Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Однос Бога према твари – Бог као Творац света

35. О првобитном стању човековом

 

  1. Створен по лику Божјем, човек је изашао из руке Божје непорочан, бестрастан, безазлен, свет, безгрешан, бесмртан, што је све душу његову чинило необично богочежњивом. Такву је оцену о човеку дао сам Бог, када је за све што је створио, па и за човека, рекао да је „добро веома”[1]. „Бог створи човека безазленим (άκακον), безболним (άλυπον), безбрижним, сваком врлином украшеним, сваким добром изобилним”[2]. Као такав, човек је био способан да, помаган благодаћу Божјом, постигне циљ који му је Бог поставио. Цело биће његово, са свима састојцима и својствима, било је чисто и свето, и тиме способно за бескрајно усавршавање у добродетелљи и мудрости. „Наше јестество, вели св. Григорије Ниски, било је првобитно саздано Богом као неки сасуд, способан за примање савршенства”[3]. Саздан и устројен Богом, човек је, по речима светог Иринеја, изграђивао себе по образу и по подобију нествореног Бога: благовољењем и наређењем Оца, дејством и стваралаштвом Сина, храном и узрастањем Духа он је постелено напредовао и пењао се ка савршенству (προς τέλειον), то јест ка Богу. Требало је да човек најпре буде створен, а пошто је створен — да расте, и растући да јача, и јачајући да постане изобилан, и поставши изобилан да се усаврши, и усавршавајући се да се прослави, и прослављајући се да се удостоји видети свога Бога Господа.[4] Нема сумње, ум првозданог човека био је чист, светао, безгрешан, способан за дубока познања, али је уједно, као ум створеног бића, био и ограничен; он је требао да се развија и усавршава као што се развијају и усавршавају умови самих Анђела.

Бог је створио човека безгрешним (χωρίς αμαρτίας).[5] Али, та је безгрешност била релативна, не апсолутна; она је лежала у човековој слободној вољи, а није била неопходност његове природе. Другим речима: човек је могао не грешити, а не: човек није могао грешити. О томе свети Дамаскин пише: „Бог створи човека по природи безгрешним (φΰσεν άναμάρτητον) ипо вољи слободним (θελήσει αύτεξοΰσιον). Безгрешним, велим, не у смислу да није могао примити грех – ούχ ώς μη έπιδεχόμενον άμαρτίαν (јер је једино Божанство недоступно греху), него у том смислу да је могућност греха имао не у својој природи, већ пре у слободној вољи. То значи, он је могао, помаган благодаћу Божјом, остати у добру и напредовати у њему, као што је по својој слободи могао, уз попуштење Божје, одвратити се од добра и обрести се у злу”.[6] Дакле, први људи били су безгрешни не у смислу да по природи не могу грешити, него да по слободној вољи могу не грешити. Грех није био саставни део њихове богоздане природе, али је могао постати достојање њихове слободне воље. Иако створени безгрешни, њима је као слободним бићима било остављено да се драговољно, уз припомоћ благодати Божје, утврђују у добру и усавршавају у божанским добродетељима.

Што важи за душу, важи и за тело првих људи. Створено Богом, и оно је било безгрешно, бестрасно, а са тим и слободно од болести, страдања и смрти.[7] Са таквом душом и таквим телом човек је могао несметано и радосно постићи циљ живота који му је Бог поставио.

  1. Поред свих изванредно драгоцених својстава духовних и телесних којима је Бог обдарио човека, ипак је човеку, као бићу несамобитном и ограниченом, за његово богоугодно постојање била потребна непрекидна помоћ од Бога, који је једини извор живота за сва створења духовна и телесна. Ту помоћ Бог пружа човеку још и тиме што насади рай во Едемe на востоцeхъ, и введе тамо человека, егоже созда.[8] Рај је, по речима светог Дамаскина, био као неко царство, у коме би човек проводио живот блажен и радостан; он је био ризница сваке радости и весеља, јер Едем значи наслада. У њему је све било испуњено миомиром, заливено светлошћу, и превазилазило сваку претставу чулне красоте и дивоте. То је био заиста божански крај, обиталиште достојно онога који је саздан по лику Божјем.[9]

Рај у коме су живели први људи био је и вештаствен и духован: за тело вештаствен, као видљиво блажено обиталиште, а за душу — духован, као стање благодатног општења са Богом и духовног созерцања твари. Свети Оци схватају рај као нетто у исто време и вештаствено и духовно. То схватање сажето изражава свети Дамаскин: „Неки су замишљали рај вештаственим (οάσθητόν), а други — духовним (νοητόν); мени пак изгледа да, као што је човек био саздан уједно вештаственим и духовним, тако је и његов пресвети храм био уједно вештаствен и духован, и на тај начин имао двојак изглед. Човек је телом наставао у божанственом и дивном крају, а душом је живео у неисказано узвишеном и дивном месту, где је Бога имао за свој дом и за своју светлу одећу; обучен је био у његову благодат, наслађивао се и хранио преслатким созерцањем Бога, као неки други анђео… Ја мислим, дакле, да je божански paj био двојак, и стога је правилно ученее, предано од богоносних Отаца, од којих су једни замишљали рај вештаственим а други духовним”.[10]

Живећи у рају, човек је добијао непосредна откривења од Бога који је општио са њим, учио га богоподобном животу, упућивао на свако добро.[11] Нашим прародитељима у рају није ништа недостајало; и они су могли непрестано и неотступно ићи из благодати у благодат, из откривења у откривење, из савршенства у савршенство, из боговиђења у боговиђење. Бестрастан, јер је подобије бестраснога Бога, човек се, по речи св. Григорија Ниског, наслађивао самим богојављењем лице у лице[12]. Као безгрешан Адам је могао општити непосредно са Богом, гледати његова неизречена савршенства, јер је створен да Бога гледа и њиме се озарава и просветљава.[13] Живећи у рају, Адам је добијао познања непосредно од Бога и усавршавао се созерцањем духовних предмета (τη των νοητών θεωρία), и живео истински светим животом[14]. Човек је био створен по лику Божјем да би сличним могао видети слично, јер се живот душе састоји у созерцању Бога.[15] Бог је настанио човека у рају, вели свети Дамаскин, који је био вештествен и духован: он је телом боравио у вештаственом рају, на земљи, а духом је општио са Анђелима, гајећи божанске мисли (θείας γεωργών εννοίας) и хранећи се њима. Он је био наг, јер је био безазлен срцем и проводио је невин живот; кроз створења се узносио ка једином Творцу и наслађивао се созерцањем Бога (τή αύτοΰ θεωρία).[16] Бог је одредио човеку да чува лик Божји у себи, да се кроз боголикост душе стално сећа Бога творца, да у својој чистој души, слободној од греха и страсти, созерцава Реч и у Речи Оца, и да се созерцањем духовних вредности божанских усавршава бескрајно.[17] Бог је створио човека боголиким, и, обдаривши га својом божанском благодаћу, кроз њу га ставио у општење са собом.[18] Без помоћи Божје човек ни у рају не би могао живети благочестиво.[19] И у дивном рају човек је могао живети једино хранећи душу благодаћу Божјом, а тело — плодовима рајским. Као што тело умире ако остане при својој природи и не узима хране из спољашњег света, тако исто и душа умире ако остане при својој природи и не храни се божанском животворном благодаћу.

Да би боголики човек могао живети пуним благодатним и бесмртним животом, човекољубиви Господ је засадио „усред раја дрво живота.”[20] Хранећи се родом овог дрвета, човек је могао и телом остати безболестан и бесмртан, јер је дрво живота имало силу да даје живот, и од њега су се могли хранити само достојни живота и неподложни смрти.[21] Да је тако, сведочи Свето Откривење када вели: Богъ смерти не сотвори[22]; Богъ созда человека въ неистлeнiе и во образъ подобия своего сотвори его; завистiю же дiаволею смерть вниде въ мiръ.[23] Богомудри Апостол јасно учи да је смрт ушла у човека кроз грех.[24] Попут Откривења, свети Оци једнодушно уче да је човек био саздан бесмртан и за бесмртност,[25] а Црква је васељенску веру у богооткривену истину о тој бесмртности саборски изразила одлуком Картагенског сабора: „Ако ко рече да је Адам, првоздани човек, створен смртним, тако да, сагрешио он или не, умро би телом, тј. изашао би из тела не по казни за грех него по неопходности природе, — да буде анатема.”[26]

Оци и Учитељи Цркве схватили су Адамову бесмртност по телу не као да он није могао умрети по самом својству своје телесне природе, него да је могао не умрети по особитој благодати Божјој. Као биће саздано човек је по природи (κατά φΰσιν) био пролазан, крајан, коначан; а да је остао у божанском добру, он би благодаћу Божјом остао бесмртан, непролазан.[27] То значи, човек је био предодређен за бесмртност коју је могао постићи само да је остао послушан Богу. „Бог је створио човек, вели свети Теофил, ни смртним ни бесмртним него… способним и за једно и за друго, то јест, ако буде тежио ономе што води бесмртности, испуњујући заповед Божју, он би добио од Бога бесмртност као награду за то и постао би богоподобан, а ако се буде окренуо за делима смрти, не покоравајући се Богу, он би сам постао виновник своје смрти”.[28] „До греха, пише блажени Августин, тело човеково се могло називати и смртним у једном погледу и бесмртним у другом: смртним, јер је могло умрети (quia poterat mori), бесмртним, jep je могло не умрети (quia poterat non mori). Једна je ствар: не моћи умрети (non posse mori), каквима je Бог створио нека бесмртна бића; а друга је ствар: моћи не умрети (posse поп mori), у каквом је смислу саздан бесмртним први човек. То се давало њему од дрвета живота, не од устројства његове природе (non de constitutione naturae), због чега је, чим је сагрешио, одвојен од дрвета живота, да би могао умрети (ut posset mori); док би, да није сагрешио, могао не умрети (posset non mori). Дакле, он је био смртан по својству свога земаљског тела, а бесмртан по благодати (bеneficio) Творца”.[29]

Да би Адам могао развијати своје телесне силе стремлением ка бесмртности и блаженству, Бог га је увео у „рай сладости” да обрађује ичува рај[30]; а да би могао развијати своје духовне силе богоподобним усавршавањем у божанском добру, Бог му је, сходно његовој боголикој природи, дао заповед да не једе од дрвета познања добра и зла: И заповеда Господь Богъ Адаму, глаголя: отъ всякаго древа, еже въ рай, снедiю снеси; отъ древа же, еже разумети доброе и лукавое, не снесте отъ него; а въ онь же аще день снесте отъ него, смертiю умрете.[31] Бог је обдарио човека слободном вољом, вели свети Григорије Богослов, да би се слободним избором опредељивао за Добро, и настанио га у рају да обрађује бесмртне биљке које вероватно означавају божанске мисли. Он му је такође дао закон (νόμον) као материјал за вежбање слободне воље. Закон пак бејаше заповед, које родове сме да једе, а које не треба да дира.[32] Под дрветом живота,[33] вели свети Дамаскин, може се разумети она божанствена мисао коју ми црпемо из посматрања вештаственога света, и онај пут којим ми кроз ову мисао усходимо ка Родоначалнику, Творцу и Узроку свега постојећег. То је Бог и назвао „сваким дрветом”,[34] тј. пуним и недељивим, и носећим једино приврженост добру. И кад Бог говори: отъ всякаго древа, еже въ рай, снедiю снеси, Он као да вели: кроз сва моја створења пењи се мени — Творцу, и са свију њих сабери један плод — мене, истински живот; нека ти свака твар доноси као плод — живот и општење са мном, и нека ти општење са мном буде основ твога постојања; јер ћеш на тај начин бити бесмртан.[35]

Дајући човеку такву заповест у рају, Бог му је тиме дао могућности да вежба своју слободну вољу у драговољном избору и чињењу онога што је богоугодно и избегаваньу онога што је Богом забрањено. Слободним испуњавањем ове Божје заповести човек је имао да докаже да је достојан блага којима га је Господ био обдарио и окружио. А он је могао лако и радосно испуњавати ову заповест, јер је све у њему и у природи око њега било свето, безгрешно и чисто, па га је вукло Богу. Премудри Исус, син Сирахов, у праву је када вели за прве људе: Бог по образу соему сотвори я; помышлеше языкъ и очи и уши и сердце даде имъ размышляти; художествомъ разума исполни я и добрая и злая показа имъ. Положилъ есть око свое на сердцахъ ихъ, показати имъ величество делъ своихъ, да имъ святыни его восхвалять и да поведаютъ величества делъ его. Приложилъ имъ художество и законъ живота даде въ наследiе имъ. Заветъ вечный постави съ ними и судьбы своя показа имъ. Величество славы видеша очеса ихъ, и славу гласа ихъ слыша ухо ихъ[36]. Искористивши сва ова богодана преимућства, човек би својом богоугодном делатношћу показао да заслужује бесмртност, пошто би свим бићем својим живео у богочежњивим мислима, осећањима, жељама, делима. У самој ствари, за човека не би било корисно, расуђује свети Дамаскин, да добије бесмртност пре но што буде искушан и опробан, јер би се могао погордити и потпасти подједнакој са ђавољом осуди (1 Тм. 3, 6) који се по произвольном паду, због своје бесмртности, бесповратно и неотступно утврдио у злу; док су Анђели, пошто су драговољно изабрали добродетељ, непоколебљиво благодаћу утврђени у добру. Зато је било потребно да човек најпре буде кушан, да би, када се при кушању кроз чување заповести покаже савршен, примио бесмртност као награду за добродетељ. У ствари, будући по природи својој нешто средње између Бога и вештаства, човек би се, да је избегао пристрасност према сазданим предметима и сјединио се љубављу са Богом, очувањем заповести утврдио у добру непоколебљиво (άμετακίνητον)[37]. Заповест је била нека врста васпитача (τις παιδαδωγία) за душу и обуздавача у наслади (τρυφής σωφρόνισμα)[38]. Бог је човека, створеног по образу Божјем, увео у рај и дао му закон по коме се имао управљати. Да је чувао тај закон и остао у добру, он би у рају проводио здрав, радостан и сладостан живот и стекао би небеску бесмртност[39]. Живот душе, саздане по образу Божјем, састоји се у созерцању Бога; њен стварни живот састоји сеу заједничарењу са божанским Добром; чим престане душа да општи са Богом, престаје њен стварни живот[40]. „Покоравање Богу јесте бесмртност (υποταγή Θεού, αφθαρσία), вели свети Иринеј; истрајност у бесмртности је слава Нестворенога… Созерцање Бога град и бесмртност (δρασις Θεού περιποιητική αφθαρσίας), а бесмртност чини блиским Богу (αφθαρσία δε εγγύς είναι ποιεί Θεού)”[41]. Да смо остали оно што смо били, изјављује свети Григорије Богослов, и сачували заповест, ми бисмо постали оно што нисмо били и приступили би дрвету живота од дрвета познања. Шта би, дакле, постали? Бесмртни и врло блиски Богу[42].

Бог је Адаму у рају дао онакву заповест да би му још од самог почетна показао да је за човека најглавније у животу: драговољно се потпуно покоравати Творцу, јер је богоподобно усавршавање могуће само ако човек буде вољу своју саображавао са вољом Божјом. Да је то заиста најважније за човека Бог показује још и тиме што за прекршај заповести прети смрћу, јер је отступање од воље Божје — смрт за душу и тело човеково и прекид богоцентричног усавршавања. У тој једној заповести садржао се сав закон, све потоње заповести Божје дате у Светом Откривењу. У закону датом Адаму, пише Тертулијан, налазимо прикривене све заповести које су касније објављене преко Мојсеја, као: возлюбиши Господа Бога твоего отъ всего сердца твоего и отъ всея души твоея (5 Мојс. 6, 5); возлюбиши ближняго своего, яко самъ себе (3 Мојс. 19, 18); не убш, не укради, не послушевствуй на друга твоега свидетелйства ложна (2 Мојс. 20, 13. 14); чти отца твоего и матерь (2 Мојс. 20, 12), не пожели туђе (5 Мојс. 5, 20). На тај начин, први закон дат у рају Адаму и Еви јесте као нека мајка свих осталих заповести Божјих. У самој ствари, да су Адам и Ева љубили Господа Бога свог, они не би поступили против његове заповести; да су љубили ближњега, тј. један другога, они не би поверовали наговору змије и не би непосредно за тим убили себе изгубивши бесмртност нарушењем заповести; они не би извршили крађу окусивши тајно од рода дрвета и старајући се да се сакрију од лица Божија; они не би постали саучесници лажову — ђаволу, поверовавши му да ће постати као богови; најзад, да нису пожелели туђе, у том општем и првобитном закону Божјем садржале све заповести каснијега закона које су биле објављене у своје време.[43]

Што се тиче саме природе дрвета познања добра и зла, већина Учитеља Цркве сматра да је оно било стварно као и остала дрвета у рају, јер сеу Библији вели: И прозябе Богь еще отъ земли всякое древо красное въ виденiе и доброе въ снедь; и древо жизни посреде рая, и древо еже ведети разуметелное добраго и лукаваго[44]. Поводом ових светих речи Библије свети Теофил пише: „Дивно је било само по себи дрво познања, диван је био и плод његов. Јер није оно било смртоносно, како то неки мисле, већ прекршај заповести”[45]. Оно је названо дрветом познања добра и зла зато што је човек преко овог дрвета сазнао опитом какво се добро садржи у покоравању, а какво зло у противљењу вољи Божјој. Свето Писмо је назвало ово дрво — дрветом познања добра и зла, вели свети Златоуст, не што је оно саопштавало такво познање, него што се преко њега имао извршити прекршај или одржање заповести Божје. Човекољубиви Господ, желећи да од самог почетка уразуми човека и предочи му да он има свога Творца, благоволео је показити му своју власт у овој малој заповести. Господ је поверио човеку сав видљиви свет, дао му да живи у рају и да се користи свиме што је у њему; а да се човек, мало по мало, не би занео мишљу о самобитности свега видљивога и узмаштао много о своме достојанству, Бог му наређује да се уздржава од једнога дрвета, а за нарушење ове заповести одређује тешку казну, да би он знао да се налази под Господом и да се и свим осталим користи по доброти Господа. Али пошто је Адам по крајњој непажњи преступно са Евом дату заповест и јео од дрвета, то је дрво названо дрветом познања добра и зла. То не значи да човек дотле није знао шта је добро а шта зло; знао је он то, јер је жена, разговарајући са змијом, рекла: Рече Богъ: да не ясте отъ него, да не умрете; то значи, она је знала да ће смрт бити казна ако преступе заповед. Али пошто су они после једења од тога дрвета лишени и вишње славе и осетили наготу, то га је Свето Писмо назвало дрветом познања добра и зла: у њега је, тако рећи, било вежбање у послушности или непослушности. Смрт и остале невоље дошле су у ствари не од дрвета него од прекршаја заповести, од непослушности[46]. Бог је у рају дао човеку закон за вежбање у слободи, вели свети Григорије Богослов; заповест је била закон: каквим се плодовима користити а каквог се не дотицати. Заповеђено им је не дотицати се дрвета познања добра и зла, које је било засађено не злонамерно и забрањено, не из зависти; напротив, оно је било добро (καλόν) за оне који би га употребили благовремено (εύκαίρως), јер је ово дрво, по моме нахођењу, било созерцање (θεωρία), коме без опасности могу приступити само они који су се искуством усавршили, али које није било добро за просте и у својим жељама наумерене[47]. Дрво познања у рају служило је као нека проба, и кушање, и вежбање човекове послушности и непослушности; отуда је и названо дрветом познања добра и зла. А можда му је такав назив дат стога што је оно, онима који његов род једу, давало моћи да познаду своју сопствену природу. То је познање добро за савршене и утврђене у божанском созерцању (εν τή ϋεία θεωρία) и за оне који се не боје пада, јер су они истрајним вежбањем у таквом созерцању стекли извесну навику, али није добро за неискусне и сладострасним прохтевима подложне, јер се они нису утврдили у добру и још су недовољно учвршћени у привржености само ономе што је добро[48].

По природи својој дрво познања добра и зла није било смртоносно; напротив, оно је било добро као и све друго што је Бог створио, само га је Бог изабрао као средство да опроба човекову послушност према Богу. Човек је добио познање о добру и злу, вели свети Иринеј. Добро је: слушати Бога, веровати у Њега, држати заповест његову; а зло је и смрт: не слушати Бога. Пошто је Бог обдарио човека прекрасном душом, то је он знао и добро послушности (bonum obedientiae) и зло непослушности (malum inobedientiae), да би око ума, примајући искуство обадвога, могло се расуђивањем изабрати оно што је боље, и да човек не би никада постао немаран или нехатан према Божјој заповести; и сазнавајући искуством да је зло оно што га лишава живота, то јест непослушност према Богу, он није нипошто и никада требао да је проба; знајући исто тако да је добро оно што одржава живот, то јест послушност према Богу, он је требао да је марљиво и најозбиљније чува и негује[49]. „Дрво познања је добро, као објашњавајући мисао Божју говори блажени Августин, али га се не дотичи. Зашто? зато што сам ја Господ а ти слуга: ето сав разлог. Ако ти разлог изгледа мали, то значи ти не желиш да будеш слуга. А шта је корисније за тебе него да будеш под влашћу Господа? Како ћеш пак бити под влашћу Господа ако не будеш под његовом заповешћу?”[50] У малој заповести била је изражена сва воља Божја о човековом живљењу у рају, „а воља Божја и јесте најсавршенији устав и закон”[51].

Живећи у рају у неизреченој хармонији са вољом Божјом, први су људи расли из добра у добро, из боговиђења у боговиђење, из савршенства у савршенство, из радости у радост, напредовали из блаженства у блаженство, непрестано стремећи и гредећи својим богочежњивим бићем ка врху изнад свих врхова, ка Тросунчаном Богу и Господу.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Мојс. 1, 31; ср. Екл. 7, 30.

[2] Св. Ј. Дамаскин, De fid. II, 12; col. 921 А; ср. св. Григорије Ниски, Orat.catech. с. 5 и 8.

[3] Св. Григорије Ниски, In funere Pulcheriae.

[4] Contra haer. IV, 38, 3; ср. Климент Алекс. Strom. IV, 25; Strom. VI, 12.

[5] Св. Атанасије Вел., Contra Apollinar. lib. II, 5; t. 26, col. 1140 B.

[6] De fid. II, 12; col. 924 АВ

[7] Ср. св. Златоуст, De statuis, hom. 11, 2; In Genes. hom. 16, 5; 17, 1, 2.

[8] 1 Mojc. 2, 8.

[9] De fid. 11, 11; col. 912 А – 913 А.

[10] De fid. II, 11; col. 916 ВС; ср. св. Григор. Богослов, Orat. 38, 12.

[11] 1 Mojc. 1, 28-30; 2, 15-17. 19. 22; 3, 8; Сирах. 17, 6. 9. 10. 11; ср. св. Атанас. Велики, De decret. Nic. synod. 5.

[12] Orat. Catech. с 6.

[13] Св. Атанасије Вел., Contra gent. 7; t. 25, col. 16 В; ср. ib. 33 и 34.

[14] ib. 2; col. 8 В.

[15] Св. Григорије Ниски, De infantibus qui praemat. abripiuntur.

[16] De fid. II, 30; col. 976 В – 977 Α.

[17] Св. Атанас. Вел., Contra gent. 2; t. 25, col. 8 В; De incarn. Verbi, 3. 5. 11.

[18] Св. J. Дамаскин, De fid. II, 30; col. 976 A.

[19] Блаж. Августин, De civit. Dei, XIV, 27.

[20] 1 Mojc. 2, 9.

[21] Св. Ј. Дамаскин, De fid. II, 11; col. 916 В.

[22] Прем. Сол. 1, 13.

[23] Прем. Сол. 2, 13-14; ср. 2 Кор. 5, 5.

[24] Рм. 5; 12, 1 Кор. 15, 21. 56.

[25] Св. Јустин, Dialog. cum. Tryph.. с. 124; Тацијан, Contra Graec. 7; св.Иларије, In Psalm. 1, n. 13; блаж. Августин, De civit. Dei, XIII, 15; св. Васил.Вел., Homil. quod Deus non est auctor malorum, 6. 7; св. Григ. Богосл., Orat. 45, 8;св. Григ. Ниски, Орат. catech., с. 6; св. J. Златоуст, In Genes. hom. 18, 2.

[26] Св. Атанас. Вел., De incarn. Verbi, 5; t. 25, col. 104-105 Α.

[27] Св. Атанас. Вел., De incarn. Verbi, 5; t. 25, col. 104-105 A.

[28] Ad Autolic. II, 27; ср. Атинагор, Legat. pro christ. 31.

[29] De Genes. ad litteram, VI, 36; ср. De civit. Dei, VIII, 11.

[30] 1 Mojc. 2, 15.

[31] 1 Mojc. 2, 16-17; ср. Рм. 5, 12; 6, 23.

[32] Orat. 38, 12; t. 36, col. 324 B.*

[33] 1 Mojc. 2, 9.

[34] 1 Мојс. 2, 17.

[35] De fid. II, ll;col. 917 ВС.

[36] Сирах. 17,3.5-11.

[37] De fid. Ι, 30; col. 977 ВС.

[38] Св. Григорије Богослов, Orat. 45, 28; t. 36, col. 661 С.

[39] Св. Атанасије Велики, De incarn. Verbi, 3; t. 25, col. 101 ВС

[40] Св. Григорије Ниски, De infantibus qui praemat, abripiuntur.

[41] Contra haer. IV, 38, 3.

[42] Orat. 44, 4; t. 36, col. 612 АВ.

[43] Adv. Indaeos, с. 2.

[44] 1 Мојс. 2, 9. Блаж. Теодорит пише: „Св. Писмо тврди да су и дрво живота и дрво познања добра и зла никли из земље; слетствено, онасупоприроди својој слична са осталим растињем.Као што је дрво крсно — обично дрво,али се због спасења које се добија вером у Распетога на њему назива спасоносним тако су и ова дрвета — обично растиње, изникло из земље, али по Божјој одредби једно је од њих названо дрветом живота а друго, пошто је послужилооруђем за познање греха, дрветом познања добра и зла” (In Genes. quaest. 27).

[45] Ad Autolic. II, 25.

[46] In Genes. hom.16, 6.

[47] Orat. 45, 8. t. 36, col. 632 CD; Orat. 38, 12; t. 36, col. 324 ВС.

[48] Св. J. Дамаскин, De fid. II, 11; col. 913 AB; 916 D. 917 A.

[49] Contra haer. IV, 39, 1.

[50] Tract. in Psalm. 70; De civit. Dei. XIII, 20; XIV, 12.

[51] Св. Јован Дамаскин, De fid. II, 12; Col. 920 A.

4 Comments

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.