НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

Предговор

 

Έρώ τοιγαροΰν ‘εμόν ουδέν, τα δέ σποραδην θείοις τε και σοφοϊς άνδράσι λελεγμένα συλλμβδμν έκΟμσομαι. (Ја нећу ништа своје говорити, него ћу укратко изложити оно што су рекли Божји и мудри људи).

 

Св. Јован Дамаскин (Fons scientiae, Dialectica, c. 2; Migne, P.gr.t 94,col. 533A)

 

Кренут из небића ка Свебићу човек путује кроз чудесна тајанства Божја, обучена у чаролиске облике вештаства и духа. Што је даље од небића а ближе Свебићу он је све гладнији бесмртности и безгрешности, све жеднији непролазности и вечности. Α ка небићу тирански вуче грех, и кроз смрт краде душу похлепно. Сва је мудрост живота: савладати небиће у себи и око себе и утонути сав у Свебиће. Тој мудрости учи философија Духа Светога, јер је она мудрост и знање, благодатна мудрост и благодатно знање ο природи бића; а зеница је те мудрости: знање божанског и човечанског, видљивог и невидљивог. Философија Духа Светога је у исто време морална стваралачка сила која кроз уподобљавање Богу путем подвижничко-благодатног усавршавања умножава у човеку божанску мудрост ο Богу, свету и човеку. Тај етички карактер православне философије наглашава свети Јован Дамаскин када вели: „Философија је уподобљавање Богу (ομοιοΰσθαι Θεώ)“, и стога „уметност над уметностима и наука над наукама (τέχνη τεχνών και επιστήμη επιστημών)“[1].

Као животворна философија Духа Светога она је једина уметност која из шареног и веома сложеног бића човековог може извајати боголику и христолику личност; као наука Духа Светога она је једина наука која самољубиво и осмрћено створење што се човек зове може научити како се савлађује смрт и стиче бесмртност. Стога је православна философија: уметност над уметностима и наука над наукама.

Философију Духа Светога сачињавају вечне истине ο Богу, свету и човеку, које се еванђелско-црквеним језиком зову догмати. Отуда је Догматика философија и наука ο вечним истинама Божјим, које су људима откривене да би их они оваплотили у живот свој, те на тај начин постигли вечни смисао свога постојања, свога мучног путовања од небића ка Свебићу. Али у савременог човека је сувише очигледна парализа осећања бесмртности и вечности као и помраченост сазнања ο вечности и богочовечности свега људског. Успаван и заробљен метафизичким и етичким релативизмом савремени човек обично завршава свестраним нихилизмом. Α када се неко разбуди из кошмарног сна релативизма и назре чаробну реалност вечног и бесмртног, он увек нађе у себи силе за узмах и узлет ка вечној истини ο свету и човеку. Чим у души човековој гране неки вечни проблем, у њему се одмах појави нека понорна и пустињска глад и жеђ за вечном истином. И тада га немилосрдно осећање глади и жеђи гони кроз пустињу живота ка оазама где вечне истине расту и жуборе извори живе воде која отиче у живот вечни. У том новом расположењу човек се сав претвара у стрелу чезнућа за оним што је бесмртно и вечно, божанско и свето. Сав је устремљен од човечјег ка Богочовечјем. И уколико се божански живот слива у његову душу кроз истине Божје, утолико у њему буја живот бесмртни и вечни. Јер су у својој богочовечанској реалности живот и истина, вечни живот и вечна истина, једно и исто. „Ја сам пут и истина и живот“, објавио је чудесни Господ Исус, јер је само у Њему ово троје једно и једносушно, а ван Њега нема пута ка вечном, нема истине ο вечном, нема живота у вечном. То је оно што његову Богочовечанску Личност чини јединственом и незаменљивом. У свему што је Христово влада ово нераздељиво тројство: пут, истина и живот. У сваком догмату Христа Господа ово је троје увек једно и недељиво, јер је сваки догмат пут који кроз истину вечну води у живот вечни. Отуда је у догматима све бескрајно, бесмртно и вечно; и нема ничег пролазног, смртног, фиктивног. Вечност и богочовечност су једина категорија новозаветног живота и мишљења, стога су догмати као вечне истине увек вечни и богочовечни. Динамизирајући благодатним еванђелским живљењем своју мисао човек поступно узраста из једне вечне истине ка другој, из друге ка трећој, и тако редом, кроз безброј других, ка врху изнад свих врхова, да најзад постигне пуноћу свога бића, плирому свога постојања, и сазнања, и осећања. Смрт греху и смрти, — то је лозинка еванђелске, богочовечанске, православне философије. Хранећи се вечним истинама Христовим православни човек постепено ослобађа своје сазнање, и вољу, и осећање, и живот од свега греховнога, пролазнога, релативнога, смртнога, а уживљавајући се у све што је свето, непролазно, апсолутно, вечно, он оживљује себе. У њему се благодатним подвижништвом свестрано врши савлађивање старог човека, грехољубивог, саможивог, антропоцентричног, у име Богочовека, увек безгрешног, богоживог, богоцентричног. У свом радосном стремљењу ка Богочовеку христочежњиви човек и мишљу и животом расте у све висине, спушта се у све дубине, шири у све ширине; он сав без остатка расте растом Божјим ка, за релативистичко-нихилистичко сазнање, недогледним богочовечанским висинама, где је чудотворни Господ Исус све у свему за нашу мисао, душу, осећање и живот.

Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: „Ја сам Истина“, Истина свесавршена, никад умањена никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи, увек једна и иста јуче, данас, и вавек; Истина увек вечита — и у времену вечита, увек безгранична — и у ограниченом безгранична, увек бесмртна — и у смртном бесмртна. Све остале истине извиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне. Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу. Ако само човек пође и иде до краја истине ο добру, мора доћи до Господа Христа као њеног извора, и творца, и почетка; ако иде до краја истине ο правди, опет мора доћи до Господа Христа као њеног извора и творца; ако иде до краја истине ο животу, ο свету, ο вечности, ο љубави, ο савршенству, ο милосрђу, ο блаженству, ο кротости, ο нади, ο молитви, ο вери, увек мора доћи до Господа Христа као њиховог јединог извора и творца. Човек православне философије свим бићем осећа и увиђа да нема ничег релативног ни с ове ни с оне стране гроба; свом душом својом кроз све подвиге, догађаје и доживљаје он тече и отиче у бесконачност и вечност, Христову бесконачност и Христову вечност.

Вечне истине догматске нису ни апстрактни појмови, ни силогистички закључци, ни логичке хипотезе, већ догађаји и доживљаји у свој својој историској непосредности и стварности, јер су оне објављене, откривене, виђене, чуте, остварене у простору и времену међу људима. На пример, догма ο Светој Тројици је вечна истина, објављена свету кроз многе старозаветне и новозаветне појаве, догађаје и доживљаје; догма ο Богочовеку Христу заснована је на историској стварности Богочовека Исуса из Назарета; догма ο васкрсењу заснована је на факту васкрсења Христовог. Што важи за ове, важи и за све остале догме, јер су све оне, од прве до последње, засноване на историској стварности, очевидности и несумњивости. Ако човек непристрасно загледа у смисао и садржину новозаветних догмата, он ће морати увидети да сви они претстављају и јесу божанска и богочовечанска факта у границама времена и простора. Њих људи могу несхватити, али их не могу оспоравати. Истина, упорни богоборци одричу и сама факта, ма да их својим очима гледају и виде. Класичан пример тога су фарисеји као прототип свих фарисеја свих времена. Они поричу факта просто зато што су факта, просто зато што желе да факта не буду факта, и старају се свим силама да их претворе у хипотезе, у илузије, у фикције.

Догматика је мозаик своје врсте. Она распоређује и разврстава вечне догматске истине према њиховим својствима, слаже их и сличава према светлости којом зраче, те се на тај начин добија лик Христов у мозаику вечних истина, лик целокупног старозаветног и новозаветног Откривења. Догматске истине су у свему божанске, бесконачне, безграничне и вечне, јер су од бесконачног, безграничног и вечног Бога. Оне по самој природи својој не могу бити од човека и по човеку. Ту човек не ствара, јер људи немају у себи моћи и силе да стварају вечне и бескрајне истине, већ их готове примају од Бога. Њихово се стваралаштво у овом погледу састоји у томе: да вечне догматске истине усвоје вером, и благодатним подвизима еванђелским паретворе их у свој живот, у своју мисао, у своје осећање. И тако постигну светост и савршенство. У том погледу Светитељи су живо оваплоћење вечних истина догматских. Они су поседници светих истина догматских, а тиме и њихови проповедници и исповедници. Православни догматичар мора ићи њима за све догматске истине, учити се у њих, не заборављајући притом да се са Светитељима општи молитвом, постом и бдењем. Отуда је посао православног догматичара подвижнички и еклектички. Подвижнички на првом месту, јер се православни човек учи у Светитеља кроз свете подвиге у молитвеном поштовању и страхопоштовању пред носиоцима вечних истина Божјих. Свети Дамаскин је једном за свагда утврдио руководно начело за православне догматичаре, говорећи у предговору свога догматског система „Тачно изложење православне вере“ ο својој улози: „Ја нећу ништа своје говорити, него ћу укратко изложити оно што су рекли Божји и мудри људи“. Наводећи ове речи великог и светог богослова ја се, у ништавности и убогости својој, једва усуђујем рећи, да сам се и ја при раду држао овог начела његовог. И још додајем у пламеној искрености: према њему и осталим Оцима Цркве, философима Духа Светога, ја сам као глувонем; ја муцам (о, да ми је да сричем!) вечне истине Божје за великим Оцима, великим у светости и мудрости, а најпре за чудесним музичарем вечних истина — светим Јованом Дамаскином. Ако је што у овом мом раду добро, еванђелско, православно, припада њему и њима, а све што је супротно томе — припада мени, само мени. Многоме сам се научио у великих догматичара православних новијега доба: митрополита Макарија, епископа Силвестра, митрополита Антонија. При раду сам имао у виду и радове осталих православних догматичара новијега доба: архиепископа Филарета, архимандрита Антонија, протојереја Малиновског, Зикоса Роси, Андруце, Диовуниотиса, протојереја Стевана Веселиновића.

Потребно је да нагласим да сам био принуђен да према својим убогим силама у многоме стварам догматску терминологију коју, делимично, немамо, а уколико постоји није довољно разрађена.

Ова прва књига Догматике обухвата све до христологије, а остало: од христологије од есхатологије, објавићу, ако Бог да, ускоро.

 

На дан светих апостола Петра и Павла

лета Господњег 1932.

Јеромонах Јустин

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Fons scientiae, Dialectica, с. 3; Μίgne, Ρ. Gг. t 94, со1. 533 ВС.

 

2 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *