НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ПРВИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Бог у суштини

 

15. О бићу Божјем и његовим својствима

 

По богооткривеном учењу Цркве, Божје биће својом суштином недоступно је разуму људском, али је донекле доступно кроз своја својства. По најунутрашњијем бићу свом Бог не може бити предмет људског посматрања, расуђивања и закључака, јер живи изнад сваке људске мисли и мислимости уопште. Но једном страном свог надмислимог бића Бог је отворен према духу људском, и човековом сазнању утолико доступан уколико је мислени орган човеков способан за богопознање. То је она страна бића Божјег која се у видљивом свету пројављује кроз разна својства Божја, као што су: љубав, правда, светост, свемогућство, доброта, премудрост и др., и на тај начин објављује у видљивом облику своја унутрашња невидљива својства, по којима се донекле може судити о његовом унутрашњем бићу. Под својствима Божјим ваља разумети оне искључиво божанске особине, које Бога чине Богом и издвајају Га од свих осталих бића.

За правилно богопознање од огромне је важности правилно одговорити на питање: какав је однос између својстава Божјих и најунутрашњије суштине бића Божјег; уколико су својства стварни изрази бића Божјег; какво је оно у себи и по себи? И Свето Писмо и Свето Предање одговарају: да су својства Божја стварни изрази бића Божјег, али собом не дају сву дубину бића Божјег.[1] У својој надумној реалности суштина бића Божјег остаје невидљива и недоступна, док својства изражавају оно што је око ње (τι των περί αύτην),[2] објављујући онолико стварне истине колико је довољно за људски живот и спасење.[3] Својства Божја, по речи светог Григорија Богослова, малим мерама (μικροϊς μέτροις) захватају необухватљиву суштину бића Божјег.[4] Иако говоре о разним особинама Божјим, ова својства ипак не противрече једно другом, не искључују једно друго, не претстављају ни посебне суштине ни посебна бића.[5] Она не сачињавају неке стварне разлике у суштини Божјој, нити су разграничена. Иако многобројна у Богу, Бог је ипак биће просто и апсолутно, недељиво и несложено. „Божанство је просто и несложено; а сложено је оно што је састављено из многог и различитог. Ако дакле несазданост, беспочетност, бестелесност, бесмртност, вечност, доброту и твораштво, и томе слично, назовемо битним разликама у Богу (ουσιώδεις διαφοράς έπι Θεοΰ), онда ће Божанство, састављено из толиких и таквих својстава, бити сложено а не просто. А то тврдити о Богу била би крајња непобожност“.[6]

Својства Божја не претварају божанску суштину у нешто сложено, нити уносе у њу неке случајне елементе, јер су она из ње, и међу собом су једносушна. При свој једносушности својој она одржавају своју разноликост у пројавама својим према ограниченим бићима, изражавајући односе просте, несложене, недељиве суштине Божје према мноштву сазданих бића, нарочито према духу људском који није способан да једним једноставним дејством мисли обухвати бесконачно јединство једносушних својстава бића Божјег.[7] Својства Божја постоје у Богу не уништавајући нити нарушавајући савршену простоту и јединство Божанске суштине. „Господ наш Исус Христос, вели свети Василије Велики, где говори о Себи, откривајући људима човекољубље Божанства и доброту домостроја, означио је то различитим својствима… Пошто је један, једна проста и несложена суштина, Он назива Себе на једном месту овако а на другом онако… Јер, по различности дејстава и по разноликом односу према онима којима је добра чинио, Он приписује Себи разна имена… Нема ниједнога имена које би, обухвативши сву природу Божју, било довољно да је потпуно изрази. Али многа и различита имена, узета свако у свом сопственом значењу, сачињавају појам, разуме се, веома таман и скучен у сравњењу са целином, али занас довољан“.[8]

Свето Откривење је откривење самога Тројичног Божанства. Све што је у њему речено Богом о Богу — истина је, истина непролазно реална и савршена. У њему нема пустих фраза нити појмова без вечне садржине. Оно описује Бога онаквим какав Он јесте, прилагођавајући своје описивање људској способности за примање Откривења. Бог, да би био и остао Бог, не може бити друкчији него онакав каквим је објавио себе у свом Откривењу. „Ако Бог заиста постоји, вели свети Григорије Ниски против Евномија, онда Он неопходно мора бити онакав каквим Га описује Свето Писмо: и судија, и цар, и све оно што специјално говори о Њему… Зар Свето Писмо узалуд означава Божанску природу многим именима, називајући Бога судијом, праведним, силним, дуготрпељивим, истинитим, милосрдним, и другим сличним називима? Када се ниједно од ових имена не би схватало у свом сопственом смислу, и сва се по своме значењу могла без разлике мешати међу собом, онда би сасвим узалудно било користити се многим именима за означавање Бога, када она по значењу не претстављају никакву разлику међу собом“.[9] Нема сумње да имена и својства Божја, објављена у Светом Откривењу, јесу стварна својства, само са том разликом што у Богу постоје у несравњено савршенијем облику. Многоразлична премудрост Божја (ή πολυποίκιλος σοφία τοΰ Θεού)[10] пројављује се на многе и разне начине (πολυμερως καν πολύτροπος)[11] и у видљивом и у невидљивом свету.[12] Божанство, по природи безгранично и бесконачно, јављајући се у свету ограниченом и коначном, не може се јављати потпуном безграничношћу своје бескрајне реалности. Уколико се јавља, јавља се у својим реалним својствима, која донекле изражавају само биће Божије. Сачињавајући једну полифонијску целину, својства Божја нити деле биће Божје, нити нарушавају његово јединство и простоту, нити им се може приписати неко постојање, одвојено од бића Божјег. У Светом Откривењу се Бог назива истином, светлошћу, љубављу, добротом. То значи да су и истина, и светлост, и љубав, и доброта, при свој разлици својој неодељиве суштином од бића Божјег, изражавајући га собом онолико колико људска природа примити може. „Када ми, вели блажени Августин, називамо Бога вечним, бесмртним, нетљеним, неизмешьивим, живим, мудрим, моћним, прекрасним, праведним, благим, блаженим и духом, може изгледати као да се само последњим од споменутих назива означава супстанција, док остали називи означавају својства те супстанције. Али тога нема у неизреченој и простој природи. Јер све што се исказује о њој у односу према својствима, то треба мислити и у односу према њеној супстанцији или суштини. Стога је немогуће рећи, да се Бог назива духом с обзиром на супстанцију а добрим с обзиром на својства, него се Он назива и једним и другим с обзиром на супстанцију… Бити — за Бога је исто што и бити силним, или бити праведним, или бити мудрим, и ма шта ти рекао о његовом простом мноштву или сложеној простоти, тиме ће бити означена његова супстанција. …Отуда, називамо ли Бога вечним, или бесмртним, или нетљеним, ми исказујемо једно исто. Тако, када говоримо о Богу да je Он биће које поседује живот и разум, ми тим самим исказујемо и то да је Он премудар… Бити праведан за Бога је исто што бити добар и блажен; и бити духом исто што бити праведан, и добар и блажен… Ко је блажен, тај је, разуме се, и праведан, и добар, и дух.“[13] Дељивост је подједнако несагласна са Божанством као и хаотично биће, јер би у првом случају Божанство престало бити апсолутно, јединствено и вечно, а у другом — премудро, слободно, свемогуће, блажено. „Бог је прост и несложен, пише свети Иринеј, и сав себи самом подобан и раван. Он је сав осећање, сав — дух, сав — мисао, сав — разум, сав — слух, сав — око, сав — светлост, и сав — извор свих блага… Па ипак, Он је изнад овога, и зато — неизрецив“.[14] Свако се божанско својство, учи свети Атанасије, налази у Божјој суштини (έν ουσία); и када би својства постојала одвојено од ње, или оделито једно од другог, Божанска би се Јединица (ή θεία μονάς), која је недељива (αδιαίρετος), показала сложена (σύνθετος), дељива на суштину и акциденцију (τεμνόμενη εις ούσίαν κα συμβεβηκός), што не може имати места у Божанству.[15]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Рм. 1, 19-20; 1. Кор. 13,12; Флб. 3,12; 1 Тм. 6,16; 2 Тм. 2,19; Јн. 1,14.18.

[2] Св. Атанасије Вел. De decret. nicaenae synod. 22; Р. gr. t. 25, col. 453 D.

[3] cp. 2 Петр. 1, 3.

[4] Orat. 28, 12; P. gr. t. 36, col. 40 CD.

[5] Св. Григорије Ниски, Contra Eunom. lib. 12.

[6] Св. Дамаскин, De fid. I, 9; col. 833 В – 836 Α.

[7] Ср. св. Григорије Ниски, Contr. Eunom. lib. 12.

[8] Advers. Eunom. Lib. I, 7 и 10.

[9] Contra Eunom. lib. 12. — Св. Иларије пише: „Ми не треба да говоримо о Богу друкче него што је Он сам казао о себи за наше разумевање“ (DeTrinit. V, 21).

[10] Еф. 3, 10.

[11] Јевр. 1,1.

[12] Еф. 3, 10; Кол. 2, 3; 1, 26. 16; Јевр. 1, 1; 2 Петр. 1, 21.

[13] De Trinit. XV, 5, 8; VI, 4, 6; XVI 5, 7.

[14] Contra haeres. II, 13, 3 и 4; sr. ibid. I, 12, 2.

[15] Contra arian. Orat. IV, 2; P. gr. t. 36, col. 469 В; ср. св. Иларије De Trinit. lib. 8.

2 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *