DEO PRVI – ODELJAK DRUGI
Bog u suštini
28. Kritika rimokatoličkog učenja o Filioque
Poreklo rimokatoličkog učenja o ishođenju Svetoga Duha „i od Sina“ treba tražiti delimice u učenju svetog Amvrosija, a većim delom u učenju blaženog Avgustina.
Sveti Amvrosije piše: „Jer kao što se Sin rađa od Oca, tako i Duh Sveti ishodi od Oca i Sina (eh Patre Filioque procedit).[1] „Kada Duh Sveti ishodi od Oca i Sina, ne odvaja se od Oca, ne odvaja se od Sina“.[2]
Blaženi Avgustin na mnogim mestima u svojim spisima, naročito u De Trinitate, izlaže svoje učenje o ishođenju Duha Svetoga i od Sina. Tako on veli: „Ne možemo reći da Sveti Duh ne ishodi od Sina, pošto se taj Duh uzalud ne naziva Duhom Oca i Sina“.[3] „Sin je rođen od Oca, i Duh Sveti (ishodi) od Oca po početku (principaliter), a pošto Otac bez ikakvog međuvremena daje to isto Sinu, to Duh zajednički ishodi od Obojice (communiter de utroque procedit)… Ne naziva se uzalud u Trojici Bogom Ocem Onaj od koga je rođen Logos i od koga po početku ishodi (principaliter procedit) Duh Sveti. Ja sam naročito dodao: po početku (principaliter), jer se pokazuje da Duh Sveti ishodi i od Sina (et de Filio). Ali i to Mu je dao Otac,… kao i sve što je dao Jedinorodnom Logosu rađajući Ga. Sletstveno, Otac je tako rodio Njega, da bi i od Njega ishodno opšti dar i da bi Sveti Duh bio Duhom Obadvojice (amborum)“.[4] „Kao što Otac u sebi samom ima to da Sveti Duh ishodi od Njega, tako je On i Sinu dao to da od Njega ishodi isti Sveti Duh, jer ako sve što ima Sin ima od Oca, onda On ima i to da Sveti Duh ishodi od Njega“.[5] Ali učeći tako o ishođenju Svetoga Duha i od Sina blaženi Avgustin odbacuje misao da u Božanstvu postoje dva početka, dva načela: „Načelo celokupne Božanstvenosti ili bolje Božanstva jeste Otac (totius divinitatis vel si melius dicitur Deitatis principium Pater est). Ko dakle ishodi od Oca i Sina, taj se odnosi na Onoga od koga je rođen Sin“.[6] „Treba objaviti da su Otac i Sin načelo (principium) Duha Svetoga, ne dva načela“.[7] — Ali ovakvo svoje učenje o ishođenju Svetoga Duha i od Sina sam blaženi Avgustin je smatrao ne kao predanu veru, nego kao svoje lično, privatno mišljenje. Jer on o tome piše: „Bilo istinito ovo mišljenje ili neko drugo, neophodno je nepokolebljivo držati veru i nazivati Oca Bogom, Sina Bogom i Duha Svetoga Bogom, no ne tri boga“.[8]
Oslanjajući se na autoritet blaženog Avgustina rimokatolički bogoslovi tvrde da se njihovo učenje o Filioque osniva na Svetom Pismu i Svetom Predanju.
- U odbranu svoga filiokvističkog učenja rimokatolicise, na prvo mesto, pozivaju na samog Spasitelja, i to na reči koje je izgovorio na Tajnoj večeri: Kad dođe Utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, koji od Oca ishodi, On će svedočiti za mene (Jn. 15, 26). U ovim Spasovim rečima rimokatolici vide samo jednu radnju: večno ishođenje Svetoga Duha od Oca i Sina, jer, po njima, pojam o ishođenju Duha od Oca već sadrži u sebi pojam o ishođenju Duha i od Sina; reči: koji od Oca ishodi, još ne dokazuju da Duh Sveti neishodi od Sina; razlog da Oci II Vaseljenskog Sabora unesu u Simvol vere da Duh Sveti ishodi od Oca jeste taj, što protivnici nisu poricali veru vaseljenske Crkve da Duh takođe ishodi i od Sina; a kada se reči: koji od Oca ishodi vežu se rečima: koga ću vam poslati od Oca, onda su ravnerečima: koji od Oca i mene ishodi.
Ovakvo rimokatoličko shvatanje jasnih i određenih Spasiteljevih reči o ishođenju Svetoga Duha od Oca, gledano u svetlosti napred izloženog bogootkrivenog učenja Svetoga Pisma i Svetoga Predanja o ličnom svojstvu Svetoga Duha, sasvim je proizvolьno, nategnuto, izopačeno, netačno. Pored već rečenoga spomenućemo još i to, da sami oblici koje je Spasitelj upotrebio za glagole: ishoditi (sadašnje vreme: εκπορεύεται) i poslati (buduće vreme: έγώ πέμψω) svedoče da je reč o dvema božanskim radnjama: večnom ishođenju Svetoga Duha od Oca i privremenom odašiljanju Svetoga Duha u svet od Oca i Sina.
Navedene Spasiteljeve reči (Jn. 15, 26) rimokatolici rado tumače u vezi sa rečima: Sve što ima Otac moje je (Jn. 16, 15), i izvode zaključak da Duh Sveti ishodi i od Sina, jer ako Otac ima svojstvo da proizvodi iz sebe Duha, onda to svojstvo ima i Sin. Ali ove Spasiteljeve reči znače: da Sin po suštini i Božanstvu ima sve što i Otac, kao što i Otac ima sve što i Sin, izuzimajući lična svojstva. To isto važi i za Svetoga Duha, jer i On ima po suštini i Božanstvu sve što ima Otac i što ima Sin,osimličnih svojstava, po kojima se Oni jedino i razlikuju jedan od drugoga. Jer ako bi se lična svojstva prenosila i mešala, onda bi Trojica prestala biti Trojicom, i ne bi uopšte bila Bog. Bogootkrivena je istina: Sin se prevečno rađa od Oca bez posredništva Duha Svetoga, isto tako i Duh Sveti ishodi od Oca bez posredništva Sina. Ako se pod Spasiteljevim rečima: Sve što ima Otac moje je, razume i ishođenje Svetog Duha, zašto ne bi pripadala Sinu Očeva sposobnost rađanja Sina ili Očeva nerođenost, pošto i to pripada Ocu? Ako se pak na osnovu Spasovih reči: Sve što ima Otac moje je, može zaključiti da Duh Sveti ishodi od Sina jer ishodi od Oca, onda se, dosledno rimokatoličkoj logici, mora zaključiti da se Sin rađa i od Duha Svetoga zato što se rađa od Oca. Dosledno opet toj istoj logici moralo bi se na osnovu Spasiteljevih reči Ocu: Sve moje tvoje je (Jn. 17, 10) zaključiti da se i Otac rađa zato što se Sin rađa, da se i Otac ovaplotio zato što se Sin ovaplotio, da je i Otac stradao i raspet bio zato što je Sin stradao i bio raspet. A sve to odvodi u jeres koja poriče postojanje triju večnih i neizmenljivih Lica u Božanstvu.
Potvrdu svoga učenja o ishođenju Svetoga Duha od Sina rimokatolici nalaze i u sledećim Spasiteljevim rečima: Α Utešitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu (Jn. 14, 26); A kad dođe On, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu; jer neće od sebe govoriti, nego će govoriti što čuje (Jn. 16, 13); On će me proslaviti, jer će od moga (έκ τοΰ έμοΰ) primiti i javiti vam (Jn. 16, 14). Ali ove Spasove reči govore ne o večnom ishođenju Svetoga Duha nego o poslanstvu i delatnosti Duha u vezi sa Spasiteljevim bogočovečanskim podvigom na zemlji i njegovom bogočovečanskom naukom. Duh istine neće od sebe Govoriti, kao što ni jedno Lice Svete Trojice, u strogom smislu reči, nikada ne govori isključivo od sebe, već iz zajedničke suštine Božanstva. I za Oca, i za Sina, i za Svetoga Duha istina je jedna, i kad neko od njih govori, govori jednu istu istinu, samo u odori svoga ipostasnog svojstva. Zato i Duh Sveti neće govoriti od sebe, već od vascele Trojice; govoriće onu istu nauku koju i Spasitelj; i učenici će Spasovi, po blagodatnom i ognjenom dejstvu Svetoga Duha, moći smestiti u sebi ono što nisu mogli za vreme Spasiteljevog života na zemlji (Jn. 16, 12). Po svetootačkom tumačenju, ove Spasiteljeve reči ni u kom slučaju ne znače neku podređenost Svetoga Duha Sinu bilo po suštini ili po učenju. Kada Spas govori: od moga će primiti i javiti vam, ne veli: Duh će pozajmiti od mene to što ranije nije imao niti znao, nego veli: On će posle mene nastaviti moje učenje, On, a ne neko drugi, jer On kao Bog oduvek sve zna i sve ima.[9] I sami glagoli, koje Spasitelj upotrebljava, stoje u budućem vremenu: naučiće (Jn. 14, 26), uputiće, govoriće, objaviće (Jn. 16, 13), proslaviće, primiće, javiće (Jn. 16, 14), što pokazuje da je ovde reč ne o večnom ishođenju kao večnom ličnom svojstvu Svetoga Duha, nego o njegovoj spoljašnjoj delatnosti u odnosu prema svetu kao objektu spasenja, u kome je delalo drugo Lice Svete Trojice kao Spasitelj i osnivač Crkve, doma spasenja.
U potvrdu svog filiokvističkog učenja rimokatolici se pozivaju još i na to što Apostoli nazivaju Svetog Duha — Duhom Sina, Duhom Hristovim. Ali Apostoli Ga nazivaju tako ne zato što On ishodi od Sina, nego što je jednosuštan sa Sinom i što su darovi Duha saopšteni i dati ljudima kroz Sina. Takvo je svetootačko, pravoslavno shvatanje. Sveti Vasilije Veliki veli da se Duh Sveti naziva Duhom Hristovim jer je sjedinjen s Njim po prirodi.[10] Po načelu jednosušnosti Duh pripada Sinu, kao što Mu i Otac pripada, i obratno: Sin pripada podjednako Duhu kao i Ocu.[11] „Da je Duh od Boga, o tome jasno uči Apostol govoreći: primismo Duha koji je od Boga (1 Kor. 2, 12), a da se Duh javio kroz Sina, to je Apostol učinio jasnim, nazvavši Ga Duhom Sina“.[12] „Mi poštujemo Duha Svetoga, izjavljuje sveti Damaskin, kao Duha Boga i Oca, tj. od Njega proishodećeg, koji je ujedno i Duh Sina jer je kroz Njega objavljen i saopšten tvari, a ne zato što od Njega ima Ipostas ili postojanje“.[13] Objašnjavajući zbog čega se Duh Sveti naziva Duhom Hristovim, blaženi Teodorit veli da je to „jasno ne stoga što bi On bio sazdan od Boga kroz Sina (έκ τοΰ Θεού δια τοΰ Υίοΰ δεδημοιοΰργηται), kao što su mislili jeretici (duhoborci), već stoga što je On jednosuštan sa Ocem i Sinom, iz Oca ishodi, a blagodat njegova… daje se kroz Sina (έκ Πατρός εκπορεύεται, ή δε τούτου χάρις… δια τού Χριστού χορηγείται)“.[14]
- Da bi opravdali svoje učenje o ishođenju Svetoga Duha i od Sina, rimokatolički se bogoslovi pozivaju na učenje nekih istočnih Otaca i tvrde da je između istočne i zapadne Crkve, do patrijarha Fotija, postojala samo formalna razlika u učenju o ishođenju Svetoga Duha, jer je netočna Crkva, tobož, izražavala to učenje formulom: od Oca kroz Sipa (δι’ Υιού, per Filium), a zapadna — formulom: od Oca i Sipa (Filioque); u tim formulama nije bilo stvarne suprotnosti; patrijarh Fotije bio je taj koji je stvorio novu jeres: fotijansku, koja ruši jedinstvo u Trojici.
Neosnovanost ovog tvrđenja lako se da uočiti kada se bespristrasno prosledi učenje o Svetome Duhu onih istočnih Otaca na koje se rimokatolički bogoslovi pozivaju. Tako se oni za opravdanje svoga tvrđenja pozivaju na svetog Atanasije Velikog, navodeći njegove reči: Duh od Oca ishodi, i kao svojstven Sinu (τοϋ Υιού ίδιον) daje se od Njega (παρ’ αυτού) učenicima i svima koji veruju u Njega.[15] Ali ovo, kao i sva slična mesta,[16] jasno govore ne o ishođenju Duha Svetog i od Sina, već o davanju Duha kroz Sina, o odašiljanju u svet Duha Sinom, o prosijavanju Duha kroz Sina. Navedeni stav ni u kom smislu ne pretstavlja Sina ko uzrok ili načelo Svetoga Duha, jer sveti Atanasije jasno uči o ishođenju Duha Svetoga od Oca kao ličnom svojstvu Svetoga Duha, i o Ocu kao jedinstvenom uzroku i načelu Božanstva. „Sveti Duh, veli sveti Atanasije, koji ishodi od Oca (έκπόρευμα δν τοϋ Πατρός), uvek je u rukama Oca koji ga šalje i Sina koji ga nosi (και του φέροντος Υίοϋ) i kroz koga ispuni sve.“[17] „Otac kroz Reč u Duhu Svetom sve tvori,… Otac kao početakiizvor (Πατήρ, ώς αρχή και πηγή).“[18] Kada se ova mesta svetog Atanasija dovedu u vezu sa onima koja smo naveli pri razmatranju ličnih svojstava Trojičnog Božanstva, jasno je da sveti Atanasije ni u kom smislu ne smatra Sina za uzrok Svetoga Duha, niti za posrednika njegovog večnog ishođenja od Oca.
Sveti Vasilije Veliki, na koga se rimokatolici takođe pozivaju, jasno uči da Duh Sveti ishodi od Oca, a javlja se i poznaje Sinom. Samo je Otac izvor i načelo Svetoga Duha, a Sin nikako i ni u kom slučaju. „Ne (propovedamo mi) dva boga, piše sveti Vasilije, jer ne (postoje) dva Oca. Onaj propoveda dva boga koji uvodi dva načela…[19] Koren i izvor Sina i Svetoga Duha jeste Otac.“[20] „Sin se uvek nerazdvojno zamišlja sa Svetim Duhom. Duh Sveti (iako) sjedinjen sa Sinom, ipak ima biće (το είναι) koje zavisi od uzroka, tj. od Oca, iz koga On ishodi (εκπορεύεται). On ima karakterističnu oznaku (το γνωριστικόν σημειον), svojstvenu Njemu po Ipostasi: da se poznaje posle Sina i Sinom (το μετά τον Υίόν και αύτω γνωρίζεσθαι) i da ima biće odOca (και το έκ του Πατρός ύφεστάναι). Sin pak koji kroz sebe i sa sobom (δι’ εαυτού και μεϋ’ εαυτού) daje dase poznaje Duh koji od Oca ishodi (έκ τού Πατρός έκπορευόμενον Πνεύμα), On jedini kao Jedinorodni sija od nerođene Svetlosti, nemajući sa Ocem ili sa Duhom ničeg zajedničkog u onome što služi kao njegova odlika.“[21] Posredništvo Sina u odnosima Duha prema Ocu ne sme se ni u kom slučaju shvatiti uzročno, tj. kao da Duh od Sina i kroz Sina dobija svoje biće od Oca, nego samo u tom smislu: da Duh kroz Sina projavljuje tvari svoje već gotovo biće koje je dobio, jedino od Oca. „Ako Duh nije od Boga, veli sveti Vasilije, već jeste kroz Hrista, onda On uopšte ne postoji (ει δε μη έστιν έκ Θεού, δια Χριστού δε έστιν, ουδέ έστιν το παράπαν).“[22]
Rimokatolički bogoslovi pozivaju se i na svetog Grigorija Bogoslova. U njegovim rečima o Sinu kao odblesku Oca, i o Duhu kao odblesku Sina, oni, tobož, nalaze potvrdu svoga filiokvističkog učenja, ma da je očevidno da Sveti Grigorije govori o jednosušnosti i nerazdeljivosti Božanskih Lica, i to u njihovom odnosu prema ljudima. Pored toga on jasno i određeno veli: “Jedan je sveti Duh koji od Oca proizlazi (προελθόν έκ τοΰ Πατρός)“.[23] „Ocu i Sinu i Svetome Duhu zajedničko je: nepostalost i Božanstvo; Sinu pak i Svetome Duhu to što su od Oca (το έκ τοΰ Πατρός)“[24]. Ακο je iko od svetih Otaca apostolski revnosno i tačno ispovedao i propovedao bogootkrivenu istinu o ishođenju Svetog Duha jedino od Oca, onda je to, nema sumnje, Sveti Grigorije Bogoslov, što se da videti iz njegovog učenja o Svetoj Trojici, na koje smo se toliko puta pozvali pri izlaganju pravoslavnog učenja o Svetoj Trojici i svojstvima Božanskih Lica.
Učenje Svetog Grigorija Niskog o prosijavanju (εκλαμψις) i projavljivanju (έκφανσις) Svetoga Duha kroz Sina rimokatolici tumače kao έκπόρευσις Duha kroz Sina i od Sina. Ali upotreba izraza δι’ Υιού nema u svetog Grigorija nikakvo uzročno značenje s obzirom na ishođenje Svetoga Duha. Jer sveti Grigorije vrlo jasno veli: „U ovoj nestvorenoj suštini, Otac se zamišlja bespočetnim, nerođenim i uvek Ocem. Iz Njega neposredno (ima biće) Jedinorodni Sin, koji se zamišlja nerazdvojno sa Ocem. A kroz Njega i sa Njim (δι’ αύτοΰ δε και μετ’ αύτοΰ) odmah, pre no što se pojavi pretstava o nečem praznom i nepostojećem, pojima se zajedno i Duh Sveti, koji po svome biću nije kasniji od Sina, te da bi se Jedinorodni mogao zamisliti bez Duha, nego uzrok bića svog (την αϊτίαν τοΰ είναι) i Duh ima od Boga svesvega, od koga ima biće i Jedinorodna Svetlost, a prosijava (έκλάμψαν) kroz istinitu Svetlost, tako da se On ne odvaja od Oca ili od Jedinorodnoga ni rastojanjem ni razlikom prirode“.[25] Još Sveti Grigorije piše: „Duh Sveti ima sa Sinom i Ocem zajedničko to što je nestvoren po prirodi, ali se razlikuje od Njih po svojim ličnim priznacima (τόΐς ιδίοις γνωρίσμασιν), jer je sa Ocem sjedinjen kao nestvoren, od Njega se opet razlikuje time što nije Otac kao On; sa Sinom je sjedinjen kao nestvoren i što uzrok postojanja (την αίτίαν της υπάρξεως) ima od Boga svesvega, a razlikuje se opet lično (έν τω ίδιαζοντι) time što nije postao od Oca na način Jedinorodnog (μονογενώς) išto je objavio sebe kroz njegovog Sina (δι’ αυτού του Υιού)“[26]. U Svetoj Trojici „jedno je i isto Lice Oca iz koga se rađa Sin i ishodi Duh Sveti (εν γαρ και το αυτό πρόσωπον του Πατρός έξ ου Υιός γεννάται και το Πνεύμα το άγιον εκπορεύεται). Zbog toga mi upravo i nazivamo jednim Bogom Onoga koji je jedini uzrok Onih koji su prouzrokovani Njime, sa kojima je On i savečan (διό και κυρίως τον ένα αίτιον όντα των αυτού αιτιατών ενα Θεόν φαμεν έπει και συνυπάρκει αϋτοΰς)“.[27]
Pobornici Filioque najradije se pozivaju na učenje svetog Kirila Aleksandrijskog. U borbi protiv Nestorija koji je učio da je Duh sila tuđa Sinu sveti Kiril je naročito naglašavao i podvlačio da je Duh svojstven, sopstven Sinu, da je suštastveno sjedinjen sa Njim, da prirodno boravi u Njemu isa Njim, da Mu se ne daje spolja, kao što je to slučaj sa Prorocima i Apostolima. U rečima svetoga Kirila: Duh nije tuđ Sinu, već od Njega ima sve što Mu pripada, rimokatolički bogoslovi vide dokaz za Filoque. To bi moglo biti tačno, da sveti Kiril ništa više nije učio niti rekao o Svetome Duhu. Ali kada se celokupno učenje svetog Kirila o Svetom Duhu posmatra sintetički i organski, onda se jasno vidi da se on drži apostolske vaseljenske vere, po kojoj Duh Sveti večno ishodi od Oca, a privremeno se šalje u svet od Oca i Sina. Govoreći o Svetom Duhu da je On „kao jedan iz Oca kroz Sina po istovetnosti suštine (ώς εν, έκ Πατρός δι’ Υιού δια την ταυτότητα της ουσίας)“, sveti Kiril produžava: „Jedne prirode, dakle, jedan je i Duh, i izliva se od Oca kao iz izvora (οΐάπερ από πηγής), ali nije tuđ Sinu, jer se Sin rodio imajući u sebi sve svojstveno Ocu, i pošto je plod preuzvišenog Božanstva, kako se može zamisliti lišenim dobara Božanstva? A Božanstvu je svojstveno osvećenje, koje je Duh sposoban da pokaže“[28]. Duh Sveti „proizlazi od Oca po prirodi, a kroz Sina (δι’ Υιού) daje se tvari“[29]. „Duh Sveti silazi nama od Oca (παρά Πατρός) ne drukčije nego kroz Sina (ει μη δι’ Υιού)“[30]. „Verujemo, izjavljuje sveti Kiril, i u Duha Svetoga, ne smatrajući Ga tuđim Božanskoj prirodi, jer je i On od Oca po prirodi (εκ Πατρός φυσικώς), a izliva se na tvar kroz Sina (προχεόμενον δι’ Υίοϋ τή κτίσει)“.[31] A na drugom mestu veli: „Mi ispovedamo… da Duh proishodi od Onoga u kome sve dobija život. Životvorni Duh Sveti proishodi od Oca (πρόεισι έκ τοϋ Πατρός) na neizrečen način (άρρήτως), a daje se tvari kroz Sina (δι’ Υίοϋ)“.[32] Da se pri rasuđivanju o Svetom Duhu valja držati botootkrivene vere, očuvane u svetootačkom Predanju, sveti Kiril pokazuje kada veli: „Mi verujemo i u Duha Svetoga… koji od Oca ishodi… Mi smo naučeni da On ishodi od Oca (έκ τοΰ Πατρός), ali suviše ne istražujemo kako ishodi (πώς εκπορεύεται), već se zadovoljavamo granicama koje nam odrediše bogoslovi i blaženi ljudi“.[33] Da se sveti Kiril držao učenja vaseljenske Crkve o ishođenju Svetoga Duha od Oca, imamo još jedno svedočanstvo u njegovom sporu oko toga sa blaženim Teodoritom Kirskim. Povodom devetog anatematizma u kome sveti Kiril naziva Duha „sopstvenim Sinu“ (ίδιον τοΰ Υιού) blaženi Teodorit, episkop kirski, piše u svoje ime i u ime maloazijskih episkopa ovo: „Ako (Kiril) naziva Duha sopstvenim Sinu u tom smislu, da je On saprirodan Sinu i ishodi od Oca (όμοφυές κάί έκ Πατρός έκπορευόμενον), onda se mi slažemo sa njim i priznajemo da je izreka njegova pravoslavna. Ako se pak time htelo reći, da Duh iz Sina ili kroz Sina ima svoje postojanje (έξ Υιοΰ ή δι’ Υιού την ύπαρξιν έχον), onda mi to odbacujemo kao bogohulno i bezbožno (ώς βλάσφημον τούτο και ώς δυσσεβές άπορρίψωμεν). Jer verujemo Gospodu koji reče: Duh istine koji od Oca ishodi“.[34] Izazvan ovom izjavom maloazijskih episkopa, sveti Kiril je izjavio: „Ma da, po reči Spasitelja, Duh Sveti ishodi od Boga Oca, On ipak nije tuđ Sinu, jer Sii ima sve što i Otac“.[35]
Kako su zapadni bogoslovi u VII veku shvatali učenje o ishođenju Svetoga Duha i od Sina prikazuje sveti Maksim Ispovednik u svome pismu prezviteru Marinu. Znameniti Ispovednik Pravoslavlja piše: „Oni ne smatraju Sina za uzrok Svetoga Duha, jer znaju da je jedan uzrok Sina i Duha: Otac, jednoga po rođenju, drugoga po ishođenju. Ali oni to (tj. i od Sina) govore da bi pokazali da se Duh kroz Njega šalje (δι’ αυτού προϊέναι), i time označuju jedinstvo i neizmenljivost suštine.“[36]]
Da se Sin ne može smatrati ni neposrednim ni posrednim uzrokom Duha očigledno je i u učenju o Svetome Duhu bogomudrog pretstavnika crkvenog Predanja, svetog Jovana Damaskina. On piše: „Sveti Duh je Duh Oca, pošto ishodi od Oca. On je i Duh Sina, ali ne u tom smislu da ima biće od Sina, nego zbog toga što ishodi od Oca kroz Sina (δι’ αυτού έκ του Πατρός έκπορευόμενον); jer je jedan jedini uzrok: Otac (μόνος γαρ αίτιος ό Πατήρ).“[37] Jasno je iz navedenih reči svetog Damaskina da predlog δια nema, niti može imati uzročno značenje za ishođenje Svetoga Duha od Sina. Sveti Damaskin još veli: „Sina ne nazivamo ni uzrokom, ni Ocem, nego govorimo da je od Oca (έκ του Πατρός), i nazivamo Ga Duhom Oca. Ne govorimo da je Duh od Sina (έκ του Υιού),… nego ispovedamo da se On nama javlja i daje kroz Sina (δι’ Υιού).“[38] „Otac je početak Sina i Duha, ne po vremenu nego po uzroku. Jer je od Oca Logos i Duh, ma da ne posle Oca… Otac je početak (αρχή) i uzrok (αιτία) Logosa i Duha… Ispovedam jedan početak: Oca, kao prirodni uzrok Logosa i Duha.“[39] „Duh Sveti ishodi, ali niti je uzrok niti je nerođen (οΰτε αίτιον, οΰτε άγέννητον), jer ima jedan uzrok i izvor: Oca, iz koga proizilazi, ne rođenjem nego ishođenjem, da bude jedan Otac, jedan Sin, jedan Duh Sveti.“[40] Kada se ovi navodi svetog Damaskina dovedu u vezu sa njegovim celokupnim učenjem o Svetoj Trojici, onda izlazi sasvim jasno da on ni u kom smislu ne smatra Sina ni za uzrok, ni za sauzrok, ni za načelo, ni za posrednika ishođenja Svetoga Duha od Oca.
Iz učenja Svetih Otaca, čije smo učenje o Svetome Duhu prosledili, očigledno je da vaseljenska apostolska Crkva veruje, uči i ispoveda: da Sin nije uzročnik, ni sauzročnik, ni posrednik bića Svetoga Duha, i da se δι’ Υΐου ni u kom slučaju ne može istovetovati sa rimokatoličkim učenjem o Filioque, niti shvatiti u filiokvističkom smislu.
Ali ne samo sa sadržajne već i sa formalne strane Filioque je necrkvena i antikanonička novotarija, jer je na neapostolski, nekanonski, nesaborski način ubačeno u završeni Simvol vere vaseljenske Crkve. Još III Vaseljenski sabor (431 god.), na čitavo stoleće i pre pojave Filioque, svojim sedmim kanonom zabranio je svakome bez razlike da iskazuje, piše i sklapa drugu veru, osim vere već utvrđene u Simvolu vere, jer je, po izjavi svetih Otaca IV Vaseljenskog sabora, „dovoljno i ovog premudrog i spasonosnog Simvola božanske blagodati za potpuno razumevanje i učvršćenje pobožnosti, pošto on savršeno uči o Ocu, Sinu i Svetome Duhu.“[41] Ko bi se drznuo da objavi drugačiju veru, tome III Vaseljenski sabor preti anatemom ako je svetovnjak, a svrgaućem ako je klirik.
Da je sedmim pravilom III Vaseljenskog sabora zabranjeno pojedincima i pomesnim Crkvama, menjati, proširivati ili skraćivati Nikejocarigradski Simvol vere, vidi se iz pisma pretsednika III Vaseljenskog sabora, svetog Kirila Aleksandriskog, Jovanu antiohiskom, u kome piše: „Mi ne dopuštamo ni sebi niti ikome drugome da izmeni makar jednu reč (λεξιν) u Simvolu vere, ili da izostavi makar jedan slog (συλλαβήν), sećajući se onoga koji je rekao: Ne pristupaj večne granice koje postavite Oci tvoji (Prič. Sol. 22, 28). Jer nisu govorili oni, nego sam Duh Boga i Oca, koji od Njega ishodi, a nije tuđ ni Sinu u smislu suštine.“[42]
Odluke trećeg i četvrtog Vaseljenskog sabora o neizmenljivosti Nikejocarigrakskog Simvola vere potvrđuju svi potonji Vaseljenski sabori. Tako, V Vaseljenski sabor ponavlja odluku III i IV Vaseljenskog sabora o neizmenljivosti Simovola vere[43]; VI Vaseljenski sabor, govoreći o toj neizmenljivosti veli, da je „za savršeno poznanje i učvršćenje vere pravoslavne dovoljno ovog svetog i pravoslavnog Simovla božanske blagodati“[44]; a kada je na VII Vaseljenskom saboru bio pročitan Nikejocarigradski Simvol vere, Oci Sabora su jednodušno izjavili; „Svi mi tako verujemo, svi tako isto mislimo, i svi se saglasno potpisujemo… To je vera apostolska, vera otačka, vera pravoslavna, vera koja je utvrdila vaseljenu… Mi sledujemo drevnoj odluci Crkve, mi čuvamo odredbe Otaca, a predajemo anatemi one koji makar nešto dodaju ili oduzimaju u Crkve“.[45] Imajući u vidu ovakvo držanje svetih Vaseljenskih sabora u pogledu Simvola vere, sveti Fotije, patrijarh carigradski, piše: „Iz sedam Vaseljenskih i svetih sabora, dogmat da Duh Sveti ishodi od Oca, rešio je drugi, primio ga treći, smatrao ga svetim četvrti, jednoglasno bio za njega peti, javno ga priznao šesti, sjajno ga borbom zapečatio sedmi Sabor. Očigledno je da je svaki od njih slobodno izrazio i čuvao blagočešće i bogoslovsko učenje, da Duh ishodi od Oca, ali ne od Sina (τοΰ Πατρός, αλλ’ ού τοΰ Υιού έκπορεΰεσθαι)“.[46]
Papa Jovan III (872882), osuđujući sam i učenje o ishođenju Duha i od Oca, i način na koji je Filioque uneseno u Simvol vere, pisao je patrijarhu Fotiju: „Uzvišenosti tvojoj opet izjavljujemo, da bi se opravdali pred tobom za ovaj dodatak u Simvolu (tj. za Filioque): mi ne samo ne govorimo ovo (tj. Filioque), nego, šta više, one koji su se po svome bezumlju prvi usudili to reći osuđujemo kao prestupnike (transgressores) božanske reči, kao izopačitelje bogoslovlja Gospoda Hrista i svetih Prvosveštenika i ostalih svetih Otaca koji nam saborski (synodice) predadoše sveti Simvol, te ih stavljamo uporedo sa Judom“.[47]
Izražavajući bogootkrivenu veru, saznanje i učenje vaseljenske Crkve o Svetome Duhu, Carigradski sabor 879. god. bacio je, zajedno sa papskim legatima kardinalom Petrom i Evgenijem, anatemu nasve koji bi u Nikejocarigradski Simvol vere unosili svoje izmišljotine i kvarili ga svojim domecima.
U odbranu učenja jedne, svete, saborne i apostolske Crkve o ishođenju Svetoga Duha od Oca, a ni u kom smislu i od Sina, pisao je mnogo sveti Fotije, patrijarh carigradski, od čijih su spisa naročito važni: Knjiga o tajni Svetoga Duha,[48] Okružnice 2 i 15, i Pismo arhiepiskopu akvilejskom. Njegovi argumenti protiv rimokatoličkog učenja o Filioque mogu se, u glavnom, svesti na sledeće:
Sin ne može biti posrednik između Oca i Duha, pošto Duh nije sopstvenost Sina. Ako bi u Božanstvu postojala dva načela, dva uzroka, onda se razorava jedinstvo Božanstva. Ako, Duh ishodi i od Oca i od Sina, njegovo ishođenje samo od Oca mora biti ili potpuno ili nepotpuno. Ako je nepotpuno, ishođenje od dvaju Lica bilo bi mnogo mehaničkije i nepotpunije nego ishođenje od jednog Lica samo; ako nije nepotpuno, zašto bi za Njega bilo neophodno da ishodi i od Sina? Ako Sin učestvuje u ličnom svojstvu Oca, onda Sin i Duh gube svoje lične odlike, čime se pada u polusavelijanstvo. Postavka, da u Božanstvu postoje dva načela, od kojih je jedno samostalno a drugo prima svoje poreklo od njega, u korenu uništava hrišćanski pojam o Bogu. Bilo bi mnogo doslednije ova dva načela povećati na tri, jer bi to više odgovaralo ljudskom shvatanju Svete Trojice. Pošto je Otac načelo i uzrok ne zbog prirode Božanstva, nego zbog svog ipostasnog svojstva, i pošto Ipostas Očeva ne uključuje Sina, to Sin ne može biti načelo i uzrok. Filioque u stvari razdvaja Očevu Ipostas na dva dela, ili Ipostas Sina čini delom Očeve Ipostasi. Učenjem o Filioque Sveti Duh je dva puta odmaknut od Oca, i otuda ima mnogo niži rang nego Sin. Ako Duh Sveti ishodi i od Sina, onda od triju Božanskih Lica samo Duh Sveti ima više nego jedan početak (αρχή). Učenjem o ishođenju Duha i od Sina, Otac i Sin ispadaju bliži jedan drugome nego Otac i Duh,poštoSinupripadanesamoOčevaprirodanegoiOčevolično svojstvo. Ishođenje Duha od Sina je ili isto kao i ono od Oca, u kom se slučaju razlika među Licima gubi mešanjem svojstava, ili je različito, u kom slučaju postoji protivnost u Svetoj Trojici. Dvostruko ishođenje se ne može pomiriti sa principom, da ono što nije zajedničko svima trim Licima, isključivo pripada samo jednome od triju Lica. Ako Duh ishodi i od Sina, zašto ne bi nešto ishodilo i od Duha, da bi sena taj način očuvala ravnoteža među Božanskim Licima? Učenjem o ishođenju Duha i od Sina, Otac se pokazuje kao pristrastan prema Sinu. Otac je ili više uzrok Duha nego Sin, ili manje; ako je više, onda je to uvreda prema dostojanstvu Sina, ako je manje, onda je to uvreda prema dostojanstvu Oca. Latini čine Sina većim od Duha, jer Ga smatraju uzrokom i nepobožno Ga stavljaju bliže Ocu. Uvodeći drugostepeni uzrok u Svetu Trojicu, latini vređaju Sina, jer Ga čine uzrokom Onoga koji je već prouzrokovan, te kao uzrok On nije potreban. Oni razdeljuju Duha Svetoga na dva dela: na onaj od Oca i na onaj od Sina. U Svetoj Trojici, sjedinjenoj nerazdeljivim jedinstvom, sve tri Ipostasi su neprikosnovene, ali ako se Sinovstvo doda ishođenju Duha, Sinovstvo je povređeno i ipostasna svojstva oštećena. Ako je rođenjem Sina bila data moć Sinu da od Njega ishodi Sveti Duh, kako onda ne bi razoreno samo Sinovstvo njegovo kada On, koji je sam bio prouzrokovan, postade uzrokom drugoga koji je ravan Njemu i iste prirode sa Njim? Prema učenju o Filioque nemoguće je videti zašto Sveti Duh ne bi mogao biti nazvan unukom. Ako je Otac uzrok Sina, koji je drugostepeni uzrok Duha, onda je Otac istovremeno i bliži i dalji uzrok Duha! Dvostruki uzrok (prvi i drugostepeni) u Božanstvu neizbežno sadrži i dvostruki rezultat; otuda ličnost Duha mora biti dvostruka. Pošto u Svetoj Trojici ne postoje vremenski odnosi, onda je Duh Sveti, ako ishodi i od Sina, morao biti rođen uporedo sa Sinom.
Pogružen u neiskazanu tajnu bogootkrivenog učenja Crkve o Svetome Duhu, sveti Fotije je provideo svu pagubnost neapostolskog učenja o Filioque, i još 867 godine u svojoj Okružnici pisao, da bi to bogohulstvo na Svetoga Duha bilo dovoljno da se njegovi tvorci žigošu hiljadama anatema (μυρίοις άναθέμασιν).[49]
Rimokatoličko Filioque uvodi u Božanstvo dva načela, diarhiju, i time narušava jedinstvo Božanstva, monarhiju. Dvonačelnost (diarhija) čini nemogućom jednonačelnost (μοναρχία). Učenjem o Filioque ce narušavaju ipostasna svojstva Božanskih Lica, i zavodi opasna, jeretička subordinacija među presvetim Licima. Sam pak način umetanja Filioque u neprikosnoveni i neizmešьivi Simvol vere vaseljenske Crkve nosi na sebi pečat gorde i samoljubive anarhičnosti, što je ravno otpadanju od jedne, svete, saborne i apostolske Crkve, po reči Gospoda Crkve: Ako li ne posluša Crkvu, da ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18, 17).
NAPOMENE:
[1] De dignit. condit. human.; P. lat. t. 17, col. 1015; cp. De Spirit. Sanct. s 9; R. lat. t. 16, col. 732: „Non ergo quasi ex loco mittitur Spiritus, aut quasi ex loco procedit, quando procedit ex Filio.“
[2] De Spirit. Sanct. s 9; t. 16, col. 733: „Spiritus qouque sanctus cum procedit a Patre et Filio, non separatur a Patre, non separatur a Filio.“
[3] De Trinit. IV, 20. 29; cp. ib. XV, 26, 45; Contra Maximin. II, 14, 1.
[4] De Trinit. XV, 17, 29.
[5] ib. XV. 16, 47; sr. In Joann. evang. tract. 99, n. 9.
[6] De Trinit. IV, 20, 29.
[7] ib. V, 15: „Gatendum est Patrem et Filium principium esse Spiritus sancti, non duo principia“
[8] De fide et symbol. s 9, n. 90.
[9] Sr. sv. Zlatoust, In Joan. hom. 78, 2; hom. 75, 3; blaž. Avgustin, Contra sermon. arianor. s. 23.
[10] De Spirit. Sanct. s. 18.
[11] Sv. Atanas. Veliki, Ad Serap. Epist. IV, 4; R. gr. t. 26, col. 641 S; Ad Serap. Epist. I, 33; Ad Serap. Epist. III, 1.
[12] Sv.Vasilije Vel., Adversus Eunom. V. — Ovakvo učenje nije ništadrugo do određeno, jasno i neprekidno osećanje i saznanje jedne, svete, sabornei apostolske Crkve, koja to vrlo često izražava u svojim molitvama: … Duhь otь Otca ishodяй, i Sыnomь vernыmь namь яvleйsя podavatelenь (Πνεύμα έκΠατρός έκπορευτόν, και δι Υΐοϋ πιστοίς ήμίν πεφηνός). Kanonь,pesnь έ, na jutrenju sv. Pedesetnice. — Svяtь že i životvornый Duhь ishodя izь Otca,Sыnomь že яvlяemь (Kanonъ, pesnь й nedelja, Glasь έ Oktoih). Duše otь Otca ishodяй, Sыnomъ že яvlяяй (Kanonь, pesnь v, subbota mяsopustnaя). Životvorящiй Duhь, ishodя izъ Otca, Sыnomъ že яvlяemь (Kanon sv.Troicъ, pesnь й, vъ nedelo utra na polunoщnicъ, Glasъ έ, Oktoihъ).Prosoveršennaя edinice, triipostasnaя,… Duše otь Otca ishodяй, Sыnomm яvlяяйsя (Kanonъ, pesnь v, subbota mяsopustnaя).
[13] Orat. de Sabbato.
[14] Interpret. epist ad Rom. s 8, v. 11; R. gr. t.82, col. 132.
[15] Ad Serap. Epist. I, 2; Ρ. gr. t. 26, col. 533 B.
[16] ib. I, 10; I, 27; I, 11; I, 25; Contra arian. Orat. II, 25; De Trinit. et Spirit.Sanct. n. 19. U IV poslanici Serapionu (IV, 6; t. 26, col. 646 D), sv. Atanasije piše: verujemo daseDuhsveti daje od Oca kroz Sina (παρά Πατρός δι’ Υιού).
[17] Expositio fid. 4; t. 25, col. 208 A.
[18] Ad Serap. Epist. I, 28; t. 26. col. 596 A.
[19] Homil. contra sabel. et Arium et anom. n. 3.
[20] ib. n. 4.
[21] Epist. 38, ad fratrem Gregorium, n. 3.
[22] Epist. 52.
[23] Orat. 25, 15; R. gr. t. 35, col. 1220 V.
[24] ib. n. 16; col. 1221 V.
[25] Contra Eunom. I, 26.
[26] Contra Eunom. I; R. gr. t. 45, col. 336.
[27] On, Tract. advers. graec. ex commun. notion., P. gr. t. 45, col. 180.
[28] De S. Trinit dialog. VI; P. gr. t. 75, col. 1009.
[29] Contra Julian. lib. I; Ρ. gr. t. 76. col. 556.
[30] In Joann. lib. XII, s 1; R. gr. t. 74, col. 712.
[31] De rect. fid.; P. gr. t. 76, col. 1204 i 1205.
[32] Contra Julian. lib. IV; P. gr. t. 76, col. 725.
[33] De sanct. et. vivific. Trinit. s 19; R. gr. t. 75, col. 1175.
[34] Epist. 39; P. gr. t. 77, col. 173.
[35] U Labbei Concil. tom. VI, r. 123.
[36] Migne, R. gr. t. 91, col. 136.
[37] De fid. 1, 12; P. gr. t. 94, col. 849 V
[38] ib. I, 8; col. 832 B. 833 A.
[39] On, Contra manich. n. 4; t. 94, col. 1509 CD.
[40] On, De recta sentent. n. 1; t. 94, col. 1424 Α.
[41] Binii Concil. tom. III, p. 339.
[42] Epist. 39; R. gr. t. 77, col. 180 i 181.
[43] Binii Concil. tom. IV, p. 211 i 212.
[44] ib. tom. V, p. 257.
[45] ib. p. 828.
[46] Migne, P. gr. t. 102, col. 285.
[47] Harduini Acta concilior. tom. VI, r. 1, col. 119.
[48] Migne, R. gr. t. 102, col. 279-392,
[49] Migne, R. gr. t. 102, col. 736.
