НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Однос Бога према твари – Бог као Творац света

29. Постанак света уопште

 

Неисказано тајанствен и савршен у своме божанском бићу Тросунчани Господ је такав и у својству Творца света, због чега догмат о Богу као Творцу одише неизреченом божанском тајанственошћу и спада у свештене тајне хришћанске вере. Од те тајне Бог нам је открио онолико колико нам је потребно за духовно усавршавање и спасенье, а остало је сакривено у неиспитаним дубинама мудрости Божје,[1] у неприступачној светлости Тросунчаног Божанства где чудесном суштином својом чуда божанских савршенстава живе.

Своја невидљива и увек неисказано тајанствена савршенства Тројични Господ нам је делимице открио у стварању видљивог и невидљивог света, што је богочовечанска мудрост Цркве кратко изразила првим чланом Символа вере: Вeрую во единаго Бога,… Творца небу и земли, видимымъ же всeмъ и невидимымъ.[2] Оваквом својом вером у Тројичног Бога као Творца свега видљивога и невидљивога Црква је у ствари исповедила богооткривену истину: да је свет дело воље, мудрости и силе Божје. То пак значи: свет није сам од себе постао; није случајно постао; нити постоји од вечности. Оваквим ученьем Цркве јасно се двоји и разликује Творац од творевине, Бог од света. А и сам појам о стварању логички претпоставља на једној страни биће које ствара, а на другој твар која се ствара. Један по природи, Триипостасни Бог је један једини Творац једног јединог света који сачињава целину, а састоји се из духовних, вештаствених и духовновештаствених бића. По учењу Светог Откривења све што је Бог створио из ничега, извео из небића у биће, сачињава оно што се назива свет (κόσμος). У ужем смислу под светом се разуме земља, ау најужем — род људски.

 

  1. Свето Откривење Тројичног Божанства почиње истином о Богу као једином Творцу света: Въ началe сотвори Богъ небо и землю.[3] На тој почетној и првој истини оснива се целокупно Откривење Старог и Новог Завета. У почетку свега и пре почетна свега стоји Бог, без кога, мимо кога и против кога није ништа могло ући у постојање, у биће, у живот: вся (πάντα) темъ быша, и безъ него ничтоже бысть, еже бысть.[4] Бог је то који је све (τά πάντα) створио,[5] јер је од Њега и кроз Њега иу Њему све.[6]

Говорећи о Богу као Творцу неба и земље Свето Откривење разуме под небом и земљом све што је стваралачком вољом Божјом постало, сву творевину Божју; и оно ни у ком смислу не изједначује Бога са светом, нити Бога чини зависним од света.[7] Иако свет, не само у почетним него и у свима тренутцима свога постојања, зависи од Бога, ипак је Бог, као Творац, трансцендентан свету. Ово учење Светог Откривења које Црква чува и исповеда нема ничег заједничког ни са пантеистичким, ни са дуалистичким, ни са материјалистичким теоријама о пореклу света, теоријама које су послужиле неким јересима као основ за њихову космогонију и антропогонију. Јер по пантеистичком учењу свет је природна еманација суштине Божје, савечан је Богу, и јесте нека врста вечног тела Божјег; по дуалистичком учењу свет и Бог су два вечна бића, два вечна начела, при чему се Бог јавља не као творачко већ само као регулативно начело, а по материјалистичком учењу сва бића и све ствари постају из препостојеће хаотичне материје, која стваралачки дејствује неком иманентном стваралачком силом.

 

  1. Пошто је свет творевина Триипостасног Бога, у његовом су стварању учествовала подједнако и нераздвојно сва три Божанска Лица, али свако на свој ипостасни начин. Силом своје једносушне и нераздељиве природе, мудрости и воље Божанска Лица су једносушна и нераздељива у својој творачкој делатности, при чему твораштво свакога Лица носи на себи своју ипостасну одлику. О творачкој делатности Бога Оца Свето Откривење говори: Нама је један Бог Отац, од кога је све (έξ ου τά πάντα).[8] Ο творачкој делатности Бога Сина вели се: Нама је… један Господ Исус Христос, кроз којега је све (δι’ ου τά πάντα);[9] све кроза Њ постаде, и без Њега ништа не постаде што постаде;[10] Њиме би саздано све што је на небу и што је на земљи, видљиво и невидљиво,… све се кроза Њ и за Њ сазда; и Он је пре свега, и све је у Њему.[11] О творачкој делатности Бога Духа Светога каже се: Дух Божји који ме створи;[12] Речју Господњом утврдише се небеса, и Духом уста његових сва сила њихова.[13] Описујући стварање света боговидац Мојсеј пише: Дух Божји ношаше се над водом.[14] Под Духом Божјим у овом стиху, по тумачењу светог Василија Великог, разуме се Дух Свети; а реч „ношаше се“ означава да Дух Свети загреваше и оживотвораваше природу воде припремајући је за произвођење живих бића, као што птица, насађујући јаја и лежећи на њима, даје им неку животворну силу.[15]

Богооткривену истину Светога Писма о учешћу свих Лица Пресвете Тројице у стварању света Црква је изразила у свом васељенском Символу вере, у коме Бога Оца назива Творцем, а о Богу Сину вели: Имже вся быша (δι’ ου τά πάντα έγένετο), док Бога Духа Светога назива животворящимъ (το ζωοποιόν). Богоглагољива уста Цркве, свети Оци, надахнуто исповедају свету истину Откривења о Светој Тројици као творцу света „Отац кроз Сина у Духу ствара све (κτίζει τά πάντα)“, објављује отац Православља, свети Атанасије Велики.[16] Ништа не долази у биће и не врши се него само кроз Сина у Духу Светоме,[17] јер Света Тројица, која је нераздељива по природи и једна по дејству (μία ταύτης ή ενέργεια), васцела учествује у стварању и произвођењу (δλη του κτίζειν και δημιουργεί ν ούσα).[18] Објашњавајући речи апостола Павла (Рм. 11, 36), свети Василије Велики пише: „Један је Бог од кога је све, и један је Господ Христос кроз кога је све,и један је Дух Свети у коме је све.“[19] говорећи о недељивом дејству недељиве Свете Тројице, свети Кирил Александриски вели: „Бог Отац све чини кроз Сина у Духу.“[20]

У разликовању творачке делатности Оца, Сина и Светога Духа не може се логиком ићи до краја, јер је сва прожета непроницљивом тајном Тројичног Божанства које увек дејствује недељиво и триипостасно. Када Свето Писмо и Свети Оци указују на извесну разлику у творачкој делатности трију Божанских Лица, они ни у ком случају не допуштају мисао да се једно Лице Пресвете Тројице користи другим Лицем као оруђем или као потчињеним сарадником. Напротив, и у тој разлици ипостасних дејстава они виде једно биће, једну вољу, једну силу, једну делатност. Расуђујући о тој разлици у творачкој делатности Божанских Лица свети Басилије Велики овако је одређује: „Отац је првобитни узрок (προκαταρτική αιτία) свега створенога, Син је стваралачки узрок (δημιουργική), Свети Дух је извршни узрок (τελειωτική), тако да вољом Оца све постоји, дејством Сина све се доводи у постојање, присуством Духа све се извршава… Јер први узрок постојања свега јесте Један, који ствара кроз Синаи извршује кроз Духа. Делатност Оца који чини све у свему није несавршена, нити је стваралачко дело Сина непотпуно ако није извршено Духом. Отац, који ствара својом јединственом вољом, могао би стварати без Сина, али ипак Он хоће кроз Сина; нити би Сину, који дела по угледу на Оца, била неопходна сарадња, али и Син исто тако хоће да извршује кроз Духа.“[21] А свети Григорије Ниски пише о истој ствари: „Пошто је Бог, који је над свим, створио све кроз Сина, не што не може без неке сарадње, и Јединородни Син дела све Светим Духом, не што има мање силе за самостално извршење, него је извор силе Отац, а сила Очева је Син, а дух силе је Свети Дух, то је и сва творевина, видљива и невидљива, дело божанске силе. И пошто нема места напору у ономе што сачињава Божанску природу, јер са хтењем греди извршење, намера истог тренутка бива остварењем, то се за све јестество што је произашло кроз стварање, с обзиром на покрет воље, тежњу намере и давање силе, оправдано може рећи да почиње од Оца, продужује се кроз Сина и извршује у Духу Светом.“[22] Та мисао бруји кроз православно богослужење:            Святый Боже, вся содеявый Сыномъ, содействiемъ Святаго Духа.“[23]

 

  1. Бог је Творац и садржине и облика света; Он је матерку и створио и дао јој облик;[24] то значи: Он је створио свет из ничега, а не из неке материје која је постојала пре света, нити из своје божанске суштине. То је очигледно из Светог Откривења. У њему се нигде не говори о некаквој материји која би постојала пре стварања света, већ се напротив тврди да је Бог све створио у почетку: У почетку створи Бог небо и земљу.[25] Пре почетка постања света постојао је само Бог, који је силом своје моћи створио свет из ничега. То је изражено речима свете мајке светих Макавеја: Молю тя, чадо, да воззриши на небо и землю, и вся, яже въ нихъ, видящъ, уразумeеши, яко отъ несущихъ сотвори cie Богъ (δτι εξ ουκ όντων έποίησεν αυτά ό Θεός).[26] Христоносни Апостол сведочи да Бог „зове оно што није као оно што јесте“ (καλούντος τα μη όντα ώς όντα = нарицаетъ не сущая яко сущая)[27], што значи да је свемогућство Божје безгранично, јер све што зажели ствара, доводи у постојање: Вся елика восхоте Господь сотвори.[28] „Јер као што је нама лако назвати по имену оно што постоји, тако је Богу лакше, далеко лакше створити оно што не ПОСТОЈИ (τα μη οντά).[29] Силом своје свемоћне речи Бог је из ничега сворио сав свет: и материју и њен облик: вeрою разумeваемъ совершитися вeкомъ глаголомъ Божшмъ, во еже отъ неявляемыхъ видимымъ быти (εις το μη έκ φαινμένων τα βλεπόμενα γεγονέναι).[30] А то значи: „Бог је створио из небића биће, из невидљивог видљиво, из непостојећег постојеће.“[31]

Ово богооткривено учење живи одувек у свештеном сазнању Цркве, и она га исповеда кроз свете Оце. Безбожна је, уче Оци, бесмислена je, и богохулна мисао: да je Бог произвео свет из своје суштине или из већ постојеће материје „Пре свега веруј, саветује свети Јерма, да постоји један Бог, Творац и уредитељ свега, који је све из ничега (ех nihilo) привео у биће.“[32] Да је Бог створио свет из већ постојеће материје, то не би било ништа нарочито и велико, али се моћ Божја испољава баш у томе што Он из ничега ствара све што хоће. Свето Писмо показује да је материја, из које је Бог створио и усројио свет, саздана Богом.[33] „Говорите да је све произашло из већ готовог вештаства и не признавати да је Творац васељене произвео све из ничега, било би знак крајњег безумља.“[34] Бог није створио свет из себе, из своје суштине, већ из ничега. „Васељена је створена; њу Бог није родио из себе, да би она могла бити оно што и Он. Напротив, Он ју је саздао из ничега, да она не би била равна ни Ономе који ју је саздао, ни Сину Његовом кроз кога је саздана.“[35] „Кроз Реч Бог је створио из ничега све што раније ни на који начин није постојало.“[36] „Твар је произашла не из суштине Божје, него је вољом и силом Божјом приведена из небића у биће (έκ τοΰ μη δντος εις το είναι).“[37] Почетак свога постојања свет је добио по вољи Божјој, стога је он у односу према Творцу нешто спољашње (έξωθεν)[38].

Што се тиче древне философске изреке: ех nihilo nihil fit, она се овде не може применити, јер богооткривеним учешем својим Црква учи не да је „ништа“ само собом створило свет из себе, већ да је Бог свемоћан и премудром силом својом створио свет из ничега. Као идеја, као мисао, свет је одувек постојао у Богу, али је објављен стварањем.[39] „Бог је сва бића и све твари (τά πάντα) созерцавао пре постања њиховог (πριν γενέσεως αυτών), имајући их у уму свом од вечности (άχρόνως έννοήσας); и свака твар улази у постојање у одређено време, сходно Божјој превечној, са хтењем сједињеној мисли (κατά την θελητικήν αύτοϋ άχρονον εννοιαν), која сачињава предодређење, и облик, и образац (προορισμός, και εΐκών, και παράδειγμα).“[40] Том превечном мишљу Бог ствара, и она је основ дела које испуњује Логос и извршује Дух.[41] Говорећи о томе како је Бог створио свет из ничега блажени Августин примећује да је Бог створио све вољом својом, а воља Божја није „ништа“.[42] По учењу светог Максима Исповедника Бог је своме знању твари, које је од вечности постојало у Њему, дао остварење (ούσίωσιν) и произвео на свет, када је сам хтео.[43] Воља Божја је основ свега што постоји, зато почетак и порекло свега постојећег ваља видети у вољи и власти Божјој.[44]

  1. Трипостасни Господ је „Творац не само твари већ и самог времена, у коме су твари добиле постојање,“[45] јер су простор и време два корелативна и нераздвојна појма. Творац света је, по речима светог Григорија Ниског, поставио време и простор као неке оквире за оно што је имало постати; на томе темељу је Творац саградио васељену. Немогуће је да ишта што је путем стварања дошло у биће може бити независно од простора и времена.[46] То значи, све што је Бог створио, створио је у времену, или тачније: са временем. На то указује и библијски опис постања света, када се све што је створено просторним пропраћа речима: И би вече и би јутро.

Сам први стих Библије: У почетку створи Бог небо и земљу, садржи у себи појам о истовременом почетку простора и времена, просторнога и временскога, јер тај стих и значи: у почетку времена створи Бог небо и земљу. Сам постанак света као просторне јединке истовремено је и постанак времена као категорије света.[47] Свето Откривење изрично наглашава да је Бог творац времена.[48] И као што је један исти Творац времена и простора, тако је један исти и почетак њихов. Пре почетка, о коме је реч у првом стиху Библије, нису постојали ни небо ни земља, него су постали са почетком времена и у времену. Бог је једини који постоји одувек, пре сваког временског и просторног почетка, пре но што би створена земља и васељена.[49] О томе говоре речи Спаситељеве гетсиманске молитве небеском Оцу: И сада прослави Ти мене, Оче, у Тебе самога славом коју имадох у Тебе пре него свет постаде (προ τοΰ τον κόσμον είναι).[50]

Овом свештеном истином дише Свето Предање апостолске и васељенске Цркве. Почетак света поклапа се са почетком времена, те тако нису два почетка него један. „Свет није створен у времену (in tempore), него са временом (sed cum tempore).“[51] „У почетку времена Бог је створио небо и земљу. Јер време почиње са овим светом, није постојало пре света.“[52] Једини је Бог беспочетан бићем, и Он је једини Творац свих векова и свих твари, а сам је изнад времена и пре времена, и изнад и пре свега створенога.[53]

  1. Пошто је створени свет дело свесавршеног Бога и Господа, то се разлог и циљ његовог постанка налази у Богу, а не негде изван Њега. Бог није створио свет по неопходности и потреби,[54] или што би имао неке користи од њега. Бог је сам по себи савршена пуноћа блаженства,[55] славе, мудрости и силе; према томе, Њега нико и ништа не може присилити ни на шта, нити Му ико и ишта може увећати силу или умножити славу. Живећи сав у ненарушивом јединству свих својих апсолутних савршенстава, Бог је као побуду и разлог за стварање света могао имати једино своју безграничну љубав, којом је зажелео да створи свет, те тако и ван себе открије своја савршенства дајући створеним бићима могућност да учествују у његовој неисказаној доброти и блаженству. „Пошто се добри и предобри Бог није задовољио созерцањем себе самог, него је у преизобилној доброти својој зажелео да постану бића која би могла уживати у његовим доборчинствима и суделовати у његовој доброти, то је Он из небића увео у биће и створио све видљиво и невидљиво.“[56] То значи, доброта Божја безгранична љубављу побуда је за стварање света, а циљ — учествовање твари у тој безграничној доброти Божјој.

Безгранична доброта Божја, која се према твари пројављује као безгранична љубав, сведочи да је Бог — љубав,[57] да је Он — једини добар.[58] Доброта као таква одразила се је на створењима Божјим: Благъ Господь всяческихъ и щедроты Его на всехъ делахъ Его.[59] Циљ стварања света садржи се у самој побуди Божјој за стварање света, јер учествовање у свесавршеној доброти Божјој и јесте циљ сазданих бића: мы созданы на дела благая.[60] Α учествовање у доброти Божјој и јесте учествовање у блаженству Божјем. Природно је што се то пројављује у слављењу Бога од стране сазданих бића. Свети Анђели непрекидно славе Бога јер је њихов живот непрекидно драговољно учествовање у доброти, а тиме и у блаженству Тросунчаног Господа.[61] На тајанствен начин сва твар прославља Бога, творца свог.[62] Човек је саздан да би, усавршавањем себе у доброти Божјој, учествовао у блаженству Божјем, и стога славно Бога, Творца и Спаситеља свога. Пошто доброта и љубав Божја према људима врхуне у Спаситељевом подвигу искупљења, то Спаситељ извршење дела искупљења назива прослављањем Оца свог небеског.[63] Унети сву личност своју у искупитељски подвиг Спаситељев, усвојити га свим бићем својим, и на тај начин прославити Бога и душом и телом, мислима и делима, осећањима и жељама, и јесте циљ човекова постојања на земљи.[64] Усавршавајући се у доброти Божјој, хранећи се њоме, човек се уподобљава Богу, и на тај начин учествује у блаженству Божјем, улази у вечну радост Господа свог.[65] А када Свето Откривење сумарно говори о циљу и смислу свега створенога, онда вели: Господ све створи себе ради,[66] све се кроза Њ и за Њ сазда,[67] све је Њега ради,[68] Он је омега свега,[69] све греде ка томе да Бог буде све у свему,[70] јер је Он „крайнее всехъ желаше.“[71]

Вођени и увођени Духом Светим у тајне мироздања, свети Оци налазе да је доброта Божја једини повод и разлог стварању света. „Бог је добар, вели свети Атанасије Велики, или боље рећи: Он је извор доброте; а пошто Доброме није својствена завист ни према чему, то је Он, немајући зависти ни према чему, створио све из ничега Речју својом, Господом нашим Исусом Христом.“[72] „Пошто Доброти није било довољно дасе креће самоу созерцавању себе (τη εαυτής θεωρία), него је требало да Добро излије и прошири своја доброчинства на што већи број предмета (јер је то својствено највишој Доброти), то Бог најпре замишља анђелске и небеске Силе…; а када ово уреди, Он затим замишља други свет, вештаствен и видљив.“[73]

 

  1. Начин стварања овако сложеног и тајанственог света у основи својој непостижан је уму људском. То је тајна која се једино вером постиже: Вером познајемо (πίστει νοοΰμεν) да је свет речју Божјом свршен.[74] Од те надумне тајне откривено нам је то, да је свет створен речју Божјом, премудрошћу Божјом, слободним дејством воље Божје.[75]

Пошто је Бог премудро створио свет слободним дејством свемоћне воље своје, то се свет јавља као нешто спољашње за Бога, као нешто што није постало из суштине Божје. Једино се из суштине Божје рађа Син Божји и исходи Дух Свети. „Твар није постала из суштине Божје, вели свети Дамаскин, него је вољом и силом Божјом приведена из небића у биће, те промена не додирује природу Божју. Рађање значи да Онај који рађа производи из своје суштине Рађаног, који Му је сличай по суштини; но стварање и грађење значи да творац и градитељ производи од онога што је спољашње, а не из своје суштине, и то Му је апсолутно неслично по суштини.“[76]

Бог је створио све што је хтео и како је хтео: Вся елика восхоте Господь сотвори на небеси и на земли, въ моряхъ и во всехъ безднахъ[77] Гледан у своме завршном моменту, на крају своје мучне историје, при апокалиптичкој процени света, свет се јавља као дело свемудре и свемоћне воље Божје: Господи, Ты еси создалъ всяческая, и волею твоею суть, и сотворена.[78] У самој ствари: воља Божја је и порекло (origo), и начело (principium) и мера (mensura) свега створенога.[79] У његовој вољи сједињена је савршена мудрост са савршеном правдом, савршена истина са савршеном свемоћи: Рече Богь: да будетъ…, и бысть;[80] Той рече, и быша; той повеле, и создашася.[81]

  1. У стварању света Богом опажа се изванредан поредак и план. Свето Откривење разликује два момента у стварању: први моменат је стварање духовног света и безобличног космичког вештаства; други је — стварање бића и ствари из већ саздане безобличне материје, и то постепено, по врстама, у року од шест дана: први дан — светлост, други — видљиво небо, трећи — копно и мора и рибе у морима, четврти — сунце, месец и звезде, пети — рибе и птице, шести — све врете животиња, и човека.[82]

Оци Цркве уче да под првобитним небом и земљом, о којима се говори у почетку Библије,[83] не треба разумети небо које данас видимо, ни земљу на којој сада живимо, јер је ово небо постало касније, у други дан стварања видљиве природе, а ова земља у трећи дан стварања. Првобитно небо означава свет духовни, анђелски; првобитна земља — космичку масу која је садржала у себи вештаство свега онога што је у року од шест дана добило своје постојање и облик.[84] Да је невидљиви духовни свет постао пре видљивог света сведочи Свето Откривење: Егда сотворены быша звезды, говори Господ, восхвалиша мя гласомъ велiимъ вси Ангели мои.[85] О поретку стварања свети Григорије Богослов овако расуђује „Бог најпре замишља анђелске и небеске Силе. И мисао постаде делом које испуни Син и изврши Дух… А пошто дивно уреди прва саздања, Он замишља други свет, материјални и видљиви, састављен и устројен од неба и земље и свега што је у њима… Али овим још није било обелодањено све богатство Доброте. Пожелевши и то да покаже, Творац Логос из обојега, тј. из невидљиве и видљиве природе, ствара једно живо биће: човека.“[86]

  1. Све што је Бог створио добро је по самој природи својој, јер долази од Онога који је једини добар, и који, као такав, не може чинити зла. О каквоћи створенога света сам је Бог дао свој непогрешни суд, који боговидац изражава речима: И виде Богъ вся, елика сотвори, и се добра зело.[87] Богомудри Соломон сведочи: Всяческая, яже сотвори Богъ, добра;[88] а премудри син Сирахов говори: Дела Господня вся яко добра зело.[89] Христоносни Апостол благовести: Свако је створење Божје добро (πάν κτίσμα Θεού καλόν) и ништа није на одмет.[90] Иако оскрнављена и унакажена грехом, природа ипак одржава у себи доброту и величину Божју и својства Божја,[91] и показује да је доброта и милост Божја вазда на свима тварима.[92]

Живећи богооткривеном истином о доброти свега Богом створенога, мисао светих Отаца указује на дивну доброту свега створенога и на потпно отсуство зла у свету који је створен добрим Богом. Зло је у богозданој природи туђинац, који сеод ђавола увукао у свет кроз човека. „О твари овако расуђуј, вели се у Православном исповедању, да је и она сама добра пошто ју је створио Бог, с том разликом само што разумна и слободна твар када се уклони од Бога постаје злом не што је таква саздана, него што су њена дејства супротна разуму. А твар неразумна, пошто нема слободе, сасвим је добра по природи својој.“[93] У Посланици источних Патријараха говори се: „Пошто је Творац по бићу свом добар, све што je Он створио — створио је дивним, и Он никада не може бити творац зла. А ако у човеку или демону има (jep ми просто у природи незнамо зла) какво било зло, тј. грех, оно је противно вољи Божјој; и то зло долази или од човека или од ђавола. Јер је потпуно истинито и без икакве сумње да Бог не може бити виновник зла.“[94]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. св. Јован Златоуст, In Genes. hom. 2, 2.

[2] Πιστεύω εις ένα Θεόν,.. Πονητήν ουρανού και γής, ορατών τε πάντων καιαοράτων. Ову је веру у Бога као Творца Црква изражавала и у древним символима својим: јерусалимском, кипарском, антиохиском, кесариском (види ifra:Символи, стр. 50. 51. 52.)

[3] 1 Мојс. 1, 1.

[4] Јн. 1, 3: Πάντα δι’ αυτού έγένετο, και χωρίς αϋτοΰ έγένετο ουδέ εν, ογέγονεν. Ср. 1. Мојс. 1, 3. 6. 9. 11. 15. 16. 20. 24. 27. 31; Πα 32. 6; Кол. 1, 16; Пс.88,12; 103, 24; 120, 2; 123, 8; 133, 3; 134, 6; 135, 5; 145, 6; 32, 9; 101, 26; Јерем. 10,12; 51, 15; Ис. 51. 13; 45, 11; 42, 5; 37, 16; Дан. 14, 5; Прич. Сол. 16, 4.

[5] Јевр. 3, 4; ср. Јов. 12, 9; Д. А. 4, 24; 14, 15; 17, 24; Немиј. 9, 6; Апок. 10,6; 14, 7.

[6] Рм. 11, 35: ότι έξ αύτοΰ και δι’ αύτου και εις αύτον τά πάντα.

[7] Ср. Д. А. 14, 15-17.

[8] 1 Кор. 8, 6; ср. Јевр. 2, 10; Д. А. 4, 24. 25. 26. 27.

[9] 1 Кор. 8, 6.

[10] Јн. 1, 3.

[11] Кол. 1, 16. 17: έν αύτω έκτίσφη τά πάντα, τά έν τοίς ούρανοις και τά έπι „ϊζ ΥΠ?. τα ορατά και αόρατα,… τά πάντα δι’ αύτοΰ και εις αυτόν έκτισται; και αυτός έστι προ πάντων, και τά πάντα έν αύτω συνέστηκε.

[12] Јов. 33, 4; ср. Пс. 103, 30.

[13] Пс. 32, 6.

[14] 1 Мојс. 1, 2.

[15] In Hexaem. hom. 2, 6.

[16] Ad Serap. Epist. III, 5; P. gr. t. 26, col. 632 B.

[17] Он, Ad Serap. Epist. I, 31; col. 601 A.

[18] ib. 28; col. 596 A.

[19] Adversus Eunom. V, 3.

[20] De rect. fid. Orat. II, 51. У Посланици источних Патријарха вели се:„Верујемо да је триипостасни Бог, Отац, Син и Св. Дух — творац свега видљивога и невидљивога“ (чл.4).

[21] De Spir. Sancto, с. 16, n. 38.

[22] De Spir. Sancto advers. pneumatom.

[23] Из стихире на вечерњу св. Педесетнице, на Господи воззв. Славаи нынe.

[24] Св. Василије Велики пише: „Бог је створио и небо и земљу, а не само половину; Он је створио цело небо и целу земљу, стварајући суштину са обликом“ (In Hexaem. hom. 2, 3).

[25] 1 Mojc. 1, 1.

[26] 2 Мак. 7, 28; ср. Пс. 33, 6.

[27] Рм. 4, 17.

[28] Пс. 134, 6.

[29] Св. Јован Златоуст, In Rom. hom. 8,5.

[30] Јевр. 11,3.

[31] Св. Јован Златоуст, In Hebr. hom. 22, 1.

[32] Pastor. lib. II, mand. 1.

[33] Св. Теофил. Ad Autolic. II, 4 и 10; ср. св. Иринеј, Contra haer. II, 10, 2 и 4.

[34] Св. Јован Златоуст, In Genes. hom. 2, 2; ср. св. Атанасије Вел., De incarn. Verbi. 2; Contra gent. 39.

[35] Блаж. Августин, De Genes. contra manich I, 2, 4. Блаж. Августин, De Genes. contra manich I, 2, 4.

[36] Св. Атанасије Велики, De incarn. Verbi, 3 (P. gr. t. 25, col. 101 Α): Έξ ουκ όντων και μηδαμώς υπάρχοντα τα δλα εις το είναι πεποιηκεναι τον Θεόν δια τοΰ Λόγου οίδεν. Ср. Тертулијан. De praescript. с. 13; Ориген, De princip. Praefat. 4.

[37] Св. Јован Дамаскин, De fid. I, 8; Ρ gr. t. 94, col. 812 В.

[38] Св. Атанасије Вел., Contra arian. Orat. III, 62; P. gr. t. 26, col. 453 B.

[39] Ср. Прич. Сол. 8, 22-31; Екклез. 11, 5; 8, 3; св. Григорије Богослов,Orat. 38, 9; блаж.Августин, De civit. Dei XI, 4, 2; XII, 17, 2; De Genes. ad litt. V,33; IV, 26; Confess. XIII, 25; св.Јован Златоуст, In Hebr. hom. 2, 2.

[40] Св. Јован Дамаскин, De fid. I, 9; t. 94, col 837 A.

[41] Он, ib. II, 2; col. 865 А; ср. св. Васил. Вел., In Hexaem. hom. 2, 2.

[42] Ad. Oros. contra priscill. с 2.

[43] Capit. de charit. Centur. IV, n. 14; P. gr. t. 90, col. 1048.

[44] Св. Амвросије, In Hexaemer. I, 5, 19.

[45] Правосл. исповед. део I, одг. на питање 33.

[46] Contra Eunom. I, 26.

[47] ср. Јевр. 11,3.

[48] Јевр. 1, 2; ср. Прич. Сол. 8, 23.

[49] ср. Пс. 89, 3; 101, 26-28: Кол. 1, 17.

[50] Јн. 17, 5; ср. Еф. 1, 4.

[51] Блаж. Августин, De civit. Dei, XI, с. t; ср. Confess. XI, с. 12 и 13.

[52] Св. Амвросије, In Hexaem. I, 9.

[53] Св. Јован Дамаскин. De fid. II, 1; col. 864 С; 11, 6; col. 880 В.

[54] ср. Д. А. 17, 25; Атинагор, Legat. 4.

[55] ср. 1Тм. 1, 11; Јн. 5, 26.

[56] Св. Ј. Дамаскин, De fid. 11, 2: col. 864 С; ср. Атинагор, De resurr. mort. с. 12.

[57] 1 Јн. 4, 16. 8.

[58] Мк. 10, 18; ср. Пс. 105, 1; 106, 1; 135, 126; Јак. 1. 17; Ис. 49, 15.

[59] Пс. 144, 9; ср. Сирах. 18, 12; Прем. Сол. 11, 25-27.

[60] Еф. 2, 10; Јевр. 13, 21; Мт. 5, 16.

[61] Ис. 6, 3; Апок. 4, 8; Пс. 102, 20.

[62] Пс. 18, 1; Ис. 6, 3; Пс. 148. 1,13.

[63] Јн. 17, 4.

[64] ср. 1 Кор. 6, 20; 10. 31; Еф. 1, 56; Јн. 9, 3; И, 4; Рм. 9, 23; 2, Сол. 1, 10;Сирах. 17, 7. 8. 11; Ис. 43, 7; 61, 3; св. Григ. Богослов, Орат. 39, 13.

[65] То је смисао Спаситељеве приче о талантима (Мт. 25; 15-30).

[66] Прич. Сол. 16, 4.

[67] Кол. 1, 16; ср. Еф. 3, 9; Јевр. 1, 2.

[68] Јевр. 2, 10.

[69] Апок. 1, 8.

[70] 1 Кор. 15, 28.

[71] Канонъ Безплотнымъ, песнь ε.

[72] De incarn. Verbi, 3; Р. gr. t. 25, col. 101 AB

[73] Св. Григорије Богослов, Orat, 38, 9. 10. Р. gr. t. 36, col. 320 С. 321 А; ср.св. Јован Златоуст, In Genes. hom. 3, 3.

[74] Јевр. 11,3.

[75] Прич. Сол. 3, 19; Пс. 32, 6; Јн. 1, 3; Пс. 135, 5; 1 Мојс. 1, 3. 6. 9. И. 14.20. 24. 26; Пс. 134, 6; 113, 11; Дан. 4, 32; Апок. 4, 11.

[76] De fid. Ι, 8; 812 С.

[77] Пс. 134, 6.

[78] Апок. 4, 11.

[79] Св. Амвросије, In Hexaemer. I. 5, 19; II, 2, 4.

[80] 1 Мојс. 1, 3. 6. 9. 11. 14-15. 20. 24. 29-30.

[81] Пс. 148, 5.

[82] 1 Мојс. 1, 327; ср. св. Иполит, In Cenes. 1, 6; св. Атанасије Вел. Contraarian. Orat. II, 19; блаж. Августин, De vera relig., 36; Confession. XII 8; De fide etsymbol., 2; De Genes. contra manich. I, 1, 57; св. Јован Дамаскин, De fid. II, 5.

[83] 1 Mojc. 1, 1.

[84] ср. св. Јов. Дамаскин, De fid. II, 6; col. 880 AB.

[85] Јов. 38, 7.

[86] Orat. 45, 5. 6. 7; Р. gr. t. 36, col. 629 А. С. 632 А; ср. Orat. 38, 9. 10. 11. – А у Канону бесплотним Силама Црква говори: Ангельскiя чины перве умысливъ, умъ Божестевнный створи (песнь а, въ понедельникъ утра, Гласъ а, Октоихъ).

[87] Mojc. 1, 31; ср. Прич. Сол. 8, 31; Пс. 110, 3.

[88] Еклез. 3, 11.

[89] Сирах. 39, 21.

[90] 1 Тм. 4, 4; ср. Д. А. 10, 28; Рм. 14, 14; Плач. Јерем. 3, 33.

[91] ср. Рм. 1, 20; Пс. 18, 2; 103, 24; 144, 9.

[92] Пс. 144, 9; Мх, 6, 26; Сирах. 18, 12.

[93] део I, одг. на питање 31.

[94] чл. 4.

2 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *