НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ДРУГИ
Однос Бога према твари – Бог као Промислитељ

42. О Божјем промислу

 

Пошто је свет премудра творевина доброте и љубави Божје, то се он и одржава у постојању дејством вечне доброте и љубави Божје. Зависай од Бога бићем свет је зависан од Њега и постојањем. Створивши свет са одређеним циљем Бог га и води остварењу постављеног циља својим непрекидним промишљањем (πρόνοια) о њему. Друкчије и бити не може, јер је Бог по природи добар и мудар, и зато промишља о свету, вели свети Дамаскин, јер није добар онај који не промишља. Као бесконачно добар Он дивно промишља о свему; као неисказано мудар Он се о свему стара на најбољи начин.[1] Према томе, божански промисао је непрекидно дејство мудрости, доброте, љубави и свемоћи Божје; дејство којим Бог надгледа, чува и одржава биће и силе својих створова, упућује их крајњем циљу, помаже свакоме добру, а обуздава или исправља злоне спутавајући слободу твари.

Своје неизменљиво догматско учење о промислу Божјем Црква Христова је изразила у првом члану васељенског Символа вере једном речју: Сведржитељ (Παντοκράτωρ). Она је тиме исповедила своју веру и убеђење: да се све што постоји у свету, видљиво и невидљиво, држи, одржава и управља непрекидним дејством промисла Божјег, а што се зла тиче Бог га само предвиђа и допушта, али га не подржава, јер гаОн није створио. Зло пак које се већ десило, бива упућено нечем корисном од стране врховне Доброте, која сама не твори зла већ га само упућује ка бољем, уколико је то могуће.[2]

Промисао Божји је један и недељив по себи, јер је дејство једног и недељивог Бога, али, огледан у огледалу људског аналитичког духа, он се јавља у два главна облика: у чувању света и управљању светом. Чување (συντήρησις) света је оно дејство премудре и свемоћне воље Божје, којим Бог држи и одржава у постојању и трајању свој створени свет. Управљање пак светом јесте дејство премудре и преблаге воље Божје, којим Бог упућује и води духовни и вештаствени свет богоназначеном циљу света. У својој промислитељској љубави Тросунчани Господ промишља о васцелој творевини својој уопште и о свакоме створу посебно. У тајанственој суштини својој промисао Божји је недељив, јер Бог и о целини и о посебним тварима промишља простим, несложеним детством, али у огледалу људског аналитичког разума он се показује као општи и посебни; општи обухвата сав свет у целини, а посебни — сваку твар понаособ, од највеће до најмање, од Анђела до црва, од свезвежђа до атома.

По учењу Светога Писма Бог испуњује небо и земљу[3]; небо је престо његов а земља подножје ногама његовим[4]; Он све држи речју силе своје[5]; све оживотворава[6]; очински се стара о свима створењима, јер заповеда своме сунцу те обасјава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима[7]; од постанка света Он непрестано дела у свету[8]; све се Њиме држи[9]; у његовој је руци душа свих бића, и дух свакога човека[10]; од Њега зависи и постојање и живот, и покрет: jep у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо[11]; Он одређује место и време за живот створова[12], и даје им све што је потребно за постојање; Он свима даје живот и дихање и све[13]; без његове воље ни длака с главе не пада[14]; Он надгледа земљу и залива је; покрива небо облацима, даје дажд, производи траву, даје храну стоци и птицама, заодева поља пшеницом; Он све храни, све одржава, све надгледа[15]; нема ничега што је без Њега иван Њега: јер је од Њега икроз Њега и у Њему све[16]; Он је створио небо, небеса над небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и Он оживљава све то[17]; Он сам надгледа све што је под небом, знајући шта је на земљи, све што створи[18]. У неизреченој промислитељској љубави својој Бог брине бригу свих створова, и највећих и најмањих[19]; Он храни птице небеске, и одева их,анекмоли људе[20]; Он даје силе љиљанима у пољу те расту и одевају се красотом неисказаном[21]. Размишљајући са молитвеним дивљењем о свеопштем и многобрижном промислу Божјем, премудри Соломон се овако обраћа Богу: Ти љубиш сва бића и не гнушаш се ничега што си створио; јер када би нешто мрзео, Ти га не би створио. Како би пак ишта трајало, када Ти не би хтео? или како би се сачувало нешто што Ти ниси позвао (у биће)?[22] Уопште, Божји промисао је тако очигледно откривен у Светом Писму, вели Климент Александриски, да то не треба ни доказивати, већ треба изобличавати и кажњавати онога који мисли да промисла нема[23].

Очигледно је да свети догмат о промислу Божјем свом садржином својом извире из Светога Писма. По учењу Светог Откривења промисао је природна и логична последица стварања; Бог је промислитељ зато што је Творац; у промишљању Божјем о свету продужено је, на известан начин, стваралаштво Божје у свету, по речи Спасовој: Отецъ мой доселе делаетъ (εργάζεται), и азъ делаю (κάγώ εργάζομαι)[24]. Осим тога и сама циљност Богом створеног света захтева постојање Божјег промисла о свету. Ако свет има Богом одређени циљ, онда мора постојати промисао, који би упућивао остварењу тога циља[25]. Промисао Божји је непотребан ако свет нема циља. Створивши свет из небића, Бог га промислом својим кроз биће води ка циљу; а циљ је: да се твар усавршена сједини са Творцем, да Бог буде све у свему[26]. Пошто је Бог из љубави и по великој доброти створио свет, не може се не бринути о свету. Многобрижно промишљање његово о свету показује да је Он из љубави створио свет и да је Он неизменљиво и вечито добар. Васцело Свето Писмо, како у целини тако и у свима појединостима, јесте стварни летопис промишљања Божјег о свету. Створивши свет, Бог је остао у свету и са светом, ма да је и над светом; Он увек бди над њим и промислом својим упућује га божанском циљу[27].

Истина о промислу Божјем, објављена у Светом Писму, свом божанском истинитошћу и бесмртношћу живи у богочовечанском телу Христовом — у Цркви кроз свето Предање. Оци и Учитељи Цркве хране њоме све душе, гладне Божје истине и правде. Тако Атинагора пише: „Ни на небу ни на земљи ништа није изузето од управљања и промисла Божјег, и старање Творчево простире се на све: видљиво и невидљиво, велико и мало, јер сва творевина укупно и свака твар посебно, сходно својој природи и циљу ради кога су створене, имају потребу у промишљању Творчевом“[28]. Отац Господа нашега Исуса Христа, вели свети Атанасије Велики, као најбољи управитељ, својом сопственом Премудрошћу и својом сопственом Речју, Господом нашим Исусом Христом, свиме спасоносно управља исве уређује (διακοσμεί) и чини како сам за најбоље налази[29]. Отац је вечним Сином својим сву васељену (το πάν) створио и уредио (διεκόσμησε) и озарава је својим промислом (φωτίζει τη έαυτοΰ πρόνοια). Као добри Логос (αγαθός Λόγος) доброта Оца Он је удесио поредак у васељени спајајући супротности са супротностима (τα μεν εναντία τοις έναντίοις συναπτών) и из тога извлачећи пуну хармонију. Као Божја Сила и Божја Премудрост Он окреће небо, а земљу је учврстио не наслонивши је ни на шта. Њиме је сунце постало светлоносно и обасјава васељену. Од Њега и месец има своју меру светлости. Њиме се и вода држи у облацима, и дажд натапа земљу: Њиме је и море омеђено, и земља украшена разним биљкама[30]. Природа створених твари, пошто је саздана из ничега, узета сама по себи (καθ’έαυτήν), јесте нешто трошно, немоћно и смртно. Пошто је свака саздана природа, уколико зависи од својих сопствених услова, нешто трошно и распадљиво, то да се васељена (το δλον) не би поново вратила у небиће (εις το μη είναι) добри Бог, који је сву твар створио својим Логосом, није оставио твар да се својом сопственом природом заноси и узбуркава, од чега би јој претила опасност да понова утоне у небиће, него као Добар управља васељеном (την σΰμπασαν) и подржава је у бићу Логосом својим, који је и сам Бог, да би твар, озаравана управом, промислом и уредбом Логоса, могла чврсто стојати у бићу и не подвргнути се ономе чему би се могла подвргнути (тј. небићу) када је Бог Логос не би чувао[31]. Свемоћни и свесавршени Логос Оца, проходећи све и свуда пројављујући своје силе, садржи све у себи и обухвата, те тако ништа не оставља без своје силе, него све и у свему сваку твар посебно и све твари укупно оживљава и чува у исто време… Од свега што постоји и бива нема ничег што није у Логосу и што Логосом није постало и било, по речи Еванђелиста: Въ начала бе Слово (о Λόγος), и Слово бе къ Богу, и Богъ бе Слово. Вся темъ быша,ибезъНегоничтожебысть (Јн. 1, 1.3). Као што музичар, наструнивши харфу, и вешто спајајући дубоке тонове са високима и средњима, производи једну мелодију, тако и Логос — Божја Премудрост, држећи васељену као харфу, и спајајући оно што је на небу са оним што је у ваздуху, сједињујући целину са посебним (τά δλα τοις κατά μέρος συναπτών) и надгледајући својим мигом и вољом, прекрасно и складно производи један свети један поредак у свету. То и јесте чудесно у Божанству Логоса, што Он једним и истим мигом, не у разна времена, него одједном и све скупа: и оно што је право и оно што је округло, и горње, и средње, и доње, и влажно, и хладно, и топло, и видљиво и невидљиво, води управља и уређује сваку ствар сходно њеној природи (κατά την εκάστου φΰσιν). Јер једним и истим мигом његовим оно што је право креће се као право, округло као округло, и средње се ставља у покрет онакво какво јесте, топло се загрева, суво се суши,исвесесаобразно својој природи, оживотворава и одржава Њиме, те се на тај начин Нзиме ствара нека чудесна и ваистину божанска хармонија (θαυμαστή τις και θεία αληθώς αρμονία).[32] По једноме мигу Бога Логоса све се истовремено одржава у реду, те свака твар чини оно што јој је својствено и све твари скупа сачињавају један поредак[33]. Из овако разноврсних твари стварајући промислом својим један свет и један поредак у свету, Бог Логос не оставља изван себе и невидљиве Силе, већ и њих, као Творац, обухвата са осталим бићима, и оживотворава их и одржава својим промишљањем (τή εαυτού πρόνοια)[34].

„Свака твар по промисли Божјој добила је и добија свој изглед, и ред, и број, и величину, те тако ничег узалудног и случајног није било нити бива“[35].

Промисао Божји се огледа у свему. Разгледајте, саветује блажени Теодорит, природу видљивих твари, њихов положај, поредак, стање, кретање, сразмеру, складност, красоту, дивоту, величину, корисност, пријатност, разноврсност, промену; погледајте како промисао Божји из сваке части творевине навире на вас, очитује себе, објављује себе; погледајте, он је очигледан на небу и небеским светилима: сунцу, месецу и звездама; он је очигледан у ваздуху, у облацима, на копну и на мору, у свему што је на земљи; очигледан је у растињу, трави и семењу; очигледан је у бићима словесним и бесловесним, у гмизавцима, у птицама, у рибама, у водоземцима, у кроткима и свирепима, у питомима и дивљима. Расудите сами: ко држи небеске сводове? Како то да небо толико хиљада година постоји а није остарело, нити је време изазвало икакву промену у њему, ма да је оно по природи изменљиво, као што сведочи блажени Давид (Пс. 101, 2738). Имајући изменљиву и трошну суштину, оно је досада остало онакво какво је створено, јер га подржава, чува и даје му трајност Логос Божји који га је створио… Творац управља творевином; будући сам бродоградитељ и производителе вештаства, Он не оставља без управе своју лађу, и не престаје управљати крмом[36]. Сама мисао о Богу као бесконачно добром Творцу неминовно одводи закључку да је Творац неизоставно и Промислитељ света, јер ради чега је створио свет ако неће да се брине о њему? Кад је Бог, чијој доброти нема мере, благоволео небићу даровати биће, како би могао занемарити своју творевину и не бринути се о њој?[37]

Одрицати промисао значи бити безуман. Они који не верују у постојање промисла Божјег, вели исти Отац Цркве, и безумно тврде да овај свет, који се састоји из неба и земље, без крманоша броди у оваком поретку и складу, личе на човека који седи на броду, плови по мору, гледа како крманош држи крму, окреће је како треба, час на лево час на десно, и управља лађу жељеном пристаништу, — па ипак почне заступати очигледну лаж говорећи да на крми не стоји крмонош, да лађа нема крме, да се не управља кретањем крме, већ сама по себи плови, савлађује таласе, побеђује ветрове, нема потребе за морнарима и за крманошем који командује морнарима. Тако и они који одричу промисао Божји: они јасно и очигледно виде да Господ васељене управља својом творевином, и све води и креће складно и у поретку; виде складност у свему што се дешава; виде красоту и корист у сваком саздању, и намерно се праве слепи и бестидно поступају, јер примајући дарове Промисла pyгajy им се и руже их, и чиме се користе тим самим устају против Промислитеља[38]. „Ми смо дужни веровати, изјављује свети Григорије Богослов, да је Бог Творац и Саздатељ свих твари, јер како би могао и постојати свемир (το πάν), да га неко није створио и уредио? Ми смо дужни веровати да постоји Промисао који све држи и спаја у свету, јер за бића за која је неопходан Творац, неопходан је у исто време и Промислитељ; иначе свет, ношен случајем као лађа олујом, морао би се због хаотичних струјања вештаства у трен ока разрушити, распасти и вратити у првобитни хаос и неред“[39]. Као што река, вели Златоусти песник Христове истине, делећи се на мноштво рукава, натапа крај кроз који протиче, тако нас и промишљање Божје окружава са свих страна, обидно се изливајући, притичући и успуњујући све[40]. Ниједна створена природа, видљива или духовна, не може се одржати без Божјег старања и промисла[41]. Због све га тога очигледно je да сваки који не признаје промисао Божји јесте уистини безбожник[42].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] De fid. II, 29; col. 964 В.

[2] Послан, источн. Патријар. Чл. 5.

[3] Јерем. 23, 24.

[4] Мт. 5, 34. 35.

[5] Јевр. 1, 3.

[6] 1 Тм. 6, 13.

[7] Мт. 5, 45; Лк. 6, 35.

[8] Јн. 5, 17.

[9] Кол. 1, 17.

[10] Јов. 12, 10.

[11] Д. А. 17, 28.

[12] Д. А. 17, 26; Пс. 103, 8. 9; 1-19; 90-91.

[13] Д. А. 17, 25.

[14] Мт. 10, 30.

[15] Пс. 64, 10-14; 146, 8-9; Д. А. 14, 17; Пс. 144, 15-16; Јов. 38. 41; Пс. 103,14; Мт. 6, 26. 27.

[16] Рм. 11,36: 1 Кор. 12,6.

[17] Немиј. 9, 6.

[18] Јов. 28, 24; Прич. Сол. 15, 3; Пс. 32, 14; Јевр. 14, 13.

[19] Мт. 6, 25-34.

[20] Мт. 6, 26; ср. Пс. 90, 116.

[21] Мт. 6, 28-29.

[22] Прем. Сол. 11, 25-26.

[23] Strom. V.

[24] Јн. 5, 17; ср. блаж. Августин, De Genes. ad litt, IV, 22.

[25] ср. Пс. 103, 29; Јов. 34, 14-15.

[26] Мт. 5, 48; 1 Кор. 15, 28.

[27] Јевр. 1, 3; Кол. 1, 16-16; Εφ. 4, 6.

[28] De resurrect. mort. 18.

[29] Св. Атанасије Велики, Contra gent. 40; t. 25, col. 80 С

[30] ib. col. 81 AB.

[31] ib. 41, col. 81 С — 84 А; ср. блаж. Августин, In Joan. Tract. II, 10.

[32] ib. 42, col. 84 В – 85 В. ср. св. J. Златоуст, De stat. hom. IX, 25; hom. X,12.

[33] ib. 43, col. 88 Α.

[34] ib. 44, col. 88 С

[35] Св. Иринеј, Contra haer. II, 26, 3; sr. IV, 36, 6; Климент Алекс. Strom. I,с 2; Муниције Феликс, Octav. n. 17.

[36] De providentia, Orat. I; ср. св. J. Златоуст, In Ephes. 19, 34; Ad eos quiscandalizati sunt liber, с 5; св. Амвросије, In Hexaem. VI, 4, 21.

[37] Блаж. Теодорит, De providentia, Orat. II; cp. св. Амвросије, De offic. с 1, 13.

[38] Блаж. Теодорит, De providentia, Orat. II; ср. св. J. Златоуст, De providentia; св. Теофил. Ad Autolic. n. 5; св. Иринеј, Contra haer. II, 6. 1.

[39] Орат. 14, 33; Р. gr. t. 35, col. 901 С – 904 А; ср. Orat. 40, 45; Orat. 16, 5;св. J. Златоуст, In Hebr. hom. II, 3. Климент Алекс. Strom. I, 11; св. J. Златоуст,In Rom. hom. 7, 4; блаж. Августин, De Genes. ad litt. IV, 12, 22; Лактације, De iraDei, с 9; св. J. Дамаскин, De fid. II, 1.

[40] Св. Ј. Златоуст, In Psalm. 45, 1.

[41] Св.Василије Велики, De spir. Sancto, с 8.

[42] Климент Алекс, Strom. V, с. 1.

3 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  3. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *