Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ПРВИ – ОДЕЉАК ДРУГИ
Бог у суштини

23. Тројичност лица у једносушном Богу – Учење Светог Откривења и Светог Предања

 

Хришћанство је засновано на светим тајнама и светим истинама, али оно што те тајне и те истине чини неупоредљиво светима и неисказано тајанственима јесте богооткривена истина о Светој Тројици. Њу не би могао открити или измислити ни индивидуални ум ма ког човека, нити колективни ум васцелог човечанства, јер она неизмерно премаша све људске способности сазнања и стваралаштва. Никада ни једно од сазданих бића не може разумети како у једном Богу постоје три Лица, како је Отац — Бог, и Син — Бог, и Дух Свети — Бог, па ипак нису три бога него један једини Бог и Господ. Нема разума, нема ума, који би нам могли показати и објаснити како и на који начин постоји Света Тројица. То је ствар несхватшьива, неисцрпна и неизразива, те је „речи изразити не могу, нити осећање обухватити, нити разум схватити. Све је неисказано недокучиво, несхватљиво”[1] То не може изразити не само језик људски него ни анђелски.[2]

Недомислим за мисао људску, неразумљив за разум, несхватљив за ум, необухватљив за осећање, недокучив за срце, – догмат о Светој Тројици је бесконачна истина, не пронађена човеком већ откривена свемилостивим Богом. Зато о овом светом догмату ваља размишљати у границама свете и смирене вере, и говорити о њему онолико колико је сам Бог казао о њему у Светом Откривењу, али при томе говорити онако како су богомудри Оци Цркве, „тајници Тројице”,[3] облагодаћеним умом својим и просветљеним срцем расветлили неисказане дубине богооткривене истине о Тројичном Божанству и показали како треба са страхом Божјим, вером и љубављу размишљати и говорити о ономе што је Божје.[4]

Свето Откривење је у ствари откривење истине о Тројичном Божанству од Тројичног Божанства, коју је Бог могао одједном објавити људима у потпуности, али Он то није урадио, јер се у Откривењу опажа да је ова истина била поступно објављивана људима с обзиром на њихов духовни и морални узраст. У Старом Завету је учење о Светој Тројици доста нејасно, кратко и непотпуно, пошто се откривење божанских натприродних истина врши поступно и полако, сходно духовном и моралном развићу прималаца. Тек у Новом Завету ово учење добија свој потпун израз. Старозаветно учење о Богу било је припрема за новозаветно. Оно је било као зрно, из кога се у благом климату тросунчане благодати новозаветне имало развити новозатетно учење о Троличном Богу. Узрок овој поступности откривења истине о Светој Тројици свети Оци и Учитељи Цркве виде, с једне стране, у томе што су Јевреји били духовно незрели да одједном приме целокупно учење о томе, и што су били склони многобоштву, па су могли догму о Троличном Божанству тумачити у многобожачком смислу; а с друге стране у томе што је људска природа уопште, због своје ограничености и греховне искварености, била неспособна да одједном прими пуноћу божанског учења о Светој Тројици, него је морала бити постепено исцељивана, оспособљавана и увођена у ову пресвету тајну над тајнама. „Стари Завет је јасно објавио Оца, вели свети Григорије Богослов, а Сина више нејасно; Нови је открио Сина и указао на Божанство Духа; сада пак сам Дух борави с нама и јасније нам показује себе. Јер није било безопасно, пре но што се призна Божанство Оца, јасно проповедати Сина, и пре но што смо примили проповед о Сину, оптерећивати нас проповеђу (да се смелије изразим) о Духу Светом, да не бисмо били изложени опасности да изгубимо чак и оно што нам је на Домаку, као што бива са људима који сувишном храном претоваре себе, или слабе очи упиру у сунчеву светлост, него је требало да светлост Свете Тројице озарава просветљаване постепеним додавањем, узлажењем, напредовањем из славе у славу”.[5] А блажени Теодорит пише: „По својој бесконачној мудрости Бог није хтео да Јеврејима објави потпуно знање о Светој Тројици, да они не би у томе нашли повод да се клањају многим боговима, јер су били склони египатској безбожности; и зато се после вавилонскога ропства, када су Јевреји јасно осећали одвратност према многобоштву, сусрећу не само у њиховим свештеним него и у несвештеним књигама далеко више веома јасних места, него раније, у којима се говори о Божанским Лицима”.[6] Свети Епифаније богословствује: „Једно Божанство (Θεότης μία) је нарочито објављено у Мојсеја, Двојица (δυάς) пак проповедана је силно у Пророка, а Тројица (Τριάς) се показује у Еванђељима”.[7]

 

а) Стари Завет је несумњиво завет Тројичног Божанства, али се места која се односе на догмат о Светој Тројици, с обзиром на пројављивање и улогу појединих Лица тросунчаног Господа, могу сврстати у три групе.

Прву групу сачињавају она места где Бог говори о себи у множини, задржавајући у исто време и појам о себи као Једноме. Та су места: И рече Богь: сотворимъ человека по образу нашему и по подобiю … И сотвори Богь человека, по образу Божiю сотвори его.[8] И рече Богь: се, Адамъ бысть яко единъ отъ насъ.[9] И рече Господь: прiидите, и сошедше смесимъ тамо языкъ ихъ… И тако смеси Господь устна всея земли.[10] По тумачењу светих Отаца, ова места показују да у Богу има више међу собом равних Божанских Лица, али се њихов број не одређује тачно.[11]

Другу групу сачињавају она места која ближе одређују број Божанских Лица као три, при чему се не употребљавају посебни лични називи и не повлаче никакве разлике. У таква места, по учењу светих Отаца, спада оно у коме се описује јављање Бога Аврааму код Мавриског грма у облику тројице путника: Јави му се Господ Бог (Jahve) код грма Маврискога, кад сеђаше на вратима пред шатором својим у подне. Подигавши очи своје погледа, и гле, три човека стајаху према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора свога,ипоклониседо земље. И рече: Господе (Adonai), ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге свога.[12] Јасно је да се Авраам обраћа тројици као једноме, и то као једноме Господу. Сав разговор између Авраама и Господа води се од тројице у име једнога,[13] а у последњем стиху, којим се и завршује ово богојављење, вели се: И Господ отиде свршивши разговор са Авраамом.[14] У овом јављању Бога Аврааму древно црквено Предање види појаву Свете Тројице. „Авраам сусреће тројицу, вели блажени Августин, а клања се једноме. Угледавши тројицу, он је дознао тајну Тројице, а поклонивши се као Једноме, он је исповедно једнога Бога у три Лица”.[15] Молитвени дух Цркве, који мисли свештеним Предањем, у овоме богојављењу гледа јављање Свете Тројице: Священнотайнникъ Авраамъ бывъ: священнообразно древле, Творца всехъ и Бога и Господа, во трехъ убо Ипостасей державу единственну позна.[16] Авраамъ добродетелi. и страннолюбiемъ Троицу прiятъ, ангельски пришедшую.[17] Пресельникъ сый Авраамъ, сподобися образно воспрiяти единственнаго убо Господа въ трiехъ Ипостасехъ, пресущественна мужескими же зраки.[18]

Указивање на тројичност Лица у Богу свети Оци виде такође и у серафимској песми: Свет, Свет, Свет Господ Саваот, коју је пророк Исаија чуо приликом свога боговиђења.[19] Трикратко понављање речи: Свет, расматрано у вези са осталим текстом ове главе, показује да се песма односи на једног Бога у Троици. Пророк је видео Господа где седи на престолу високу и уздигнуту, и чуо глас његов који говори: кога ћу послати, и ко ће за нас ићи[20]? Ово питање показује да се једно Лице Свете Тројице обраћа себи равнима. Контекстом ових места са новозаветним местима[21] потврђује се да је пророк Исаија у овом свом виђењу видео Господа Бога, тј. Оца и Сина и Светога Духа. Када Серафими, вели свети Атанасије Велики, славослове Бога, говорећи трикратно, Свет, Свет, Свет Господ Саваот, они славослове Оца и Сина и Светога Духа… Јер Отац и Син и Свети Дух јесте Господ Саваот. Јер је једно Божанство и један Бог у трима Ипостасима”.[22] Hajjaсније сведочанство Старога Завета о Светој Тројици налази се у књизи Премудрости Соломонове; оно гласи: Вољу Твоју ко би познао, да Ти ниси дао Премудрост и послао Твог Светог Духа са висине.[23]

Трећу групу чине она места у Старом Завету која одређеније повлаче разлику међу Божанским Лицима, називајући их њиховим правим именима. Тако се о личности Сина и његовом Божанству говори у месијанским пророштвима. Господь рече ко мне, вели Месија, Сынъ мой еси Ты, азъ днесь родихъ Тя.[24] Давид говори: Рече Господь (Jahve) Господеви (Adonai) моему: моему: седи одесную мене, дондеже положу враги Твоя подножiе ногъ Твоихъ… Изъ чрева прежде денници родихъ Тя.[25] Месија се назива Богом: Помаза Те, Боже (Elohim), Богъ Твой елеемъ радости паче причастникъ Твоихъ.[26] У пророка Исаије Месија се назива: Емануил, што значи: с нама Бог.[27] велика совета Ангелъ, чуденъ, советникъ, Богъ крепкiй, властелинъ, князь мира, Отецъ будущаго века,[28] што све показује његово Божанство и самосталност његове личности од Јеховине.

На личност Светога Духа и његово Божанство указују, иако не тако јасно, ова места: Духъ Божiй ношашеся верху воды.[29] Пророк Захарија говори да Господ Саваот „Духом својим преко Пророка пређашњих” ела речи и закон,[30] те су њихове речи биле његове речи.[31] Најјаснија сведочанства о личности и Божанству Светога Духа налазе се у месијанским пророштвима: Господь посла мя, и Духъ Его;[32] Духъ Господень на мне, егоже ради помаза мя, благовестити нищимъ мя посла.[33] О Духу Светом као посебној Божанској личности говори се и на другим местима у Старом Завету.[34]

На истину о Троједном Богу указују још и сва она места у Старом Завету која говоре о „Речи”,[35] о „Анђелу Божјем”, „Анђелу Господњем”,[36] о Премудрости Божјој, као животворном и животодавном начелу, која од вечности постоји са Богом.[37]

 

б) Нови Завет није друго до откривење Свете Тројице о Светој Тројици. У њему је потпуно откривен и објављен догмат о Светој Тројици, и то откривен Оцем, Сином и Светим Духом. Бог Отац шаље Сина и дејствује кроз Њега; Бог Син открива Оца, казује и низводи Духа; Бог Дух Свети објашњава Сина и наставља дело његово. Све, од почетка до краја, бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме, јер „Отац све твори кроз Сина у Духу Светоме”.[38] У свему новозаветном дејствује Света Тројица, јер све што се даје, даје се у Тројици (έν Τριάδι), и све је од једнога Бога.[39] Спасење људи је заједничко дело Троличног Божанства. Сав живот, и рад, и учење оваплоћеног Сина Божјег на земљи јесте непрекидна проповед речју и делом о Триипостасном Богу. У Новом Завету је све од Свете Тројице и све у Светој Тројици, „јер је у Тројици савршенство” (έν τη Τριάδι γαρ ή τελεί ωσίς έστιν).[40]

Нови Завет почиње Арханђеловом благовешћу светој Деви о Светој Тројици: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји.[41] Пред сам почетак Спаситељеве проповеди, која ће и садржином, и силом, и дејством сва бита од Тројице у Тројици, Тројично Божанство објављује себе при крштењу Господњем на Јордану: Отац сведочи с неба за Христа који се крштава: ово је Син мој омиљени; а Дух Свети у исто време силази с неба, у облику голуба, на Сина,[42] што је све надахнуто и беспримерно лепо изражено у богојављенском тропару: Во Јордане крещающуся Тебе, Господи, Троическое явися поклоненiе (ή της Τριάδος έφανερώθη προσκύνησις): Родителевъ бо гласъ свидетельствоваше Тебе, возлюбленнаго Тя Сына именуя, и Духъ во виде голубине извествоваше словесе утверждеше, явлейся Христе Боже, и Мiръ просвещей, слава Тебе. Сва Спаситељева проповед и речима и делима посведочава Божанство и Личност Оца, Божанство и Личност Сина, Божанство и Личност Светога Духа. Када на Тајној вечери Спаситељ открива ученицима последњу и завршну тајну, Он је своди на Тројично Божанство као на извор и увор сваког савршенства, истине, живота.[43] А када се при вазнесењу свом растаје са ученицима, Он им у неколико речи сумира своје Еванђеље и оставља им као гесло спасења: веруи крштење у име Свете Тројице: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа… Ко узверује и крсти се, спашће се.[44] Наводећи ове Спаситељеве речи, свети Иларије вели: „Какав се елеменат у тајни људског спасења не садржи у овим речима? Шта је заборављено, шта остављено у мраку? Све је потпуно, као од Божанске пуноће; савршено, као од Божанског савршенства.”[45]

Свети Апостоли, непоколебљиво верни Спаситељу, целокупним животом и учењем својим друго и не раде него примењују и разрађују кратку формулу спасења: у име Оца и Сина и Светога Духа, и непобитно посведочавају да се спасение састоји у исповедању Тројичног Божанства. У тој тросунчаној Истини је сва дубина, и висина, и ширина, и дужина новозаветне Цркве. Ван ње — Црква је немогућа и немислима; као што је немогуће без крштења у име Свете Тројице постати члан Цркве, облагодатити се и спасти се.[46] Имајући то у виду, Апостол пише Коринћанима: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама.[47] Објашњавајући ове речи светог Апостола, свети Атанасије Велики пише: „Благодат и дар што се у Тројици даје (έν Τριάδι δίδοται), даје се од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Јер као што дарована благодат јесте од Оца кроз Сина, тако и ми не можемо бити учесници дара осим у Духу Светоме. Јер поставши учесници његови, ми имамо љубав Оца, благодат Сина, и заједницу самога Духа”.[48]

Откривајући нам пресвету тајну Тројичног Божанства, Нови Завет нам јасно показује да је Бог троличан и по себи и у свом односу према свету. Та се ипостасна разлика између Божанских Лица непрестано повлачи и подвлачи у Светом Откривењу. О тој разлици и ипостасној самосталности Божанских Лица говори сам Спаситељ: Изиђох одОца (παρά τού Πατρός), и дођох на свет; и опет остављам свет и идем Оцу.[49] Богочовечанска делатност Спаситељева у ствари је истовремена делатност Оца и Сина као двеју различитих Личности: Отац мој досада дела, и ја делам;[50] Отац који борави у мени (ό δε Πατήρ ό έν έμοι μένον) Он твори дела.[51] При свој разлици Лица очувано је јединство Божанске суштине: Ја и Отац једно смо (εγώ και ό Πατήρ εν έσμεν);[52] нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син.[53] Иако је постао човек, Син Божји је увек остао једно са Богом Оцем: Нисам сам, него ја и Отац који ме посла;[54] ко има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој[55]. Никаква страдања нису могла да ослабе или поремете једносушност оваплоћеног Сина Божјег са Богом Оцем. Живећи у поруганом и страдалничком телу људском, Син се моли Оцу: Прослави ме Ти, Оче, у Тебе самога славом, коју имадох у Тебе, пре него што свет постаде.[56] О разлици између Личности Оца и Личности Сина сведоче још и сва она места у Новом Завету која говоре о Господу Христу као истинитом, једином и јединородном Сину Божјем.[57]

Повлачећи разлику између своје Личности и Личности Бога Оца, Спаситељ је јасно наглашавао такву разлику и с обзиром на Личност Бога Духа Светог. На Тајној вечери Он говори својим следбеницима: Ја сам пут, истина и живот; нико неће доћи Оцу до кроза ме… Ја ћу умолити Оца,и даће вам другога Утешитеља, да буде с вама довека: Духа истине.[58] Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему.[59] Као самостална Божанска Личност, Дух Свети раздељује, по својој власти и вољи, различите духовне дарове.[60]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Св. Иларије, De Trinit. II, 5; ср. св. Иринеј, Contra haer. II, 28, 5. 6. 9; св.Атанас. Вел., Ad Serap. Epist. 1, 17. 18. 20.

[2] Ср. бл. Августин, De sybmolo ad catech. с. 9.

[3] „Тайникъ Троицы” је назив који Црква у својим богослужбеним књигама даје великим Оцима као: св. Василију Великом, св. Атанасију Великом, св. Григорију Богослову и др.

[4] Ср. св. Григорије Богослов, Орат. 23, 12.

[5] Orat. 31, 26; t. 36, 161 С; ср. св. Григ. Ниски, De Spir. Sancto.

[6] Lib. de curat. Graecorum affect.

[7] Haeres. 74, 10.

[8] 1 Mojc. 1, 26. 27.

[9] 1 Mojc. 3, 22.

[10] 1 Mojc. 11,6.7.9.

[11] Св. Атанас. В., Contra gent. 46; св. J. Златоуст, In Genes. hom. 8, 3. 4; св.Васил. В., Adv. Eunom. lib. V, P. gr. t. 39, col. 756; In hexaemer. hom. 9, 6; св. Амвросије, In hexaemer. lib. VI, с 7; бл. Августин, De Trinit. 1, 7, 14; св. Кирил Алекс, De Trinit. dialog. 3, Р. gr. t. 75, col. 804 и 805, св. Јустин, Dialog. Cum Tryph. n. 62; св. Иринеј, Contra haer. IV, 20, 1; св. Иларије, De Trinit. V, 8-10.

[12] 1 Мојс. 18, 13.

[13] ib. ст. 13-33

[14] ib. ст. 33.

[15] De temp. serm. 70 (al. append. serm. 5) n. 4, ed. Paris. 1683, T. V. p. 2 (apPend. col. 12).

[16] Канонъ пресв. Троицъ, пъснь а, въ недълю утра, на полунощницъ, Гласъ й (Октоихъ).

[17] Канонъ, песнь д, Среда сырная (Пост. Трюд.).).

[18] Канонъ Троичень песнь 5, въ неделю утра, на полунощнице, Гласъ й (Октоихъ). Ср. Явися Аврааму Богь трiипостасный у дуба древле маврiйскаго (ib. песнь з). Патрiарху Аврааму егда явился еси во образъ мужества, Троичная единице (Канонъ Троиченъ, пъснь г, въ нед. утра, на полунощ., Гласъ д). Ты древле явъ Аврааму яко явился еси трiипостасный, единственъ же естествомъ Божества (Канонъ ко св. и животв. Троице, песнь г, въ неделю утра, Гласъ а).

[19] Ис 6. 3.

[20] ib ст. 8.

[21] Јн. 12, 41; Д. А. 28, 25-26.

[22] De incarn. et contra arian. 10; t. 26, col. 1000 В; ср. св. Григ. Богосл., Orat.38. 8, Orat. 45, 4; св. Басил. Вел., Advers. Eunom. III, 3; св. Амвросије, De fid. II,12; св. J. Златоуст, Advers. Judaeos, Orat. 1, 1.

[23] Прем. Сол. 9, 17.

[24] Пс. 2, 7; Д А. 13, 33; Јевр. 1, 5; 5, 5.

[25] [25] Пс. 109, 1. 3; Мт. 22, 44; Мк. 12, 36; Лк. 20, 42; Д. А. 2, 34; ср. I Кор. 15,25; Јевр. 1, 13.

[26] Пс. 44, 8.

[27] Ис. 7, 14; Мт. 1, 23.

[28] Ис. 9, 6.

[29] 1 Мојс. 1, 2.

[30] Захар. 7, 12.

[31] 2 Цар. 23, 2.

[32] Ис. 48. 16.

[33] Ис. 61, 1; ср. Лк. 4, 18. 21; Ис. 11, 23.

[34] Види: Пс. 32, 6; 50, 13; 103, 29. 30; 142, 10; 147, 7; Немиј. 9, 20; Јов. 33,4; 27, 3; 34, 4; Данил. 4, 6; Јоиљ 2, 28; Ис. 44, 3; Језек. 36, 26.

[35] Пс. 32, 6; ср. Јн. 1, 3; Пс. 106, 20; 32, 4; 118, 89; Ис. 40, 8; 55, 11; Прем.Сол. 16, 12; 18, 15-16.

[36] 2 Мојс. 3, 2. 4. 11. 12; ср. Д. А. 7, 37-38; 1 Мојс. 16, 7-13; 21, 17-19; 22, 10-18; 31, 11-13; 4 Мојс. 22, 22-35; Суд. 6, 11-27; 13, 3-24; Зах. 12, 8; Малах. 3, 1; Ис. 9, 6 (ср. св. Иларије, De Trinit. V, 11. 12).

[37] Прич. Сол. 8, 22-31; ср. Јов. 28, 12-28; Варух 3, 9-37; Сирах. 1, 1-10;24,1-13; Прем. Солом. 6, 22-24; 7, 21-30; 8,14; 9, 14; 9, 9-19; 10,12; 11,14.

[38] Св. Атанас. В., Ad Serap. Epist. 1, 28; t. 26, col. 596 Α; sr. Ad Serap. Epist.III, 5.

[39] Он, Ad Serap. Epist. 1, 31; t. 26, col. 600 С – 601 Α.

[40] ib. I, 30; col. 597 С

[41] Лк. 1, 35.

[42] Мт. 3, 1617; Мк. 1, 10-11; Лк. 3, 22; Јн. 1, 32-33.

[43] Види: Јн. 13, 1-17, 26.

[44] Мт. 28, 19; Мк. 16, 16.

[45] De Trinit. II, 1.

[46] ср. св. Јустин, Apolog, Ι, 61; Тертул. Adv. Prax. 26; св. Атанас. В., Ad Serар. Epist. I, 30; св. Иларије, De Trinit. II, 1. 5; св. J. Златоуст, In 1 Cor. hom. 20,3. 4; св. Амвросије, De myster. V, 28; св. Дамаскин, De fid. I, 8.

[47] 2 Кор. 13, 13; ср. 1 Кор. 12, 46; 1 Петр. 1, 1. 2; Д. А. 2, 32-33; 7, 55; Рм.1, 1. 3. 4; 15, 1516; 15, 30, 1 Кор. 6, 11; 2 Кор. 1, 19. 21. 22; Гал. 4. 6; 2, 13. 14;Тит. 3. 46.

[48] Ad. Serap. Epist. I 30; t. 26, col. 600 С.

[49] Јн. 16, 28.

[50] Јн. 5, 17; ср. 9, 4.

[51] Јн. 14, 10.

[52] Јн. 10, 30.

[53] Мк. 11, 27; ср. Јн. 10, 15.

[54] Јн. 8, 16; ср. 3, 13, 18.

[55] Јк. 14, 21.

[56] Јн. 17, 5.

[57] Јн. 3,16.18; 1,14.18; 1 Јн. 4, 9; Мт. 3,17; Рм. 8, 32; Кол. 1,13; 1 Јн. 5, 20.

[58] Јн. 14, 6. 16.

[59] Јн. 14, 26.

[60] 1 Кор. 12, 11; ср. Д. А. 20, 28; 2 Петр. 1, 21; Д. А. 1, 16; 2, 4; 1, 5; И, 15;19, 6; 1 Кор. 3, 16; 6, 19; Рм. 8, 9; Гал. 4, 6; 1 Кор. 2, 11.

4 Comments

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.