Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ДРУГИ
Однос Бога према твари – Бог као Промислитељ

43. Промишљање Божје о човеку до пада

 

Иако створен по лику Божјем, човек није био остављен самом себи. О носиоцу боголике душе, те највеће драгоцености у овом свету[1], Бог је од самог почетка показао нарочито промишљање[2]. Створен од Бога безгрешан и релативно савршен, човек је имао циљ: да постигне божанско савршенство, да се уподоби Богу, чега ради је и створен[3]. У њему је била богодана клица савршенства, коју је требало у благопријатним условима развијати до потпуног узраста и расцвата. То је човек могао постићи само уз промислитељску помоћ Божју. Њему је било неопходно руководство Божје, јер је његова богочежњива душа на дугам путу ка вечној Истини могла слободним хтењем својим скренути с пута у беспуће. Једино вођен промислом Божјим, откривењем Божјим, он је могао поуздано ићи из мањег савршенства у веће, из већег у највеће, и из непотпуног знања у потпуније, из потпунијег у најпотпуније[4]. Богочежњив, он је могао испунити себе сваком пуноћом Божјом само уз благодатно — промислитељску помоћ Тројичног Божанства[5].

Своје промишљање о човеку до грехопада Бог је показао на неколико начина. Он је човека ради створио рај, настанио га у рају[6], где га је сва природа, свим створењима и силама својим, благонаклоно помагала у усавршавању и узрастању растом Божјим у човека савршана у меру раста пуноће Христове, у човека христолика, ради чега је и био саздан по лику Божјем[7]. Бог је човека ради засадио усред раја дрво живота[8], од чијег би рода човек, по дејству благодати, остао и телом безболестан и бесмртан. Бог се јављао нашим прародитељима, удостојавао их непосредних откривења својих, беседио с њима, учио их вољи својој, истини својој, давао им знање на знање, мудрост на мудрост, благодат на благодат[9]. Ради човековог вежбања у добру и духовног усавршавања, као и ради телесног обесмрћења, Бог је дао човеку заповест да не једе са дрвета познања добра и зла[10]. Испуњењем ове заповести човек је имао да се утврди у послушности вољи Божјој као највишем, најсавршенијем и најсветијем закону, и тиме занавек практички да призна вољу Божју за свагдашњи закон, идеал и мерило своје воље и целокупне животне делатности.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Мт. 16, 26; Мк. 8, 36-37.

[2] Мт. 6, 26; 10, 30.

[3] Мт. 5, 48.

[4] Мт. 11, 27.

[5] Еф. 3, 14-19.

[6] 1 Mojc. 2, 8.

[7] Кол. 2, 19; Еф. 4, 13; Рм. 8, 29; Еф. 4, 24.

[8] 1 Мојс. 2, 9.

[9] 1 Мојс. 2, 19. 22; Сирах. 17, 6-11.

[10] 1 Мојс. 2, 16.

4 Comments

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.