НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, ИЗДВАЈАМО, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ПРВИ – ОДЕЉАК ДРУГИ
Бог у суштини

27. Filioque

(Кратки историјат)

 

Половином шестога века на Западу је међу хришћанима у Шпанији узело маха учење о исхођењу Духа Светога и од Сина (et Filio, Filioque). Томе je нарочито допринео ондашњи популарни севиљски владика Исидор. На III Толедском сабору (589 г.) ово је учење добило известан саборски карактер, јер су учесници сабора унели у Никејоцариградски Символ вере после речи: „credimus et in Spiritum Sanctum dominum et vivificatorem ex Patre“, још и речи: „et filio (procedentem)“[1]. Стављено на такав начин у ред догмата, ово се учење отада све више и више распростирало међу вернима у Шпанији, чему су нарочито припомогли четврти (634 год.), шести (638 г.), једанаести (675 г.) и петнаести (693 г.) толедски сабори.

Filioque je изазвало велике спорове и на Истоку и на Западу. Локални догмат шпанске цркве поступно је хватао маха на Западу, ма да је често наилазио на отпор код самих епископа. Тако су, за време папе Мартина, западни епископи који су учествовали на Латеранском сабору (649 год.) исповедали своју веру у Свету Тројицу буквално по Никејоцариградском Символу и уједно с тим дословно поновили одлуку IV Васељенског сабора о неприкосновености и неизменљивости овога Символа.[2] Папа Агатон у једној својој посланици VI Васељенском сабору је писао је да се савршено знање састоји у марљивом и будном чувању свих чланова апостолске вере, верујући и у Духа Светога, Господа животворног, који од Оца исходи; у другој посланици том истом Сабору одлучно је тврдио да се римска црква чврсто држи вере, предане од стране пет Васељенских сабора, и нарочито се брине да се ништа не измени, ништа не дода нити одузме од онога што је одређено правилима светих Васељенских сабора.[3]

Крајем VIII века Гали су под Карлом Великим освојили један део Шпаније и тамо затекли да се на литургијама употребљава Символ вере са уметком Filioque. По угледу на то у Галији се почео постепено одомаћивати обичај употребе на литургијама Символа вере са уметком Filioque. Али то је наилазило на отпор и осуду људи јачег васељенског осећања и црквеног сазнања. Тако је тим поводом знаменити богослов галијске цркве Алкуин писао (798 год.) лионским хришћанима у својој деветој посланици: „Љубљена браћо, најозбиљниje се чувајте заблуде нових шпанских секата. Следујте у вери светим Оцима и приљубљујте се васељенској Цркви (universali Ecclesiae) пресветом једнодушношћу, јер је писано: Не преступај границе својих Отаца (Прич. Сол. 22, 28). И немојте ништа ново уносити у Символ католичке вере… Идите отвореним путем апостолског учења и не скрепите са царског пута на беспућа новачења ни десно ни лево“.[4] Али овакви протести нису имали ширег и трајнијег успеха, пошто је ватрени поборник Filioque био Карло Велики, у чијој се дворској капели употребљавао Символ вере са тим уметком. То је веома утицало на распрострањење и одомаћење филиоквистичког Символа.

Символ са уметком Filioque појављује се на Истоку почетком деветога века, када су 809 год. галикански монаси „Конгрегације Маслинске горе“ допутовали у Јерусалим да се поклоне светим местима и стали на литургији употребљавати филиоквистички Символ вере. Због тога су дошли у сукоб са тамошњим грчким свештенством, чији је одлучни претставник монах Јован, из манастира светог Саве Освећеног, називао њихово учење о Filioque jepecjy а галиканске монахе јеретицима. Увређени, галикански монаси упуте поводом тога писмо папи Лаву III, жалећи се и молећи га за заштиту и упутство. „Премилостиви оче, писали су они, извештавамо те о невољи коју овде подносимо. Јован, из манастира светог Саве, писао је против нас говорећи да су галиканци који се налазе на Маслинској гори — јеретици, и рекао нам је да смо сви ми галиканци — јеретици; он одбацује веру нашу говорећи да нема горе јереси… После тога ми смо објавили свештеницима Светога града… и рекли им да ми верујемо онако као и света римска црква,… да у Символу вере говоримо више него они: који од Оца и Сина исходи, на што Јован, тај непријатељ душе своје, рече да се баш по тим речима и показујемо јеретици… И тако нам се због овог Јована деси у Светоме граду велика забуна, јер он вели да Дух Свети не исходи од Оца и Сина… На грчком не говоре као ми него веле: који од Оца исходи, и реч коју ми употребљавамо на латинском они сматрају за недопуштену“.[5]

Ову жалбу галиканских монаха папа Лав III пошаље императору Карлу Великом са својим спроводним писмом. Карло Велики поводом тога сазове у Ахену сабор новембра месеца 809 године. Појединости о раду сабора недостају. Зна се: да је на сабору претседавао сам Карло, да је већина била за Filioque, и да je по завршетку сабора послата у Рим папи на одобрење саборска одлука по вормском владици Бернару и корвејском абату Аделхарду. Папа је примио изасланике, и причитавши одлуку сабора о Filioque, изјавио: „Тако мислим, тако држим… Ако би ко хтео о овој ствари другачије мислити или учити, забрањујем; и онога који противно мисли, ако се не би обратио и не би хтео држати овога мишљења, ја сасвим одбацујем“.[6] Али, иако се сложио са учењем о исхођењу Светога Духа и од Сина, папа је ипак одлучно одбио молбу изасланика да се Filioque унесе у Никејоцариградски Символ вере. Он је, са римским сабором (810 год.), наредио да се на две сребрне таблице уреже текст Никејоцариградског Символа вере без Filioque и истакне у храму светог Петра, испод чега стави: „Ja Лав, поставих ово из љубави и ради одржања православне вере (Наес Leo posui amore et cautela orthodoxae religionis)“.[7]

Али наследници Лава III, нарочито упорни папа Никола I, учинили су све, успркос протестима који су долазили са истока у име васељенске Цркве и вере, да уметак Filioque у Символу вере остане као догмат на Западу. Од тога доба па до данас римокатолици упорно исповедају и бране ово своје учење. Filioque су задржале у својим Символима и све верске заједнице које су се после реформације одвојиле од Рима.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Harduini, Acta concil., tom. III, 471. 472.

[2] Labbei Concil. tom. XV, p. 185 и 189.

[3] Binii Concil. tom. V. p. 62 и 63.

[4] Migne, Р. lat. t. 100, col. 288.

[5] Stephan. Baluz. Miscellaneor. tom. VII, p. 15 и 16, Париз 1715. г.

[6] Migne, Р. lat, t. 102, col. 971.

[7] Hefele, Conciliengesch. III 754. s.

2 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *