nije reč o našim individualnim razumima, već o razumu u kome atomi iz kojih su nastali naši individualni razumi postoje kao misli… Mi dolazimo do saznanja da svet pruža očevidne dokaze za postojanje jedne sile koja mu određuje cilj i njime upravlja, a koja ima nečeg zajedničkog sa našim sopstvenim individualnim razumima“.[19]
Istina, ni božanski ni čovečanski razum nisu nešto što podleži čulnom iskustvu. Ali, zar postoji samo ono što podleži čulnom iskustvu? Zar se iz dosadanjih izlaganja ne vidi da i sama moderna nauka tvrdi da je i materija nešto što je u krajnjoj liniji nematerijalno, nešto što je u suštini van domašaja čovekovog čulnog iskustva? Nisu li isto tako i mnoge prirodne sile, kojima nauka pokušava da objasni mnoge prirodne pojave, nešto što se ne može ni videti, ni čuti, ni opipati, ni omirisati, ni okusiti? Pa ipak sve te nematerijalne sile postoje, jer su posledice njihovog dejstva podložne čovekovom čulnom iskustvu. Po prirodi tih dejstava čovek jedino i može da donese svoj sud o prirodi sila koje ih prouzrokuju. Tako, na pr., ako se vratimo na eksperimenat kojim je Plato hteo da na jedan očigledan način dokaže tačnost Kant-Laplasove hipoteze, mi ćemo morati u tome eksperimentu da vidimo ne rezultat slučajnog sticaja izvesnih okolnosti već plansko delo jednog misaonog eksperimentatora, koji je, pre vršenja eksperimenta, pripremio sve što je za uspešno izvođenje toga eksperimenta bilo potrebno: i stakleni sud, i vodu, i alkohol, i zejtin, i iglu. Platov eksperimenat je, dakle, misaono delo samoga Plato-a i on se bez svoga tvorca ne da ni zamisliti, a kamoli izvršiti.
A ako se jedan sitan eksperimenat, kao što je Platov, ne može ni zamisliti, a kamoli izvršiti bez jednog svesnog i voljnog eksperimentatora, onda kako će se ne samo zamisliti nego i izvršiti jedan neuporedljivo krupniji eksperimenat – eksperimenat koji se vrši ne u malenom staklenom sudu nego sa ogromnom kosmičkom masom – ako iza tog i takvog eksperimenta ne postoji jedan sve-mudri i svemoćni eksperimentator kao što je Bog?
Na osnovu svega dosada rečenog, možemo zaključiti da materijalističko shvatanje materije i njegovo učenje o postanku sveta – učenje koje je „sistematski“ izloženo u Kant-Laplasovoj teoriji – ne zadovoljava.
 


 
NAPOMENA:

  1. Nemački filosof Emanuel Kant (1724-1804) izložio je svoju hipotezu o postanku sveta u svome spisu Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755, g. Tu njegovu hipotezu razvio je nemački astronom Heršel (1738-1822). Nezavisno od Kanta, francuski matematičar i astronom Laplas izložio je svoju hipotezu o postanku sveta na kraju svoga dela Exposition du systeme du monde, 1796. g. Kako sam Laplas kaže, on je tu svoju hipotezu izložio „sa nepoverenjem“.
  2. Sr. F. Challaye, Philosophie scientifique et philosophie morale, p. 123; Librarie F. Nathan, Paris.
  3. Sr. K. Kern: Materijalizam i nauka, 1936. str. 15.
  4. Sr.: P. Я. Svetlov, Op. cit., str. 143-144; K. Kern, Op. cit., str. 16-17; G. Sarfais, Precis de philosophie scientifique et de philosophie morale, pp. 253/256, Paris, 1904.
  5. Moderna astronomija, na pr., tvrdi da vasiona nije beskonačna ili neograničena već konačna ili ograničena (Sr. Džems Džins: Zvezde i njihova kruženja (preveo Ž. Simić), Beograd, 1932, str. 138-139; J. G. Growther, An outline of the Universe, rr. 19-20, 1938). Po Ajnštajnu, „prostor se ne širi beskonačno, nego se svija prema samom sebi kao i Zemljina površina“ (DŽ. Džins, Op. cit., r. 140). Habl misli da zapremina vasione iznosi oko 380,000,000,000,000 bilion, bilion, bilion, biliona kubnih milja (J. G. Growther,, Op. cit., r. 20). Džins veruje da u toj i tolikoj vasioni ima onoliko zvezda koliko ima zrna peska na svima morskim obalama Zemlje ili kapljica u plahoj kiši koja bi čitav jedan dan pljuštala nad celim Londonom. „A ne smemo pritom zaboraviti, veli Džins, da je jedna osrednja zvezda oko milion puta veća od Zemlje“ (DŽ. Džins, Op. cit., r. 148). Sunčeva masa je, po Edingtonu, teška 2,000.000.000.000.000.000.000.000.000 tona (A. S. Edington: Zvezde i atomi, Beograd, 1938, str. 16), a ukupna količina materije u celoj vasioni iznosi koliko i 11.000 miliona, miliona, miliona sunaca (DŽ. Džins, Op. cit., str. 147).
    Pa ipak ova ogromna količina materije zauzima samo jedan vrlo, vrlo mali deo nepreglednog prostora vasione. „Čovek bi pomislio, veli Džins, da bi prostor, koji sadrži toliko ogroman broj zvezda bio strahovito pretrpan. Naprotiv, vasionski prostor je prazniji nego što se da i zamisliti. Pretpostavimo da samo tri mušice žive u celoj Evropi, pa čak i u tom slučaju vazduh Evrope bi bio prenaseljeniji mušicama nego što je vasionski prostor zvezdama, bar u onim delovima vasione koji su nam poznati“ (DŽ. Džins, Op. cit., str. 148). I po mišljenju nemačkog astronoma Rima, materija je samo izuzetak u vasioni. „Odnos celokupne materijalne mase svih nebeskih tela prema celokupnom materijalnom prostoru u svemiru jednak je odnosu koji postoji između dvanaest glava od čiode i celokupnog prostora Nemačke carevine“ (K. Kern, Op. cit., str. 14).
  6. Leukip (oko 450 god. pre Hrista); Demokrit († 360 g. pre Hr.); Epikur (341-270 g. pre Hrista). Atomizam je branio i latinski pesnik Lukrecije (95-51 g. pre Hrista).
  7. Sr. DŽ. Džins, Op. cit., str.87; F. Challaye, Op. cit., 117.
  8. Ako je jezgro atoma sastavljeno samo od delića vodonika, onda se zove proton.
  9. U atomu uranijuma ima 92, u atomu srebra 47, a u atomu aluminijuma 13 itd.
  10. Po Dr. P. A. M. Diracu, elektroni se kreću oko praznog prostora, jer proton ustvari i ne postoji. Dužina prečnika jednog atoma varira od jedan do pet desetmilionitih delova milimetra, A ako bi se atom vodonika, koji se sastoji svega iz jednog protona i jednog elektrona, i smatra se prvobitnim atomom od koga su svi drugi postali, uvećao deset hiljada milijardi puta, onda bi njegov proton predstavljao lopticu, čiji je poluprečnik dugačak svega jedan polustoti deo od milimetra. Na kilometar odstojanja od ovog protona, kretao bi se u krugu oko njega elektron koji predstavlja lopticu sa prečnikom od jednog santimetra (Sr. F. Challaye, Op. cit., r. 118). Ako su atomi svih dosada poznatih tela samo različite kombinacije atoma vodonika, onda i celokupna materija vasione nije ništa drugo do zbir atoma vodonika (Sr. F. Roussel et Mne D. Roussel, Traite elementaire de philosophie, rr. 132-134, Paris, 1935).
  11. A. S. Edington, Op. cit., str. 78.
  12. Tako, na pr., „uništenje obične vodene kapi omogućilo bi nam da raspolažemo moći od 200 konjskih snaga u toku jedne godine dana“ (A. S. Edington, Op. cit., str. 81). Ako bi jedan gram radijuma eksplodirao odjedanput, onda bi toplota, koja bi se tom prilikom razvila, bila dovoljna da zagreje 10,000.000 litara vode do 100 stepeni (K. Kern, Op. cit., str. 13). A ako bi količina radijuma koji eksplodira bila teška ne jedan nego trideset grama, onda bi njena ekoplozija izazvala svetlost i toplotu ravnu svetlosti i toploti jednog velikog vulkana (Sr. J. G. Growther, Op. cit., rr. 114-115). Uostalom, najnovije atomske i vodonične bombe pokazuju strahovitu energiju koju sadrži u sebi atom.
  13. Sir James Jeans, The Mysterious Universe, p. 18. Cambridge, 1937.
  14. „Da zvezde gube svoju masu zračenjem nesumnjivo je, veli Edinggon. Sunce godišnje gubi 120 biliona tona… Najmanji delići predaju jedni drugima svoju energiju i prestaju da postoje“. Zato se Edington, iako „prilično očajan“ zbog toga, odlučuje da primi teoriju o „uništenju materije“, tj. teoriju po kojoj je materija ne nedeljiva, nepromenljiva i neuništiva, već deljiva, promenljiva i uništiva (S. A. S. Edington, Op. cit., str. 79-96). Džins, pak, sa svoje strane piše: „Moderna nauka se jako udaljila od starog mišljenja po kome je vasiona bila samo zbir čvrstih komadića materije u kojoj su se talasi zračenja povremeno pojavljivali kao nešto slučajno“ (Sir James Jeans, The Mysterious Universe, r. 39). Jer, „materijalna vasiona izgleda da prolazi kao bajka koju smo slušali, koja kao vizija iščezava u ništavilo“ (DŽ. Džins: Zvezde i njihova kruženja, str. 151).
  15. Sr. J. G. Growther, Op. cit., p. 1.
  16. 1.Mojs.1,2.
  17. 1.Mojs.1,3-30.
  18. 2.Petr.3,8.
  19. The Misterious Universe, p. 137.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *