Догматика Православне Цркве – Том I

УВОД

 

6. Црква и догмати

 

У Господу Христу дате су једном за свагда вся божественныя силы, яже къ животу и благочестiю,[1] и објављене све божанске истине спасења, те је Спаситељ на Тајној вечери и могао рећи ученицима својим: Вся, яже слышахъ отъ Отца моего, сказахъ вамъ.[2] Све што је Господ Христос открио и дао људима вечно је, непроменљиво је, апсолутно је, зато што је Он сам вечан, непромењив, апсолутан: Исус Христос је јуче и данас исти и вавек.[3] Али Његово неисказано човекољубље врхуни у томе, што је Он себе таква, и такво своје учење, у свој богочовечанској пуноћи оставио Цркви, као телу своме, коме је Он глава, и у коме борави непрестано.[4] Објављујући Црквом и из Цркве сву вољу Божју.[5] Апостоли бацају анатему на свакога који ма у чему изврће Еванђеље Христово и његове вечне, неизменљиве истине: Аще мы, или ангелъ съ небесе благовестить вамъ паче, еже благовестихомъ вамъ, анавема да будетъ.[6]

Свесна тога, Црква Христова са серафимском ревношћу чува све догматске истине Откривења у њиховој божанској чистоти и неизменљивости. Али као Богом постављени чувар и тумач Светог Откривења, она, вођена Духом Светим, објашњава, тумачи и формулише догмате онако како је Дух Свети упућује и учи. Она то чини с обзиром на потребе својих верника, да би богооткривене истине догматске учинила приступачнијима људском сазнању и пријемчивости. Радећи тако она ништа ново не уноси у свете догматске истине, већ их само изражава на нов начин, даје им друкчију одору са вербалне стране. Али у овој делатности својој она је непогрешива, јер дејствује безгрешним Господом Христом у Духу Светом, који је чува од сваке заблуде и обмане.[7] Непрестано се бринући о спасењу својих верних, Црква је у борби са јеретицима на разне начина истицала и изражавала догматске истине Откривења, због чега је створила и нарочите изразе, којих нема у Светом Писму, али које је изазвала потреба времена, као на пример изразе: једносуштан (ομοούσιος), Богочовек (Θεάνθρωπος), оваплоћење (ένσωμάτωσις, ένσαρκος παρουσία), вачовечење (ένανΦρώπησις), Богородица (Θεοτόκος), Богомајка (Θεομήτωρ), Приснодева (Άειπάρθενος) и тд. Да би верне сачувала од јеретичких заблуда и саблазни, Црква је, нарочито на Саборима, раскривала, објашњавала и тумачила поједине догмате, као на пример: на I Васељенском сабору догмат о једносушности Лица Пресвете Тројице, догмат о Божанству Сина; на II Вас. сабору догмат о Божанству Светога Духа; на III Вас. сабору догмат о оваплоћењу Бога Речи и догмат о Светој Богородици; на IV Вас. сабору догмат о Богочовечанству Господа Христа; на V и VI Вас. сабору догмат о двема вољама и дејствима у Господу Христу; на VII Вас. сабору догмат о светим иконама; на Картагенском сабору догмат о првородном греху и благодати; на Лаодикиском сабору догмат о тајни миропомазања, и тд.

Оваквим својим радом Црква није ништа ново уносила у догматско учење Светог Откривења, нити га мењала; она је само у новом облику објављивала оне догмате, који су у њој одувек постојали као богооткривене истине и као опште, васељенско, апостолско вероучење. То потврђује и чињеница, што су Оци Сабора своје одредбе вере обично пропраћали усклицима: „То је вера апостолска! то је вера отачка! то је вера васељенска!” Сазнање Цркве о апсолутној истинитости, неопходности и спасоносности светих догмата увек је било подједнако живо и силно, само га је Црква, изазивана разним потребама свог историског живота, изражавала на Саборима с новом силом и давала му нове изразе. Догмата су у Цркви увек били догмата, како за време Сабора, тако и пре и после њих; Црква их је увек подједнако и потпуно била свесна, само у својој богомудрој увиђаваности понекад је јаче наглашавала неке од њих, с обзиром на потребе својих верника. Оличавајући собом живо богочовечанско тело вечних догматских истина, Црква непрестано поседује оне исте богооткривене истине, које су јој још у почетку уручили сам Господ Христос и његови свети Апостоли. И када говори догматске истине, она — своје говори, као из Бога, пред Богом, у Христу говори.[8] Она мисли кроз догмате; она кроз њих и помоћу њих сазнаје и осећа себе као себе; ван њих она је немогућа, као и они ван ње. Свесна себе као живог тела догматских истина, она је самом природом свога светог, саборног и апостолског сазнања и осећања одређена да вечне истине Откривења разјашњава и формулише према потребама свога историског живота. Радећи тако, она поступа у духу и по духу Откривења, које поседује и чува. Јер ни Тројични Господ није одједном открио људима све истине Откривења, већ их је објављивао постпуно, према потребама људи и њиховој пријемљивости. То потврђује апостол говорећи: Многочастнь и многообразна древле Богъ глаголавый отцемъ во пророцехъ, въ последокъ днiй сихъ глагола намъ въ Сынь.[9] Зашто је Бог тако поступао? На то свети Василије Велики одговара овако: „Домостројитељ нашего спасења уводи нас у велику светлост истине после поступног навикавања на њу, јер штеди нашу немоћ. У дубини богатства премудрости своје и у неиспитаним судовима разума свог, Он је одредио за нас ово лако и згодно руководство, привикавајући нас испрва да гледамо сенке предмета и посматрамо сунце у води, да не би, приступивши одједном гледању чисте светлости, обневидели. На том је основу и измишљен закон, имый сень грядущихъ (Јевр. 10, 1), и праслике у пророка — та претсказивања истине, ради обучавања очију срца, да би подесан постао за нас прелаз од њих ка премудрости у тајни сакривеној”.[10] А свети Григорије Богослов овако расуђује о томе: „У току векова догодила су се два знаменита преображаја (μεταθέσεις) живота људског, који се називају два завета и, по познатој речи Светога Писма, потреси земље (σεισμοί γης, Агеј 2, 7). Један је водио од идола Закону, а други од Закона Еванђељу… Али се са обадва Завета десило једно исто. Шта управо? Они су увођени не одједаред, не при првом потхвату за дело. Због чега? Да би сазнали, да нас не принуђују већ убеђују (μη βιασθωμεν, αλλά πεισθωμεν). Јер што није драговољно, није ни трајно, као што се поток или растиње не могу задржавати силом. Што је драговољно, трајније је и чвршће. И једно је дело онога који употребљава насиље, а друго је сопствено наше. Једно је својствено насилничкој власти, а друго — Божјем правосуђу… Стари Завет је јасно проповедао Оца, а мање јасно Сина; Нови Завет је открио Сина и указао на Божанство Духа. Сада борави с нама Дух, дајући нам јасније познање о Себи. Јер није било безопасно, пре но што се исповеди Божанство Оца, проповедати јасно Сина, и пре но што се призна Божанство Сина, — изразићу се мало смелије, — обремењивати нас проповеђу о Духу Светом и подвргавати нас опасности да изгубимо последње силе, као што бива са људима који претоваре себе прекомерном храном, или који још слаб вид свој управљају на сунчеву светлост. Требало је да светлост Свете Тројице озарава просветљаване постепеним додавањима (ταϊς κατά μέρος προσθήκαις), и, каκο говори Давид, восхожденiями (άναβάσεσι, Пс. 83, 6), наступањима из славе у славу и напредовањима”.[11]

Та поступност у откривању божанских истина огледа се и у проповеди самог Господа Христа, који говори час у причама, час у сликама, час отворено и јасно, а час прикривено и алегорички. Угледајући се на Њега, поступају и свети Апостоли.[12] По угледу и на Њега и на њих, поступа и Црква Православна, када божанским истинама Откривења у разним временима даје разне изразе и објашњења. А када се указивала потреба, да се извесне догматске истине Светог Откривења обуку у неизменљиве формуле, она је и то чинила. Такав је случај са никео-цариградским Симвољом вере. Саставивши га као руководство и образац вере за сва времена, Црква је објавила да је он неизменљив не само по садржини већ и по облику, по букви (=по слову).

У свој разноврсној догматској делатности својој Црква проповеда и исповеда једно и исто Откривење, једне и исте догматске истине. То се ни у ком случају не може и не сме сматрати ни као промена суштине, ни као еволуција догмата. „Као што је сунце, то саздање Божије, у целом свету једно исто, тако и проповед истине свуда сија и просвећује све људе који желе да дођу до познања истине. Ни најсилнији у речи од претставника Цркве неће рећи више него што је речено самим учењем (Христовим), јер нико није већи од Учитеља, нити ће слаб у речи умањити Предање. Пошто је вера једна и иста, то и онај који о њој много каже не додаје, и ко мало каже не умањава је. Веће или мање знање неких, по мери разумевања, састоји се не у мењању саме садржине, не у томе да се измишља други Бог… или други Христос, или други Јединородни, већ у томе да се марљиво испита мисао казанога у причама и да се доведе у сагласност са садржином вере и да се открије ток дела домостроја Божјег односно рода људског”.[13] Од нарочитог је значаја у овом погледу мишљење Викентија Леринског. Задржавајући се на речима апостола Павла: Предаше сохрани (1 Тм. 6, 20), он овако расуђује: „Предање, вели Апостол, сачувај. Шта је Предање? То што ти је поверено, а не што си ти пронашао; то што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума него учења, није приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не тобом откривено; у односу према њему ти ниси проналазач него стражар, нисти оснивач него следбеник, ниси вођ него вођен. Предаше, говори Апостол, сохрани, то јест, талант вере васељенске сачувај у потпуности, неповређености. Што ти је поверено, то и нека остане у тебе, то ити предаји. Добио си злато, злато и предаји. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у природи… Учи томе чему су тебе учили, и говорећи ново, не реци новачење… Можда ће стога неко рећи да у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напредовања вере. Напротив, оно мора бити, и притом највеће… Само ово напредовање мора бити стварно напредовање а не промена вере (vere profectus sit ille fidei, поп permutatio). Напредовање је када се ова или она ствар развија (amplificetur) сама у себи, а промена — када се нешто из једнога претвара (transvertatur) у друго. Треба, дакле, да расте и развије се у току векова до највишег степена разумевање, знање, мудрост, како сваког хришћанина, тако и свих заједно, како једнога човека, тако и целе Цркве, али само — у истом роду, тј. у једном и истом догмату, у једном и истом смислу, у једном и истом предмету схватања. Вера је дело душе, али у овом погледу личи на тела. Са умножавањем година тела се развијају, али остају то што су била. Цветно доба детшѢства и зрели старачки узраст веома су међу собом различии; па ипак, старци постају они исти који су пређе били деца, тако да, и ако се раст и изглед једног те истог човека мења, ипак природа човекова остаје неизмењена и личност иста…. Колико има делова тела у детета, толико их је и у одраслога; и ако се што додало у току времена, опет је све то и раније постојало у зачетку, те се тако после у стараца не јавља ништа ново што се није раније тајило у деце… Том закону напредовања неопходно треба да следи и догма хришћанске вере. Нека и она с годинама јача, са временом се шири, са вековима уздиже, али ипак остаје неразрушива и неповређена, цела и савршена у свима подразделима својих делова, у свима, тако рећи, органима и чувствима својим, без и најмање промене, без икаквог губитка у свом садржају, без икакве измене у својим одредбама… На црквеној њиви преци наши су посејали у старини зрневље пшенице, — вере… А пошто крај и почетак не треба да противрече један другоме, то ће бити законито и доследно ако од пшеничког усева ми пожњемо род, род догматске пшенице. Нека се првобитне саднице, у току времена развијајући се постелено, и сада ђубре и негују; но својства њихова ни у ком случају не могу бити измењена. Нека им се додаје облик, изглед, рашчлањавање, али природа сваке врете мора остати иста… Само оно што је земљоделством Божјим по вери отаца засађено у Цркви, нека се старањем синова негује и чува, нека цвета и зри, нека напредује и усавршава се. На тај начин треба догмате небеске философије (caelestis philosophiae dogmata) у току времена учвршћавати, углађивати, очишћавати (excurentur, limentur, poliantur); али их не треба мењати, ни сасецати, ни унакажавати”.[14]

Како су свети Оци схватали рад Цркве на санкционисању и формулисању догматских истина Светог Откривења показује нам акт IV Васељенског сабора (451 год.), упућен цару Маркијану. У њему свети Оци саборски пишу: „Вера никејска довољна је за верне; али се мора стати на пут онима који покушавају да кваре веру, не што би се никејској вери нешто ново додало, него да би се новачење јеретика обелоданило. Тако је, на пример, православна вера односно Светога Духа исказана довољно за верне још у речима (никејског Символа): верујем у Светога Духа; али су Оци (II Васељенског сабора) због духобораца додали томе још: Свети Дух је Господ и Бог, и од Оца исходи. Исто тако се и наука о оваплоћењу још у никејском Символу садржала речима: Он сиђе и йостаде тело и човек; али сатана некоје заведе, те једни порекоше рођење Бога од Деве и одбацише израз Богородица (Θεοτόκος), а друга објавише да је Божанство Сина променљиво и подложно страдању,… једни тајну сједињења (двеју природа у Господу Христу) порекоше и индивидуалну појаву (Господа Христа) показаше као проста човека или пророка, а друга истакоше разлику природа, ради чега су Оци: Василије Велики, папа Дамас и Сабори: у Сардици и Ефесу, нашли за потребно да помисле и на нова објашњења старе никејске вере. Али се не сме казати: овде би се могло стати и остати, јер ни јеретици на том не застају, као што је и свети Кирил у својој посланици западњацима, Проклу цариградском и Јовану антиохиском, нашао за потребно да помисли на нове допуне у погледу вере”.[15]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Петр. 1, 3.

[2] Јн. 15, 15; ср. Јн. 1, 18; Јуд. 3.

[3] Јевр. 13, 8; ср. 1. Кор. 3, 11; Апок. 1, 4.

[4] ср. Еф. 5, 23; 4, 10-13; Кол. 1, 24; Мт. 28, 20.

[5] ср. Д. А. 20, 27; Еф. 1, 11.

[6] Гал. 1, 8.

[7] ср. Јн. 16, 13; 14, 26. 17.

[8] ср. 2 Кор. 2, 17; 5, 20

[9] Јевр. 1,1.

[10] De Spirit. Sancto, с. 14.

[11] Orat. 31, 25. 26; Р. gr. t. 36, col. 160 D – 161 D.

[12] 1 Кор. 9, 20-23.

[13] Св. Иринеј. Adv. haer. I, 10, 2 и 3.

[14] Commonit. I, n. 23; Р. lat. t. 50, col. 667-669.

[15] Hefele, Conciliengeschichte, II Bd. 473, 4.

4 Comments

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.