НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

УВОД

 

9. Руководно начело у догматици

 

Да би догматика испунила свој задатак, неопходно је потребно да у своме бескрајно одговорном послу има не само стручног већ и непогрешног руковођа. Такав руковођ не може бити човек, нити ишта човечије, због ограничености, релятивности, огреховљености свега људскога. Не може бити ни само Свето Откривење, због разлога које смо напред изнели при расматрању питања о односу између Откривења и догмата, и између Откривења и Цркве. Такав руковођ може бити само Једина, Света, Саборна и Апостолска Црква Христова, која живи изнад свих људских релативности на висинама богочовечанске непогрешности и коју Дух Свети води кроз мрачну и страшну историју овога света путем безгрешне истине Христове, држећи њено васељенско сазнање и осећање у границама божанске непогрешности. Стога је православии догматичар дужан да се у своме раду руководи искључиво тим васељенским сазнањем и осећањем Цркве. Он то може постићи ако благодатним подвизима еванђелским постане сутелесник у вечно живом богочовечанском телу Цркве, јер само на тај начин биће у стању да непрестано осепа и сазнаје све божанске истине, којима се храни и живи васељенско сазнање и осећање Цркве Христове.[1] Верско сазнање и осећање савремене Цркве Православне у суштини је продужење оног светог, саборног и апостолског сазнања, које Цркву од пометка карактерише као богочовечанско тело Христово. Оно је увек свето, увек саборно, увек апостолско, увек богочовечанско, увек васељенско; његов се континуитет не може никад прекинути ничим, јер га силом својом божанском етернизира Дух Свети, који у Цркви непрекидно борави. И оно, Духоносно и Духоношено, путује кроз све историске мене и промене, остајући у суштини једно, свето, саборно, апостолско и васељенско. Отуда је за догматичара насушна неопходност да се свом душом, свим срцем, свим умом молитвено погрузи у то свето, саборно, апостолско и васељенско сазнање Цркве, да би њиме и из њега нормирао сав свој рад на пољу догматичке науке. Притом он несме заборављати благословену реч Господа Исуса, да само чисти срцем виде Бога и вечне истине Божје.[2]

Нема сумње да свето саборно, апостолско, васељенско сазнање Цркве нарочито пројављује себе на Васељенским саборима, у списима богомудрих Отаца, у богослужбеним књигама и благочестивим обичајима и веровањима, заснованим на древном апостолском Предању. Добро је при томе имати на уму Оригеново правило: „Предметверетребадабуде само она истина, која се ни у чему не разилази са апостолским и црквеним Предањем“.[3] О неопходности богомудре опрезности у разликовању богооткривених догматских истина Светог Писма и Светог Предања од апокрифних и подметнутих истина и истиница људских, необично мудро пише учитељ црквени Викентије Лерински: „Характерна је особина православних да чувају предања и завете светих Отаца, осуђујући непотребна новачења по поновљеној речи Апостола: Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примнете, нека буде анатема (Гал. 1, 8)… И тако,чимсе покаже трулеж какве заблуде,… одмах ваља сабрати мишљења предака… Али, ваља купити мишљења оних Отаца, који су живели, учили и боравили у вери и васељенској заједници: свето, мудро, непрекидно, и удостојили се да с вером отпочину у Христу, или да блажено умру за Христа. А њима треба веровати по овом правилу: то што сви, или многи, једнодушно примају, држе и предају отворено и стално, као по каквој претходној међусобној сагласности учитеља, — то треба сматрати потпуно поузданим и несумњивим“.[4] У истом врло значајном спису, само на другом месту, овај учителе Цркве пише: „У самој васељенској Цркви треба се на сваки начин држати онога што су свагда, што су свуда, што су сви веровали (quod semper, quod ubique, quod ab omnibus creditum est); jep у ствари и у правом смислу само то и јесте васељенско, што потпуно све собом обухвата, као што показује и само значење ове речи. А овоме правилу ми ћемо бити верни једино тако, ако будемо следовали свеопштости, древности, сагласности. Следовати свеопштости значи признавати за истину само ону веру, коју исповеда сва Црква на свом земном шару; следовати древности значи ни у ком случају не отступати од учења, којега су се несумњиво држали наши свети Оци и преци; следовати, најзад, сагласности значи у самој древности примати само оне одредбе вере и решења, којих су се држали сви, или, у крајњем случају, готово сви пастири и учитељи“.[5]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] ср. Еф. 3, 6; 1 Кор. 12, 27, 6. 15; Еф. 4, 25; 5, 30; Рм. 12, 5.

[2] ср. Мт. 5, 8.

[3] De princip., Praef. n. 2.

[4] Commonit. I, 24, 18.

[5] Ibid., n. Ι, 2; Ρ. lat. t. 50, col. 640.

2 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *