НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, ИЗДВАЈАМО, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ПРВИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Бог у суштини

 

19. Воља Божја

 

Самобитни, вечни Бог има самобитну, премудру вољу, у којој је све савршено, све апсолутно, све неизмешьиво. Природом својом и пројавама својим воља Божја неизмерно премаша моћи нашег разумевања. У тајанственој суштини својој она је у исто време и остварено хтење.[1] Али на који је начин воља Божја у исти мах и остварено Божје хтење, то ум људски постићи не може: Кто бо отъ человекъ познаеть советь (βουλήν) Божiй; или кто помыслить, что хотеть Богь?[2] Као свесавршено и једино самобитно биће, Бог нема предмет свога хтења ван себе. Имајући у апсолутној пуноћи сва савршенства, Бог је као такав сам предмет своје воље и хтења. Ван Њега и нема добра, нити га може бити. Зато нас Спаситељ учи да се једино покоравамо свесавршеној и једино апсолутно доброј вољи Оца нашега небеског. Отче нашъ,… да будет воля твоя, яко на небеси, и на земли.[3] Њој се као таквој повињавао и сам Спаситељ, што сведочи његова гетсиманска молитва: Отче, аще волиши мимонести чашу сш отъ мене; обаче не моя воля, но твоя да будетъ.[4] У свој разноврсној делатности својој: у стварању света, у промишљању о свету, у спасењу света, Бог дејствује по савету воље своје (κατά την βουλήν τού θελήματος αυτού).[5] Тајну воље своје (το μυστήριον τού θελήματος αϊτού)[6] Бог нам је открио у Богочовечанској личности Господа нашег Исуса Христа. Α тајна је његове пресвете воље: спасти људе од греха и зла кроз Исуса Христа.[7] Желећи спасење свету, Бог му жели највише добро и победу над оним што није Божје, а то је — грех, зло и смрт. „Јер Богу није по вољи оно, што Он сам није створио“.[8] Желећи спасење човеку, Бог тиме не уништава слободу човекову, јер му Он само предлаже спасење а не намеће. Када би силом наметао човеку спасење, у том би случају Бог сам противречио себи, тј. Он би као Спаситељ противречио себи као Творцу, јер је створио човека са слободном вољом, да се сам слободно опредељује за добро и за зло.[9]

 

Својства воље Божје

 

а) Слобода (αΰτεξοΰσιον) воље Божје је својство које показује да се Бог у свему опредељује силом своје свесавршене, самобитне, вечне, премудре, неизмешьиве природе. Како бићем тако и вољом својом Бог је апсолутно независан од свега спољашњег. Воља Божја дејствује по апсолутном самоопредељењу, пошто Бог не зависи ни од кога и ни од чега спољашњег. Али та апсолутна слобода увек дејствује у савршеној сагласности са свима осталим својствима Божјим.

Главна одлика духа Божјег јесте слобода: Господь же Духъ есть; а идеже Духъ Господень, ту свободаю[10] Дух Господњи раздељује духовне дарове властiю коемуждно якоже хощетъ.[11] У стварању света пројавила се савршена слобода воље Божје: Вся, елика восхоти Господь, сотвори на небеси и на земли, въ моряхъ и во всехъ безднахъ.[12] Не само пак у стварању света већ иу промишљању о свету, и у спасењу света пројављује се слобода свесавршене воље Божје, која се у свему опредељује својом вечном добротом и светошћу.[13] Једном речју: Бог све чини по савету воље своје.[14]

Божанска истина Светог Писма о слободи воље Божје посведочена је светим Предањем, нарочито кроз оне свете Оце који су сузбијали заблуду многобожачких философа и неких јеретика, који су проповедали да је Бог потчињен судбини и да је по неопходности створио свет. Свети Оци су доказивали истину Светог Откривења, по којој Бог не подлеже никаквој неопходности, већ се, као биће апсолутно добро и апсолутно слободно, опредељује по својој вечној и премудрој вољи. Тако, по светом Иринеју, Бог кад нешто има у мисли Он то истовремено има и у хтењу, пошто је сав — мисао (όλος έννοια), сав — воља (δλος ϋέλημα).[15] А по светом Григорију Ниском, ум и воља Божја су тако нераздвојно и унутрашње сједињени, да се између њих не може замислити никакав временски размак; они увек дејствују заједно, истовремено, сагласно.[16]

Као биће савршено и апсолутно добро Бог не може ни хтети, ни бирати, ни чинити ишта друго осим добра. Воља Божја, зато што је по природи својој највише добро, и то добро — неизмешьиво, вечно, савршено, не може се у своме добру мењати, ни усавршавати, ни опадати.[17] Свети Дамаскин показује да отсуство својства избора у вољи Божјој није знак отсуства саме воље, већ знак отсуства оне ограничености која је својствена вољи коначној, ограниченој. Јер избор увек претпоставља неку врсту саветовања, што је знак незнања и ограничености, а Бог зна све простим, савршеним знањем. Он не бира, јер има апсолутно знање о свему.[18]

 

б) Свемогућство (παντοδυναμία) је својство Божје којим Бог остварује све што је угодно његовој пресветој, предоброј и премудрој вољи. Свемогућство је Божје у апсолутној хармонији са свима осталим својствима Божјим, и дејствује из њих, кроз њих, и са њима, а никако без њих или против њих. Отуда Бог чини све што може хтети својом савршено светом, савршено добром, савршено праведном, савршено мудром, савршено неизмешьивом природом. Он не може хтети нешто, што би било у супротности са његовим вечним бићем и неизмешьивим својствима. „Сведржитељство и свемогућство Божје опредељују се његовим сопственим хтењем и опредељењем; и отуда Он производи не све што може, већ само оно чини, и може чинити, што хоће“.[19] Бог може чинити што хоће, али има ствари које не чини а може их чинити. На пример, Он би могао уништити свет, али Он то неће да чини. Блажени Августин вели: „Много може Бог, а неће; ништа пак неће што не може“.[20]

Свемогућство Божје посведочавају сва она места Светога Писма, која говоре о Богу као Творцу, као Промислитељу, као Сведржитељу, као Спаситељу. Бог је — Бог сила,[21] Господ сила[22]; Он је — једини силни (μόνος δυνάστης).[23] О свемогућству Божјем говори и Спаситељева молитва у Гетсиманији: Оче, све је могуће теби.[24] У божанском домостроју спасења свемогући Бог чини могућим и оно што људима изгледа немогуће; то сведоче Спасове речи: У Бога је све могуће (πάντα δυνατά)[25]. Многострадални Јов говори Богу: Вемъ, яко вся можеши, невозможно же тебе ничтоже.[26] Благовесник Гаврил архистратиг објављује Светој Деви: Не изнеможеть у Бога всякъ глаголъ.[27] Моћ и свемоћ Божја пројављују се нарочито у тренутном стварању света: Той рече и — быша: той повеле и — создашася.[28]

Приговор: Бог није свемогућ зато што не може грешити и што не може умрети[29], у ствари је софистички силогизам. Свети Епифаније богомудро расуђује када вели: Бог може чинити све што зажели, али чини само оно што је сагласно са Божанством.[30] Свети Климент пак пише: „За Бога нема ничег немогућег осим лажи“.[31] Блажени Августин богословствује: „Када говоримо да Бог не може умрети, ни обмањивати, тиме се не умањује његова моћ. Напротив, његова би моћ постала мања, кад би ово немогуће постало за Њега могуће. Зато управо Он и јесте свемоћан што не може умрети, ни обмањивати се. Јер свемогућему ваља да је својствено како учинити оно што хоће, тако и не покушавати оно што неће, и што би учинило, кад би се десило с њим, да не буде свемоћан“.[32]

 

б) Светост (άγιότης) је својство Божје које показује да се воља Божја у свему руководи апсолутним добром, да је њено перманентно стање — потпуно јединство са добром у коме царује савршена чистота и отсуствује свако зло. Савршена светост је одлика свега Божјег. У Богу су и светост и слобода безгранични и неизмешьиви, зато Он не може грешити ни постати несвет. Његова је воља хармонична у свима својим својствима и дејствима; у њој је немогућ сукоб, или противречност, или немоћ.

Свето Откривење изобилује доказима о свесавршеној и неизменљивој светости Божјој. Тако сам Господ говори: Азъ есмь Господь Богъ вашъ, и да освятитеся и будете святи, яко святъ есмь Азъ.[33] Неисказана светост Божја побуђује небеске Силе да непрестано славослове Господа. У свом чудесном виђењу пророк Исаија види Господа на престолу превисоком, а наоколо Серафиме где кличу: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ.[34] Величајући Бога псалмопевац говори: Святъ Господь Богъ нашъ.[35] Апсолутно свет у себи и по себи Бог пројављује светост у свима својим односима према свету: свет је закон његов,[36] свето је место где се Он јавља,[37] свет је пут његов,[38] света је вера његова,[39] света је Црква његова,[40] свете су слуге његове,[41] свет је у свима делима својим.[42]

Божја свесавршена светост пројављује се у свету као апсолутна доброта (άγαθότης). Сам Спаситељ одлучно изјављује: Нико није добар (αγαθός) осим једнога Бога.[43] Доброта људска, упоређена са Божјом, не може се назвати добротом; а и кад се назива добротом, назива се уколико долази људима као дар од једине апсолутне доброте — Бога.[44] Пошто је апсолутно свет и апсолутно добар, то Бог не може ни чинити зло ни бити узрок зла.[45] За Бога је природна немогућност — бита зао, чинити зло, бити узрок зла.[46] То најречитије показује и доказује Богочовек Христос, у чијој је чудесној личности и безгрешном животу објављена људима савршена светост и савршена доброта Божја.[47]

Попут Светога Писма, верни чувари богооткривених истина, свети Оци многострано истичу, објашњавају и посведочавају светост Божју као апсолутно, вечно, самобитно, неизменљиво својство Божје. По њима, Бог је једини свет по природи и стога једини извор светости, а људи могу постати свети једино заједничарећи у Божјој светости помоћу благодатних подвига. „Ваистину, једини је свет Онај који је по природи свет (φΰσει άγιος); и ми смо свети, али не по природи већ заједничарењем (μετοχή), подвижништвом (ασκήσει) и молитвом“.[48] Пошто је апсолутно добар, апсолутно свет, апсолутно неизменљив, Бог не може грешити; признати могућност греха у Богу исто је што и одбацити Бога као вечито и апсолутно биће. По премудром човекољубљу свом Бог је створио људе слободноразумним бићима, да би добровольно узрастали у божанским савршенствима, опредељујући се слободно за оно што је Божије. Но Бог није крив што људи своју слободу употребљавају на грех и зло. Пошто је љубав, Бог не жели да људе насилно приводи добру, нити да им уништава слободу коју им је даровао као божански дар.

Грех се ни у каквом виду не може приписати Богу. Сваки грех је преступање воље Божје, што човек чини злоупотребом богодане му слободе. У ствари, грех је једино зло. А све остало што ми називамо физичким злом, као земљотреси, помори, глади, разне невоље, којима нас Бог кажњава за грехе, — није по себи зло, нити се због тога може рећи да је Бог виновник зла, као што су неки јеретици говорили. У самој ствари, све те недаће су посредне и непосредне последице греха као јединог зла, које Бог или допушта или шаље као средства поправке, да би се људи тргли од зла и греха и устремили ка добру, у коме је живот, и бесмртност, и блаженство. Тако расуђују свети Оци тумачећи она места Светог Писма, у којима се, по изгледу, Бог претставља као виновник зла. „Када чујеш: будетъ зло во граде, еже Господь не сотвори? (Амос 3, 6), знај да се ту под именом зла разумеју невоље, које се шаљу на грешнике да би се тргли од безакоња… Бог творить миръ и зиждеть злая (Ис. 45, 7): у теби нарочито гради мир, када спасоносним учењем успокајава дух твој и укроћује страсти које војују на душу твоју; зиждеть злая, тј. преображује зло и управља на боље, те оно добија особине добра… Уосталом, ако миром назовемо стање, слободно од рата, а злом — невоље ратне…, онда ћемо рећи да Бог, по праведном суду свом, шаље у рату казну на оне који су заслужили казну“.[49] „Треба знати, пише свети Дамаскин, да у Светом Писму постоји обичај Божје допуштење називати његовим дејством… Тако, изреке: затвори Богъ всехъ въ противлеше (Рм. 11, 32), и: даде имъ Богъ духа нечувстя, очи не видети и уши не слышати (Рм. 11, 8), треба разумети не као да је сам Бог учинио то, већ да је Он само допустио, пошто је добро само по себи независно и слободно од принуде… Но чак и онда, када Свето Писмо говори да Бог зиждеть злая (Ис. 45, 7) и да нетъ зла во граде, еже Господь не сотвори (Амос 3, 6), оно тиме не показује да је Бог виновник зала (αίτιον κακών), јер реч зло има два значења: некад она означава зло по природи (το τη φΰσει κακόν), које је противно добродетељи и вољи Божјој, а некад означава зло и муку за наше чувство, тј. невоље и напасти. А оне, иако тешке, само су по изгледу зле, док су у самој ствари добре, јер за разумне оне постају узроци преокрета и спасења. За њих Свето Писмо вели да бивају од Бога. Али и овде ваља приметити, да смо и таквих зала узрок ми сами, јер су невољна зла (τα άκοΰσια) пород добровољних зала (των εκουσίων κακών)“.[50]

 

г) Правда (δικαιοσύνη) је својство Божје које показује Бога као свеправедног законодавца и свеправедног судију. Као једини добар, једини свет, једини праведан, једини свемогућ, Бог је и створио само оно што је добро,[51] и, поврх тога, својим разумним створењима дао свети закон: законъ святъ и заповедь свята и праведна и блага.[52] Осим природног моралног закона, датог људима човекољубивим Творцем при самом стварању,[53] Бог им је у свом натприродном Откривењу кроз Стари и Нови Завет дао свој праведни и свети закон и своја праведна и света средства, да би људи извршењем праведног и зветог закона помоћу праведних и светих средстава и сами постали праведни и свети.[54] У богочовечанској личности Господа Исуса Христа Бог је дао људима све што је људској природи потребно за бесконачно узрастање у божанском савршенству. Зато је Господ наш Исус Христос изразио вечну и свету правду Божју тражећи од људи божанско савршенство: Будите савршени (τέλειοι) као што је свршен Отац ваш небески.[55] Вечна правда праведног и светог Законодавца захтева од људи добровољно вршење светих и праведних закона и заповести Божјих, како бина тај начин узрастајући растом Божјим достигли у меру раста пуноће Христове.[56]

У својој апсолутној правди и светости Бог је не само једини свеправедни законодавац, већ и једини свеправедни судија: Единъ есть законоположникъ и судiя,[57] који као такав праведно награђује извршиоце свога закона а нарушиоце праведно кажњава.[58] Све што ради на испуњењу праведног и светог закона Божјег Бог награђује или у овом или у оном свету; све пак што нарушава, потире и омаловажава његов свети закон Он кажњава или у овом или у оном свету. Праведни Законодавац је у исто време и праведный Судiя,[59] који по вечној правди суди, и судиће на завршетку света и века сваком човеку посебно и свима људима скупа.[60] Одлуке пресвете и савршене правде Божје су апсолутно праведне и правичне, јер се она не обазире на лице и порекло, не гледа ко је ко, него праведан суд суди по вери и делима.[61] Нико и ништа не може поколебати правду Божју, јер правда Его пребываеть во векъ века.[62]

Богооткривено учење о правди као својству Божјем и Богу као свеправедном судији Црква је будно чувала и увек исповедла кроз Оце и Учитеље, нарочито када му је опасност грозила од јеретика (маркионита, манихејаца и др.). Не могући да логички помире постојање у једном Богу својства љубави и својства правосуђа, ови су јеретици прибегавањем двобоштву налазили излаз из тешкоће. По њима, постоје два бога: новозаветни бог добра, љубави и милости, и старозаветни бог сурове и немилосрдне правде који суди и кара. Оци и Учителки Цркве одбацили су ово учење као богохулно. Јер, по њима, у Богу су и љубав и правда два апсолутна и потпуно сагласна својства, која никад ни у чему не противрече једно другом већ увек у савршеној хармонији дејствују једно са другим, једно у другом, и једно кроз друго. Чим тога не би било, Бог би се претворио у хаотично биће, престао бити Бог и уништио себе.

Љубав у Богу је увек праведна, као што je и правда увек љубећа. Садржећи у себи апсолутно добро, апсолутну љубав, апсолутну правду, Бог у исто време садржи и апсолутно блаженство. И када се Божја правда, љубав, добро, пројављују у овом свету, пројављују се садржећи у себи и блаженство, те људи, стичући их, стичу уједно и блаженство. А све што је ван њих, тј. зло и грех садрже у себи муку и мучење.[63]

Оповргавајући Маркионово учење о два бога: старозаветном — суровом и злом, и новозаветном — благом и милостивом, свети Иринеј пише: „Ако Бог који суди није уједно и добар (bonus), да би указао милост онима којима треба…, то сеОн неће показати ни праведан (justus) ни мудар судија… Маркион, дакле, раздељујући Бога у два, називајући једнога добрим (bonus) а другага судећим (judicialem), и у једном и у другом случају уништава Бога. Јер судећи (Бог), ако није уједно и добар, није Бог, јер Бог није онај у коме нема доброте (bonitas); и добри (Бог), ако није уједно и судећи (judicialis), неће бити Бог, као ни први, пошто је лишен онога својства које Бог мора да има.“[64] Општење са Богом општење је са вечним животом, светошћу, блаженством и свима божанским добрима; а удаљење и одвајање од Бога кроз грехе, одвајање је од свију божанских добара, због чега ће се грешници находити у вечном мучењу, не што би их сам Бог унапред подвргао казни, већ ће их казна постићи што су сами лишили себе свих божанских добара.[65]

У своме спису против Маркиона Тертулијан показује да је правда не само сама по себи морално добро, већ и његов чувар; исто тако, доброта не само не искључује собом правду, већ би без ње била немоћна добродушност, која даје злу некажњивог маха, што је савршено противно Божанској природи, која љуби само оно што је добро.[66] Бог допушта казне за грехе; и оне, ма да су мучно зло за оне који су их заслужили и подносе их, саме у себи садрже добро, јер су сагласне са правдом, служе као браниоци свега доброг, и свагда одводе тријумфу добра.[67]

Као аргумент против Божје правде и правосуђа истине се чињеница: у овом свету често праведници страдају а грешници благују. Но ова чињеница добија своје једино могуће правилно објашњење у светлости богооткривеног учења Светог Писма и Светог Предања. По њему, живот на земљи није време ни коначне награде ни коначне казне од стране Бога; недаће праведника и благовање грешника у овом свету често зависе од људи и околности које сами људи стварају. Када Бог допушта или шаље невоље на праведнике, Он поступа по својој премудрој правди, јер на земљи нема праведника који не би ни у чему сагрешио.[68] Бог то чини са добром намером: да их помоћу тога још више прекали у добру и утврди у вери, а тиме и од свакога греха очисти.[69] Када пак Бог у овом свету обасипа грешнике својим добрима, Он то чини да би их добротом пробудио и побудио на покајање, показујући им тиме своју милостиву правду и сведочећи имда је блаженство и радост само у божанском добру.[70] Чинио једно или друго, Бог поступа по својој вечној правди, јер као свезнајући Он до најмањих ситница зна све шта је у човеку.[71] Али упоредо са оваквим поступањем Божјим према праведницима и грешницима врши се чисто субјективни процес како у душама праведника тако и у душама грешника: уколико се умножавају страдања праведника, утолико се и утеха Божја умножава у њима;[72] грешници пак, и при спољашњем благовању, често бивају мучени својом савешћу за своје грехе и безакоња.[73]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] ср. св. Григор. Ниски, De Spirit. Sanct. 13.

[2] Прем. Сол. 9, 13.

[3] Мт.6,9. 10; Лк. 11, 2.

[4] Лк. 22, 42.

[5] Еф. 1. 11.

[6] Еф. 1, 9.

[7] Еф. 1, 5.

[8] Тертулијан, De cult. faemin. 7.

[9] ср. Сирах. 15, 1417; Јерем. 21, 8.

[10] 2 Кор. 3, 17; ср. Јн. 4, 24.

[11] 1 Кор. 12, 11.

[12] Пс. 134, 6; ср. 113, 11; Дан, 4, 32; Јов. 9, 12, 23; 13; Јерем. 27, 5. 6; Прич.Сол. 21, 1; Апок. 4, 11.

[13] Мк. 10, 18; 1 Јн. 1, 5; Пс. 5, 5; 5 Мојс. 32, 4; Јн. 9, 31; Прич. Сол. 3, 32.

[14] Еф. 1, И. 5. 9; Рм. 9, 20. 21; Ис. 29, 16; 45, 810; Јерем. 18, 6.

[15] Contra haer. 1,12, 2,.

[16] Contra Eunom. lib. 12.

[17] Ориген, Contra Cels. V, 14; 6л. Августин, Contra Faust. XXII, 22; св. Василије Вел. Hexaem. hom. 2, 4; св. Григорије Богосл. Orat. 34, 10; св. Кирил.Алекс. In Joan. lib. V с. 8, vers. 29.

[18] De fid. II, 22; col. 945 CD.

[19] Правосл. исповуд. ч. 1, одг. на пит. 14.

[20] Enchirid. 95: Multa potest Deus et non vult; nihil autem vult quod nonpotest.

[21] Пс. 88, 9; ср. 76, 14.

[22] Пс. 23, 10.

[23] 1 Тм. 6, 15.

[24] Мк. 14, 36.

[25] Мт. 19, 26.

[26] Јов. 42, 2.

[27] Лк. 1, 37.

[28] Пс. 32, 9; ср. 1 Мојс. 1, 3 6. 9. 11. 15. 20. 24; Пс. 71, 18; 76, 14.

[29] Виклиф је писао: Deus „eccare non potest, ergo non est onmipotens.

[30] Haeres. 70, 7.

[31] Epist ad Cor. 27

[32] De civit. Dei, V, 10, 1.

[33] 3 Mojc.ll, 44; ср. 19, 2; 20, 7; 1 Цар. 2, 2; 1 Петр. 1, 15-16.

[34] Ис. 6, 3; ср. Апок. 4, 8.

[35] Пс. 98, 9.

[36] Рм. 7, 12; Пс. 18, 8.

[37] Д. А. 7, 33; 2 Mojc. 3, 5; Ис. Нав. 5, 15; 2 Петр. 1, 18.

[38] Пс. 76, 14; 144, 17.

[39] Јуд 20.

[40] Εφ. 2, 21.

[41] 2 Кор. 13, 12; Εφ. 1, 4; Кол. 3. 12; 1 Сол. 5, 27; Јевр. 3, 1; 1 Петр. 3, 5;2 Петр. 1, 21: Апок. 18, 20; 22, 6.

[42] Пс. 144, 17.

[43] Мк. 10, 18.

[44] Јак. 1, 17; Јн. З, 27.

[45] Јак. 1, 13; Прич. Сол. 11, 20; Јн. 1, 5.

[46] 1 Јн. 1, 5; Јн. 8, 12; 9, 5.

[47] ср. Јн. 1, 5; 9, 46; 1 Петр. 2, 22; 1 Јн. 3, 5.

[48] Св.Кирил Јерусал. Catech. XXIII, 19.

[49] Св. Василије Вел. Qoud Deus поп est auct. mal. п. 6; ср. св. Залатоуст, De diabol. hom. I, 45; Климент Алекс. Paedag. I, 8; Strom. I, 17; св. Атан. Вел. Contra gent. 7; Блаж. Августин, De Genes. contra manich. lib. II, с 29.

[50] De fid. IV, 19; col. 1192 В. С. 1193 А.

[51] ср. 1 Mojc. 1, 31; Пс. 110, 3; Прем. Сол. 39; 21; Прич. Сол. 8, 31.

[52] Рм. 7, 12; ср. Пс. 18, 8; 11, 7; 1 Тм. 1, 8.

[53] Рм. 2, 15; Јевр. 8, 10; Д.А. 17, 27.

[54] 3 Мојс. 11, 44; 1 Сол. 4, 3; Еф. 2, 10.

[55] Мт. 5, 48; ср. 5 Мојс. 18, 13; 1 Днев. 28, 9; Јевр. 6, 1; 1 Петр. 1, 15.

[56] Кол. 2, 19. Еф. 4, 13.

[57] Јак. 4, 12.

[58] Пс. 7, 12; 9, 9; 66, 5; 95, 13; 118, 75; Пс. 3, 13; Д. А. 17, 31.

[59] 2 Тм. 4, 8.

[60] Д. А. 17, 31; Мт. 25, 32-46; Рм. 14, 10; Д. А. 10, 4243; Еф. 6, 8; 2 Кор.5, 10; 2 Тм. 4, 78; 1 Петр. 3, 12; Рм. 12, 19; 5 Мојс. 32, 35.

[61] 1 Петр. 1, 17; 3, 12; Рм. 2, 6; 11; Пс. 5, 1213; 23, 45; Прич. Сол. 3, 33;2 Кор. 5, 10.

[62] Пс. 110. 3; ср. 47, 11; 101,28.

[63] ср. св. Григорије Ниски, In Ecclesiast. hom. VII.

[64] Contra haer. III, 25, 2 и 3.

[65] Ibid. V, 27, 2.

[66] Advers. Marcion. II, 11 и 12.

[67] ibid. II, 14; De resurrect carn. 14.

[68] 1 Јн. 1, 8; 3 Цар. 8, 46; Прич. Сол. 20,9; Јов. 14, 45; 15,14; Пс. 50,7; Ис. 64, 6; Еклез. 7, 21.

[69] 1 Петр. 1, 67; 2 Кор. 4, 17; Рм. 8, 18; 5, 35; Јов. 23, 10; Прич. Сол. 17,3; 27, 21; Сирах. 2, 5. Зах. 13, 9; Јак. 1, 24; Прем. Сол. 3, 6; 2 Кор. 12, 10.

[70] Рм. 2, 4; 2 Петр. 3, 9; Ис. 30, 18.

[71] Јн. 2, 25.

[72] 2 Кор. 1, 57; 4, 8. 17; 6, 4-10; 1 Кор. 4, 11-13; Рм. 14, 17.

[73] Прем. Сол. 11, 17, 12, 27.

2 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *