НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

УВОД

 

3. Особине догмата

 

Оно што догмате чини вечним божанским истинама, и што их карактерише као такве, јесу њихове нарочите особине: богооткривеност, црквеност, општеобавезност и неизменљивост.

а) Богооткривеност је основна особина која догмате чини догматима, јер потврђује њихово божанско порекло. Према томе, догмати нису само истине вере, већ истине вере самим Богом откривене. Њихово божанско порекло чини их непоречно истинитима, вечнима, спасоноснима, непостижнима, надумнима. Да их Бог није сам открио, до њих никада не би могао доћи никаквим напорима ни колективни ум човечанства, ни индивидуални ум појединих људи. Отуда су догмати предмет вере; они се примају вером као надумне божанске истине, што Црква показује почињући Символ вере речју: Верую. Божанског порекла, догмати садрже богооткривене истине о Тројичном Божанству и његовом творачком, промислитељском, искупитељском, осветитељском и судијском односу према свету и човеку. А у свету овоме Бог једини зна себе, зато Он једини и може открити себе и своје истине.[1] И Он то чини кроз оваплоћеног Сина свог Јединородног,[2] у коме обитава сва пуноћа Божанства телесно (πάν το πλήρωμα τής θεότητος σωματικως),[3] а тиме и сва пуноћа божанских истина[4] које Он открива по своме божанском благовољењу онима који верују у Њега, живе Њиме и ради Њега.[5] Тиме што су Христове, ове догматске истине су божанске, вечите, неизменљиве и апсолутно истините.[6] Оне су савршено и завршно Откривење Божје, и претстављају последњу реч коју Бог непосредно објављује људима кроз Сина свог Јединородног[7].

Божанско порекло одликује хришћанске догмате као вечне божанске истине од догмата нехришћанских религија и философских учења као истина људских, релативних, пролазних. Ван Христовог Откривења нема вечних божанских истина догматских, нити их може бити. Једном за свагда божански догмати су дати у Светом Откривењу, и Црква их као такве чува и исповеда. Имајући у виду божанско порекло догмата, и све што из тога проистиче, свети Оци и Учитељи Цркве називају догмате — догматима Божјим (δόγματα θεοϋ),[8] догматима Христовим,[9] догматима Господњим[10] догматима еванђелским,[11] догматима божанственим,[12] догматима апостолским,[13] догматима истине,[14] догматима небеске философије.[15] Α свети Василије Велики пише: „Од догмата и проповеди, сачуваних у Цркви, једне имамо од писаног учења (тј. Светог Писма), а друге, који су дошли до нас од апостолског Предања примили смо тајно (έν μυστηρίω), но и једни и други имају подједнаку силу (την αυτήν ίσχΰν) за побожност“.[16]

б) Црквеност је друга карактеристична особина сваког догмата. Самим тим што је дело Откривења, догмат је и дело Цркве. Јер је Црква тело Откривења. Нема сумње, Божанско Откривење садржи све догматске истине вере, али пошто се Откривење налази једино у Цркви, то уобличење и тумачење светих догмата припада Цркви као богочовечанском телу Христовом, које живи и дела Духом Светим. У овој делатности својој она је непогрешна, Јер је глава њена безгрешни Господ Христос, а душа њена — Свети Дух Истине који је уводи у сваку истину.[17] Очигледно је да је црквеност као особина догмата органски и логички условљена њиховом богооткривеношћу; и обратно. Но између богооткривености и црквености догмата као њихових особина никако се логиком људском не може повући гранична линија, као што се не може повући ни између Откривења и Цркве. Јер Откривење је Откривење Црквом и у Цркви, као што је и Црква — Црква Откривењем и у Откривењу. Неопходношћу својих природа они су унутрашње нераздвојно сједињени и међусобно условљени. Ван Цркве не може бити догмата, јер ван ње не може бити истинског божанског Откривења. Догмат је догмат само Црквом, у Цркви, кроз Цркву. Пошто је Црква једини Богом одређени чувар и тумач Светог Откривења, то је она једини ауторитативни судија, који по божанском дару и праву непогрешно разликује истинско Откривење од лажног, одређује канон светих Књига, и објављује богооткривене истине као догме.

Ван ње, без ње, мимо ње, и саме вечне истине Откривења губе своју божанску истинитост, постојанство и неизменљивост, и постају плен самовољних ћуди људских. Пример тога имамо у јеретицима, који се обично тиме одликују што вечне и надумне истине Откривења тумаче по свом разуму, а не по светом, саборном, апостолском, васељенском разуму Цркве. Господ Христос је Цркву учинио телом својим богочовечанским, испунио је Духом Истине занавек, и одредио је да буде столпь и утвержденiе истины (στύλος και έδραίωμα της αληθείας)[18] да би она кроза све векове била неустрашиви чувар и непогрешни тумач вечних божанских истина Светог Писма и Светог Предања. Као таква она не може грешити, ни обмањивати, ни обмањивати се. Њена реч је Божја реч у свима питањима Светог Писма и Светог Предања. Из ње и њоме говори Господ Христос Духом својим Светим и уводи у сваку божанску истину Светог Откривења. Први доказ тога налази се у Делима Апостолским, када Црква, у лицу својих претставника, руковођена Духом Светим, објављује догматске одлуке, обавезне за све чланове Цркве, под геслом: Изволися Святому Духу и намь (εδοξε τω άγίω Πνεύματα και ήμΊν).[19] По овом богооткривеном апостолском геслу и методу радили су сви свети Васељенски сабори Православне Цркве, непогрешно тумачећи и објављујући божанске догмате Светог Откривења. Због такве богодане власти и права Цркве у санкционисању светих догмата свети Оци називају догмате — догматима Цркве (τα της Εκκλησίας δόγματα),[20] догматима црквеним (τα εκκλησιαστικά δόγματα).[21] Отуда, члан Цркве може бити само онај који верује и прима све догмате вере онако како их Црква држи и тумачи; ко се томе противи, одбацујући или изврћући их, тога Црква отсеца од богочовечанског тела свог и одбацује. Набројавши све догмате претходних Васељенских сабора, свети Оци VI Васељенског сабора наређују: „Аще же кто либо изь всехь не содержить и не прiемлеть выше реченныхь догматовь благочестсiя, и не тако мыслить и проповедуеть, но покушается идти противу оныхь: тоть да будеть анаθема… оть сословiя христсанскаго, яко чуждый, да будеть изключень и извержень“.[22]

б) Општеобавезност догмата, коју прописују свети Оци VI Васељенског сабора, природна је последица њиховог божанског порекла и неопходности за спасење сваког члана Цркве. Откривени Тросунчаним Божанством, санкционисани и објављени Црквом Христовом као вечне божанске истине, неопходне за спасење, догмата су самим тим обавезни за свакога који жели спасење. Одрицање од њих одрицање је од Спаситеља и његовог искупитељског подвига спасења. Усвајање догмата вером као вечних, спасоносних и животворних истина Божјих доноси сваком човеку спасење и живот вечни.[23] У богооткривеној чистоти и истинитости својој догмати су неопходни за спасење; ко хоће да их замени или измени, подводи себе под страшну апостолску анатему: Аще мы, или ангель сь небесе благовестить (εύαγγελίζηται) вамь паче, еже благовестихомь (εύηγγελισάμεθα) вамь, анавема да будеть.[24] Влашћу, даном јој од самог Господа Христа,[25] Црква је увек тако поступала и поступа.[26] Од свију који јој приступају она захтева исповедање свих божанских догмата вере; и док разноврсне грешнике трпи у себи, трудећи се да их исправи и спасе, дотле, сагласно Спаситељевој заповести,[27] одлучује од себе оне који се противе светим догматима или их изврћу.

Примање догмата је општеобавезни, безусловни услов спасења још и зато што од тога зависи сав морални живот човеков.[28] Усвојивши вером вечне догматске истине Откривења, човек их еванђелским подвизима молитве, поста, љубави, наде, кротости, смирености, милосрђа, правдољубља, и светим тајнама, поступно претвара у своју природу, постепено расте растом Божјим, да би достигао у меру раста пуноће Христове.[29] Пошто су свети догмати вечне и спасоносне божанске истине животворном силом Тројичног Божанства, од кога и долазе, то је у њима сва сила новог живота по Христу, сва сила благодатног морала еванђелског. Они су заиста речи вечнога живота.[30] И самим тим што су они Христове речи, дух су и живот су (πνεύμα έστι και ζωή έστι).[31] Мимо вере у њих нико не може ни познати вечни смисао овога пролазнога живота, нити степи блажену бесмртност и живот вечни.[32] Једино када подвигом делотворне вере усвоји вечне догматске истине Христове, човек постаје лоза на божанском чокоту Христу, и кроз њега почињу да струје сокови вечног божанског живота, који га оспособљују да род многи роди за живот вечни.[33] То је једини начин, и другога нема, да човек, обесплођену грехом природу своју, оплоди бесмртношћу и вечношћу. У висину божанских савршенстава[34] човек може расти једино ако себе подвигом самоодречне вере учини заједничарем у корену (συγκοινωνός της ρίζης) божанских истина Христових.[35]

У ствари, догмати су божанске заповести, божанска правила новог живота у Духу Светом, јер непролазном светлошћу својом осветљавају човеку вере сав пут из мрачне пећине тела у лазур Христове вечности. Отуда православна етика није друго до примењена у живот догматика. Нови живот у Христу сав је изаткан из догматских истина Светог Откривења.[36] Јер је Црква тело у коме божанске догматске истине струје као крв, оживотворавајући вечним животом све делове богочовечанског организма. Све што се налази у тајанственом благодатном телу Цркве повезано је животворном силом Духа Светог у једну чудесну богочовечанску целину. Ко православним подвигом вере учлани себе у богочовечанско тело Цркве Христове, тај свим својим бићем осећа да су догмати свете, животворне силе, које га постепено из смртног прерађају у бесмртног, из временог у вечног. И усто свом душом сазнаје да су догматске животворне истине најнеопходнија неопходност у сфери људског живота и мишљења, и да је Црква стога у пуном праву када одлучује од себе оне који поричу догмате или их изврћу и унакажују. Порицање или извртање догмата равно је духовном самоубиству, јер такав човек отсеца себе од животворног тела Цркве, прекида животну везу између себе и благодатних сила Цркве, које су једине у стању да човека испуне вечним божанским животом и преведу из смрти у живот вечни. Незаменљивост светих догмата чини оправданим сав ревносни догматизам Цркве у истинама вере, и објашњава сву њену богомудру одлучност у одбацивању оних који или поричу или изврћу божанске догмате. Када би Црква у овом постала равнодушна, престала би бити Црквом, јер би показала да је несвесна незаменљивости, животворности и спасоносности вечних божанских истина, које се садрже у светим догматима Откривења.

Догмати су општеобавезне истине вере још и зато што су они богодане норме правилног религиозног мишљења и правилног религиозног осећања. Помоћу њих сваки човек може развијати своје сазнање и осећање до неслућених божанских савршенстава; ван њих, он се стално дави у живом песку људског релативизма, док се најзад сасвим не удави.

Нигде, ни на земљи ни на небу, нема веће слободе ни више могућности за бесмртну делатност људског сазнања и осећања него што је има у божанским догматским истинама Цркве, јер оне уводе човека у царство Тројичног Божанства, у коме је све бесконачно, вечно и бездано. Зар има игде веће слободе него у безданим дубинама и бескрајним висинама Духа Божјег? Вечиту истину објављује Апостол када вели: Где је Дух, онде је слобода (ου δε το Πνεύμα, έκεΐ ελευθερία).[37]

г) Неизменљивост као особина догмата истиче из њихове богооткривености, црквености и неопходности за људски живот и спасење. Као Богом дана правила вере, од чијег усвајања зависи спасење људи, догмати су неизменљиви и неприкосновени, због чега васељенска Црква Христова анатемом осигурава њихову неизменљивост од оних који јој прете[38]. Као што се Бог не мења, тако се и истине његове не мењају. Пошто су догмати вечне божанске истине, то се не мењају, нити се могу мењати, јер су од Бога у кога нема промењивања ни мењања[39]. Предани Цркви самим Богом, Црквом санкционисани и уобличени, догмати се не могу ни мењати, ни умножавати, ни смањивати. „Догмати Божји су неизменљиви“, вели свети Василије Велики[40]. Догмати небеске философије, пише Викентије Лерински, не могу се подвргавати никаквој промени, сасецању или извртању, као што је то случај са земаљским уредбама, које се могу усавршавати једино непрестаним поправкама и примедбама[41].

Из поменутих особина, које карактеришу догмате као вечне божанске истине, следи закључак да су догмати истине Откривења, Богом уручене Цркви, као божанска, неизменљива и обавезна за све верне правила вере, без којих и мимо којих нема спасења, нити познања вечног живота и смисла животног.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] ср. Мат. 11, 27.

[2] Јн. 1, 18. 14.

[3] Кол. 2, 9.

[4] Јн. 1, 14.17; 5, 33; 8, 32. 36. 40. 45. 46; 14, 6; 17, 17. 19; 18, 37; Еф. 1, 13;4,21.

[5] ср. Мт. 11,27; Јн. 1, 1213; 3, 34 – 36. 16; 6, 4546; Мт. 16, 17; Еф. 3, 3;Гал. 1, 12; 1 Јн. 1, 15.

[6] ср. Јн. 14, 6; 1, 17; 8, 12; 12, 35. 46.

[7] ср. Јевр. 1,1.

[8] Ориген, In Math. XII, 23; Р. gr. t. 13, со1. 1036; Клим. Алекс. Strom. III,2; VI, 15; Блаж. Теодорит, Ер. ad Johan, Antioch; св. Григ. Ниски, In Christi resurrect.

[9] Св. Игњатије, Ad Magnes. 13; св. Вас. Вел. In Psalm. 46, 4; св. Златоуст,In Gal.hom. 1,1.

[10] Св. Игњатије, Ad Ephes 13.

[11] Св. Атанас. Вел. In Math hom. 9.

[12] Св. Григорије Ниски,In Christi resurrect.; De vita s.. р. Ephrem Syri.

[13] Блаж. Теодорит, Hist. eccl. lib 1, с. 1; Р. gг. I. 87, со1. 885; Ориген, Соntra Cels. lib. III.

[14] Св. Григорије Ниски, De anima et resurrect.

[15] Викентије Лерински, Соmmonit,prim.n.. 22; Р. lat. t.. 50, соl. 669.

[16] De Spir.Sancto. с. 27, 2.

[17] ср. Еф. 1, 23; 5, 23; Кол. 1, 18. 24; Јн. 16, 13.

[18] ср. Јн. 16, 13; 8, 32. 34. 36; 1 Тим. 3, 15.

[19] Д. А. 15, 28. ср. 16, 4.

[20] Св. Григ. Ниски, Contra Eunom. Orat. 12; De vita s. p. Ephrem Syri; св.Злат. In Gal. hom. 9, 1.

[21] Св. Кирил Алекс, In Amos. с. 2; Р. gr. t. 71. col. 441; св. Злат. In Math.21, 23; св. Григ. Ниски, De anima, et resurrect.

[22] VI Васељ. саб. Прав. 1.

[23] ср. Мт. 28, 19-20; Мк. 16, 15-16; Јн. 5, 24; 6, 40; 7, 38-39; 17, 36; 1 Јн.5,20.

[24] Гал. 1, 8; ср. 1 Јн. 2, 21-2.

[25] Јн. 20, 21-23; Мт. 18, 17-18.

[26] Види VI Вас. сабора Прав. 1.

[27] Мт. 18, 17-18; 10, 32-33; Мк. 8, 38; Лк. 9, 26; 12, 9; ср. 2 Тм. 2, 12.

[28] Св. Игњатије Богоносац поручује хришћанима: „Старајте се да се утврдите у догматима Господа нашега Исуса Христа и светих Апостола“ (Ad. Ephes, 13).

[29] ср. Кол. 2, 19; Еф. 4, 13.

[30] Јн. 6, 68.

[31] Јн. 6, 63.

[32] ср. Јн. 6, 69; 14, 6; 1 Јн. 5, 20.

[33] ср. Јн. 15, 27.

[34] ср. Мат. 5, 48.

[35] ср. Рм. 11, 17.

[36] На то указује св. Григ. Ниски када вели да сазнање ο Богу као нашем Творцу, и Промислитељу, и Судији, „захтева да наш живот буде безгрешан“ (De perfecta christiani forma).

[37] 2 Кор. 3, 17; ср. 1 Кор. 2, 10-12; Рм. 8, 16.

[38] VI Вас. саб. Прав. 1.

[39] Јак. 1,17.

[40] In Hexaem. hom. II.

[41] Commonit. prim. n. 22; Ρ. lat. t. 50, col. 669; n. 21, col. 666.

3 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  3. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *