НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ДРУГИ
Однос Бога према твари – Бог као Промислитељ

45. Однос промисла Божјег према слободи разумних твари и према злу у свету

 

У тајанственој суштини својој однос промисла Божјег према слободи разумних бића недоступан је аналитичком суду људском, али донекле доступан облагодаћеном, оцрквењеном уму хришћанском. Оно што се да схватити облагодаћеним умом и светим искуством јесте: да слобода разумних бића не смета промислу Божјем, нити промисао Божји смета слободи. Промисао помаже разумнослободна бића, али им тим помагањем не нарушава, не уништава, не спутава слободу, пошто је сама слобода дар Божји, дар који сачињава срж природе разумних бића, дар који их чини оним што јесу, дар који им је Богом дат као неприкосновена, неотуђива, лична својина. Ту нема, нити може бити сукоба и неспоразума, јер Бог као неизменљиво Добар не уништава нити спутава даровану слободу, већ као Свезнајући — унапред зна све жеље и намере слободноразумних бића, као Премудар — увек налази начина да о свему промишља не умањујући слободу разумних бића. Промислом својим Тросунчани Господ свагда и свуда дејствује тако да слобода његових створова остане вазда неприкосновена. „Треба знати, пише свети Дамаскин, да постоје многи начини Божјег промишљања, и они се не могу ни речима објаснити ни умом схватити“[1]. Човек не може да схвати начине промишљања Божјег о свету, учи свети Златоуст, јер се у главноме Промисао и састоји у томе што су узроци за нас недокучиви. Када то не би превазилазило наше схватање, неко би још могао уобразити да је човек узрок света[2].

Дејствујући на човекову слободну вољу божански тајанствено, промисао Божји не приморава је на зло, него је јача и орасположује за добро не спутавајући њену слободу. Он не присиљава покрете наше воље, него их помаже ка добру, а оставља их саме када хрле ка злу. Ако воља по своме слободном избору тежи добру, онда промисао помаже ту њену тежњу; а ако воља слободним хтењем тежи злу, промисао је напушта да би она радила самостално. „Дела промисла бивају или по благовољењу (κατ’ εύδοκίαν) или по допуштењу Божјем (κατά συγχώρησνν). По благовољењу бивају она која су неоспорно добра, а по попуштењу — супротна… Избор дела зависи од нас, а исход њихов зависи од Бога. Притом, исход добрих дела зависи од помоћи Божје, јер Бог по своме предзнању (κατά την πρόγνωσιν) праведно помаже оне који са правом свешћу избирају добро; а исход рђавих дела зависи од остављености човека Богом, пошто Бог по предзнању своме праведно оставља човека“[3]. Бог тако дејствује својим промислом, да је све зло од нас, а све добро — како од нас тако и од његове помоћи. Бог не жели зла и не чини га, али га допушта, и оно бива по нашој вољи.[4] „Божанско Писмо и учење истине признају једног Бога који, иако над свим влада својом моћи, ипак много трпи по своме благовољењу. Он влада и над идолопоклоницима, али их трпи по својој незлобивости. Влада и над јеретицима који су Га се одметнули, али их трпи по своме великом снисхођењу; влада и над ђавољом, али и њега трпи: трпи га не по немоћи, као да је побеђен од њега. Јер ђаво је начало созданiя Господня (Јов 40, 14); он је постао предмет потсмеха, не за самога Бога (пошто је то недостојно Бога) него за Анђеле Њиме створене. Бог је допустио ђаволу да продужи живот из два разлога, то јест: да би се ђаво, пошто буде побеђен, подвргао великој срамоти, а људи добили венце. О премудрог промисла Божјег! Он злу вољу претвара у средство спасења верујућих. Јер као што је мрску намеру браће Јосифове обратио у средство свога сопственог домостроја, и, допустивши им да из мржње продаду брата, нашао прилику да уздигне на царство онога кога је сам хтео, тако је и ђаволу допустио да војује против људи, да би се људи, победивши га, удостојили венаца, и да би се по одржаној победи сам ђаво, као побеђен од најслабијих, подвргао великој срамоти, а људи веома прославили као поборници онога који је некада био Арханђео“.[5]

Иако Бог допушта слободној вољи људској да хоће и чини зло, ипак не допушта да се зло сасвим укорени и прошири и потпуно потисне добро. Последице злих дела Господ промислом својим упућује крајњем добру, ради кога су људи и створени. При томе људска воља није притешњена нити спутана, пошто се правилна употреба слободе састоји управо у томе да она тежи и греде крајњем богоназначеном циљу живота и света. Сагласно превечној намери својој о свету Бог упућује силе моралних бића циљу ради кога су и саздана. Али тим упућивањем Промислитељ не смета сазданој слободи разумних бића, него је потпомаже у правилном развићу њеном. Сазданој слободној вољи остављена је слобода делања. Она може несметано да изабира и чини добро или зло, али последице злих дела промисао Божји упућује крајњем циљу света.

  1. Што важи за однос промисла Божјег према слободи сазданих бића, важи и за однос промисла према злу, јер је зло пород злоупотребљене слободе. У ствари, однос зла сазданих бића према промислу Божјем детерминисан је односом слободе сазданих бића према промислу. У суштини својој зло је једно: морално, а физичко зло је само последица, само пројекција, само рефлекс моралног зла у сфери вештаства. По природи својој зло није само голо одрицање добра, него стварно нарушавање богозданог поретка у свету духовном и физичком, стварно устајање против Творца, стварно богоборство, па било оно свесно или несвесно, промишљено или спонтано. Но при свему томе оно не уништава нити спутава Промислитеља света. А слобода сазданих бића има као главну одлику то што може хтети и чинити добро и зло, јер иначе добро или зло, учињени по неопходности, не би могли имати никакву моралну вредност. Бог допушта зло због неприкосновености човекове слободе која чини човека слободним моралним бићем. Хотећи и чинећи зло, човек као морално биће злоупотребљава богодану слободу своју, и тиме ради против воље Божје која претставља савршену пуноћу добра и савршени закон слободе[6], због чега Бог не може чинити зло, нити злом кушати разумна бића[7]. Али и дејствујући против воље Божје, човек не иступа из сфере промисла Божјег, јер је то немогуће. „Упамти, препоручује Ориген, да ништа не бива без промисла Божјег, ма да не (?) без воље. Много шта бива без воље Божје, а ништа без промисла“[8].

Премудри Промислитељ допушта морално зло, пошто је могућност греха неодељива од слободе разумних бића и не онемогућује дејствовање промисла. Али, с друге стране, преблаги Промислитељ употребљава све да слободу твари одврати од греха не одузимајући јој оно што је чини слободом: законом забрањује грех[9], прети грешницима и преступницима закона[10], обуздава их казнама, и ублажава последице зла. Бог не онемогућује зло у свету, јер би тиме онемогућио слободу разумноморалних бића, коју им је сам дао; нити пак спречава зло у свету, јер би тиме ограничио слободу дејствовања моралних бића. У овом погледу, дејство промисла Божјег своди се само на допуштање греха, али ни у ком случају не помаже нити подржава грех. Али и само допуштање греха ни у ком смислу не сме се схватити као Божји немар према судбини сазданих бића, већ једино и само као Његова жеља да не повреди његову слободу и да им маха да се самостално опредељују или за добро или за зло, гредући добровољно једном или другом. А како је велика љубав Божја према људима и како многобрижно старанье Божје о њима и о васцелој творевини уопште, види се из тога што је Бог од самога пометка људског постојања на земљи, давао људима савете, заповести, законе, предочавао им пагубне последице греха и пустошно дејство зла. Али у свему томе Бог је само предлагао, а није приморавао људе на вршење Његове свете воље. Врхунац Божјег неисказаног човекољубља сачињава то што је људима за борбу са грехом и победу над њим дао старозаветно и новозаветно Откривење, слао у свет Пророке и изабранике, па најзад послао и Сина свог Јединородног, ау Њему иса Њим пружио људима и сва натприродна средства и све благодатне силе за победу над злом и задобијање вечног живота и блаженства[11].

У суштини својој физичко зло је последица моралног зла, тј. последица злоупотребљене слободе, слободе која је по своме самоопредељењу напустила вољу Божју као закон свога делања и пошла за богоборачком таштином духа зла и смрти[12]. Под физичким злом разумеју се: болести, земљотреси, помори, суше, глади, невоље, страдања разних врста у свету вештаственога. У односу свом према физичком злу Промислитељ показује бескрајно човекољубиву мудрост: разне облике његове обраћа у средства и лекове за лечење слободно — моралних бића од зла и греха и за усавршавање у добродетељи[13]. „Промисао Божји управља свим; и што се сматрало казном, показује се као лек“[14]. „Болести по градовима и народима, вели свети Василије Велики, суше, неродице и невоље које свакога сусрећу у животу, заустављају растење греха. И свако зло такве врсте Бог шаље да би предупредио појаву истинских зала. Јер су и телесна страдања и спољашње невоље смишљене ради обуздања греха. Дакле, зло није од Бога, него Бог истребљује зло, као што лекар истребљује болест а не уноси је у тело. Рушење пак градова, земљотреси, поплаве, војнички порази, бродоломи, свако уништење многих људи које се дешава од земље или мора, од ваздуха или огња, и од свакога другога узрока, бивају ради тога да се остали опамете, јер Бог свенародне пороке лечи свенародним казнама“[15].

  1. Поред многобрижног промишљања Божјег о људима ипак се у овом свету често догађа да праведници страдају а грешници благују, што код неких изазива сумњу у праведност Божјег промишљања, а каткад и сумњу у постојање промисла уопште. При решавању овога проблема треба најпре установити шта је мерило праведног и грешног. Постоје, у главном, два таква мерила: људско и Божје. Људско мерило праведног и грешног, којим људи мере људе и деле их на праведнике и грешнике, због људске ограничености, несавршености и грешности није апсолутно и непогрешиво већ релативно и погрешиво, зато се не може узети као меродавно и пуноважно. Божје пак мерило праведног и грешног дато је, у свој савршености и непогрешности својој, у личности, животу и раду Богочовека Господа Исуса. Као једини безгрешан и једини свезнајући Он зна најсакривеније покрете душе и срца људског: зато и може непогрешно судити о људима, делити их на праведне и грешне, због чега сав суд (ή κρίσις πάσα) припада Њему[16]. Осим тога, треба имати на уму да постоји разлика између људског и Божјег мерила о томе што је благо и благостање. Људи често под благом и благостањем разумеју само земаљска добра и материјално благостање, трошно, пролазно, мољчаво, а Бог разуме благо духовно: истину, правду, милосрђе, смиреност, кротост, љубав, молитву, пост, трпљење, страдање за истину Христову, једном речју: духовно благостање које се поклапа са духовним савршенством и блаженством, и које је вечно, непролазно, небеско, те га ни мољац ни рђа не може покварити, нити лупежи поткопати и украсти[17]. Јер се истинско благостање човеково, и богатство, и блаженство састоји у богаћењу Богом[18].

Бог понекад допушта и чини да праведници страдају на земљи, и то ради њихове користи — спасења душе. При томе треба имати на уму да на земљи нема ниједног праведника који би био потпуно чист од свакога греха и прљавштине[19]. Невоље и искушења, које промислом својим Бог допушта или шиље на људе, јесу чистилиште своје врсте, у коме се људи чисте и прекаљују као злато въ гориниле[20], и проналазе у себи силе за нове добродетељи као што су трпљење, великодушност, кротост, истрајност, које благодаћу изграђују унутрашњег, новог човека, човека кога Господ саздаје у правди и светињи истине“[21]. „Промисао Божји често допушта, вели свети Дамаскин, да праведник западне у невоље, да би се другима показала добродетељ која се скрива у њему, као што је случај са Јовом… Понекад Бог допушта да свети, побожни човек тешко страда, да не би отпао од праве савести нити пао у гордост због дароване му силе и благодати, као што је случај са апостолом Павлом“[22]. У свом промислитељском домостроју људског спасења Бог је невоље и страдања поставио као пут у Царство небеско[23]. Христоносни апостол објављује „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје“[24].

Бог често према рђавим људима, безбожницима и грешницима, нарочито показује своју очинску љубав и доброту, обасипа их земаљским благом са промислитељском жељом да загреје и раскрави окорело срце њихово, да их разбуди на вечни циљ живота, да им отвори очи душе за небеске и вечне вредности,даихизблатаи муља смртности изведе у лазур бесмртности, да изазове у њима спасоносно осећање тронутости и лековите сузе покајања и умиљења, да душегубно зло њихово савлада својим божанским добром[25].

Не треба заборављати еванђелску истину: сваки који зло чини — мрзи на добро и истину[26]; а зли људи, потстицани грехом у души, устају на праведнике, на добро и правду у њима, гоне их, муче, бију, па чак и убијају, и Бог промислом својим све то допушта, јер не жели да слободну делатност слободне воље људске спречи или уништи[27]. А судбина христоносних праведника над којима бди многобрижни промисао Божји изражена је апостолским речима: Сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу биће гоњени[28]. Природно је што тако бива, јер свет који у злу лежи[29] не може и неће да љуби и поштује носиоце вечнога добра: христоносне праведнике. Али преблаги Промислитељ, и она зла која грешници чине праведницима, обраћа у корист по ове, јер они на бојиште са злом изводе своје дивне добродетељи: кротост, трпљење, праштање, молитву за гонитеље, благосиљање непријатеља, благодушност. А при томе силази на њих благодат Божја у изобиљу, теши их Утешитељ Благи, и они се осећају блажени и радостни у страдањима својим за правду Христову[30]. Безбожнике пак често и потајно мучи савест због злих дела њихових[31].

При решавању овога проблема не треба губити из вида нарочито то, да овај садашњи живот није време у коме се одређује и досуђује потпуна и вечна награда за добра или казна за зла дела, већ је то свеправедним и премудрим промислом Божјим остављено за дан Страшнога суда. „Када нам је отворено Царство небеско, вели свети Златоуст, и обећана награда у будућем животу, онда је већ непристојно испитивати зашто праведници овде трпе невоље, а рђави људи живе у задовољствима. Јер када тамо свакога очекује награда по заслугама, нашто се узбуђивати овдашњим срећним или несрећним догађајима? Помоћу овдашњих невоља обучава Бог Њему покорне као јуначке борце, а слабије, нерадније и неспособне да поднесу ишта тешко уразумљује претходно на добра дела“[32]. Свети Златоуст набраја осам разлога због којих Светитељи страдају: 1) да не би због величине својих заслуга и чудеса пали у гордост; 2) да други не мисле о њима више него што доликује људској природи, сматрајући их за богове а не за људе; 3) да би се сила Божја показала кроз људе слабе и узама везане; 4) да би се јасније обелоданило њихово трпљење као трпљење људи који служе Богу не ради награде, него испољавају такву благодушност да и после великих невоља показују чисту љубав према Богу; 5) да бисмо размишљали о васкрсењу и били убеђени да ће они после овдашње смрти добити награду за овдашње трудове; 6) да би сви, када их снађу недаће, имали утеху и олакшање гледајући на њих и сећајући се њихових невоља; 7) да бисмо их подражавали као људе који имају исту природу с нама, и 8) да бисмо знали кога треба сматрати блаженим, а кога јадним и кукавним[33]. „Човекољубиви Бог, пише свети Василије Велики, употребљава суровост демона за наше исцељење као што мудри лекар употребљује змијин отров за лечење болесника“[34]. Погружен мишљу у тајанствене дубине промисла Божјег свети Златоуст вели: „За све о чему смо у недоумици ми ћемо говорити: судьбы Твоя бездна многа (Пс. 35, 7). Јер и то што ми не знамо све, јесте дело премудрости Божје. Када би се ми покоравали Богу зато што знамо узроке догађајима, онда не би била велика награда наша, и наше покоравање Богу не би било израз вере; а када се ми, не знајући узроке, с љубављу покоравамо свима Божјим наредбама по истинској послушности и искреној вери, онда веома много користимо душама својим. Ми треба да смо убеђени у једно само: да Бог све шаље ради наше користи; а када нам сам начин није познат, не истраживати га, и не роптати, и не падати духом. Знати га — за нас је немогуће, и некорисно; немогуће, јер смо смртни; некорисно, јер се брзо подајемо гордости“[35]. И као резимирајући своја видовита размишљања о узроцима тајанственог дејствовања промисла Божјег исти свети учитељ васељене вели: „Има још много и других узрока, али су они скривени од нас а познати Творцу нашему — Богу“[36].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] De fid. II, 29; col. 968 B. „Имајући све то у виду, вели исти свети Отац, ми смо дужни да се дивимо свима делима Промисла, да их хвалимо и без испитивања (άνεξετάστως) примамо, макар многима она изгледала и неправедна, јер је промишљање Божје невидљиво и несхватљиво, а наше су мисли, дела и будућност познати једино Богу“ (ib. col. 964 С). Ср. блаж. Теодорит, De providentia, Orat X.

[2] In Ephes, hom. 19, 4; ср. In Rom. hom, 16, 7.

[3] Св. J. Дамаскин, De fid. II, 29; col. 965 A. 968 A.

[4] Св. Ј. Златоуст, In 2 Tim. hom. 8, 4.

[5] Св. Кирил. Јерусал., Catech. VIII, 4.

[6] Јак. 1, 25. 17; 1 Јн. 1, 5.

[7] Јак. 1, 13.

[8] In Genes. hom. 3, 2.

[9] 2 Mojc. 20, 1-17.

[10] 5 Mojc. 27, 1526, 2 Mojc. 21, 1-36; 22, 1-31; 23, 24-33.

[11] 2 Петр. 1, 39; Д. А. 1, 3.

[12] Рм. 8, 20; 1 Мојс. 3, 17.

[13] 3 Цар. 9, 79; 5 Мојс. 29, 22-28; Јерем. 22, 79; 2 Дневн. 33, 10-13; Прич. Сол. 17, 3; Сирах. 2, 5; 2 Кор. 1, 47; Рм. 5, 3; Д. А. 14, 22; 2 Сол. 1, 4; Јак.1, 24

[14] Блаж. Јероним, In Ezesh. с. 1.

[15] Quod Deus non est auctor malor. 5.

[16] Јн. 5, 22; 1 Кор. 4, 5; 1 Дневн. 28, 9; 1 Цар. 16, 7; Јерем. 11, 20; 17, 10; 20, 12; Апок. 2, 23; Пс. 7, 10.

[17] Мт. 6, 19-20; 19, 21; Лк. 12, 31-33.

[18] Лк. 12, 20-21; 1 Тм. 6, 17-19.

[19] Јов. 14, 45; Пс. 50, 7; 1 Јн. 1, 8; Прич. Сол. 24, 16; ср. блаж. Августин,Contra Faust. 1, 3.

[20] Прем. Сол. 3, 6; Сирах. 2, 5; Прич. Сол. 17, 3; ср. св. Григорије Богослов, Orat. 14, 30.

[21] Рм. 5, 35; 2 Кор. 4. 16; Еф. 4, 24; Так. 1, 34; 2 Кор. 12, 5; 1. 5; Мт. 5,40-42.

[22] De fid. 11, 29; col. 965 А; ср. ib. col. 965 В.

[23] 2 Кор. 4, 10; 1 Сол. 3, 3; 2 Сол. 1, 5; 1 Петр. 2, 19-21; 4, 16; Јевр. 12, 68.

[24] Д. А. 14, 22; ср. Мт. 7, 14; Лк. 13, 24; 2 Тм. 2, 12; 3, 12.

[25] Рм. 2, 4; 12. 20-21.

[26] Јн. 3, 20.

[27] Јн. 15, 18; 20; 1 Јн. 3, 13.

[28] 2 Тм. 3, 12; ср. Флб. 1, 29; Мт. 16, 24; Рм. 8, 17.

[29] 1 Јн. 5, 19.

[30] Мт. 5, 11-12; Д. А. 5, 40-41; 1 Петр. 3, 14; Мт. 10, 19-20. 22.

[31] Блаж. Августин. Enarr. in psalm. 53, 8.

[32] Ad Stagyr. hom. 1, 8; ср. св. Григорије Богослов, Orat. 14, 31.

[33] De stat. 1, 6; ср. De diabol. hom. 1, 7.

[34] Comment. in Isar. с 13, ν. 5.

[35] Ad Stagyr. hom. 1, 7.

[36] ib. hom. 1, 9.

3 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  3. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *