НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Однос Бога према твари – Бог као Творац света

34. Постанак човечанског света

 

Тросунчани Господ створио је првога човека по лику своме као родоначалника човечанског света. Створио га је мало мањим од Анђела, а много већим од твари. Тело му је саздао од земље: тиме је у човеку застушьен материјални свет; и задахнуо га духом живота: тиме је у њему заступљен духовни свет. Припадајући душом духовном свету, а телом — материјалном, човек се јавља као мали свет у великоме (микрокосмос) или као велики свет у маломе (макрокосмос). Желећи да објави богатство своје доброте, вели свети Григорије Богослов, Бог решава да произведе једно живо биће из обојега, тј. из видљиве и невидљиве природе, и Он ствара човека узевши из већ саздане материје тело, а од себе дах (што се назива разумном душом и образом Божјим — εικόνα Θεού), ствара као неки други свет, у маломе — велики (έν μικρω μέγαν)[1]. А свети Дамаскин пише: Бог је створио човека као неки други свет, мали у великоме (έν μεγάλω μικρόν)[2]. Такав створен, човек претставља собом тајанствено јединство материје и духа, видљивога и невидљивога, земаљскога и небескога, временскога и бесмртнога, просторнога и бескрајнога; претставља као неку средину између величине и маленкости[3].

Начин стварања човека разликује се особеношћу од начина сварања материјалног света. Свето Откривење сведочи да је материјални свет створен по речи Божјој, а човек по образу и подобију Божјем. Стварању човека претходи саветовање у Тројичном Божанству, после чега сва три Божанска Лица непосредно и лично стварају човека. И рече Богъ: сотворимъ человека по образу нашему и по подобш (κατ’ εικόνα ήμετέραν και καθ’ όμοίωσιν)… И сотвори Богъ человека, по образу Божио сотвори его: мужа и жену сотвори ихъ.[4] Тако је „првога човека створио не само Отац, него и Син, и Свети Дух“[5]. Отуда „Святымъ Духомъ всяка душа живится, и чистотою возвышаестя, свътлеется троическимъ единствомъ, священнотайне“[6].

Говорећи по други пут у књизи Постања о стварању човека, боговидац Мојсеј даје неке појединости које у многоме расветљују тајанствено двојство човекова бића. Ту он показује да је тело човеково из праха земљиног, а душа — из даха Божјег. И созда Богъ человека, персть вземъ отъ земли, и вдуну въ лице его дыхаше жизни: и бысть человекъ въ душу живу.[7] А о стварању жене вели се: И наложи Богъ изтуплеше на Адама, и успе: и взя едино отъ ребръ его, и исполни плотiю вместо его. И созда Господь Богъ ребро, еже взя отъ Адама, въ жену, и приведе ю ко Адаму.[8]

Преимућство човековог стварања састоји се у томе што је Триипостасни Бог лично и непосредно, тако рећи својим сопственим рукама, саздао тело човеково и дао му свој дах живота, а није га земља, по заповести Божјој, сама произвела, као што је тобио случај са осталим живим бићима на земљи.[9] „Од видљиве и невидљиве природе, вели свети Дамаскин, Бог је својим властитим рукама створио човека по образу својему и по подобију: од земље је саздао тело, а душу разумну и мислећу дао му дахом својим“[10]. У човеку је на веома тајанствен начин измешана боголика доброта и красота са црним прахом земљиним, и „човек је створен Творцем да буде овоплоћено обличје трансцендентне Божанске моћи“[11], човек није ни само тело нити чисти дух; он је јединство тела и духа, и то богоздано јединство, у коме је све неизрециво тајанствено и загонетно. Душа без тела не сачињава човека, нити тело без душе, него једно са другим и једно у другом. Тако, по речима светог Иринеја, душа може бити део човека (pars hominis), али никако сав човек; потпун човек je у јединству, у савезу душе са телом. Исто тако ни телесни састав (plasmatio carnis) сам по себи није потпун човек, него је тело човека и део човека (pars hominis); ни душа сама по себи ниje човек, него je душа човека и део човека.[12] Шта je човек, пита свети Јустин, ако не разумно биће, састављено из тела и душе? Је ли душа по себи човек? Не, него je она душа човека. Хоћемо ли тело назвати човеком? Не, него телом човека. Ни душа ни тело, одвојено узети, нису човек, него се њихово јединство назива човек[13].

  1. Иако је тело неопходни састојак човекова бића, његов вештаствени основ, ипак је оно оруђе, орган, а душа живот и животворно начело у човеку. Душа може живети без тела, али тело не може без душе: дух је оно што оживљава (το ζωοποιοΰν), тело не користи ништа (ούκ ωφελεί ουδέν)[14], јер је тело без духа мртво (το σώμα χωρίς πνεύματος νεκρόν έστιν)[15]. Боголика душа је биће просто, бестелесно, разумно, слободно, животворно. Као просто биће она је недељива, као бестелесно — невидљива, као животворно — бесмртна. А тело је прашина земљина, глинени сасуд душе, земљани дом душе[16], у коме душа живи привремено. На то указују речи премудрог Соломона: И возвратится перстъ въ землю, якоже бе, и духъ возвратится къ Богу иже даде его[17]. Сву своју вредност тело добија од боголике душе која борави у њему; без ње се оно распада, умире и губи своју вредност. О томе речито говори Спаситељ када пита: Каква је корист човеку, ако сав свет добије, адушу своју оштети (την δε ψυχήν αύτοϋ ζημιωθή)? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?[18]

Овом животворном истином Светога Писма о души и телу живи Свето Предање, и говори нам о њој благодатно и свештено. Свети Дамаскин пише: „Душа је суштина (ουσία) жива, проста, бестелесна, по својој природи невидљива за телесне очи, бесмртна, мислећа и разумна, безоблична (ασχημάτιστος), служи се органским телом и даје му живот, и узрастање, и осећање, исилу рађања; ум (νους) припала души не као нешто туђе њој него као најчистији део њен, јер што је око у телу то је ум у души. Душа је, даље, слободна, има способност хтења и делатности (Φελητική τε και ενεργητική); она је променљива, то јест променљива с обзиром на вољу, јер је створена. Све је то душа по природи (κατά φΰσιν) добила од благодати Створитеља, од које благодати је добила и биће (το είναι) и нарочиту врсту природе“[19]. Бог је творац и душе и тела; душа је прекрасно саздање Божје, боголико слободно, бесмртно, нетрулежно, по благодати Божјој; тело је оруђе (έργαλειον) душе, нека врста одеће и покривача душе[20]. „Тело није јаче од душе, вели свети Иринеј, пошто душа надахњује, и оживљава, и узраста, и устројава тело; душа поседује тело и влада њиме. Тело је као инструмент, а душа заузима место уметника… Дајући живот телу, сама душа не престаје живети“[21]. Тело је као харфа, вели свети Атанасије Велики, на којој душа, разумна и бесмртна, као музичар свира. Душа креће тело, а она сама себе покреће, јер кретање душе није ништа друго до живот душе. За тело велимо да живи када се креће, а умире када престане да се креће, тј. када га душа напусти[22]. „Душа је живот тела, а живот душе је Дух Божји“[23]. У принципу, у онтолошкој дубини својој, живот душе је од Светога Духа: „Святымъ Духомъ всяка душа живится“[24]. Погружен у боголику крастоу душе, свети Макарије Велики говори: Заиста је душа дело велико, божанско и чудесно. При стварању душе Бог ју је створио по образу добродетељи Духа (κατά την εικόνα των αρετών τοΰ Πνεύματος); ставио је у њу законе добродетељи, расуђивање, знање, разумност, веру, љубав и остале добродетељи по образу Духа (και τάς λοιπάς άρετάς κατά την εικόνα τοΰ Πνεύματος)[25]. Наднесен над тајну чудесног бића што се човек зове, свети Григорије Богослов закључује: Човек је најсложеније и најразноврсније биће (το πολυτροπώτατον ζώον και ποικιλώτατον): душа му је од Бога, божанска, и има небеско благородство, а тело је од праха земљиног; што је Бог за душу, то је душа за тело, сједињујући га и управљајући њиме[26].

  1. Сва непролазна вредност, незамешьивост и драгоценост душе долазе од њене боголикости, тј. од тога што је човек саздан по лику Триипостасног Бога. Душа је драгоценија од свега створенога, вели свети Макарије Велики, јер је једино човек саздан по образу и подобију Божјем[27]. Боголикост душе састоји се у одражавању првообраза Божјег у богообразној души човековој: Бог је свесавршена духовност, првообраз духовности, душа је одражај те духовности; Бог је свесавршени Ум, ум човеков је одражај тога Ума; Бог је свесавршена Слобода, слобода човекова је одражај те Слободе; Бог је апсолутна Вечност, првообраз Вечности, бесмртна душа јесте одражај те Вечности; Бог је свесавршена Светост и Доброта,способностдушечовековезасветостидоброту јесте одражај те Светости и те Доброте; Бог је врховни господар и управитељ свега, човекова способност владања природом одражај је тога. Уопште, све карактеристичне црте Божанства, по учењу светог Григорија Ниског, садрже се на известан начин у боголикој души човековој[28]. Створен по образу Тројичног Божанства, човек се јавља као одражај тога Божанства у најбитнијој сржи свога бића[29]. Божанска праведност и светост истине (δικαιοσύνη και όσιότης της αληθείας) сачињавају суштину боголикости душине[30]. Стога је човек у праоснови својој биће θεοειδές и θεοείκελον[31]. Оно што је створено по образу Божјем, вели свети Григорије Ниски, у свему је налик на Првообраз: ум је налик на Ум, бестелесност на Бестелесност, али је природом нешто друго и разликује се од Првообраза, јер не би било „по образу“ (κατ’ εικόνα) када би у свему било једно исто са Првообразом. Црте, којима сеу несазданој природи одликује Првообраз, показују нам се у образу саздане природе, јер као што се у малом парчету стакла, када на њ падне сунчев зрак, види цео сунчев шар, показујући нам га не у његовој природној величини, већ у обиму дотичног парчета, тако и у сићушности наше природе сијају обличја неисказаних својстава Божјих[32]. Као што сликари помоћу боја преносе људске ликове на своје слике, тако је наш Творац насликао лик свој у бићу човековом украсивши га чистотом, бестрасношћу, блаженством, добротом[33]. Речи Библије: „по образу Божјем“ створи Бог човека, значе да је Бог створио људску природу да учествује у сваком добру, јер ако је Божанство пуноћа добра, а човек је његов образ, онда образ налази своју сличност у Првообразу, пошто је испуњен сваким добром[34]. Отуда је образ Божји својствен бољим деловима наших својстава, а све оно што је у нашем животу ниско и јадно далеко је од тога да наличи на Божје[35]. Али при свој сличности која постоји између Бога и онога што је створено по образу Божјем, постоји у исто време и велика разлика међу њима, јер док је Бог нестворен, неизменљив и увек исти, дотле створена природа не може постојати без промене.[36]

Поставља се питање: где се и у ком делу човекова бића налази боголикост? Одговарајући на ово питање свети Епифаније вели да Црква верује и исповеда, да је човек уопште створен по лику Божјем, али не одређује у коме се делу човекова бића налази та боголикост[37]. Други Оци и Учитељи Цркве дају разне одговоре по овоме питању, али та разлика не иде дотле да би они противречили један другоме или основном богооткривеном учењу. Тако неки од њих држе да се лик Божји налази не у телу него у души човековој, јер је Бог бестелесан; вештаствено тело не може бити обличјем бестелеснога Бога.[38] Други пак, сматрајући да Бог као дух има и битна својства духа: ум, слободу и бесмртност, мисле да се лик Божји налази или у уму човековом,[39] или у слободној вољи,[40] или у бесмртности душе његове. Α чињеница да је душа човечја једна по бићу, а тројична по својствима која се могу назвати: воља, ум, осећање, или: воља, ум, сећање, побуђује неке Оце да у томе виде њену боголикост. „Бог је Отац, пише свети Амвросије, Бог је Син, Бог је Дух Свети, али нису три Бога него један Бог који има три Лица; слично томе и душа је ум, душа је воља, душа је сећање, али нису три душе у једноме телу, него једна душа која има три силе, и у тим трим силама наш унутрашњи човек по природи својој чудесно одражава лик Божји“[41]. Али и поред све сличности постоји ипак битна и огромна разлика између тројичности у Богу и тројичности у души човечјој, јер тројичност у Богу означава три посебна, самостална, савршена и вечна Лица, а тројичност у човеку — три несамосталне, безличне силеи својства.

Пошто је тело близанац боголике душе, и она једино у заједници са њим сачињава човека, то она, живећи у телу, које је такође Бог створио, одражава донекле и на телу боголикост своју, због чега, а и с обзиром на јеретике гностике који су тело сматрали за зло по природи, неки Оци уче да се лик Божји налази чак и у телу човековом.[42] У томе смислу ваља разумети и речи при опелу: Плачу и рыдаю, егда помышляю смерть, и вижду во гробехъ лежащую по образу Божiю созданную нашу красоту, безобразну, безславну, не имущую вида (την κατ’είκόνα Θεού, πλασθεΐσαν ήμιν ωραιότητα, άμορφον, άδοξον, μη εχουσαν είδος).

Имајући све то у виду, може се рећи да се лик Божји, више или мање, одражава у целом човеку, а не искључиво у једном делу бића његова, или својству, или сили. По мишљењу светог Григорија Ниског, васцела људска природа, која је створена у Адаму и продужава се кроз сав род људски, сачињава лик Божји који се не налази у неком делу њеном, већ у њој као целини[43]. Али и поред свега тога, не може се човек отргнути од узбудљивих речи светог Григорија Ниског по овом питању: На који је начин човек, то смртно, пролазно, краткотрајно биће, — обличје оне природе која је бесмртна, чиста и вечита? Прави одговор на ово питање зна само сама Истина.[44]

  1. У библиском опису стварања човека направљена је извесна разлика између το κατ’ εικόνα и το καθ’ όμοίωσιν. Γοворећи ο саветовању Тројичног Божанства пред стварање човека, свети Мојсеј вели да је Бог одлучио да створи човека по образу и по подобију своме; описујући пак само стварање вели: и сотвори Богъ человека, по образу Божiю сотвори его,[45] а изоставља речи: и по подобно. Зашто није урађено оно што је намеравано? пита свети Григорије Ниски. Зашто није речено: и сотвори Богъ человека, по образу Божiю, и по подобiю. Да ли је Творац изнемогао? Безбожно је тако што говорити. Да ли је Творац променио своју намеру? Безбожно је тако што и помислити. Рекао је и променио намеру? Не.

Свето Писмо не каже ни да је Творац изнемогао, ни да је намера остала неиспуњена. Какав је онда разлог што је прећутано: и по подобију? Разлог је тај што κατ’ εικόνα ми имамо по стварању, а καθ’ όμοίωσιν стичемо по својој вољи. Бити по образу Божјем нама је својствено по првом нашем стварању, али постати по подобију Божјем — зависи од наше воље. И то што зависи од наше воље налази се у нама само као могућност; а стичемо га стварно помоћу наше саморадње. Да Господ, намеравајући створити нас, није претходно казао: да створимо човека… и по подобију, и да нам није даровао могућност да будемо по подобију, ми не бисмо могли својим сопственим силама постати подобии Богу. Ми смо при стварању добили могућност да будемо подобии Богу. Али, давши нам ову могућност, Бог је препустио нама самима да изграђујемо своје подобије с Богом, да би нас за наш подвиг удостојио пријатне награде, да не би били слични безживотним сликама које праве живописци.[46] „При самом стварању мом, расуђује у истом спису свети Отац, ја сам добио το κατ’ εικόνα а по слободној вољи постајем το καθ’ όμοίωσιν… Једно је дато а друго је остало недовршено, да бих ја, усавршивши сам себе, постао достојан награде Божје. А како постајемо по подобију? Кроз Еванђеље. Шта је хришћанство? Уподобљавање Богу, колико је могуће за људску природу. Ако си се решио да будеш хришћанин, онда се постарај да постанеш пободан Богу, обуци се у Христа“.

Облагодаћеним умом својим удубљени у библиску повеет о стварању човека, свети Оци уче: да се το κατ’ εικόνα налази у самој природи душе човекове, у њеном разуму, у њеној слободи, у њеној осећајности, а το καθ’ όμοίωσιν — у правилном развићу и богоцентричном усавршавању свих психофизичких својстава бића човекова, тј. у уподобљавању Богу кроз све мисли и дела, речи и осећања, намере и жеље. А Свето Откривење није друго до Божје упутство, Божја наука, Божја уметност, како човек, на основу боголикости душе своје, може да постане богоподобан у свем живљењу свом. Заједно са постанком човек је од Бога добио боголикост, а богоподобије се постиже вежбањем благодатних добродетели еванђелских, задобијањем дарова Светога Духа. „Речи: το κατ’ εικόνα означавају разум и слободну вољу, вели свети Дамаскин, а το καθ’ όμοίωσιν значе уподобљавање добродетељи колико је то могуће“[47]. Под подобијем Божјим свети Златоуст разуме уподобљавање човека Богу, уколико је то могуће, помоћу кротости, смирености и осталих добродетељи уопште.[48] Образ Божји човек је примио при стварању, а подобије може стећи вежбањем себе у подражавању Богу, јер је могућност за постигнуће савршенства у почетку дата човеку кроз боголикост, а остварење богоподобија он постиже еванђелским делима.[49] Док нам је Божји образ дат као реалност, дотле нам је подобије дато као могућност; прво је дато, друго је задато. У ствари το καθ’ όμοίωσιν као могућност, потенцијално (δυνάμει) исто што и το κατ’ εικόνα, вели свети Василије Велики; а практиковањем добродетељи, чињењем добра, еванђелским животом постиже се реално подобије Божје.[50] Створивши тако човека, Бог нам је задао задатак који можемо правилно решити једино ако сву садржину личности своје кроз благодатне подвиге еванђелске уподобимо лику Божјем који је у души нашој. Душа је саздана по образу Божјем, да би стремљењем и што јачим уподобљавањем Богу могла сачувати своје благородство.[51] Подобије Божје у човеку јесте стварно у томе да се човек својим животом што је могуће више уподобљава Богу док душа не постане сасвим богоподобна.[52]

  1. Пошто је Бог створио човека по образу своме и дао му могућности дасе уподобљава Њему, Он је, самим тим, одредио и циљ човековом постојању. У тајанственој суштини свог бића човек носи богодани циљ живота свог и средства за његово остварење. Образ Божји у човеку је реална сличност образа са Првообразом, а подобије циљ човековог живота, по коме се човек у свему има уподобити Богу као своме Првообразу. Нови Завет је сав у тој мисли: циљ је човекова постојања да сву садржину, сва својства бића свог уподоби Богу, да постане савршен као што је Бог савршен,[53] да постигне обожење (Φέωσις) целокупне природе своје заједничарењем у Божјој природи.[54] Поступним уподобљавањем Богу кроз веру, љубав, наду, молитву, пост, кротост, смиреност, богољубље, братољубље и остале добродетељи човек у ствари поступно доживљава све веће и веће блаженство, учествује у њему свим бићем својим, због чега и прославља Бога, Творца и Спаситеља свога. Отуда подобије Божје као циљ човекова постојања значи: даноноћно усавршавање себе Богом и по Богу, служење Богу, прослављање Бога, блаженствовање у Богу. Својим благодатноподвижничким узрастањем ка Богу и божанском савршенству човек у исто време и најречитије прославља Бога и најстварније преживљава блаженство божанско као садржину свога постојања. Своме богоданом циљу човек несумњиво греде ако свако дело душе своје, бића свог, чини у име Божје и ради славе Божје,[55] ако живи онако као што се пристоји Богу.[56]

Бог је по доброти својој створио човека боголиким; и душа, будући образ божанске доброте и красоте, има за циљ да се што више уподоби своме Првообразу.[57] Душа је створена боголиком да би човек свим бићем својим стремио сједињењу са Богом.[58] По учењу светог Василија Великог и само устројство тела човечјег сведочи о томе: „Устројство тела твог за тебе је школа о циљу ради кога си створен. Ти си створен усправним зато да не би живот свој вукао по земљи, него гледао ка небу и Богу који је тамо, и да не би трчао за скотским уживањем него, сагласно са даним ти разумом, живео небеским животом“[59]. Људи су створени да би кроз добре подвиге неуморно стремили циљу свога постојања: обожењу (θέωσις), и постигли га.[60] Стварајући људе по образу своме Бог им је кроз Реч своју дао силе да могу живети светим животом и на тај начин учествовати у блаженству.[61] Бог је створио човека боголиким да би он, урођеном му тежњом ка Богу, постелено узрастајући у духовном и моралном савршенству, постигао крајњи циљ свога тајанственог постојања: обожење.[62]

Назначение и однос човека према видљивој природи Господ Бог је одредио речима својим које је као прве упутио првом пару људском: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи.[63] То значи: људи су дужни богоподобно владати свим што је у свету; боголиком душом својом светлети свој твари, осветљавати јој пут ка Тросунчаном Творцу; водити је к Њему, бити нека врста опуномоћеника, чувара и посредника између твари и Творца; а то све радити кроз лично самоусавршавање и узрастање растом Божјим ка мери раста пуноће Христове.[64] Пошто је створио видљиву и невидљиву твар, вели блажени Теодорит, Бог је најзад саздао човека и поставио га као неки свој лик усред твари живих и бездушних, видљивих и невидљивих, да би му твари живе и бездушие пружале користи, као неки данак, а невидљива бића, имајући старање о човеку, посведочавала тиме љубав своју према Христу[65].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Orat 38 11; Р. gr. t. 36; 321 CD.

[2] De fid. II, 12; Р. gr. t. 94, col. 921 A.

[3] Св. Григорије Богослов, Орат, 45, 7; т. 36, цол. 632 Б; ср. Orat. 2. 75;Orat. 32, 27; Orat. 14, 23. Наводећи речи Псалмопевца: Шта је човек те га се опомињеш? (Пс. 8, 5), св. Григорије узвикује: „Каква је то нова тајна о мени? Ја сам мали и велики, незнатан и узвишен, смртан и бесмртан, земљан и небесан. Једноје у мене заједничко са доњим светом, а друго са Богом; једно — са телом, а друго — са духом“ (Orat. 7, 23; т. 35, col. 785 В) Ср. св. Атанас. Вел.,Contra gent. 32, 27.

[4] 1 Mojc. 1, 26. 27; ср. 1 Мојс. 5, 1; 9, 6; Кол. 3, 10; Εφ. 4, 24.

[5] Блаж. Теодорит, Haeretic. fabul, compendium, lib. V, 3. Ову истину св.Откривења Црква многократно исповеда кроз своје молитве: „Яко создалъ есимя по образу твоему и по подобш, Богоначальная и вседетельная Троице, неслiянная единице“ (Канонъ ко святей и живоначальнеи Троице, песнь д, въ неделю утра, Гласъ а, Октихъ). „Иже за благость создавъ человека, и по образутвоему сотворь, во мне обитай, трисветле Боже мой“ (Канонъ св. и живоначальней Троице, песнь ё, въ неделю утра на полунощнице. Гласъ ё).Човека Христос Господ „созда по образу своему рукою своею“ (Богоридиченъна Cтixoв.. стiх. въ субботу на велицей вечерни, Гласъ ё).

[6] Степенна, Антаронъ первый, вь неделю утра, Гласъ д.

[7] 1 Мојс. 2, 7.

[8] 1 Мојс. 2, 21-22.

[9] 1 Мојс. 1, 24.

[10] De fid. II, 12, col. 920 B.

[11] Св. Григорије Ниски, Orat catech. с. 6; ср. De infantib. qui praemature abripiuntur; De hominis opific. III, 3; св.Григорије Богослов, Orat. 32, 27

[12] Contra haer. V, 6. 1.

[13] De resurrect. с. 8; ср. блаж. Августин, De civit. Dei, XIII, 24, 2; XXI, 3. 2

[14] Јн. 6, 63.

[15] Јак. 2, 26.

[16] Ср. 2 Кор. 5, 1; 5, 10; 1 Кор. 6, 20; 7, 34; 5, 35.

[17] Еклез. 12, 7; ср. Пс. 145. 4.

[18] Мт. 16, 16; ср. Мк. 8, 36-37; Мт. 6, 25-26; 10, 28. 10, 28.

[19] De fid. II, 12; col. 924 В — 925 А; ср. св. Максим Исповедник, De anima,VI; св. Макарије Вел., Homil. Ι, 7.

[20] Св. Кирил Јерусал. Catech. IV, 18 i 23.

[21] Contra haer. II, 33, 4.

[22] Св.Атанасије Вел. Contra gent. 32, 33; Р. gr. t. 25, col. 64 С 65 ВС; ср.св. J. Златоуст, In Rom. hom. 13, 2.

[23] Св. Макарије Вел., Homil. 30, 5; ср. Homil. 1, 10-11.

[24] Степенна, Артiфонъ первый, въ неделю утра Гласъ д.

[25] Св. Макарије Вел., Homil. 46, 5.

[26] Orat. 2, 16 i 17; t. 35, col. 425 А. С; sr. Orat. 38, 11.

[27] Homil. 15, 43.

[28] Orat, catech. с 5.

[29] Ср. св. Атанас. Вел. Contra gent. 2, De incarn. Verbi, 3. 5. 11.

[30] Εφ. 4, 24.

[31] Св. Методије, De resurrect I, 35, 2; 36, 2; 34, 3.

[32] De anima et resurrect; cp. De hominis opific. с 11, 2.

[33] Он, De hominis opific. 5, 1.

[34] ib. с 16. 10.

[35] ib. с 20, 5.

[36] ib. с 16, 12.

[37] Haeres. 70, 2.

[38] Св. Кирил. Јерусал. Catech. IV, 18; св. Василије Велики, In Psalm. 48, n.8; св. Амвросије, Hehaemer. VI, 8, 45; св. J. Златоуст, In Genes. hom. 8, 2; св. Григорије Богослов, Orat. 45, 7; Ориген, De princip. I, 1, 7; Contra Cels. VIII, 49; св.Дамаскин, De fid. II, 12 и др.

[39] Св. Иринеј, IV, 4, 3; блаж. Августин, In Joan. trach. 3; Тертулијан, Advers. Prah. 5; и др.

[40] Св. Иларије, Tract. in Psalm. 134, n. 14; блаж. Јероним, Epist. 146; св.Дамаскин, De fid. II, 12 и др.

[41] Lib. de dignit. condit. human. с 2; ср. Блаж. Августин, De Trinit. IV, 4, 5; XIV, 8.

[42] Св. Јустин, De resurrect, n. 10; Dialog. cum Tryph. с. 4. св. Иринеј, Contrahaer. II, 33, 4; IV, 4, 3.

[43] De hominis opific. с 16, 17. 18.

[44] ib. с 16, 4.

[45] Mojc. 1, 26-27.

[46] Orat. in verba: faciamus homin…

[47] De fid. II, 12; col. 920 В; ср. Климент Алекс, Strom. II, 22; св. Иринеј,Contra haer. IV, 38, 4.

[48] In Genes. hom. 10, 3.

[49] Ориген, De princip. III, 6, 1; ср. блаж. Августин, De Spirit. et unima, с 10.

[50] De hominib. struct. с 21; ср. св. Кирил Jepyc. Catech. XIV, 10; св. Григорије Богослов, Orat. 39, 7; Orat. 45, 7.

[51] Св. Григорије Богослов, Orat, 6, 14; т. 35, col. 740 В.

[52] Св. Григорије Ниски, De anima et resurrect.

[53] Мт. 5, 48; ср. 1. Петр. 1, 16.

[54] 2 Петр. 1, 4.

[55] ср. 1 Кор. 6, 20; 10, 31; Мт. 5, 16.

[56] 1 Сол. 2, 12; Кол. 1, 10.

[57] Св. Григорије Ниски, De hominis opific. с. 16, 10; с. 12, 10

[58] Св. Григорије Богослов, Orat, 45, 7; t. 36, col. 632 ВС.

[59] De homin. structura, Orat. II.

[60] Св. Григорије Богослов, Orat. 4. 124; t. 35, col. 664 С; ср. Орат. 7, 23; Orat. 14, 26; Orat. 20, 1.

[61] Св. Атанасије Велики, De incarn. Verbi, 3; t. 25, col. 101 В; ср. ib. 4 и 5.

[62] Св. J. Дамаскин, De fid. II, 12; col. 924 А; ср. св. Иринеј, Contra haer. IV,38,3.

[63] 1 Mojc. 1, 28.

[64] Ср. Кол. 2, 19; Εφ. 4, 13.

[65] In. Genes. quaest. 20; ср. св. Григ. Ниски, De hominis opific. с 2, 12.

3 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  3. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *