Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Однос Бога према твари – Бог као Творац света

38. Последице првородног греха по прародитеље

 

Грех наших прародитеља Адама и Еве назива се првородним зато што се јавио у првом роду људи и што је био први грех у свету човечанском. Иако је као поступак трајао кратко време, он је изазвао тешке и пагубне последице по духовну и вештаствену природу наших прародитеља, као и по сву видљиву природу уопште. Својим грехом прародитељи су увели ђавола у свој живот и дали му места у богозданој и боголикој природи. На тај начин грех је постао стваралачко начело у њиховој природи, противприродно и богоборачко, злољубиво и ђавоцентрично. Пошто је преступио заповест Божју, човек је, по речима светог Јована Дамаскина, био лишен благодати, изгубио поуздање у Бога, покрио себе суровошћу мучног живота (јер то означава смоково лишће), обукао се у смртност, то јест у смртност и грубост тела (јер то означава облачење у коже), по праведном суду Божјем био истеран из раја, осуђен на смрт и постао подложан трулежи.[1] Преступивши заповест Божју Адам се умом одвратио од Бога и окренуо твари, од бестрасног постао страстан,и љубав своју од Бога окренуо на твар и трулежност.[2] Другим речима, последица пада наших прародитеља била је: греховна исквареност њихове природе, и, кроз то и у томе, смртност њена.

Својевољним и самољубивим падом у грех човек је лишио себе оног непосредног благодатног општења са Богом, које је крепило његову душу на путу богоподобног усавршавања. Тиме је човек сам осудио себе на двојаку смрт: телесну и духовну; телесну која настаје када се тело лишава душе која га оживљава, и духовну која настаје када се душа лишава благодати Божје која је оживљава вишим духовним животом. „Као што тело онда умире када га душа оставља без своје силе (της οικείας ενεργείας), тако и душа онда умире када је Дух Свети оставља без своје силе (της οικείας ενεργείας)“.[3] Смрт тела разликује се од смрти душе, јер се тело са смрћу распада, а кад душа умре са греха она се не распада него се лишава духовне хветости, богочежњивости, радости и блаженства, и остаје у стању мрака, туге и страдања, живећи непрестано собом и од себе, што много пута значи: грехом и од греха. Нема сумње, грех је разорење душе свога рода, распадање душе, труљење душе, јер душу поремећује, извраћа, унакажава њен богодани поредак животни и онемогућава остворење циља који јој је Богом одређен, те на тај начин чини смртном и њу и тело њено. Стога је свети Богослов у праву када вели: „Постоји једна смрт: грех; јер је грех разорење душе“.[4] Грех, ушавши једном у душу, огреховио ју је, осмртио, због чега се духовна смртност назива греховном исквареношћу (φθορά). Чим се грех, жалац смрти,[5] зарио у човекову душу, одмах је пустио у њу и разлио по њој отров смрти. И уколико се отров греха ширио у природи човековој, утолико се човек удаљавао од Бога који је живот и извор сваког живота, и тонуо у смрт. „Адам, као, што је сагрешио због рђавог хтења (δια μοχθηράν προαίρεσιν) тако је и умро због греха: оброцы бо греха смерть (Рм. 6, 23); уколико се удаљио од живота, утолико се приближио смрти, јер је Бог — живот, а лишавање живота — смрт. Стога је Адам сам себи припремио смрт удаљењем од Бога, по речи Светог Писма: яко се, удаляющш себе отъ Тебе погибнуть (Пс. 72, 27).“[6] Код прародитеља наших духовна смрт је наступила одмах по грехопаду, а телесна касније. Али иако су Адам и Ева проживели много година пошто су окусили од рода са дрвета познања добра и зла, вели свети Златоуст, то не значи да се нису испуниле речи Божје: въ оньже аще день снесте отъ него, смертiю умрете. Јер од онога тренутка када су чули: земля еси, и въ землю отидеши, они су добили смртну пресуду, постали смртни и, може се рећи, умрли.[7] У ствари, расуђује свети Григорије Ниски, душа наших прародитеља је умрла пре тела, јер непослушност је грех не тела него воље, а воља је својствена души, од које је и почела сва пустош наше природе. Грех није ништа друго до удаљење од Бога који је истинити и једини живот. Први човек је живео много година после своје непослушности, греха, што не значи да је Бог слагао када је рекао: у који дан окусиш с њега, умрећеш. Јер самим удаљењем човека од истинитог живота смртна пресуда против њега била је потврђена истога дана.[8]

Пагубна и пустошна промена, која је са грехом настала у целокупном духовном животу прародитеља, обухватила је и све силе душине, и одразила се на њима у својој богоборачкој ружноћи. Греховна повређеност духовне природе човекове пројавила се најпре у помрачењу разума — ока душе. Разум је кроз грехопад изгубио дотадању мудрост, проницљивост, видовитост, замах и богочежњивост; у њему се помрачило и само сазнање о свудаприсутности Божјој, што се види из покушаја палих прародитеља да се сакрију од свевидећег и свезнајућег Бога,[9] и да лажно претставе своје учешће у греху.[10] „Нема ништа горе од греха, вели свети Златоуст; дошавши, он нас не само испуњује стидом, него и чини безумним оне који су били разумни и који су се одликовали великом мудрошћу. Погледај до каквог је безумља дошао сада онај који се досада одликовао толиком мудрошћу… Чувши гласъ Господа Бога, ходяща въ рай по полудни, он се заједно са женом сакрио отъ лица Господа Бога посреде древа райскаго. Какво безумље хтети се сакрити од Бога свудапристуног, од Творца који је све створио из ничега, који зна оно што је сакривено, који је саздао срца људска, који зна сва дела њихова, испитуетъ сердца и утробы, и зна саме покрете срца“[11]. Грехом се разум наших прародитеља одвратио од Творца и окренуо твари, од богоцентричног постао егоцентричан, одао се грешним помислима и њиме су овладале себичност и гордост. „Преступивши заповест Божју човек је пао у греховне помисли, не што је Бог створио ове помисли које га заробљују, него што их је ђаво лукавством посејао у разумну природу човекову (τη λογική φΰσει τοΰ άνθρωπου), која је постала преступна и од Бога одбачена, тако да је ђаво установио у природи човековој закон греха (νόμον αμαρτίας), и смрт царује кроз дело греха“[12]. Значи, грех тако дејствује на разум да овај из себе рађа и производи мисли грешне, зле, злосмрадне, трулежне, смртне, и држи човекову мисао у кругу смртнога, пролазнога, временскога, не дајући јој да се вине у божанску бесмртност, вечност, непролазност.

Грехом је повређена, раслабљена и искварена воља наших прародитеља: изгубила је своју првобитну светост, богољубивост и богочежњивост, постала зла и грехољубива, и зато више склона злу него добру. Одмах по паду у наших прародитеља појављује се и обелодањује склоност ка лажи: Ева баца кривицу на змију, Адам на Еву, па чак и на Бога који му је даде.[13] Преступањем заповести Божје грех се разлио по души човековој, и ђаво је засновао у њој закон греха и смрти,[14] те се она својим жељама креће већином у кругу греховнога и смртнога. Бог је добар и предобар, вели свети Дамаскин; таква је и воља Његова, јер оно што Он жели јесте добро; заповест пак која томе учи јесте закон, да би људи, држећи га, били у светлости; а нарушење заповести јесте грех; грех произлази од ђаволовог потстицања, наговарања, подбадања, и човековог неизнуђеног и драговољног прихватања те ђаволове сугестије. И грех се такође назива законом.[15]

Наши су прародитељи грехом укаљали и оскрнавили своје срце: оно је изгубило своју првобитну чистоту и непорочност, осећање љубави према Богу потиснуто је осећањем страха од Бога[16]; и срце се предало неразумним чежњама и страсним жељама. Тако је у наших прародитеља обневидело око којим су они Бога гледали, јер је грех као скрама пао на срце, које само кад је чисто и свето види Бога[17].

Поремећај, помрачење, посувраћеност, раслабљеност, које је првородни грех изазвао у духовној природи човековој могу се кратко назвати: поремећајем, повредом, помрачењем, онакажењем лика Божјег у човеку. Јер је грех помрачио, наружно, унаказио прекрасни лик Божји у души првозданог човека. „Човек је створен по лику Божјем и по подобију, вели свети Василије Велики, али је грех унаказио красоту лика (το κάλλος της εικόνος ήχρείωσεν) увукавши душу у страсне жеље“[18]. По учењу светога Златоуста, док Адам још не беше сагрешио већ лик свој, саздан по лику Божјем, чувао чист, дотле су му се звери покоравале као слуге, а када је лик свој упрљао грехом, звери нису познале у њему господара свог, и од слугу постадоше непријатељи његови, и стадоше ратовати против њега као против туђинца[19]. „Када је у живот људски ушао грех као навика, пише свети Григорије Ниски, и од малог почетка произашло необухватљиво зло у човеку, и боголика красота душе, саздана по подобију Првообразне, покрила се као какво жељезо рђом греха, онда се већ није више могла у потпуности сачувати красота природног душиног лика, него се изменила у одвратни облик греха. Тако је човек, велико и драгоцено створење, лишио себе свог достојанства упавши у блато греха, изгубио лик нетрулежног Бога, и кроз грех се обукао у лик трулежи и прашине, слично онима који су из несмотрености упали у благо и укаљали лице своје, те их чак ни познаници не могу да распознаду“[20]. Исти Отац Цркве под изгубљеном драхомом еванђелском (Лк. 15, 8 10) разуме душу човекову, тај лик Цара Небескога, који није сасвим изгубљен, али је запао у блато, а под блатом треба разумети плотску нечистоту[21].

По учењу Светог Писма и Светог Предања лик Божји у палом човеку није био уништен, већ дубоко повређен, помрачен и унакажен. Тако разум палог човека, иако помрачен и растројен грехом, није био сасвим изгубио тежњу за Богом и истином Божјом, и способност да прима и схвата откривења Божја[22]. На то указује скривање наших прародитеља од Бога после учињеног греха, јер оно сведочи о њиховом осећању и сазнању кривице пред Богом; о томе говори и то што су Бога одмах познали чим су глас Његов чули у рају; о томе сведочи и сав потоњи живот Адамов све до саме смрти. То исто важи и у погледу воље и срца у палом човеку: иако су и воља и срце грехопадом били озбиљно повређени, ипак је у палом првочовеку остало извесно осећање добра и жеље за добром[23], као и способност за чињење добра и испуњавање основних захтева моралнога закона[24], јер је слобода избора између добра и зла, која одликује човека од неразумних животиња, остала и после пада неотуђивом својином човекове природе[25]. Уопште, лик Божји није био потпуно уништен у палом човеку јер човек није био једини, самостални и самобитни творац свога првог греха, јер није пао искључиво по хтењу и дејству своје воље, него и по дејству ђаволовом. „Пошто човек, вели се у Православном исповедању о грехопаду прародитеља и његовим последицама по њихову природу, будући невин, није сачувао заповест Божју у рају, то је он лишио себе достојанства свога и онога стања које је имао у време своје невиности[26]… Тада је одједном изгубио савршенство разума и знања; његова воља обратила се више злу него добру, на тај начин због учињеног зла његово стање невиности и безгрешности изменило се у стање греховности“[27]. „Верујемо, изјављују источни Патријарси у својој Посланици, да је први човек, створен од Бога, пао у рају када је преступио заповест Божју, послушавши савет змијин[28]… Кроз преступ пали човек уподобио се неразумним животињама, то јест помрачио се и лишио савршенства и бестрасности, али се није лишио оне природе и силе коју је добио од предоброг Бога. Јер би он, у противном случају, постао неразуман и, слетствено, нечовек; али он је сачувао ону природу, са којом је био створен као и природну силу, слободном, живом и делатном, те је по природи могао бирати и чинити добро, и избегавати и одвраћати се од зла“[29].

Због присне и тесне везе душе са телом првородни грех је произвео растројство и у телу наших прародитеља. Последние грехопада по тело њихово биле су: болести, муке и смрт. Жени, као првој виновници греха, Бог изриче овакву казну: умножая умножу печали твоя и воздыханiя твоя, въ болезнехъ родиши чада[30]. Изричући такву казну, вели свети Златоуст, човекољубиви Господ као да говори жени: Ја сам хтео да ти проводит живот без туге и болести, живот Слободан од сваке невоље и јада и пун свакога задовољства; хтео сам да ти, обучена у тело, не осећаш ништа плотско. Али пошто се ти ниси користила овом срећом како ваља, него те је изобиље блага довело до тако страшне неблагодарности, то, да се ти не би одала још већој самовољи, ја мећем на тебе узду и осуђујем те на муке и уздахе“[31]. Адаму пак, сукривцу грехопада, Бог изриче ову казну: яко послушалъ еси гласа жены твоея и ялъ еси отъ древа, егоже заповедахъ тебъ сего единога не ясти, отъ него ялъ еси: проклята земљя въ делехъ твоихъ, въ печалехъ снеси тую вся дни живота твоего; тернiя и волчцы возрастить тебе, и снъси траву селную; въ поте лица твоего снеси хлебъ твой, дондеже возвратишися въ землю, отъ неяже взять еси: яко земля еси, и въ землю отидеши[32]. Човекољубиви Господ кажњава човека проклетством земље. Земља је била саздана за човека да се наслађује њеним плодовима, али Бог, пошто је човек сагрешио, баца на њу проклетство, да би то проклетство лишило човека мира, спокојства и благостања, задајући му невоље и муке при обрађивању земље. Све те муке и невоље наваљене су на човека да он не би сувише високо мислио о своме достојанству и да би га стално потсећале на његову природу и чувале од већих грехова[33].

„Из греха су се као из извора излиле на човека болести, невоље, страдања“, вели свети Теофил[34]. Грехопадом је тело изгубило своје првобитно здравље, невиност и бесмртност, и постало болешљиво, порочно и смртно. Оно је до греха било у савршеној хармонији са душом; та је хармонија са грехом престала, и настао је рат тела са душом. Као неминовна последица првородног греха јавила се смрт тела зато што је грех унео у тело разорно начело болести, намоћи и трулежи, ишто је Бог удаљио прародитеље од дрвета живота, чијим би родом они могли одржати бесмртност свога тела[35], а то значи: бесмртност са свима болестима, невољама и страдањима, Човекољубиви Господ је истерао наше прародитеље из раја, да не би они, једући род са дрвета живота, остали бесмртни у гресима и невољама[36]. То не значи да је Бог био узрок смрти наших прародитеља, већ они сами својим грехом, пошто су непослушношћу отпали од Бога живог и животворног, и предали се греху који лучи отров смрти и осмрћује све чега се косне. Грехом је смртност „пренета на јестество, створено за бесмртност; она покрива његову спољашњост а не унутрашњост, обухвата вештаствени део човека, али се не дотиче самог лика Божјег“[37].

Грехом својим наши су прародитељи пореметили богодани однос свој према видљивој природи: истерани су из блаженог обиталишта свог — раја[38], изгубили су у многоме власт над природом, над животињама, и земља је постала проклета с човека: трње и коров ће ти рађати[39]. Створена ради човека, оглављена човеком као тајанствено тело његово, благословена ради човека, земља је са свима тварима постала проклета због човека, и потчињена трулежи и распадљивости, чега ради „сва твар уздише и тужи“.[40]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] De fid. III, 1; col. 981 А; ср. св. Јован Златоуст, In Genes. hom. 16, 5;hom. 18, 1.

[2] Св. J. Дамаскин, De fid. II, 30; col. 977 С D.

[3] Св. Ј. Златоуст, In Ephes. hom. 18, 3.

[4] Св. Григорије Богослов, Orat. 18, 42; t. 35, 1041 Α.

[5] 1 Кор. 15, 56.

[6] Св. Василије Велики, Quod Deus non est auctor malor. 7; ср. Тацијан, Orat. ad Graec, с. 2.

[7] In Genes. Ноm. 17, 9.

[8] Contra Eunom. lib. II, 13.

[9] 1 Mojc. 3, 8.

[10] 1 Mojc. 3, 12-13.

[11] In Genes. hom. 17, 2.

[12] Св. Атанас. Вел., Contra Apollinar. lib. II, 6; Р. gr. t. 26, col. 1141 Α.

[13] 1 Mojc. 3, 13. 12.

[14] Св. Атанас. Вел., Contra Apollinar. lib. II, 6; t. 26, col. 1141 Α.

[15] De fid. IV, 22; col. 1197-1200 Α.

[16] 1 Mojc. 3, 8.

[17] ср. Мт. 5, 8.

[18] Sermo asceticus, I, 1.

[19] Homil. in Psalm. 3.

[20] De virginit., с. 12.

[21] ib.

[22] ср. Тацијан, Contra Graec, с. 13.

[23] Рм. 7, 18.

[24] Рм. 2, 14-15.

[25] Св. Иринеј, Contra haer. IV, 17, 3.

[26] Правосл. исплвед. чл. 1, питање 22.

[27] ib. питање 23.

[28] Члан 6.

[29] Члан 14.

[30] 1 Мој. 3, 16.

[31] In Genes. hom. 17, 7.

[32] 1 Mojc. 3, 17-19.

[33] Св. Ј. Златоуст, In Genes. hom. 17, 9.

[34] Ad Autolic. 11,25.

[35] 1 Mojc. 3, 22.

[36] Св. Ј. Златоуст, In Genes. hom. 18, 3.

[37] Св. Григорије Ниски, Orat catech., с. 8.

[38] 1 Мојс. З, 23-24.

[39] 1 Мојс. 3, 18.

[40] Рм. 8, 11-22.

4 коментар(а)

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *