ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Однос Бога према твари – Бог као Творац света
41. Преглед и критика римокатоличког и протестантског учења о првородном греху
- Римокатолици уче да је првородни грех одузео Адаму првобитну праведност, благодатно савршенство, али није повредио саму природу његову. А првобитна праведност (justitia originalis), по њиховом учењу, није била органски, саставни део духовне и моралне природе човекове, већ спољашњи дар благодати (donum gratiae, donum supernaturale), нарочита додатак природним силама човековим (donum superdditum). Отуда се грех првога човека састојао у одбацивању те чисто спољашње, натприродне благодати, која је споља управљала њиме. Тај грех одбацивања благодати, одвраћања човека од Бога, није ништа друго до лишење човека те благодати, лишење човека првобитне праведности (defectus, privatio justitiае originalis), и повратак човеков чисто природном стању, стању безблагодатном. Сама пак природа човекова остала је и после пада онаква иста каква је била и пре пада. Лик Божји се у човеку није изменио, унаказио; његове главне силе, разум, осећање и воља, остале су какве су биле и пре пада. До греха Адам је био као царски дворанин, коме се због преступа одузела спољашња слава, и он се вратио у првобитно стање, укоме је пре тога био.
У одредбама Тридентског сабора о првородном греху говори се да се грех прародитеља састојао у губљењу дароване им светости и праведности, али се тачно не одређује какве је врсте била та светост и праведност. Тамо се тврди да у препорођеном човеку не остаје апсолутно никаквих трагова греха или нечега што би било непријатно Богу. Једино остаје похота (concupiscentia), која је, због свога изазивања човека на борбу, пре корисна за људе него штетна. У сваком случају, она није грех, ма да је сама од греха и вуче греху. У петој одредби се вели: „Свети Сабор исповеда и зна да у крштених остаје похота; али она, као оставлена за борбу, не може шкодити онима који се не слажу са њом и онима који се мушки боре благодаћу Исуса Христа, него се, напротив, крунише онај који се буде славно подвизавао. Свети Сабор објављује да ову похоту, коју Апостол понекад назива грехом, васељенска црква никада није називала грехом у смислу да је она у препорођених истински и сопствено грех (quod vere et proprie in renatis peccatum sit), него да je од греха и вуче греху“.[1]
Ово римокатоличко учење је неосновано стога што првобитну праведност и савршеност Адамову замишља као спољашњи дар, као преимућство које се природи додаје споља и од природе одваја. Међутим, јасно је из древног апостолско црквеног учења да је та Адамова првобитна праведност не спољашњи дар и преимућство, него саставни део богоздане природе његове. Сагрешивши, човек је дубоко повредио своју природу. Свето Писмо тврди да је грех тако дубоко потресао и растројио човекову природу да је човек ослабио за добро, те и кад хоће не може учинити добро[2], а не може га учинити управо зато што грех има силан утицај на природу човекову. Осим тога, да грех није тако јако повредио природу човекову, не би било потребе да се Јединородни Син Божји оваплоти, дође у свет као Спаситељ и тражи од нас потпун телесни и духовни препород[3]. Поред тога, римокатолици не могу дати правилан одговор на питање: како може неповређена природа носити у себи concupiscentiam? У каквом односу стоји concupiscentia према здравој природи?
Исто тако нетачно је римокатоличко тврђење да у препорођеном човеку не остаје апсолутно ничег греховног и неугодног Богу, уступајући место само ономе што је непорочно, свето и богоугодно. Јер из светог Откривења и учења старе Цркве знамо да благодат, која се кроз Господа Христа даје палом човеку, не дејствује механички, не даје освећење и спасење одједном и за трен ока, него постелено прониче све психофизичке силе човекове сразмерно његовом личном подвигу у новом животу, те га тако истовремено и лечи од свих греховних недуга и освећује у свима мислима, осећањима, жељама и делима. Неосновано је преувеличавање мислити и тврдити да у препорођених нема апсолутно никаквих остатака греховних недуга када христољубљени тајновидац јасно учи: Ако речемо да греха немамо (ότι άμαρτίαν οΰκ εχομεν), себе варамо и истине нема у нама[4]; и велики Апостол народа пише: Добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним. Ако пак чиним оно што нећу, већ ја то не чиним него грех који обитава у мени (ή οικούσα έν έμοΐ αμαρτία)[5].
- Насупрот римокатоличком учењу о првородном греху стоји учење протестантско. По њему, грех је потпуно уништио у човеку слободу, лик Божји и све духовне силе, те је сама природа човекова постала грехом, и он није апсолутно способан ни за какво добро; све што жели и чини јесте грех; и саме добродељи његове јесу греси; човек је духовни мртвац, статуа без очију, ума и осећања; грех је уништио у њему природу саздану Богом и место лика Божјег ставио у њега лик ђавола. Наследии грех је толико ушао у природу човекову, толико је прожео, да га никаква сила на овоме свету не може одвојити од човека; шта више, ни само крштење не уништава тај грех него само изглађује кривицу; тек ће се у васкрсењу мртвих тај грех потпуно узети од човека. Али иако човек, због потпуног ропства првородном греху, нема у себи моћи да чини добро које би се пројављивало у делима праведности (justitia operum), праведности духовне (justitia spiritualis), или у божанским делима која се односе на спасење душе, ипак у њему има духовне силе која дејствује у области грађанске праведности (civilis justitia), тј. пали човек може, на пример, говорити о Богу, изражавати спољашњим делима извесно повињавање Богу, може се повињавати властима и родитељима при избору спољашњих дела: задржати руку од убиства, прељубочинства, крађе и тд.
Када се ово протестантско учење посматра у светлости напред изложеног богооткривеног учења Цркве о првородном греху и његовим последицама, неоснованост његова постаје очигледна. Неоснованост је нарочито у томе што протестантско учење потпуно изједначује првобитну праведност Адамову са самом природом његовом, те никакве разлике не прави између њих. Отуда, када је човек сагрешио, није му била одузета само првобитна праведност него сва природа; губитак првобитне праведности је истоветан са губитком, уништењем природе. Свето Писмо пак ни у ком смислу не признаје потпун уништај природе Адамовим грехом, нити признаје да се на место пређашње природе, саздане Богом, могла појавити природа нова по обличју Сатанину. Када би ово последње било истинито, онда у човеку не би остале никакве жеље за добро, никакве склоности ка добру, никакве моћи да чини добро. Свето Писмо међутим тврди да и у палом човеку има остатака добра, склоности ка добру, жеље за добро, и способности да чини добро[6]. Спаситељ је управо и апеловао на заостало добро у огреховљеној природи људској. Сами ти остаци добра не би могли постојати, да је Адам по греху добио обличје Сатанино место обличја Божјег.
Протестантске секте, арминијани и социнијани, претстављају у овом погледу обнову пелагијанског учења, јер одбацују сваку узрочну и генетичку везу између првородног греха наших прародитеља и грехова њихових потомака. Адамов грех не само што није могао да има неку пагубну силу за потомке Адамове него ни самог Адама није повредио. Као једину последицу Адамовог греха они признају смрт, али смрт није казна него физичко зло које се преноси путем рођења.
У овој ствари Православна Црква и данас, као и увек, неотступно исповеда богооткривено учење Светог Писма и Светог Предања. У Посланици источних Патријараха каже се: „Верујемо да је први човек, створен Богом, пао у рају онда када је прекршио заповест Божју послушавши савет змијин, и да се отуда прародитељски грех распростире на све потомство путем наслеђа, те тако нема никога од рођених по телу који би био слободан од тога бремена и не би осећао последице пада у овом животу. Бременом пак и последицама пада ми називамо не сами грех (као: безбожност, богохулство, убиство, мржњу и све остало што произлази од злог срца људског) него јаку неклоност ка греху… Пали кроз преступ човек уподобио се неразумним животињама, то јест помрачио се и лишио савршенства и бестрашћа, алисе није лишио оне природе и силе коју је добио од преблагог Бога. Јер, у противном случају, он би постао неразуман и, слетствено, не човек, али је он сачувао ону природу, са којом је био створен, и природну силу — слободном, живом и делатном. Те тако по природи може изабрати и чинити добро,избегаватизлои одвраћати сеод њега. А да човек може по природи чинити добро, на то је и Господ указао када је говорио да незнабошци љубе оне који њих љубе, а апостол Павле веома јасно учи у посланици Римљанима (1, 19), и другде, где говори да языцы, закона не имуще, естествомъ законная творятъ (Рм. 2, 14). Отуда је очигледно да добро које човек учини не може бити грех, јер добро не може бити зло. Будући јестественим оно чини човека само телесним а не духовним… А у благодатно препорођених оно, појачавано благодаћу, постаје савршено и чини човека достојним спасења“[7]. А у Православном исповедању вели се: „Пошто су у стању невиности сви људи били у Адаму, то чим је он сагрешио, сагрешили су с њим сви, и ушли у стање греховно, бивши подвргнути не само греху него и казни за грех… Стога се са овим грехом и ми зачињемо у утроби мајке и рађамо, као што каже Псалмопевац: се бо въ беззаконiихъ зачатъ есмь и во гресехъ роди мя мати моя (Пс. 50, 7)… Отуда се у свакоме због греха јављају разум и воља повређени. Уосталом, ма да је људска воља и повређена првородним грехом, ипак (сагласно мисли светог Василија Великог) још и сада до воље свакога стоји да буде добар и чедо Божје, или зао и син ђавола“[8].
НАПОМЕНЕ:
[1] Concil. Trid. sess. V, 5.
[2] Рм. 7. 18-19.
[3] Јн. 3, 3. 5. 6.
[4] 1 Јн. 1, 8.
[5] Рм. 7, 19-20; ср. 8, 23-24.
[6] Рм. 7, 18; 2 Мојс. 1, 17; Ис. Навин, 6, 14; Мт. 5, 46; 7, 9; 19, 17; Д. А. 28, 2; Рм. 2, 14-15.
[7] Члан 6 и 14.
[8] Део I, пит. 24 и 27.
Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..
Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.
Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.
Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.