НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ПРВИ – ОДЕЉАК ДРУГИ
Бог у суштини

22. Догмат о Светој Тројици

 

Целокупно учење Светог Откривења о Богу, изражено речима, символима, делима, богојављењима, своди се, на крају крајева, на догму о Светој Тројици као на највећу и најсветију тајну. Упоређена са осталим свештеним тајнама, она сачињава тајну над тајнама. Богооткривено учење о Јединству бића Божјег и о његовим својствима претставља неку врсту увода и припреме за откривење учења о Тројичности Лица у Једноме Богу. Васцело учење Светог Откривења о Богу самом природом својом стреми и хрли ка учењу о Светој Тројици као пуноћи истине, као срцу савршенства, као души Божанства. Оно сачињава једну недељиву целину, један свештени организам; зато се не може делити ни парчати, а да не изгуби свој богонадахнути карактер и животворну благодатност и силу. Пошто је недељиво учење Откривења о Богу — „недељива је вера, недељива и побожност“.[1] Учење Откривења о Богу Оцу недељиво је од учења о Богу Сину и од учења о Богу Духу Светом[2]. То је разлог што отац Православља, свети Атанасије Велики, објављује: „Савршено богословље је у Тројици“ (έν Τριάδι ή θεολογία τελεία έστι)[3]. Вера хришћанска је вера у Свету Тројицу, и она је савршена и непроменљива[4], јер је њоме објављена пуноћа истине и откривења о Богу Троједном. Велики тајновидац божанских истина, свети Григорије Богослов, говори: „Ми смо видели и проповедамо кратко и просто богословље Тројице (σΰντομον και άπέριττον της Τριάδος Φεολογίαν), од Светлости — Оца примивши Светлост — Сина у Светлости — Духу“.[5]

Учење Свете Тројице о Светој Тројици сачињава савршено учење о Богу, савршено богословље; у томе је и савршено богопознање и савршено спасење. Света Тројица је све у свему: у њој је сва истина, сав живот, сав пут, сва вечност. По себи, и у своме откривењу свету, Света Тројица је „пречистое богословiя таинство“.[6]

Због тако изузетне и јединствене важности, догмат о Светој Тројици јесте signum Хришћанства, оно чиме се хришћанска религија одликује и разликује од свих осталих религија.[7] У том догмату је специфична новина и савршена пуноћа хришћанског Откривења. Из њега, као зраци из сунца, зраче сви остали догмати хришћанске вере. На њему је као на непоколебљивом и неразоривом дијамантском темељу сазидан сав чудесни богочовечански чертог нашега спасења. Без вере у Свету Тројицу не може се постати члан Цркве Христове, не може се бити хришћанин. „Хришћанин се одликује вером у Оца и Сина и Светога Духа“.[8] Црква је основана на вери у Свету Тројицу, учи свети Атанасије Велики; ко отпадне од те вере, не може се назвати хришћанин.[9] Стварно, у Цркви је све од Свете Тројице и у Светој Тројици, јер је Господ основао и укоренио Цркву у Светој Тројици, (έν Τριάδι γαρ αυτήν έθεμελίωσε και έρρίζωσεν ό Κύριος), рекавши ученицима: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.[10] Од вере у Свету Тројицу зависи и њоме се држи сва Црква[11]; у Цркву се улази једино вером и крштењем у име три Лица Свете Тројице.[12] У Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом: Отац кроз Сина у Духу Светом чини све, ствара све, ради све, даје све.[13]

Заснована на вери у Свету Тројицу, Црква је увек живела учењем Светог Откривења о Троличном Божанству, верно га чувала, многе муке и борбе за њега поднела, и према потреби изражавала га, краће или опширније, у својим древним символима[14], вероисповедањима,[15] свештенородњама,[16] славословљима,[17] литургијама, молитвама, песмама,[18] возгласима, док га најзад није дефинитивно и завршно изразила у Никејоцариградском Символу вере. Првих осам чланова чланова овога Символа садрже неизменљиву догму Цркве о Светој Тројици. А опширније је то учење Црква изразила у Исповедању вере које наречени епископ свечано изговара у храму приликом хиротоније. Оно гласи:

 

(грчки)

Πιστεύω εις ένα θεόν, έν τρισί Προσώποις μεριζόμενον, Πατέρα φημι, και Υϊον και Αγιον Πνευμα μεριζομενον λεγω, κατά τον της Ιδιότητος λόγον · άμέριστον δε, κατά την ούσιαν, και δλη Τριάς ή αύτη, και δλη Μονάς ή αύτη. Μονάς, κατά την ούσίαν, και φυσιν, και μορφην · Τριάς, κατά την ιδιότητα, και όνομασίαν · ονομάζεται γαρ, ό μεν, Πατήρ, ό δε, Υιός, το δε ,’Άγιον Πνευμα.Ό Πατήρ άγέννητος, και άναρχος · ού γαρ έστιν αυτού τι πρεσβύτερο ν · ην γάρ εκείνος, και πάντως ην Θεός. άναρχος δε, δτι μη εκ τίνος έχει το είναι ή έξ εαυτού. Πιστεύω δε, δτι ό Πατήρ αιτία έστιν Υιού, και Πνεύματος · τού μεν Υίού, γενντώς. τού δε ‘Αγίου Πνεύματος, έκπορευτώς · μηδεμίας διαστάσεως, μηδέ άλλοτριώσεως έν τούτοις θεωρούμενης, ή μόνον της διαφοράς τών υποστατικών Ιδιωμάτων · δτι ό μεν Πατήρ γεννά τον Υΐόν, και προβάλλει το Πνεύμα το „Αγιον · ό δε Υιός γεννάται έκ μόνου τού Πατρός · και τα Πνεύμα το „Αγιον εκπορεύεται έκ τού Πατρός. Και ούτω μίαν αρχήν πρεσβεύω, και εν αίτιον ε’πιγινω σκω,τό ν Πατέρα, Υιού και Πνεύματος, λέγω δε τόν Υίόν, αρχήν ύπέρχρονον και αόριστον · ούχ ώς αρχήν των κτισμάτων, οίονεί πρωτόκτιστον όντα, τα πρεσβεία τοΰτων έπιφερόμενον · άπαγε! τούτο της άρειανών δυσσεβείας έστι παραλήρημα · εκείνος γαρ ό δυσώνυμος έβλασφήμει κτίσμα τόν Υϊόν, και το Πνεύμα τό „Αγιον · έγώ δε λέγω αρχήν τόν Υίον έκ τού άναρχου όντα, ίνα μη παραδεχθώσι δύω άρχαί · μετά της αρχής δέ έπι Υ’ιού τό Πνεύμα τό „Αγιον, επειδή και άμα και ομού τό είναι έχουσνν έκ Πατρός, ό, τε Υίός κα τό Πνεύμα τό Αγιον · ό μεν γεννητως, τό δέ έκπορευτώς, ως ειρηται. Καί ού#’ ό Πατήρ διήρηται τοΰ Υίοΰ, ούθ’ ό Υιός τού Πνεύματος, ούτε το Πνεύμα το Αγιοω, Πατρός και Υιού · άλλ δλος έστιν ό Πατήρ έν τω Υιώ και τώ Άγίω Πνεύματι, και όλος ό Υιός έν τώ Πατρι και τώ Άγίε Πνεύματι, και δλον το Πνεύμα το „Αγιον έν τώ Πατρι και τώ Υίώ · ήνωνται γαρ διηρημένως, και διήρην ται ήνωμένως ……………. Πιστεύω εις ένα Θεον, Πατέρα παντοκράτορα, ποιητήν ουρανού, και γης, ορατών τε πάντων, και αοράτων · άναρχον μεν, και άγέννητον, και άναίτιον · αρχήν δε φυσικήν, και αΐτίαν Υιού, και Πνεύματος. Πιστεύω και εις τον μονογενή αυτού Υίόν, άρ’ρ’εύστως, και άχρόνως έξ αύτου γεννηθέντα, όμοούσιον αύτώ, δί ου τα πάντα έγένετο. Πιστεύω και εις το Πνεύμα το „Αγιον, το έξ αυτού τον Πατρός έκπορευόμενον, και συνδοξαζόμενον, ώς συναϊδιον, και σΰνθρονον, και όμοοΰσιον, και όμόδοξον, και τής κτίσεως δημιουργόν.

 

(црквено-словенски)

Вeрую во единаго Бога, во трехъ Лицахъ: Отца, и Сына, и Святаго Духа, раздeляемаго въ разсужденiи своиствъ личныхъ, нераздeльнаго же по существу. Едина и таяжде есть всецeлая Троица и всецeлая Единица, Единица по существу и естеству: Троица же по личнымъ свойствамъ и именованiямъ Отца, и Сына, и Духа Святаго. Отецъ нерожденъ и безначаленъ, ……….[19], понеже иматъ бытiе не отъ кого либо, но токмо оть себе. Верую такожде, яко Отецъ есть вина Сына и Духа: Сына чрезъ рожденiе, Духа же Святаго чрезъ исхожденiе ……….[20] Отецъ раждаетъ Сына и изводитъ Святаго Духа, Сынъ же раждается ………[21] отъ Отца, и Духъ Святыи исходить отъ Отца. И тако чту единое начало и признаю Отца единою виною Сына и Духа. Глаголю же и Сына быти начало превысшее времени и безпредельное: не яко начало тварей первозданное, то есть, первое сотворенное, и древностiю ихъ превасходящее, — да не будетъ! ибо cie есть суесловiе apiанскаго нечестiя: Арiй злоименитый хульно училъ, яко тварь есть Сынъ и Духъ Святый. Азъ же глаголю, яко Сынъ есть начало отъ безначальнаго, ……..[22] собезначальное, такожде и Духъ Святый …….[23] Ни Отецъ отъ Сына разлучися, ниже Сынъ отъ Духа, ни Духъ Святый отъ Отца ………[24] : но всецело Отецъ есть въ Сыне и Святемъ Дусе, и всецело Сынъ во Отце и Святомъ Дусе, и всецело Духъ Святый во Отце и Сыне. Ибо соединены раздельно и разделены единично.

Верую во единаго Бога Отца, Вседержителя, Творца небу и земли, видимыхъ же всехъ и невидимыхъ: безначальнаго убо и нерожденнаго и безвиновнаго, начало же естественное и вину Сына и Духа. Верую и во единороднаго его Сына, неистечно и безвременно изъ него рожденнаго, единосущна ему, Имже вся быша. Верую и въ Духа Святаго, изъ тогожде Отца исходящаго и сославимаго, яко соприсносущнаго, и сопрестольнаго, и единосущнаго, и равнославнаго, и твари содетеля.

 

(српски)

Верујем у једнога Бога у трима Лицима: Оца, и Сина, и Светога Духа, раздељивог у смислу личних својстава, а нераздељивог по суштини. Једна и иста је васцела Тројица и васцела Јединица; Јединица по суштини и природи, а Тројица по личним својствима и називима Оца, и Сина, и Светога Духа. Отац је нерођен и беспочетан: јер не постоји ништа старије од Њега; јер Он беше, и потпуно беше Бог; беспочетан пак, јер има биће не од неког другог већ од себе. Такође верујем да је Отац узрок Сина и Духа: Сина кроз рађање а Духа Светога кроз исхођење; међу њима не постоји никакав размак нити отуђеност, већ само разлика ипостасних својстава. Отац рађа Сина и изводи Светога Духа, а Син се рађа само од Оца, и Дух Свети исходи од Оца. И тако поштујем један почетак и признајем Оца јединим узроком Сина и Духа. Велим пак да је Син почетак изнадвремени и безгранична: не као првоздани почетак твари, тојест прво створени и који их древношћу превазилази, — не било тога! јер је то празнословље аријанске безбожности: мрски Арије учио је богохулно да су Син и Дух Свети — твар. Ја пак велим да je Син почетак од беспочетнога, да се не би добила два почетка; а Сину je сабеспочетан Дух Свети, пошто заједно и подједнако имају биће од Оца и Син и Дух Свети: Син кроз рођење а Дух Свети кроз исхођење, као што би речено. Нити се Отац разлучи од Сина, нити Син од Духа, нити Дух Свети од Оца и Сина: него је Отац васцео у Сину и Светоме Духу, и Син је васцео у Оцу и Светом Духу, и васцео је Дух Свети у Оцу и Сину, јер су сједињени раздељиво и раздељени сједињено…….

Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље, и свега видљивога и невидљивога: беспочетног и нерођеног и безузрочног, природни пак почетак и узрок Сина и Духа. Верујем и у јединороднога Сина његовог, рођеног од њега неистециво и ванвремено, једносушнога њему, кроз кога све постаде. Верујем и у Духа Светога, који од самог Оца исходи и са њим се слави, као савечан, и сапрестолан, и једносуштан, и равнославан, и саздатељ твари.

 

У такозваном Атанасијевом символу учење Цркве о Светој Тројици изражено је врло прецизно и тачно. Он гласи:

 

(црквено-словенски)

Bеpa католическая ciя есть: да единаго Бога въ Троицу, и Троицу во единицу почитаемъ, ниже сливаюше ипостаси, ниже существо разделяюще. Ина бо есть ипостась Отча, ина Сыновня, ина Святаго Духа.

Но Отчее, и Сыновнее, и Святаго Духа, едино естъ Божество, равна слава, соприсносущно величество. Яковъ Отецъ, таковъ и Сынъ, таковъ и Святый Духъ… Тако: Богъ Отецъ, Богь Сынъ, Богъ и Духъ Святый: обаче не три бози, но единъ Богъ…

Отецъ, ни отъ кого есть сотворенъ, ни созданъ, ниже рожденъ. Сынъ оть Отца самого есть не сотворенъ, ни созданъ, но рожденъ. Духъ Святый отъ Отца не сотворенъ, не созданъ, ниже рожденъ, но исходящъ…

И въ сей Троице ничтоже первое или последнее: ничтоже более или менъе: но целы три Ипостаси, соприсносущны суть себе и равны.

 

(српски)

„Вера васељенска ова је: да једнога Бога у Тројици и Тројицу у јединици поштујемо, не сливајући Ипостаси нити раздељујући суштину. Јер je једна ипостас Оца, а друга — Сина, а другачија — Светога Духа.

Али Очево, Синовље и Светога Духа једно је Божанство, равна слава, савечно величанство. Какав је Отац, такав је и Син, такав и Дух Свети… И тако: Бог је Отац, Бог је Син, Бог је и Дух Свети, па опет нису три бога него један Бог…

Отац није ни од кога створен, ни саздан, нити рођен. Син је од Оца самог не створен, ни саздан, него рођен. Дух Свети је од Оца не створен, ни саздан, ни рођен, него исходећ…

И у овој Тројици ништа није прво ни последње, ништа веће или мање, него су целе три Ипостаси, савечне себи и равне“.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Св. Кирил Jepyc, Catech. XVI, 4.

[2] ib.

[3] Contra arian. Orat. I, 18. P. gr. t. 26. соl. 19 Α.

[4] ib. col. 49 B.

[5] Orat. 31, 3; Р. gr. t. 36, col. 136 С.

[6] Канонъ Безплотнымъ, песнь д, въ понедельникъ утра Гласъ а (Октоихъ).

[7] Ср. св. Григ. Богосл. Orat. 25, 16; Orat. 20, 6; Orat. 38, 8; Orat. 45, 4; Св. Дамаскин, De fid. 1. 7.

[8] Св. Григорије Ниски, De Spiritu Sancto.

[9] Ad. Serap. Epist. I, 28; t. 26. col. 573 A. B.

[10] Он, Ad. Serap. Epist. III, 6; t. 26, col. 633 С

[11] Ориген, Jn. Exod. hom. IX, 3.

[12] Он, De princip. I, 3, 5.

[13] Св. Атан. Вел., Ad Serap. Epist. I, 28; Epist. III, 5; ср. Ad Serap. Epist. 1,12; св. Кирил Jepyc, Catech. XVIII, 29; св. Иринеј; Contra haer V, 36. 2.

[14] Види: infra, стр. 50-53.

[15] Види: infra, стр. 54-55; ср. св. Иринеј, Contra haer. I, 10, 1. 2; III, 4, 2;Тертулијан, De praescript. 9; Adv. Prax. 2; De virgin veland. 1; Ориген, De princip.Praefat 4; бл. Августин. De vicit. Dei, XI, 24.

[16] Од апостолских времена крштење је вршено у име Оца и Сина и Св. Духа трикратним погружењем у воду (св. Јустин, Apolog. Ι, 61; Тертулијан, De virgin. veland. 1; Adv. Prah. 26, De praescript. 20, св. Атан. Вел. Ad. Serap. Epist 1,30, и др.

[17] Од најстаријих времена у Цркви су се употребљавале доксологије, најпре: „Слава Оцу кроз Сина у Св. Духу“, или „Слава Оцу и Сину са Св. Духом“, а затим: „Слава Оцу и Сину и Св. Духу“ (св. Василије Вел., De Spir. Sancto, с. 25. 27. 29).

[18] Св. Василије Вел., De Spir. Sancto, с. 27.

[19] У црквено-словенском тексту изостављено.

[20] У црквено-словенском тексту изостављено.

[21] У црквено-словенском тексту изостављено.

[22] У црквено-словенском тексту изостављено.

[23] У црквено-словенском тексту изостављено.

[24] У црквено-словенском тексту изостављено.

3 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  3. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *