НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

УВОД

 

4. Догмати и Свето Откривење

 

Божанско Откривење је једини и јединствени извор дог­мата. Себе и своје истине Тројично Божанство је открило људима, да би они могли имати правилно сазнање о Њему, правилну веру у Њега, и живећи Њиме и његовим божанским истинама налазили себи спасење од зла и греха и живот вечни. Ово Откривење Бог је вршио доступно кроз свете старозаветне Патријархе и Пророке, да га најзад у потпуности објави и заврши Сином својим Јединородним, Господом нашим Исусом Христом. Многочастнѣ и многообразнѣ (πολυμερως και πολυτρόπως) древле Богъ глаголавый отцемъ во пророцѣхъ (έν τοΐς προφήταις), въ послѣдокъ дній сихъ гла­гола намъ въ Сынѣ (έν Υίω), Егоже положи наслѣдника всѣмъ, Имже и вѣки сотвори[1]. Објављујући своје Откривење, Бог није учинио накакво насиље над људским сазнањем и осећањем, јер је открио такве божанске истине, до каквих људи никад не би дошли силом свога сазнања и осећања. Духом својим Светим Бог је открио људима оно што око људско никада не би могло видети, ни ухо чути, ни срце осетити; открио је премудрост, сакривену у тајни (έν μυστηρίφ) његовог пресветог бића[2]. Ова Божја премудрост (Θεού σοφία), вечна, бескрајна, надумна, могла је бити саопштена људима само непосредним откривењем (κατά άποκάλυψιν) Божјим[3]. И што је најчудесније, она је не само саопштена речима, већ и показана оваплоћена у богочовечанској личности Господа Исуса, због чега Откривење показује и проповеда Христа = Божију силу и Божију премудрост (Χριστόν, Θεού δΰναμιν καί Θεού σοφίαν)[4], у коме су све ризнице премудрости и знања сакривене (πάντες οί θησαυροί τής σοφίας καί τής γνώσεως απόκρυφοι)[5]. Отуда је Откривење Господа Христа јединствено по природи, по савршенству, по пуноћи, јер Он у личности својој богочовечанској реално показује Бога и све Божје истине, смештене у границама тела људског и у кате­горији временског и просторног живота људског[6]. „Реч постаде тело“ (ό Λόγος σαρξ έγενετο)[7], а са Њом и све божанске истине, јер у Христу обитава сва пуноћа Божанства телесно (έν αύτω κατοικεί παν τό πλήρωμα τής Θεότητος σωματικώς)[8]; и поставши тело, каза, објави, показа нам Бога, како нико никада ни пре ни после не учини, нити може учинити. Стога је Апостол у праву када благовести: Бога нико није видео никад: Јединородни Син (ό μονογενής Υιός), који је у наручју Оца, Он га објави (έξηγήσατο)[9]. О томе и сам Спаситељ сведочи: Никтоже знаетъ Сына токмо Отець, ни Отца кто знаетъ токмо Сынъ, и емуже аще водитъ Сынъ открити (άποκαλΰψαι)[10].

Такво Откривење, по свему божанско, савршено, надум­но, служи као једини извор светих божанских догмата. „Нама није дата власт да тврдимо што нам је угодно, вели свети Григорије Ниски; ми се у сваком догмату користимо светим Писмом као правилом и законом… Стога се одрецимо да на­ше догмате утврђујемо по правилима дијалектичке вештине на основу закључака и разлагању појмова, изграђених знањем, пошто је такав начин у излагању непоуздан и подозрив при доказивању истине. Јер је свакоме јасно да дијалектичка виспреност има подједнаку силу и за једно и за друго: и за нисповргавање истине и за осуду лажи“.[11] Али пошто је Тројични Господ објавио Откривење на два начина: усмено и писмено, и уручио својој Цркви на чување, тумачење и проповедање, то се Божанско Откривење јавља као извор светих догмата у два своја облика: Светом Писму и Светом Предању, која у њиховој божанској чистота и пуноћи чува, објашњава и проповеда једина, света, саборна, апостолска, непогрешна Православна Црква Христова. О томе православни првојерарси овако говоре у новије време: „Православни хришћанин дужан је примати као тачно и несумњиво (VI Васељ. саб., Прав. 82) да су сви чланови вере васељенске и православне Цркве, предани јој од Господа нашег Исуса Христа кроз његове Апостоле, објашњени и утврђени од Васељенских сабора, и веровати у њих, као што Апостол наређује: тѣмже убо, братіе, стойте, и держите предаія (τάς παραδόσεις), имже научистеся, или словомъ или посланіемъ нашимъ (2 Сол. 2, 15). Из овога се види, да чланови вере добијају своју важност и силу делом из Светога Писма, а делом из црквеног Преда­на и учења Сабора и светих Отаца. То јест догмата су двојаки: једни предани писмено, и садрже се у књигама Светога Писма, а други предани усмено од Апостола; а објашњени су били од стране Сабора и светих Отаца. На овим двојаким догматима оснива се наша вера… Ма да је Црква творевина Божја, састављена од људи, њој је ипак глава сам Христос, истинити Бог, и Дух Свети, који је непрестано упућује и чи­ни, као што говори Апостол, невестом Христовом, не имѣющею скверны или порока (Еф. 5, 27), и столпомъ и утвержденіемъ истины (1 Тм. 3, 15); и њени догмата и учење потичу не од људи него од Бога. Отуда, када говоримо да верујемо у Цркву, ми разумемо да верујемо у света Писма, Богом јој предана, и у богонадахнуте догмате њене. Ово исто побуђује нас да верујемо не само у Свето Еванђеље, Црквом примљено, што је Христос заповедио рекавши: вѣруйте во Евангеліе (Мк. 1, 15), него и у сва друга Писма и Саборске одлуке“.[12] „Ми верујемо, изјављују православни патријарси у својој Посланици о православној вери, да је Божанско и Све­то Писмо внушено Богом; стога смо дужни да му верујемо непоречно, и при томе не на неки свој начин, него управо онако, како га је протумачила и предала васељенска Црква. Јер и таштина јеретика прима Божанско Писмо, само га наопачке тумачи… Зато ми верујемо, да сведочанство васељенске Цркве има не мању силу од Божанског Писма. Пошто је један и исти Дух Свети виновник и једног и другог, то је онда све једно — учити се од Светог Писма или од васељенске Цркве. Човеку који говори од себе, могуће је грешити, обма­нута и бити обманут, али васељенска Црква, пошто никада није говорила и не говори од себе него од Духа Божија (којега она непрекидно има и имаће за свога учитеља довека), не може ни на који начин погрешити, ни обманута, ни бити об­манута, већ подобно Божанском Писму непогрешива и има свагдашњу важност.“[13]

 

а) Догмати и Свето Писмо

Свето Писмо је извор светих догмата само у оном смислу, облику и садржини, како га од Господа Христа и светих Апо­стола има, чува и тумачи једина, света, саборна, апостолска Цр­ква Православна. Као богочовечанско тело Христово, које оживотворава Дух Свети, она једина има божанску силу и власт да светом равношћу чува и очува сву богооткривену садржину и смисао Светога Писма. Јер чувати Свето Писмо Божje у његовој божанској пуноћи и чистота, и непогрешно тумачити његове божанске истине, може само Црква Христова, која Духом Светим живи, мисли, креће се и јесте. Еванђелску исти­ну говори свети Иполит када вели да једино „дух Цркве“ може бити и јесте руковођ у чувању и тумачењу Светога Писма[14].

У тумачењу Светога Писма, као извора божанских дог­мата, не може бити руковођом и мерилом нико од људи, ни­ти ишта људско. Нико од људи, јер су сви саздани, сви ограничени, сви огреховљени, а истине Светога Писма су све вечне, све безграничне, све свете. Нити ишта људско, јер је све људско — релативно, мајушно, огреховљено, а истине Светога Писма су све — апсолутне, бескрајне, безгрешне.

Неки сматрају разум људски за мерило и руковођа у тумачењу Писма. Но разум људски, ограничен, не може аде­кватно објаснити безграничне истине Божје; релативан, не

може достојно схватити апсолутне истине Откривења; помрачен ірехом, не може проникнута у вечни смисао безгрешних истина Христових. Руководство разума у овој ствари одводи човека у хаос и анархију, јер на крају крајева излази да светих Писама има онолико колико и људских разума. То се у ствари и догодило код протестантских рационалиста: прогласивши разум људски за мерило и руковођа у тумачењу Светога Писма, они су најзад дошли до тога, да у њих има онолико светих Писма колико и њих самих. Хаос и анархија, које ствара рационалистичко тумачење Светога Писма, неминовно завршава нихилизмом. Тумачећи Свето Писмо сваки по своме разуму, протестантски рационалиста су створили безбројна света писма, међу којима правог Светог Писма у ствари и нема. Али то није ни чудо, јер је то неминован крај свих јереси, које су управо увек ницале и ничу на попришту рационалистичког тумачења вечних божанских истина Све­тога Писма. „И таштина јеретика, вели се у Посланици православних патријараха, прима Свето Писмо, само га наопачке тумачи, употребљавајући алегоричке и сличне изразе и лу­кавства мудрости људске, стапајући оно што је немогуће стапати, и детињски се играјући са стварима које нису за шалу. Када би сваки стао тумачити Свето Писмо по своме нахођењу, васељенска Црква не би досад остала таква Црква, која једно мисли у вери и верује свагда подједнако и непоколебљиво, него би се изделила на безбројне делове, распала се у јереси, а уједно с тим и престала бити Црквом, стубом и тврђом истине, већ би постала црквом јеретика“[15].

Неки сматрају да руковођом у тумачењу Светога Писма може бити само Свето Писмо. Али и ово схватање је бременито пагубним последицама. Јер Свето Писмо није живо биће да би могло чути наша питања, наше недоумице, и одговарати на њих. Оно је просто — немо слово, нема буква. Узимати њега за руковођа у тумачењу њега самог, у самој ствари значи — посредно узети за руковођа свој сопствени разум, којим човек по своме нахођењу везује, спаја једна места Светога Писма са другима, и тако их објашњава. Но при таквом руководном нечелу у тумачењу Светога Писма, на крају крајева излази да тумачења светога Писма има онолико колико и људи који га тумаче. Овај метод контекстуалног тумачења Светога Писма може бити веома користан, али не у његовом рационалистичком издању, већ под руководством Цркве, као непогрешног вођа кроз све дубине и висине вечних божанских истина Светога Писма. Без благодатног руководства Цркве, ништа није лакше човеку него залутати у душегубне заблуде при тумачењу безданих истина Светог Откривења Божјег. То се види на сви­ма јеретицима, јер узимајући себе за вођа кроз понорне тајне божанских истина светога Писма, они падају у понор својих маштања и гину у својим трулежним мислима. Није доста позивати се на свето Писмо, већ се треба позивати на њега кроз Цркву и Црквом. Нема јеретика, вели свети Иларије, који се не би позивао на свето Писмо; али позивајући се на њега, јеретици га, у ствари, изврћу и хуле.[16] Апостолско учење о Цркви као једином сигурном и непогрешном руковођу у тумачењу Светога Писма налазимо код Викентија Леринског. На приговор: „Ако је писана реч Божја света, савршена и потпуно разумљива при довођењу у везу једних места са другима, каква је потреба додавати томе још и ауторитет црквеног разумевања Светога Писма“, он даје овакав одговор: „Та потреба се састоји у томе, што Свето Писмо, због саме његове узвишености, не схватају сви у једном истом смислу, него један тумачи његове речи овако, други онако, тако да се из њега, како изгледа, може извући скоро онолико смисала, колико има љу­ди. Свето Писмо по своме нахођењу објашњава Новацијан, по своме Савелије, по своме Донат, Арије, Евномије, Македоније, по своме Фотин, Аполинарије, Прискилијан, Јовинијан, Пелагије, Целестин, по своме најзад Несторије. Због тога је, при оваквом мноштву разноврсних заблуда, безусловно неопходно управљати ток тумачења пророчких и апостолских Писама по норми црквеног и васељенског поимања њиховог (secun­dum ecclesiastici et catholici sensus normam)“.[17]

Најзад, неки сматрају да је озарење Светим Духом руко­водно начело у тумачењу Светога Писма. Али овакво начело отвара широк пут за сваковрсне ћуди у тумачењу Светога Писма. Јер сваки може, по својој вољи, објавити за озарење Духом Светим извесно своје расположење, и захтевати да се његово тумачење Светога Писма прими као такво. То се у ствари и дешава међу протестантским сектантима, који се овим методом служе у тумачењу Светога Писма. Они обично противрече један другоме, и тиме посведочавају, да су своја самовољна тумачења Светога Писма прогласили за истинити смисао његов. Истина, постоји еванђелско средство којим би овакви тумачи Светога Писма могли потврђивати своја тумачења као тачна и правилна, а то су: истинска чудеса. Али пошто то није случај са њима, то њихова тумачења остају занавек самовољни производ њихове маште. Сем тога, иза овог метода скрива се сатанска гордост, која пустоши душе оваквих тумача Светога Писма, јер опијени њоме, они самопоуздано и самовољно проглашују своја разна стања за озарење Духом Светим. А познато је, и посведочено је светим Писмом и светим Предањем, да се Дух Свети даје у изобиљу истински смиренима и истински светим људима, и то Црквом и у Цркви.[18] За правилно тумачење Светога Писма по­требно је благодатно просветљење Духом Светим, али се оно за многе еванђелске подвиге даје Црквом, што показује пример многих светих Отаца. „Онима који испитују Писма, вели свети Златоуст, потребно је просветљење одозго, да би пронашли оно што траже, и да би сачували оно што пронађу“.[19]

 

б) Догмати и Свето Предање

Као што је Свето Писмо извор светих божанских догмата, тако исто је и Свето Предање (ή αγία παράδοσις), јер је и оно жива реч Божија, само Свето Писмо — записано свето Предање, дотле је свето Предање — усмено свето Писмо. И једно и друго су истог божанског порекла, јер су Откривење једног истог Тројичног Божанства. Шта више, свето Предање је по времену старије од светога Писма. Како у Старом Завету, тако и у Новом, свето Предање претходи светим Књигама. Више од двадесет година Црква није имала записан Нови Завет, него је свето Предање било једино мерило вере и целокупног домостроја спасења. „Божанствени људи, пише блажени Теофилакт у предговору свога тумачења на Еванђеље по Матеју, учили су се не из списа и књига, него имајући чисти ум, просветљавали су се озарењем Пресветог Духа, и тако упознавали вољу Божију из разговора самога Бога са њима лице у лице. Такав је био Ној, Авраам, Исаак, Јаков, Јов, Мојсеј. Али када су се људи искварили и постали недостојни просветљења и научења од Светога Духа, тада је човекољубиви Бог дао Писмо да би се бар помоћу њега сећали воље Божије. Тако је и Христос испрва сам лично беседио са Апостолима, и послао им за учитеља благодат Светога Духа.Али пошто је Господ предвидео да ће се касније појавити јереси и наше нарави искварити, то је благоволео да Еванђеља буду написана, да би се ми, учећи се из њих истини, одупрли јеретичкој лажи, и да се наше нарави не би исквариле сасвим.“ У својој првој беседи ο Еванђељу по Матеју свети Златоуст благовести: „У ствари, ми не би требало да имамо никакву потребу за Писмом, него да водимо живот тако чист, да би место књига душама нашим служила благодат Духа, и сва срца наша била исписана Духом, као што су књиге мастилом. Али пошто смо ми одгурнули ову благодат, онда не остављајмо бар овај други пут. Α да је први пут био заиста бољи, то је Бог показао и речима и делима својим. Јер је Он са Нојем, са Авраамом и његовим потомцима, а и са Јовом и са Мојсејем беседио не путем Писма већ Сам лично, пошто је њихов ум био чист. Када је пак сав јеврејски народ потонуо у дубину безбожности, тада су већ постали неопходни: Писмо, таблице, и поуке кроз њих. И као што је познато, то се десило не само са старозаветним светитељима, него и са новозаветним. Јер и Апостолима није предано Богом ништа писано, већ им је место Писма обећана благодат Духа. Той, рекао им је Он, воспомлнеть вамь вся (Јн. 14, 26). Α да би знао, да је ово било далеко боље, чујмо шта Он говори преко Пророка: завещаю вамь заветь новь, дая законы Моя вь мысли ихь и на сердцахь ихь напишу я, и будуть вси научены Богомь (Јерем. 31, 31-84; Јн. 6, 45). И Павле, показујући ово преимућство једнога над другим, говори да је он добио закон написан не на скрижалехь каменныхь, но на скрижалехь сердца плотяныхь (2 Кор. 3, 3). Али када су се, по истеку многог времена, једни удаљили од правог учења а други од чистоте живота и наравствености, тада је опет настало писмено поучавање.“

По свему, Свето Писмо и Свето Предање су подједнако неопходни, подједнако важни, подједнако незаменљиви. Ту истоветност њихову истиче апостол Павле када пише Солуњанима: Браћо, стојте и држите предања (τάς παραδόσεις), којима се научисте или речју или посланицом нашом (είτε δια λόγου είτε δι επιστολής ημών)[20]. Тумачећи ове апостолове речи, свети Златоуст вели: „Из овога се јасно види, да Апостоли нису све предавали кроз посланице,негосумногосаопштавалиибез писања; али и једно и друго подједнако заслужују веру (έστιν αξιόπιστα). Стога ми сматрамо достојним вере и црквено Предање. Постоји предање, — ништа више не тражи (Παράδοσις έστι, μηδέν πλέον ζητεί)“[21]. Обраћенима се није давала књига да изучавају истине Христове, него су их у почетку Апостоли и њихови ученици усмено поучавали; тек се касније јавила потреба да се један део Светог Предања запише у свете новозаветне књиге, док се већи део преносио у цркви живом речју, од Апостола и њихових ученика, путем апостолског прејемства. Али важност и значај и записаног и усменог Светог Предања остала је увек једна иста; и тек једно у другом, и једно са другим сачињавају пуноћу божанских истина спасења. Богомудро сведочанство о томе имамо у светог Иринеја који пише: „Шта би било да нам Апостоли нису оставили своја писања (Свето Писмо)? Зар не би требало следовати поретку Предања, које су они оставили онима, којима су и Цркве поверили? Овоме поретку следују многа племена варварска, која, поверовавши у Христа, имају спасење, написано у душама њиховим Духом, без хартије и мастила, и брижљиво чувају древно Предање… Такви људи, поверовавши без Писма, сматрају се за варваре због наречја, али што се тиче учења, нарави и живота, они су по вери веома мудри и угађају Богу, проводећи живот у свакој правди, чистоти и мудрости. Ако би им ко стао проповедати лажно учење јеретичко, они би одмах затворили уши, и побегли далеко, не желећи ни да чују богохулну беседу. Тако они, утврдивши се на древном апостолском Предању, и не пуштају до ума свог никакву таштину.[22]

Због свега тога, васељенска Црква Христова са подједнаком ревношћу чува и Свето Писмо и Свето Предање у њиховој богооткривеној апостолској пуноћи, чистоти и неприкосновености. „Истину не треба тражити у других, саветује свети Иринеј, већ јој се треба учити у Цркви, у коју су Апостоли, као у богату ризницу, сложили све што може бити истинито. Ту ко хоће нека црпи себи животворно пиће; ту су врата живота; а сви други —лоповисуи разбојници, и зато треба бежати од њих а љубити оно што долази од Цркве, и примати од ње Предање истине (veritatis traditionem)… Где су сложени дарови Господњи, тамо се и треба учити истини. т.ј. у оних у којих се налази прејемство Цркве од Апостола и борави здрава, беспрекорна поука и неискварена, неповређена реч. Они чувају нашу веру,… и без опасности (од заблуда) излажу нам Писма (scripturas)“.[23] Ориген пише: „Нека се чува црквено Предање, које је путем прејемства предано од Апостола, и које досада борави у црквама. Само оној истини и треба веровати, која се ни у чему не разилази са црквеним апостолским Предањем“.[24] Свети Епифаније саветује: „Неопходно је држати сеи Предања, јер је немогуће наћи све у Светом Писму. Свети Апостоли су једно оставили у Светом Писму, а друго у Светом Предању, што сам Павле потврђује: якоже предахь вамь (1 Кор. И, 2)“.[25] Сачињавајући једну недељиву божанску Истину, Свето Писмо и Свето Предање се међусобно допуњују, условљују, објашњују и одржавају. За правилно разумевање Светога Писма неопходно је руководство Светога Предања. Свети Иринеј одлучно тврди: „Они који не знају Предање, не могу наћи истину у Писму“.[26] Климент Александриски вели да су „правило истине изгубили они који тумаче Свето Писмо противно црквеном Предању“.[27] Ориген учи да „не треба отступати од првобитног и црквеног Предања, и веровати Писмима друкче него како су нам путем прејемства предале Божје Цркве“.[28] „Предметом вере треба признавати само ону истину, која се ни у чему не разилази са црквеним и апостолским Предањем (in nullo ab ecclesiastica et apostolica discordat traditione)“.[29] Свети Кипријан пише: „Ако се обратимо извору божанског Предања, одмах ће престати људска заблуда“.[30] Свети Василије Велики благовести: „Од сачуваних у Цркви догмата и проповеди, неке имамо из записаног учења (έκ της έγγραφου διδασκαλίας), а неке смо примили од апостолског предања (έκ της των ‘Αποστόλων παραδόσεως) по прејемству у тајни (έν μυστηρίφ). И једни и други имају исту силу (την αυτήν ίσχύν) за побожност; и овоме неће противречити нико, ко је иоле упознат са прописима Цркве. Јер ако станемо одбацивати неписане обичаје, као да немају велики значај, онда ћемо неприметно оштетити Еванђеље у најглавнијим стварима, или шта више, од апостолске проповеди оставићемо пусто име“.[31] Свети Дамаскин, говорећи о неисказаној божанској важности Светог Предања, вели: „Ми не прекорачујемо вечне границе (δρια αιώνια), које поставите Оци наши, него држимо предања (τάς παραδόσεις), као што их примисмо. Јер ако станемо кварити устројство Цркве (την οίκοδομήν της Εκκλησίας) маиу најмањим стварима, оно ће се постепено разрушити цело“.[32] „Молимо народ Божји, народ свети, да се чврсто држи црквених предања (των εκκλησιαστικών παραδόσεων). Јер одбацивање из Предања најмањих ствари, као камења из зграде, убрзо ће срушити сву зграду“.[33]

Шести Васељенски сабор својим деветнаестим правилом санкционисао је једном за свагда апостолско учење васељенске Цркве Христове о тумачењу Светога Писма светим Предањем: „Предстоятели церквей должны по вся дни, наипаче же во дни воскресные, поучати весь клирь и народь словесамь благочестiя, избирая изь Божественаго Писанiя разуменiя и разсужденiя истины, и не преступая положенныхь уже пределовь и преданiя богоносныхь Отець: и аще будеть изследуемо слово Писанiя, то не инако да изеясняють оное, разве какь изложили светила и учители Церкви вь своихь писанiяхь, и сими более да удовлетворяются, нежели составленiемь собственныь словь, дабы при недостатке уменiя вь семь, не уклонитися оть подобающаго.“

Познато је да су сви Васељенски сабори, од првог до седмог, одбацивали јереси и утврђивали божанске догмате вере, не само на основу Светога Писма већ и на основу Светога Предања.[34] Свети Кирил Јерусалимски вели да се Црква назива васељенском (καθολική саборном), стога што без икаквог недостатка предаје све догмате (άπαντα τα δόγματα), κοје људи имају знати.[35]

Из свега реченога јасно је зашто Црква Христова анатемише оне који одбацују Свето Предање и свете Васељенске саборе. „Отвергающимь преданiя, Божественному Откровенiю согласная, и православно-каволическою Церковш хранимая, анавема“.[36] „Отвергающимь же Соборы святыхь Отець и ихь преданiя, Божественному Откровенiю согласная и православно-каволическою Церковiю благочестно хранимая, анавема“.[37]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Јевр. 1, 1; ср. Гал. 4, 4-5.

[2] 1 Кор. 2, 9. 10. 7.

[3] ср. Еф. 3, 1; Гал. 1, 12.

[4] 1 Кор. 1, 24; ср. Рм. 1, 16.

[5] Кол. 2, 3.

[6] ср. Кол. 2, 9; Јн. 14, 9; 1 Јн. 1, 1-2.

[7] Јн. 1, 14.

[8] Кол. 3, 9.

[9] Јн. 1, 18; ср. 6, 46; 5, 37; 12, 45.

[10] Мт. 11, 27; ср. Јн. 3, 34-35; 6, 46; Мт. 16, 17.

[11] De anima et resurrect.

[12] Православное исповѣданіе каѳолической и апостолской Церкви восточной, одговори на питање 4 и 96.

[13] Посланіе патріарховъ восточно-каѳолической Церкви о православной вѣрѣ, члан 2.

[14] у Јевсев. Hist, eccles. V, 28.

[15] Посл. патріарх. восточно-каѳол. Церкви о правосл. вѣрѣ, чл. 2.

[16] Ad Constant., lib. II. n. 9; cp. св. Иринеј, Adv. haeres, V, 21, 2; Ориген, De princip, IV, 8.

[17] Commonit. I, n. 2; P. lat. t. 50. col. 640.

[18] ср. Д. А. 2, 1-4; 8, 18 23; 1, 14; 1 Петр. 5, 5; Јак, 4, 6.

[19] In Psalm. 119.

[20] 2 Сол. 2, 15; ср. 1 Тм. 6, 20; Кол. 2, 8; 1 Кор. 11, 2; 2 Тм. 1, 13. 14; 2, 2; 3,14; 2 Јн. 12; Јн. 21, 25; Мт. 4, 23; 9, 35; Мк. 6, 2; 10, 1; Лк. 24, 27; Д. А. 1, 3; 20, 35.

[21] In 2 Thess. hom, 4, 2.

[22] Adv. haeres. III, 4, 1 и 2; ср. ib. III, 3; „Свето Писмо је први писани облик Предања“.

[23] Adv. haeres. III, 4, 1; IV, 36 и 45. — „Сви који желе да сазнаду истину,треба да се обраћају у свакој цркви Предању апостолском, које је извесно у свему свету“ (ib. III, 3).

[24] De princip. I, 2.

[25] Haeres. 60, сар. 6.; ср. ib. 55, 61 и 75.

[26] Adv. haeres. III, 2; ср. IV, 6.

[27] Strom. Ι, 7.

[28] In Math. 29.

[29] Он, De princip. Praef. n. 2.

[30] Epist. 74.

[31] Св. Вас. Вел. Прав. 91 (De Spir. Sancto, с. 27).

[32] De imagin., Orat. II, 12; Р. gr. t. 94, col. 1297 V; cp. De imagin., Orat. III,41;col. 1356 С

[33] Он, De imagin, Orat. I; col. 1284 A.

[34] Види: Бл. Теодорит, Hist. eccl. I, 8; V, 8 и 9; св. Атан. Вел. De decret. niceae Synodi, 27; Hardnini, Acta Concil., t. II, col. 1354; t. III, col. 450; VI Вас. саб.Прав. 1 и 2; VII Вас. саб. Пр. 1.

[35] Catech. XXIII, 23.

[36] Чин православiя, л. 8, Москва 1820. год.

[37] Ib. л. 7.

2 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *