Догматика Православне Цркве – Том I

УВОД

 

7. Извори догматике као науке

 

Једини извор догмата јесте Свето Откривење. Али пошто су извесни догмата Светог Откривења у току времена излагани од стране Цркве у кратким, сажетим обрасцима вере или символима, у одредбама Васељенских и Помесних сабора, и у вероисповедањима светих Отаца, то ови служе као непосредни извор догматичкој науци.

а) Символи. Потстакнута потребама верних или изазвана заблудама јеретика, Црква је још од апостолских времена изражавала своју богооткривену веру у облику кратких символа, које је затим на првом и другом Васељенском сабору заменила општеобавезним Симвољом вере, званим Никеоцариградски.

Ма да су у Апостолским Црквама још од почетка постојали символи у облику предања, ми их тек касније, нарочито од четвртог века, налазимо записане код светих Отаца и Учитеља Цркве. Тако, свети Кирил Јерусалимски назива символ Јерусалимске Цркве „светом и апостолском вером”,[1] и тиме посведочава његову апостолску древност. Символ гласи: „Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље, свега видљивога и невидљивога. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божија јединороднога, рођенога пре свих векова од Оца, Бога истинога; кроз којега је све произашло; који се оваплоти и вачовечи, распетога и погребенога; који васкрсе из мртвих у трећи дан; који узиђе на небеса и седе с десне стране Оца, и који ће доћи у слави да суди живима и мртвима, чијем царству неће бити краја. И у јединога Светога Духа, Утешитеља, који је говорио кроз пророке. И у једино крштење ради опроштаја грехова; и у једину свету васељенску Цркву; и у васкрсење тела; и у живот вечни.”[2] Символ Александриске цркве свети Александар александриски назива „апостолским догматима цркве.”[3] Наводећи символ Антиохиске Цркве, свети Јован Касијан примећује да је „у овом символу изложена вера свих Цркава,… пошто је вера једна за све Цркве.”[4] О символу Римске Цркве Руфин пише да је апостолског порекла.[5] Износећи пред Оце I Васељенског сабора символ Кесаријске Цркве, Јевсевије кесариски се овако изражава: „Како смо примили од епископа који су нам претходили, и како смо се при првом оглашењу и при примању крштења научили из Божанских Писама, како смо веровали и учили у презвитерству и у самом епископству,тако верујемо и сада, и износимо пред вас нашу веру.”[6] Излажући и бранећи символ Кипарске Цркве, свети Епифаније говори поборницима православља: „Нека умукну јеретици против свете Деве, чисте невесте Христове, то јест, матере наше свете Цркве, јер синови њени чувају веру по прејемству од својих светих Отаца, то јест од светих Апостола, који су им такође заповедили да је предају и проповедају и својој деци. Будите и ви синови Апостола и предајите ово учење својој деци;… поучавајте их, руководите, упућујте непроменљиво у овој светој вери васељенске Цркве, коју је од Апостола Господњих примила на чување света и једина Дева Божја.”[7]

По свима овим символима древних Апостолских Цркава види се да је у њима опширније разрађена и изложена Спаситељева еванђелска формула крштења: Во имя Отца и Сына и Святаго Духа. То је чињено не стога што је вера апостолска била недовољна, већ штосу опширније излагайте ове вере у облику символа изискивале потребе Цркве при спремању и крштавању оглашених и при сузбијању лажних учења јеретичких. Иако се ови символи донекле разликују по слову, они су једно по духу. Али саборно сазнање васељенске Цркве, побуђено потребама времена, саставило је, на основу божанског учења Светог Откривења и символа древних Апостолских Цркава, општеобавезни, завршни, неизменљиви Символ вере на првом (325 г.) и другом (381 г.) Васељенском сабору, који је по местима где су ови Сабори држани назван Никеоцариградски. У њему су једном за свагда изложене главне догматске истине богооткривене вере апостолске, због чега га је васељенска Црква објавила за неизменљиви образац вере свих времена. Општу обавезност и неизмешѢивост Никеоцариградског символа потврдили су потоњи Васељенски сабори. Тако су Оци IV Васељенског сабора халкидонског (451 г.), по прочитању овог Символа, једнодушно и једногласно изјавили: „То је вера Отаца! То је вера Апостола! То верујемо сви ми; то верују православии! Анатема ономе који друго верује”![8]

б) Одлуке Васељенских и Помесних сабора. Поред символа за догматику су од велике важности одлуке Васељенских, као и оних Помесних сабора који су потврђени од стране Васељенских,[9] у којима су свети Оци, дејствујући благодатно по васељенском разуму Цркве, подробније изложили извесне догмате вере, који се налазе у Светом Писму и Светом Предању. У овим се одлукама обично садрже закључци, до којих су саборски Оци долазили после дугах расправљања и многобрижних истраживања дотичних догматских истина у Светом Писму и Светом Предању васељенске Цркве. Стога су такве одлуке израз светог, апостолског, саборног сазнања и осећања васељенске Цркве Христове, која живи и дејствује богооткривеним истинама Светога Писма и Светога Преданна. Такве су одлуке: I Васељенског сабора о лицу Господа Исуса Христа, II Васељенског сабора о Божанству Светога Духа, III Вас. сабора о Пресветој Богородици, IV Вас. сабора о двема природама у Господу Христу, петошестог Вас. сабора о двема вољама и дејствима у Господу Христу, VII Вас. сабора о светим иконама.Свесеовеодлуке јављају као потребно разјашњење Никео-цариградског Символа вере. Такву важност има и оно догматско учење Цркве, које се местимице налази у појединим правилима Светих Апостола, Васељенских и девет Помесних сабора. На пример, учење: о Светој Троици,[10] о бесеменом рођењу Господа Исуса Христа,[11] о првобитној природи човека,[12] о прародителѢском греху,[13] о благодати,[14] о Цркви,[15] о крштењу,[16] о миропомазању,[17] о Евхаристији,[18] о покајању,[19] о свештенству,[20] о браку,[21] о светим иконама,[22] итд.

в) Вероисповедања светих Отаца и Учитеља Цркве. Потстицани потребама времена поједини Оци и Учитељи Цркве излагали су у нарочитим вероисповедањима догмат ске истине, које се, кратко и сажето изражене, налазе у символима и одлукама Васељенских и Помесних сабора. Сва таква вероисповедања, која је васељенска Црква одобрила и потврдила као истинити израз свога светог, саборног и апостолског учења, имају велику важност за догматику. Такво вероисповедание, прво по времену и важности, припада светом Григорију Чудотворцу, епископу неокесариском (III век). Оно је уживало особити углед у неокесариској цркви, а одобрено је и утврђено на VI Васељенском сабору.[23] У старој Цркви било је такође у великом уважењу вероисповедање светог Лукијана Мученика, презвитера, у коме је необично силно била изражена вера Цркве у Свету Тројицу, насупрот јеретичком учењу Савелија и Павла самосатског.[24] Од велике је важности вероисповедание светог Василија Великог, уперено против савремених му лажних учења о Светој Тројици.[25] Важно је тако исто „Кратко изложение православне вере” светог Атанасија Синаита (+700), које има облик кратког катихизиса, као и светог Софронија, патријарха јерусалимског, исповедање вере у Свету Тројицу и две природе у Господу Христу, које је одобрено на VI Васељенском сабору.[26] Од важности је такође и исповедање вере Теодора, патријарха јерусалимског, у коме се јасно и разговетно излаже учење о триипостасности и једносушности Тројичног Божанства. Ионо је одобрено на VII Васељенском сабору.[27]

Треба споменути још вероисповедание, познато под именом Символа светог Атанасија Великог. Оно ужива нарочити углед међу римокатолицима и протестантима. У њему се јасно и језгровито излаже учење о разлици и једносушности трију Лица у Богу, и о начину сједињења двеју природа у личности Богочовека Христа. Али очигледно је да ово вероисповедание не припада светом Атанасију, ни његовом веку, јер је цело уперено против несторијанског и монофизитског учења јеретичког, што сведочи да се није могло појавити пре петога века.[28]

Од каснијих изложења вере, која нису одобрена нити утврђена на Васељенским саборима, те према томе имају вредности само уколико се слажу и уколико изражавају једино, свето, саборно и апостолско учење васељенске Цркве Христове, изражено у символима и вероисповедањима древне Цркве, споменућемо неколико.

1) Изложење православне вере, од светог Григорија Паламе, архиепископа солунског (XIV век); 2) Исповедање православне и неповређене вере Христове, од Генадија, патријарха цариградског, које је он саставио на захтев султана Мехмеда II, по заузећу Цариграда;[29] 3) Катихизис, од Мелетија Пиге, патријарха цариградског; 4) Три догматичке посланице патријарха цариградског Јеремије, упућене виртембершким протестантским богословима (15761581 год); 5) Исповедање, од јерусалимског патријарха Доситеја, које је 1672 г. одобрио Јерусалимски сабор, а године 1723 послато руском светом Синоду од стране свих православних патријараха као образац тачнога изложења вере.[30] Примљено од стране руског светог Синода, оно је њиме касније издато (1838 год.) на руском језику под насловом: Посланiе патриарховъ православнокаволическiя Церкви о православной вере; 6) Православное исповеданiе, од митрополита кијевског Петра Могиле, које је било расматрано и исправљано на Саборима: у Кијеву (1640 год.) у Јашу (1643 год.), и затим одобрено од свих православних патријараха, и издано под насловом: Православное исповеданiе каволической и апостолской Церкви восточной.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Prevotii edit., р. 224.

[2] Hahn, Bibliothek der Symbole und Glaubensregein der Alt. Kirche 132-134.

[3] Valesii edit, р. 920 (1720 г.). Блаж. Теодорит, Hist. eccl. Ι, 4 — Символгласи: „Вјерујем, како учи апостолска Црква, у једнога само нерођенога Оца…И у јединога Господа Исуса Христа, Сина Божија јединороднога, рођенога… од Оца… пре векова… Јединога Светога Духа исповедало, и једну и једину самовасељенску и апостолску Цркву… Сем тога признајемо васкрсење мртвих, којему је почетак био Господ наш Исус Христос, којиистинито а не призрачно тело прими од Богородице Марије, и при крају векова за одбацивање грехова дође роду човечанском, који се разапе и умре… васкрсе из мртвих, узнесе се нанебеса, и седи с десне стране Величине” (Hahn, ib. 19, 20).

[4] De incarnat, VI, с. 3; Р. lat. t. 50, col. 142144. — Символ гласи: „Верујему једнога и јединога само истинитога (in unum et solum verum) Бога, Оца свемогућнога, творца свега видљивога и невидљивога. И у Господа нашега ИсусаХриста, Сина Његова јединороднога, и првороднога пре свију саздања; рођенога од Њега пре свих векова, а не створенога; Бога истинита од Бога истинитога, једносушна Оцу, кроз кога су и векови устројени, и све постало; којије ради нас дошао и родио се од Деве Марије, разапет био под Понтијем Пилатом ипогребен био, и трећега дана васкрсао по Писму, и узишао на небеса, и који ћеопет доћи да суди живима и мртвима” (У св. Касијана, ib.).

[5] Comment. in symbol. apostol. n. 4 i 5. Првобитни текст символа гласи:„Верујем у Бога сведржитеља. И у Христа Исуса, Сина Његова јединороднога,Господа нашега, рођенога од Духа Светога и Марије Деве, при Понтију Пилату распетога и погребенога, којије у трећи дан васкрсао из мртвих, узишао на небеса, и седи с десне стране Оца, одатле ћедоћи да суди живе и мртве.. И у Светога Духа, свету Цркву, опроштај грехова, васкрсење тела, живот вечни”(Св. Епифаније, Haeres. 72, n. 3).

[6] Св. Атанас. Вел. Орег. 1.1, pars 1, р. 238, Edit. Montfauc. — Символ гласи: „Верујем у јединога Бога Оца, сведржитеља, творца свега видљивога и невидљивога. И у јединога Господа Исуса Христа, Реч Божију, Бога од Бога, светлеет од светлости, живот од живота, Сина јединороднога, прворођенога пресваког саздања, пре свих векова од Оца рођенога, кроз кога је све произашло,Који се ради нашег спасења оваплотио и међу људима живео, и страдао, и вас крсао у трећи дан, и узишао Оцу, одакле ћеопетдоћи у слави да суди живе и мртве. Верујем и у јединога Духа Светога” (ib. р. 238; текст у Денцингера: Епchiridion symb. et definit., 7 р.)

[7] Ancorat. n. 120, Oper. t. II, р. 122, Edit. Dion. Peta., 1682 г. – Символ Кипарске Цркве гласи: „Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творцанебаи земље, и свега видљивога и невидљивога. И у јединога Господа Исуса Христа, Сина Божија јединороднога, од Оца рођеногапре свих векова, то јест изсуштинеОца (έκ της ουσίας τοΰ Πατρός), светлост од светлости, Бога истинита од Бога истинита, рођена и нестворена, једносушна Оцу, кроз кога је све постало, како на небесима, тако и на земљи; који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с неба и оваплотио се од Духа Света и Марије Деве, и вачовечио се; који је разапет ради нас при Понтију Пилату, пострадао и погребен, и васкрсао у трећи дан по Писму, и узишао на небеса, и седи с десне стране Оца, и којиће опет доћи да суди живе и мртве, чијем царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа животворног, који од Оца исходи, кога са Оцем и Сином треба славити, и који је говорио кроз пророке. У једину свету васељенску и апостолску Цркву. Исповедамо једино крштење ради опроштаја грехова. Чекамо васкрсење мервих и живот будућега века. Амин. Оне који говоре, да је било некад кад Сина Божијаније било, и да Га није било пре него што се Он родио, или — да је Он постао из ничега, или из ипостаси, или из суштине; оне који тврде, да је Он пролазан или измешьив, анатемише васељенска и апостолска Црква” (Hahn, 134, 135).

[8] Hefele, Conciliengeschichte, II Bd. 439-441; ср. III Вас. саб. прав. 7; VI Вас. саб. прав. 1 и 2.

[9] VI Вас. саб. прав. 2.

[10] Апост. правила, прав. 49. и 50; II Вас. саб., прав. 1 и 7; Лаодик. саб. прав. 7; Картаг. саб. прав. 2.

[11] VI Вас. саб., прав. 79.

[12] Картаг. саб., прав. 109.

[13] Картаг. саб., прав. 110, 114, 115 и 116.

[14] Картаг. саб., прав. 111, 112 и 113.

[15] I Вас. саб., прав. 19; II Вас, саб., пр. 7; VI Вас, саб., прв. 64 и 95; Лаодик. саб., пр. 7 и 8; Гангр. саб., пр. 21.

[16] VI Вас. саб., прав. 84; Картаг. саб. пр. 79; Апостол, прав. пр. 49 и 50.

[17] II Вас. саб., прав. 7; Лаодик. саб., пр. 7 и 48.

[18] I Вас. саб., прав. 13 и 18; VI Вас. саб., пр. 28 и 32; Картаг. саб., пр. 46 и 50.

[19] Апост. прав., пр. 52; VI Вас. саб., прв. 102; Лаодик. саб. пр. 2.

[20] IV Вас. саб. прав. 2; Лаодик. саб., прв. 13.

[21] Апост. прав., пр. 51; Гангр. саб., прв. 21, 1, 14.

[22] VI Вас. саб., прв. 82; VII Вас. саб., прв. 9.

[23] Прав. 2. – То вероисповедање гласи : „Једанје Бог, Отац Речи живе,суштаствене Мудрости и Силе и обличја свога; савршени Родитељ Савршенога; Отац Сина јединороднога. Један је Господ, једини од јединога, Бог од Бога,слика и обличје Божанства, Реч делатна, Премудрост којасве садржи, и силатворачка сваке твари, истинити Син Истинитога, невидљиви од невидљивога,нераспадљиви од нераспадљивога, несамртни од несамртнога и вечни од вечнога. Један је Дух Свети, који од Оца суштину има, а кроз Сина је јављен људима, који је обличје Сина савршенога, савршени живот, узрок живих, извор свети, Светиња која даје освећење, ипокомесе познаје Бог Отац, који ја изнадсвега и у свему, и Бог Син којије кроз све. Тројица савршена славом, вечношћу и царством, не дели се, нити умањава”. (Hahn, Op. cit. 253).

[24] Оригинални текст овог вероучења изгубљен је, али је познато, да су се њиме служилиучесници II Антиохиског помесног сабора (341 год.) при састављању свога исповедања вере (Созомен, Eccl. hist. III, 5).

[25] De vera Μ, t. II, p. 354 и 355. edit. Paris 1618 г.

[26] Binii Concil., t. V, p. 161, edit. Morel.

[27] Ibid. p. 599-601.

[28] Што се пак тиче такозваног Апостолског символа, којије у изузетном уважењу код римокатолика и протестаната, њега Православна Црква не признаје, нити га је икада употребљавала. Њено гледиште отомеизразио је на Флорентиском сабору (1439 год.) исповедник Православља, св. Марко, митрополит ефески, изјавивши: „Ми немамо, нити знамо за Апостолски символ”(Concil. Florent, Sect. VI, сар. 6).

[29] Kimmel, Libri symbol. eccles. graec, p. 124, 1843 год.

[30] Kimmel, ibid.

4 Comments

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.