НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ПРВИ – ОДЕЉАК ДРУГИ
Бог у суштини

24. Божанство и једносушност Лица Свете Тројице

 

Новозаветно Откривење показује нам не само да су у Богу три Лица него и то да су та три Лица једно Божанство. Вечито различита међу собом по вечним личним својствима, та су Лица у свему осталом истоветна, једнака, равна и једносушна по Божанству, тј. и Отац је Бог, и Син је Бог, и Дух Свети је Бог, па ипак нису три Бога него један једини Бог. „Јер је у Тројици, тј. у Оцу, и у Сину, и у Светоме Духу — једно Божанство“.[1] Јер је „вечно и једно Божанство у Тројици, и једна слава Свете Тројице“.[2] Тертулијан изражава неизменљиву богооткривену веру Цркве када вели: „И Отац је Бог, и Син је Бог, и Дух Свети је Бог, и сваки појединце је Бог“.[3] Сви православни тумачи тајана Старога и Новог Завета, говори блажени Августин, које год сам само могао читати, који су пре мене писали о Светој Тројици која је Бог, старали су се, сагласно Светом Писму, учити: да Отац и Син и Свети Дух, по нераздељивој једнакости једне и исте суштине (substantiae), сачињавају Божанско јединство, и стога нису три бога него један Бог.[4] Новозаветно учење о Божанству и једносушности трију Божанских Лица богонадахнуто је изразио први Васељенски сабор устима Осије кордовског: „Божанство није једно лице, као што мисле Јевреји, већ три Лица, не по имену само него разликујући се међу собом по ипостаси… Син је Бог, не део него савршен исто као и Отац, исте суштине какве и Отац који Га је родио на неисказан начин. Заједно са Оцем и Сином постоји и Дух Свети, који има исту суштину и власт као Отац и Син. Ми смо дакле дужни исповедати једну вољу, једно царство, једну силу, једно господство…, једно Божанство и исту суштину Оца и Сина и Светога Духа. Не допуштајући мешање или раздељење Лица неизрециве и блажене Тројице, ми верујемо да је Отац увек Отац истинитога Сина, увек онај који јесте и који остаје, и Син — истинити Син истинитог Оца, увек онај који јесте и који остаје, и Дух Свети — истинити Дух Свети, увек онај који јесте и који остаје, — Тројица нераздельна, неисказана…, која има једно Божанство и исту суштину“.[5] Према томе, свако Божанско Лице има сва божанска савршенства, и то потпуно и нераздељиво, па ипак нису три бога већ један Бог. Разлика међу Божанским Лицима заснива се само на различи њихових личних својстава, а не на разлици божанских својстава уопште. Свакоме Лицу Свете Тројице припада Божанство у подједнакој и равној мери, али при свему томе ипак нису три бога већ једно Божанско биће, један Бог.

 

а) Божанство Оца је посведочено на свакој страници Новога Завета, и то Оца у апсолутном, вечном, божанском смислу. Сам Господ Исус обраћа се свом Небеском Оцу речима: Исповедаютися, Отче, Господи небесе и земли.[6] Указујући Јеврејима да је вера у Бога Оца условљена вером у Божјег Сина, Спаситељ вели: Азъ прiидохъ во имя Отца моего, и не прiемлете мене… Не мните, яко азъ на вы реку ко Отцу; есть, иже на вы глаголетъ, Моисей, наньже вы уповаете. Аще бо бысте веровали Мойсеови, веровали бысте и мне: о мне бо той писа[7]. Вечни Бог Отац кроз свог вечитог и Јединородног Сина пружа људима могућност и средство спасења и стицања вечног живота вером у Свету Тројицу: Бог тако заволе свет да и Сина свог Јединородног даде, да ни један који га верује не погине него да има живот вечни.[8] А живот се вечни састоји у познању и исповедању Божанства Оца и Сина, по речи Спаситељевој: Ово је живот вечни, да познају Тебе (Ίνα γινοίσκωσι σε) јединога истинога Бога, и кога си послао Исуса Христа.[9] Сав свој спаситељски подвиг на земљи Господ Христос заснива на Божанству Оца и свом јединству са њим.[10]

Научени тајни Свете Тројице од саме Свете Тројице, Апостоли Спасови јасно, одлучно и неустрашиво посведочавају благовест Христову о Божанству Оца. Свети апостол Павле позива римске хришћане „да једнодушно једним устима славе Бога и Оца Господа нашег Исуса Христа“,[11] а Коринћане учи „да идол није ништа на свету, јер ми имамо само једнога Бога Оца, од кога је све“[12], који је „Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе“.[13] Богооткривену догму о Божанству Оца Црква је једном занавек истакла као почетну истину своје вере у првом члану васељенског Символа вере: Верую во единаго Бога Отца…

 

б) Божанство Сина је свудаприсутна реалност у Новом Завету, која се на разне начине испољава. Божански карактер својих дела и свога учења сам Спаситељ објашњава својом божанском једносушношћу са Оцем: Ја и Отац једно смо (έγώ και ό Πατήρ εν έσμεν).[14] Чак и онда када Јевреји гледају да Га убију „што оцем својим називаше Бога и грађаше се једнак Богу“, Он не отступа од свог учења о себи као Богу и једносушном са Оцем, већ им одлучно говори: Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини; јер што Он чини и Син чини онако (ос γαρ αν εκείνος ποιή, ταύτα και ό υ’ιός ομοίως ποιεί).[15] По природи својој, дела су његова — дела која припадају Божанству и која само Бог чинити може, као: васкрсавање мртвих, опраштање грехова, страшни суд, победа над смрћу, даровање вечног живота.[16] А све то довољан је разлог да Сина треба поштовати као Бога.[17]

И по други пут, и то у врло тешким околностима, Спаситељ неустрашиво објављује и брани своје Божанство и једносушност са Богом Оцем. Божанским чудесима својим Он је из темеља потресао душе Јевреја, и они Га у трему соломоновског храма узбуђено питају: докле ћеш мучити душе наше? ако си ти Христос кажи слободно. Исус им одговори: ја вам казах па не верујете. Дела која ја творим у име Оца свога она сведоче за ме… Ја и Отац једно смо.[18] Као одговор на то, Јевреји узеше камење да га убију што он, човек будући, гради се Богом. Но Спаситељ ни тада не пориче своје Божанство и једнакост са Оцем већ их упозорава на дела своја као на сведочанство о своме Божанству и јединству са Богом Оцем: Ако не творим дела Оца свога не верујте ми. Ако ли творим, ако мени не верујете, делима мојим верујте, да познате и верујете да је Отац у мени и ја у Њему.[19] Једносушност Сина са Оцем, чини Сина у свему једнаким и равним Оцу по природи, достојанству и слави. Све што има Отац моје је.[20] Но исто тако: све што има Син Очево је.[21] Стога је Спаситељ могао рећи за себе: који види мене — види Оца.[22] Као истинити Бог који има сва божанска савршенства, Спаситељ захтева према себи поштовање као према Богу Оцу: Верујте у Бога и у мене верујте (πιστεύετε εις Θεόν, και ε’ις έμε πιστεύετε).[23]

Очевици Логоса и сведоци његовог богочовечанског живота на земљи, свети Апостол и једнодушно исповедају и уче да је Исус Христос — Син Божји и Бог. Апостол Натанаил пре свију исповеда Исуса Христа за Сина Божјег.[24] Касније у име свих Апостола апостол Петар то исповеда: Ты еси Христосъ Сынъ Бога живаго.[25] Громовник новозаветног Откривења, коме су откривене највеће тајне, свети Јован Богослов јасније него ико посведочује Божанство Господа Исуса, једносушност његову са Оцем, и самосталност и вечност његове Божанске Ипостаси: У почетку беше Реч (ό Λόγος), и Реч беше у Бога (και ό Λόγος ην προς τον Θεόν), и Бог беше реч (και Θεός ην ό Λόγος).[26] И та Реч, тај Јединородни Син Божји, који је у наручју Оца, постаде тело, и усели се у нас, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца.[27] Сумирајући у неколико речи сву своју благовест о Господу Исусу, свети Воанергес вели: Знамо да Син Божји дође, и дао нам је разум (διάνοιαν) да познамо Бога истинога, и да будемо у истиноме Сину његовом Исусу Христу. Овај је Истинити Бог и живот вечни (ούτος έστιν ό αληθινός Θεός και ή ζωή αιώνιος).[28] Проверивши личним опитом стварност васкрслог Господа Христа, апостол Тома кличе: Господ мој и Бог мој![29] Обраћен у хришћанство, не учењем већ виђењем васкрслог Господа Исуса, апостол Павле је сав свој живот и све своје Еванђеље изградио на Божанству Исусовом. Основна је истина: Господ Исус је оваплоћени Бог; велика тајна побожности јесте: Богсе јави утелу (Θεός έφανερώΦη έν σαρκι).[30] Целокупном личношћу својом богочовечанском Господ Исус је: образъ Бога невидимаго (εϊκών του Θεού τοϋ αοράτου),[31] сiянie славы и образъ ипостати Его (απαύγασμα της δόξης και χαρακτήρ της υποστάσεως αύτοϋ);[32] у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно (έν αύτω κατοικεί πάν το πλήρωμα της Θεότητος σωματικως),[33] зато је Он над свима Бог, благословен довека.[34] Имајући таквога Бога и Господа дужност је свакога хришћанина да у побожном живљењу очекује „блажену наду и појаву великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа“.[35] Имајући као Бог сва божанска савршенства, Господ Исус има и сва божанска својства: Он је вечан,[36] Он је алфа и омега, први и последњи,[37] Он је самобитан,[38] Он је свудаприсутан,[39] Он је неизменљив,[40] Он је свезнајући,[41] Он је свемоћан.[42] Сав живот Спаситељев на земли, од почетка до краја, сведочи да је Он истинити Бог; нарочито: његово натприродно рођење, његово крштење, његово преображење, његово васкрсење и вазнесење, и сва остала чудеса његова. Пошто је превечни Бог, Господ Христос је: творац света видљивога и невидљивога,[43] промислитељ,[44] живот и животодавац,[45] светлост и светлодавац,[46] чудотворац,[47] цар над царевима и господар над господарима.[48] Пошто је Он по свему истинити Бог и Господ, Њега треба поштовати као и Оца,[49] веровати у Њега,[50] надати се у Њега,[51] љубити Га,[52] молити Му се,[53] клањати Му се,[54] исповедати Га.[55]

Иако је Божанство Господа Исуса срж Новог Завета, ипак има у Новом Завету извесних места која привидно противрече његовом Божанству и једносушности са Богом Оцем. Али сва се та места односе или на човечанску природу Господа Исуса, или на то што Он као Син Божји има биће од Бога Оца. Због јединства Спаситељеве Богочовечанске Личности својства његове човечанске природе приписују се Њему као Богочовеку. Тако, када апостол Павле говори да Бог Отац васкрсе Христа из мртвих,[56] он мисли на васкрсење тела његовог, јер оно што је својствено телу његовом приписује се Личности његовој (τα γαρ του σώματος αύτοϋ εις το αύτοϋ πρόσωπον λέγεται).[57] Тако и Спаситељеве речи: Отац даде живот Сину (Јн. 5, 26), треба разумети да је живот дао телу (τη σαρκι) његовом, као човеку.[58] А када Господ Исус говори: Кога Отац посвети (ήγίασε) и посла на свет (Јн. 10, 36); Ја посвећујем себе (εγώ αγιάζω έμαυτόν) за њих, да и они буду освећени истином (Јн. 17,19); Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (Мт. 27, 19); — Он то говори од нашег лица (έκ προσώπου ήμετέρον λέγει), јер је, узевши обличје слуге и поставши човек, понизио себе до саме смрти, и то смрти крсне. Зато и Бог Њега, тј. тело његово (το σώμα αΰτοϋ) узвиси, и дарова Му име које је веће од свакога имена.[59] Кад год Свето Писмо говори: Син прими, Син узе, Син се прослави, оно то говори о његовом човечанству (δια την ανθρωπότητα αΰτοϋ), а не о Божанству. Када Спаситељ вели: Отац мој који ме посла већи је од мене (Јн. 14, 28), Он то вели стога што је постао човек. А пошто је Он Логос Оца, то је по природи раван и једносуштан Оцу (ομοούσιος τω Πατρι), јер се из суштине Очеве родио, због чега и објављује: Ја и Отац једно смо (Јн. 10, 30); ко виде мене — виде Оца (Јн. 14, 9).[60] Спаситељеве речи: Идем Оцу своме и Оцу вашем, и Богу своме и Богу нашем (Јн. 20, 17) не значе да је Он у истом смислу Отац Сину и људима, и Бог Сину и људима. Јер је Бог Њему Отац по природи, а људима по благодати, и јер је Отац Њему Бог као узрок и начело Божанства, а људима као творац; и још: Њему је Отац постао Бог по домостроју (κατ’ οΐκονομίαν), уколико је постао човек, а људима је Он по природи Бог и Господ.[61] Када Спаситељ вели богатом младићу:

Што ме зовеш добрим (αγαθός)? нико није добар осим једнога Бога (Мк. 10, 18), Он то чини зато што га је младић држао само за човека а не и за Бога и као таквом му приступио.[62] А када Спаситель изјављује о последнем дану: Нико не зна, ни Син, до Отац (Мк. 13, 32). Он то говори по човечанској природи (ανθρωπίνως) својој.[63] Речи апостола Петра: Чврсто нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио (έποίησε) овога Исуса кога ви распесте[64]; и Павлове: Бог је глава Христу[65]; Бог Господа нашега Исуса Христа,[66] — односе се не на Божанство Господа Исуса, већ на човечанску природу његову коју је Он примио по домостроју спасења. Бог је човека Исуса учинио Господом и Христом, а не Сина Божјег, који је по природи Бог и Господ. Еванђелист Јован не вели: Логос постаде Богом, већ: Логос беше Бог (Јн. 1, 1.), беше Бог увек, и тај Бог Логос постаде тело (σαρξ), да би тело његово постало Бог Логос (ίνα ή σαρξ αυτού γένηταν Θεός Λόγος).[67] Речи премудрога Соломона: Господь созда мя (έκτισε με) начало путей своихъ въ дЬла своя (Прич. Солом. 8, 22), односе се на Спаситељево тело, на оваплоћење његово, јер је Он постао човек, а Богом је увек био.[68] Речи „έκτισε με“ односе се на моменат када је Бог Логос обукао саздано тело (δτε την κτιστήν ένεδΰσατο σάρκα).[69]

Ова наведена места, као и сва слична места у Светом Писму, која привидно противрече Божанству Сина Божјег, тумаче се, по учењу светих Отаца, на исти начин.[70]

Богообјављена истина Светог Откривења о Божанству Сина Божјег постала је кроз оваплоћење његово срцем богочовечанског тела Христовог, Цркве, и остала занавек њена животворна и чудотворна сила. Стога је Црква увек живела овом истином, чувала је молитвено и свето, и исповедала смело и кроз Символе, и кроз Мученике, и кроз богоносне Оце, и кроз све верне свих векова. Сви древни Символи истичу догму о Божанству Сина Божјег као главну истину, без које и мимо које нема спасења.[71] Сви Мученици и Исповедници страдали су и страдају за Исуса као за незаменљивог Бога и Господа.[72] Од самог почетка, сва богослужења Цркве, све свештенорадње, круже око Божанства Господа Исуса као око свог стожера.[73]

Садржећи све то у себи као своје васељенско самоосећање и васељенску самосвест, Црква је кроз духоносне Оце првог Васељенског сабора занавек и неизменљиво изразила своју веру у Божанство Сина Божјег у другом члану Символа вере; И во единаго Господа Исуса Христа, Сина Божiя, единороднаго, иже отъ Отца рожденнаго прежде всехъ векъ; света отъ света; Бога истинна отъ Бога истинна (Θεόν άληφινόν έκ Θεού αληθινού), рожденна, не сотворенна, единосущна Отцу (όμοοΰσιον τω Πατρί), имже вся быша.

 

б) Божанство Светога Духа. Нови Завет је завет у Духу Светом, зато се пуноћа новозаветног Откривења састоји у објављењу и посведочењу истине о Божанству Светога Духа као трећег Лица Свете Тројице. У Новом Завету се Дух Свети стварно назива Богом. Када апостол Петар прекорева Ананију што је слагао Духу Светоме, он Духа Светог право назива Богом: Зашто испуни Сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? Људима ниси слагао него Богу (τώ Θεω).[74] Као треће Лице Божанске Тројице Дух Свети исходи од Оца (παρά τοϋ Πατρός εκπορεύεται),[75] једносуштан је са Оцем и Сином, и у свему подобан и раван њима по Божанству, што Спаситељ изрично објављује својом заповешћу о крштавању свих народа во имя Отца и Сына и Святаго Духа.[76] То исто уче и свети Апостоли кад год говоре о Светој Тројици.[77] А то све показује да је Дух Свети у сваком дејству свом нераздељиво сједињен са Оцем и Сином, јер где је Дух Божји тамо је Бог.[78] Но највећи доказ, по светом Василију Великом, о јединству Духа Светог са Оцем и Сином јесте тај што је речено да Он има исти однос према Богу какав има према свакоме човеку дух који се налази у човеку. Јер je речено: Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човечијега који живи у њему? тако и у Богу шта је Божије (τα του Θεού) нико не зна осим Духа Божјега (ειμή το Πνεύμα τού θεού) (1 Кор. 2, 11).[79] Пошто је по природи Бог, Дух Свети је свезнајући,[80] свемоћан,[81] свудаприсутан.[82] Имајући сва божанска својства, Он има и сва божанска дејства: препорођава крштењем,[83] управља Црквом Христовом,[84] отпушта грехе,[85] усиновљава људе Богу[86], чини људе Христовима,[87] освећује, оправдава и врши све благодатне функције,[88] јер је извор истине и светлости,[89] раздаје духовне дарове,[90] сарађује у свима добрим делима,[91] чини чудеса,[92] чини људе храмом Божјим, храмом својим, јер је сам Бог,[93] чини Свето Писмо богонадахнутим говорећи преко Пророка и Апостола.[94] Царство Божје је царство благодати Духа; оно је „правда и мир и радост у Духу Светом (έν Πνεύματα άγίφ)“,[95] зато се и остварује Духом Светим.[96] Приписујући Светоме Духу сва ова божанска својства и дејства, Нови Завет јасно и непобитно показује да је Дух Свети Бог, у свему раван Богу Оцу и Богу Сину. „Божанство Духа Светога веома је јасно показано у Светом Писму, вели свети Григорије Богослов. Обрати пажњу наове чињенице: Христос се рађа — Дух претходи (Лк. 1, 35); Христос се крштава — Дух сведочи (Јн. 1, 32-34); Христос се куша — Дух га изводи (Мт. 4, 1); Христос чини чудеса — Дух сарађује (Мт. 12, 28); Христос се узноси — Дух га наслеђује (Д. А. 2, 4).“[97] Пошто је Дух Свети у свему и по свему Бог, то и Њему припада божанска слава, поштовање и поклоњење, као Оцу и Сину.[98] Ту божанску узвишеност и неприкосновеност Светога Духа наглашава сам Спаситељ када објављује духохулним фарисејима, да ће се сваки грех и хула опростити људима, па и хула на Сина човечјега, али се хула на Светог Духа неће опростити ни на овоме свету ни на ономе.[99]

У Светом Писму сусрећу се извесна места која привидно противрече наведеним новозаветним доказима о Божанству Светога Духа. Тако, речи Спаситељеве о Светоме Духу: Не отъ себе глаголати иматъ,[100] значе да ће Дух Свети, као једносуштан са Оцем и Сином, говорити из тог јединства бића на свој ипостасни начин. „И Син не говори од себе него сведочи: Отац који ме посла Он ми даде заповест шта ћу казати ишта ћу говорити (Јн. 12, 49), не зато што се учи у Оца, већ зато што све што говори Отац, говори кроз Сина у Духу Светом.“[101]

Богооткривену истину Новог Завета о Божанству Светога Духа Црква је увек исповедала, чувала и бранила као зеницу ока. То је она чинила и чини кроз Символе и вероисповедања,[102] кроз свети живот светих Отаца и Исповедника и свих верних и покајаних, који су живели у вери и умирали за веру у Триипостасног Бога и Господа. Све то своје богооткривено учење и благодатно искуство о Божанству Светога Духа Црква је богомудро и неизменљиво за сва времена изразила кроз духоносне Оце другог Васељенског сабора у осмом члану Символа вере: И въ Духа Святаго, Господа, Животворящаго, иже отъ Отца исходящаго (το έκ τού Πατρός έκπορευόμενον), иже со Отцемъ и Сыном спокланяема и сславима (συμπροσκυνοΰμενον και συνδοξαζόμενον), глаголавшаго пророки.

„Безбожно је говорити да је Дух Божји створен или саздан, вели свети Атанасије Велики, јер цело Свето Писмо Старог и Новог Завета са Оцем и Сином увек збраја и слави и Духа Светога, јер је Он истог Божанства (της αυτής Θεότητος) и исте суштине“.[103] Где год се у Светом Писму помињу Отац и Син, спомиње се и Дух Свети,[104] јер Дух Свети је увек исти, јер је једносуштан са Оцем и Сином.[105] Неодвојив (άχώριστον) је Дух од Сина, као што је неодвојив Син од Оца.[106] „Који хуле Духа Светога, пише свети Атанасије, и говоре да је Он створење (κτίσμα), нека се постиде због следећег. Ако постоји Тројица, и вера у Тројицу, нека кажу: да ли је Тројица увек Тројица, или је било када Тројице није било? Ако је пак Тројица вечна, онда Дух Свети није твар (κτίσμα) пошто вечито постоји са Логосом (άϊδίως συνόν τω Λόγω) и у Њему јесте. Јер је било када твари (τά κτίσματα) није било. Ако је пак Дух твар, а твари су из ничега (έξ οΰκ όντων), очигледно је да је било када Тројице није било (δτε οΰκ ην Τριάς) него је било двојство (δυάς). И ко би могао рећи шта безбожније од тога?… Као што Син, будући увек Сином, није твар, тако и Тројица, будући увек Тројицом, ништа у њој није твар (ουδέν έστιν έν αυτή κτίσμα), јер иДух није твар. Као што је увек била Тројица, тако је Она и сада; и као што је Она сада, тако је увек била и јесте Тројица, ау Тројици Отац и Син и Свети Дух“.[107]

Трепетна и свештена осећања васељенске Цркве о Божанству Светога Духа навиру из речи светог Григорија Богослова: „Дух Свети је увек био, и јесте, и биће; Он нити има почетка, нити ће имати краја, него се увек са Оцем и Сином сврстава и збраја. Јер није доликовало: било Оцу да икада буде без Сина, или Сину да буде без Духа. Тако нетто било би за Божанство у највишем степену стидно, јер би изгледало да је Оно дошло у пуноћу савршенства помоћу неке унутрашње промене. Дакле, Дух је увек био приман а не примајући; Онај који усавршава а не који се усавршава; Онај који испуњава ане који се испуњава; Онај који освећује ане који се освећује; Онај који обожује ане који се обожује (ϋεονν, ού θεοΰμενον); увек један и исти у себи и за Оне са којима се збраја; невидљив, вечит, несместив, неизмешьив, без каквоће (άποιον), без количине (άποσον), без форме (άνείδεον), неопишьив, самопокретан, вечнопокретан, слободан, самомоћан (αύτοδΰναμον), свемоћан; живот и животворан; светлост и светлодавац; самодобро и извор доброте; Дух прави, врховни; Господ, давалац, издвојитељ; зидар свога храма; наставник, који дела како хоће; који раздељује дарове; Дух усиновљења, истине, мудрости, разума, знања, побожности, савета, силе, страха; којим се Отац познаје и Син прославља, и који Њега једини знају: једно устројство, једна служба, једно поклоњење, једна сила, једно савршенство, једно освећење“.[108]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Св. Атанас. Вел. Ad. Serap. Epist. IV, 3; t. 26, col. 641 В

[2] Он, Contra arian. 1, 18; t. 26, col. 48 С

[3] Adv. Prax. 13: Et Pater Deus, et Filius Deus, et Spritus Sanctus Deus, etDeus unusquisque“.

[4] De Trinit. I, 4. 7.

[5] Гелас. Hist. concil. Nic. 1, 11.

[6] Мт. 11, 25; ср. Лк. 10, 21.

[7] Јн. 5, 43. 45. 46.

[8] Јн. З, 16; ср. 6, 40.

[9] Јн. 17, 3; ср. 6, 19.

[10] Јн. 1, 18; 1,14; 3, 35; 4, 23-24; 5,19-27. 36. 37; 6, 27. 36. 40-44. 45. 65; 8,19. 42; 10, 30; 13, 3; 14, 6. 10; 16, 27-28. 30; 17, 21; 20, 17; Мт. 26, 41-42; Мк. 14,36-39; Лк. 11,2.

[11] Рм. 15, 6; ср. Кол. 1, 12; 3, 17.

[12] 1 Кор. 8, 4. 6.

[13] 2 Кор. 1, 3; ср. 1 Петр. 1. 3; Еф. 1, 2. 3; 4, 6; 3, 14; Рм. 1, 7; 6, 4; 1 Кор. 1,3; 2 Кор. 1, 2; Гал. 1, 3; Флб. 1, 2; Кол. 1, 3; 1 Сол. 1, 1; 2 Сол. 1, 2, 1 Тм. 1, 2; 2Тм. 1, 2; Тит. 1, 4; Филим. 3.

[14] Јн. 10, 30; ср. 17, 21; 14, 9. 11; 8, 19; 14, 7.

[15] Јн. 5. 18. 19.

[16] Јн. 5, 20-30; ср. Мт. 9, 6; Јн. 11, 43-44; Мк. 5, 41; Лк. 7, 14-15.

[17] Јн. 5, 23.

[18] Јн. 10, 25-30.

[19] Јн. 10, 31. 33. 37. 38; ср. 15, 24.

[20] Јн. 16, 15

[21] Јн. 17, 10.

[22] Јн. 14, 9; ср. 17, 10; 14, 11. — Тумачећи Спаситељеве речи: који видемене — виде Оца, св. Кирил Јерус. вели: „Који виде Сина — виде Оца, јер је Син у свему подобан Ономе који га је родио; живот од живота рођен, светлост од светлости, сила од силе, Бог од Бога (Θεός έκ Θεού). Својства Божанства у Сину нимало нису различита, те који се удостоји видети Божанство Сина, наслађује се виђењем Онога који је родио“ (Catech. XI, 18: t. 33, col. 713 А).

[23] Јн. 14, 1; ср. 5, 23.

[24] Јн. 1, 49.

[25] Мт. 16, 16; ср. Јн. 6, 69.

[26] Јн. 1, 1.

[27] Јн. 1, 18. 14, ср. 1 Јн. 1, 12; 4, 9. 10; Апок. 19, 13; 1, 10, 17; 1, 8.

[28] 1 Јн. 5, 20.

[29] Јн. 20, 28.

[30] 1 Тм. 3, 16; ср. Гал. 4, 4; Д. А. 20, 28.

[31] Кол. 1, 15; ср. 2 Кор. 4, 4.

[32] Јевр. 1, 3. Овде је реч ύπόστασις употребљена у значењу суштине. Ср.Флб. 2, 6.

[33] Кол. 2, 9.

[34] Рм. 9, 5.

[35] Тит. 2, 13; ср. 1 Кор. 2, 8; Флб. 2, 10-11.

[36] Јн. 8, 58; 17, 5; 1, 1. 2.

[37] Апок. 1, 8. 10. 17; 2, 8; 22, 13.

[38] Јн. 5, 26; 1, 4.

[39] Јн. 3, 13; Еф. 4, 9-10; Мт. 18, 20.

[40] Јевр. 1, 10-12; 13, 8.

[41] Мт. 11, 27; Јн. 10, 15; 2, 24-25; 21. 17; 16, 30; Кол. 2, 3. Αпок. 2, 23; 3, 14.

[42] Јн. 10, 27-29; 5, 21; Флб. 3, 21.

[43] Јн. 1, 3; Кол. 1, 16; Јевр. 1, 2. 10.

[44] Кол. 1, 7.

[45] Јн. 1, 4; 5, 26; 10. 10. 28.

[46] Јн. 1, 5;3, 19; 8. 12; 9, 5; Еф. 5, 8.

[47] Јн. 10, 38; 14, 10; 5, 15. 17. 19. 21; Мт. 12, 28; 9, 35; 9, 6; Мк. 16, 17-18. 20.

[48] Апок. 17, 14; 19, 16; Мт. 28, 18; 1 Тм. 6, 15.

[49] Јн. 5, 23; 1 Јн. 2, 23.

[50] Јн. 14, 1; 6, 40. 47; 3, 36. 16; 1 Јн. 3, 23.

[51] 1 Тм. 1, 1; 1 Јн. 3, 3; Д. А. 28, 20; Рм. 5, 2. 5; 8, 24; 12. 12; 15, 13; 1 Петр. 1, 3; 3, 15.

[52] 1 Кор. 16, 22; Јн. 14, 23.

[53] Јн. 14, 13-14; 15, 16, 17; 16, 23; Рм. 10, 13; Д. А. 2, 21; 22, 16.

[54] Јевр., 1, 6; Флб. 2, 10-11; Апок. 5, 11-14; 7, 11; 4, 10.

[55] 1 Јн. 4, 15; Мт. 10, 32; Лк. 12, 8; 1 Јн. 2, 23; 4, 2; 2 Јн. 7.

[56] Гал. 1, 1.

[57] Св. Атанас. Вел., De incarn. et contra arian. 2; Р. gr. t. 26, col. 988 A.

[58] ib.

[59] ib. col. 988 ВС; ср. ib. n. 3, col. 989 A: „Jep ce Највиши не узвишује, него се тело Највишега узвишује; и телу Највишега дарова се име изнад свакога имена.“

[60] ib. n. 4, col. 989 ВС.

[61] ib. n. 8, col. 996 ВС. — Св. Кирил Jepyc. о томе пише: „Да ти не би помислио да je Он на исти начин Отац Сина и тварй (των κτισμάτων) Господ Христос je и повукао овде ту разлику. Јер није рекао: идем Оцу нашем, да се створење не би изједначило са Јединородним, већ је рекао: Оцу моме и Оцу вашем, тј. моме —по природи (κατά φΰσιν), а вашем по усиновљењу (κατάθέσιν); и опет: и Богу моме и Богу вашем, друкчије — моме, пошто сам ја Истинити и Јединородни, а друкчије вашем, пошто сте ви створења. Дакле, Син Божји је истинити Бог, неисказано рођен пре свих векова“. (Catech. XI,19; t. 33, col. 713 ВС).

[62] Св. Атанас. Вел. De incarn. et contra arian. 7; t. 26. col. 993 AB.

[63] ib.; ср. св. J. Златоуст, In Math. hom. 76, 1. 2

[64] Д. А. 2, 36.

[65] 1 Кор. 11,3.

[66] Εφ. Ι, 7.

[67] Св. Атанас. Вел., De incarn. et contra arian. 3; t. 26, col. 989 A.

[68] Он, Contra arian. Orat. I, 53; t. 26, col. 121 В – 124 В; Orat. II, 1. II. 18.44. 56. 60. 65. 66. 78.

[69] Он, Contra arian. Orat. II, 50; t. 26, col. 253 A.

[70] Он, De incarn. et contra arian. 4; t. 26, col. 989 B.

[71] Види: infra, Символи (стр. 50-53).

[72] Види ма које житије ма ког Мученика или Исповедника.

[73] Види ма које богослужење и ма коју свештенорадњу.

[74] Д. А. 5. 3. 4.

[75] Јн. 15, 26.

[76] Мт. 28, 19.

[77] 1 Петр. 1, 2; 2 Кор. 13, 13; Рм. 9, 1; 1 Кор. 12, 57. и т. д.

[78] 1 Јн. 4, 13; ср. св. Атанас. Вел. De incarn. et contra arian. 13.

[79] Св. Васил. Вел. De Spirit. Sanct. с. 16.

[80] 1 Кор. 2, 10; ср. Јн. 14, 26; 16, 13.

[81] 1 Кор. 12, 7-11; Мт. 12,28.

[82] Рм. 8, 9-16; 1 Кор. 3, 16; 6, 19; 12, 7-13; 1 Кор. 12, 13.

[83] Јн. 3, 5; Тит. 3, 5, 1 Кор. 12, 13.

[84] Д. А. 20, 28; 13, 2; 16, 67; Еф. 2, 22.

[85] Јн. 20, 22-23.

[86] Рм. 8, 14-16; Гал. 4, 67.

[87] Рм. 8, 9; Гал, 4, 6; Еф. 2, 22; 1, 13; 3, 1617; 4, 30; 1 Кор. 12, 3; 1 Петр. 2, 5.

[88] 1 Кор. 6, 11; Рм. 8, 26; 1 Петр. 1, 2.

[89] Јн. 14, 17. 26; 16, 13.

[90] 1 Кор. 12, 4. 8-11; Еф. 3, 4, 5; Рм. 5, 5.

[91] Рм. 8, 26; Гал. 5, 22-23.

[92] Мт. 12, 28; Лк. 11,20

[93] 1 Кор. 3, 16; 6, 19; 2 Кор. 6, 16.

[94] 2 Петр. 1, 2021; 2 Тм. 3, 16; Лк. 2, 28; Д. А. 18, 25; 28, 25; 1, 16, 4, 25. „Зашто, пита св. Василије Велики, Дух Свети није Бог, када је Писмо његово богонадахнуто?“ (Advers. Eunom. V).

[95] Рм. 14, 17.

[96] Јн. 3, 5; Мт. 12, 28; Лк. 4, 18; 11, 20.

[97] Orat. 31, 29. т. 36, 165 В.

[98] Мт. 28, 19; 1 Петр. 1, 2; 2 Кор. 13, 13.

[99] Мт. 12, 31-32; Мк. 3, 28-29.

[100] Јн. 16, 13.

[101] Св. Васил. Вел. Advers. Eunom. V.

[102] Види: infra, стр. 50-53 и 54-55.

[103] De incarn. et contra arian. n. 9; t. 26, col. 997 А ; sr. ib. n. 13; Ad. Serap.Epist. I, 9; Ad Serap. Epist. III 2. 4. 5.

[104] Он, De Trinit. et Spir. Sanct. 4. 5; t. 26, col. 1193 D – 1195 С

[105] Он, Ad Serap. Epist. I, 27; t. 26, col. 593 А. С

[106] ib. n. 33; col. 608 A.

[107] Ad Serap. Epist. HI, 7; t. 26, col. 638 ВС

[108] Orat. 41, 9; t. 36, col. 441 В. С.

2 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *