НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ПРВИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Бог у суштини

 

14. Садржина, каквоћа и границе богопознања

 

Све своје знање о Богу православна Црква заснива на вери, због чега свој Символ и почиње речју: Верујем, а не речју: знам. Бог је предмет вере, зато је и богопознање ствар вере. Вера увек остаје вером, и само до извесног ступња може постати знањем, јер је предмет њен Бог — увек бескрајан, увек непостижан, увек надуман. „Бог је недостижан за разум људски, изјављују православни првојерарси; људи Га могу знати само делимично, онолико колико је Он сам благоволео открити Себе за њихову веру и побожност“.[1] Превазилазећи сваки појам и сваку категорију постојања, Божанство је суштином својом апсолутно недоступно људском сазнању.„Шта је Бог у суштини, то не може знати не само ниједан видљиви створ него и невидљиви, тј. ни сами Анђели, пошто нема никаквог поређења између Творца и твари. Али за нашу побожност довољно је и то, као што сведочи свети Кирил Јерусалимски, када знамо да има Бога јединога, Бога вечитога, који је вазда себи самом подобан и раван“.[2] Али надумност и несхватљивост Божанства врхуни у Тројичности Божанских Лица при апсолутном јединству суштине.„Никаквим поређењем није могуће потпуно објаснити ову догму и разговетно претставити у нашем уму на који је начин Бог један у суштини а Тројичан у Лицима… Никакав ум, не само људски него и анђелски не може постићи Њега, ни језик изразити. Верујући на такав начин, ми ништа више не истражујемо… За нас је доста што Свето Писмо… говорећи о једном Богу, показује нам Тројичност Лица… О томе многократно говоре и Учитељи Цркве“.[3]

Свето Откривење на разне начине посведочава непостижност и несхватљивост Божанске суштине. Због своје ограничености, релативности и немоћи људска природа је неспособна да поднесе визију Божанске суштине и да је позна. То сам Господ објављује светом и великом пророку Мојсеју: Не возможеши видети лица моего; не бо узритъ человекъ лице мое, и живъ будетъ.[4] Велики тајновидац апостол Павле, који је био узнесен до трећега неба, видео рај и чуо неисказане речи,[5] изјављује: Бог живи у неприступачној светлости; Њега нико од људи није видео, нити може видети.[6] Знање о Богу, чија савршенства неизмерно премашају сваки наш појам о савршенству, добија се као дар Божји, као откривење Божје; Син се познаје Оцем, и Отац Сином: Нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син, и ако коме хоће Син открити (άποκαλΰψοα).[7] Дух Свети се познаје Сином, Син и Отац Духом,[8] јер у Богу шта је нико не зна осим Духа Светога,[9] који и даје истинско знање о Богу,[10] и открива тајне Божје онима који верују и љубе Бога.[11] Једном речју: Бог се може познати Богом; без Бога немогуће је познати Бога. „Нико не може знати Бога, пише свети Иринеј, ако га Бог не научи, тј. Бог се не може познати без Бога“.[12] А свети Григорије Богослов изјављује: „Што ми постојимо, и што знамо Бога, то је од Бога (έκ Θεού)“.[13] Захваљујући Господу на богопознању, блажени Августин Му се овако обраћа: „Ја сам познао Тебе, али не без Тебе него у Теби, пошто си Ти светлост која ме је просветила.“.[14]

По неисказаном човекољубљу свом Бог је открио о себи људима оно што они могу схватити о Њему. Он је то учинио делимично у природи, потпуније у Старом Завету, а најпотпуније у Господу нашем Исусу Христу. Отуда пред људским сазнањем стоје два пута ка богопознању: природни и натприродни. Природни води богопознању кроз изучавање видљивог света као творевина Божје[15] и боголике суштине душе људске,[16] натприродни — кроз Свето Откривење, дато најпре преко старозаветних Изабраника, а затим преко оваплоћеног Бога и Господа нашег Исуса Христа.[17] Ова два пута не противрече један другоме већ се међусобно допуњују. Натприродни је допуна природноме, који је, искварен и обесшьен грехом, постао недовољан, несигуран вођ ка богопознању и често одводи у заблуду и лаж. Циљ натприродног Откривења уопште, а напосе у личности Богочовека Христа, јесте: да оспособи људе за познање Бога истинитога, да им најочигледније покаже присутство вечнога Бога у границима овога света.[18] Зато Апостол љубави благовести: Знамо да Син Божији дође, и даде нам разум да познамо Бога истинога (δέδωκεν ήμϊν διάνοιαν’ίνα γινώσκωμεν τον άληθινόν Θεόν).[19] У личности Господа Христа дат је истинити Бог и живот вечни, дато је потпуно откривење Бога, и несумњиво истинито знање о несумњиво истинитом Богу.[20] Иако Бога нико није видео никад: Господ Христос, јединородни Син, који је у наручју Оца, ОнГа објави.[21]

Бог је открио себе људима сразмерно способности, моћи, границама и обиму њиховог сазнања. И људи могу сазнати из Откривења о Богу оно и онолико, што им је и колико им је могуће знати. „Бог нас није оставио у потпуном незнању, вели свети Дамаскин… Најпре преко Закона и Пророка, затим преко свог јединородног Сина, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, саопштио нам је знање о себи према нашим моћима (κατά το έφικτόν ήμϊν). Стога све што су нам предали Закон и Пророци, Апостоли и Еванђелисти ми примамо, познајемо и поштујемо; и више тога ништа не тражимо. Као свезнајући и промишљајући о благу свакога, Бог нам је открио оно што нам је потребно знати, а прећутао оно што не можемо носити. Тиме треба да смо задовољни, и у томе да останемо, не преступајући границе вечне (όρια αιώνια)[22] и Предање Божје (την θείαν παράδοσιν)“.[23]

Људи могу стицати знање о Богу зато што им је Бог усадио у душу способност за богопознање, за примање натприродног Откривења. Та способност, иако натприродна по себи, назива се природном, пошто се налази у богозданој природи људској. Степен нашег богопознања зависи од степена наше пријемљивости. Природно богопознање допуњено је и усавршено натприродним Откривењем. Али сва та наша знања о Богу, иако максимална за наше сазнање, нису адекватна савршенствима Божјим у њиховој бескрајној савршености. Она су истинита и најсавршенија за нашу ограничену природу, за наша оруђа познања, али нису по себи апсолутно потпуна и исцрпна[24], да би се могло тврдити да она показују Богау његовој суштини, какав је по себи, и каквим Он себе зна и види. Бог је недомислим за људску мисао.[25] Савршено знање о Богу припада једино самом Богу[26]. „Ми знамо Бога по његовим дејствима, пише свети Василије Велики, али смо неспособни да се приближимо његовој суштини. Јер његова дејства силазе до нас, док његова суштина остаје неприступачна (αϊ μεν γαρ ένέργειαι αύτοΰ προς ημάς καταβαίνουσιν, ή δε ουσία αυτού μένει απρόσιτος)“[27]. А свети Кирил Јерусалимски вели: „О Богу говоримо не онолико колико треба (јер је то једино Њему извесно) већ колико смешта људска природа (όσα κεχώρηκεν ή ανθρωπινή φΰσις) и колико немоћ наша носити може. Јер мине разјашњујемо шта је Бог, већ искрено признајемо да немамо потпуно знање о Њему. Јер у стварима које се тичу Бога, велико је знање — признавати своје незнање“.[28] Наша знања о Богу, добијали их ми из Откривења или из природе, увек су сразмерна савршенству ограничене природе наше и света нашег. И у Откривењу свом натприродном Бог не пружа друге истине до оне које може сместити наша природа. Зато је у праву Апостол када тврди да ми сада делимично (έκ μέρους) знамо Бога, и да ће се то наше знање употпунити у будућем животу, опет сразмерно границама наших моћи сазнања[29]. Ма да Господ Исус претставља собом „пуноћу Божанства телесно“[30], његово је Божанство покривено завесом тела[31], те је на тај начин наша визија Бога и наше познање Бога посредно, опет с обзиром на границе и замах наших способности познања и на нашу људску немоћ. Стога Апостол говори истину о богооткривеној истини када вели: Сада видимо као кроз стакло у загонетци[32]; сада вером ходимо а не гледањем[33]. Природа и Откривење као огледало одражавају у себи обличје Божје, и на томе ми заснивмо своје знање о Богу. У огледалу се обично види само спољашњи облик и изглед огледанога предмета, а не и његова унутрашњост, суштина; лик а не и душа. То значи, у природи и Откривењу, том Божјем огледалу, ми видимо одражај, отсјај, изглед Божанства, и вером стварамо закључке о Њему. Али и као такво, ово, богооткривеном вером, стечено знање о Богу садржи све истине које су нужне и неопходне за спасенье људско; оно потпуно задовољава човекове способности познања и оправдава најсавршенију веру у Тросунчаног Бога и Господа.

Овакво учење о садржини, каквоћи, обиму и границама богопознања налази се нарочито обрађено код оних Отаца и Учитеља Цркве, који су се ботили против лажних јеретичких учења о богопознању. Јеретици гностици другога века, као Василид, Валентин, Птоломеј, Карпократ, учили су да је Бог потпуно достижан за људско сазнање и да Га људи могу знати исто тако као што Он сам зна себе.[34] То су учење довели до крајности јеретици четвртог века Аеције и Евномије. Аеције је говорио: „Ја знам Бога тако јасно и потпуно, да ни себе не могу знати у тој мери у којој знам Бога“.[35] Α Евномије је истицао да он до танчина зна Бога као што Бог зна себе. „Ја знам Бога као што Бог зна себе.“[36] Насупрот њима, свети Оци су излагали и штитили богооткривено учење Цркве, по коме је суштина Божанства непозната и неисказана, и људи могу знати само оно што се односи на Бога, што је око Бога (τά περί τον θεόν), тј. дела Божја у колико се Он пројављује у њима. Ограничени ум и дух људски не могу докучити неограничену суштину Божанства, јер кад би неограничено било схваћено ограниченим, и бескрајно крајним, и бесконачно коначним, онда би неограничено престало бити неограниченим, и бескрајно бескрајним, и бесконачно бесконачним. „Када би се Божанство могло схватити разумом (διάνοια), вели свети Григорије Богослов, онда већ не би било безгранично, јер је и појам (ή κατάληψις) једна врста ограничења.“[37] А свети Атанасије пише: „По доброти и сили својој Бог борави у свему (έν πάσι), а по природи својој — изнад свега (έξω δε των πάντων κατά την ιδίαν φύσιν).“[38] Налазећи се изнад сваке суштине, Бог је самим тим „изнад сваког људског схватања (ΰπερέκεινα πάσης ανθρωπινής έπινοίας),“[39] стога „Бог κοји се може схватити није Бог (Θεός γαρ καταλαμβανόμενος ουκ έστι Θεός).“[40] „Пошто је схватање највише Природе недоступно људској мисли, вели свети Григорије Ниски, то место мишљења заузима вера која досеже до онога што превазилази ум и схватање“[41]. Људи могу Бога познати утолико, уколико је Он себе пројавио у природи, у боголикој души људској, а нарочито у Речи својој — Господу нашем Исусу Христу.[42] Свети Василије Велики расуђује: „Докучити суштину Божју, то је не само изнад људи него и изнад сваке разумне природе, ако се под разумном природом разуме природа створена… Но ми, узношени делима Божјим, и из створења упознавајући Творца, стичемо знање о његовој доброти и мудрости. То и јесте разумное Бояпе (Рм. 1, 19), које је Бог јавио свима људима[43]… Ми тврдимо да знамо Божју величину, Божју силу, премудрост, доброту и промисао,… и правосуђе његово, али не саму суштину.“[44] А брат светог Василија по телу и духу, свети Григорије Ниски, пише: „Сама у себи по својој суштини природа Божја је изнад сваког мишљења, јер је недоступна и непостижна ни за какве логичке категорије мисли, и код људи још није пронађена никаква сила, способна да постигне оно што је непостижно и није измишљено никакво средство за схватање оног што је неизрециво… Али Онај који је изнад сваке природе, пошто је невидљив и недостижан по природи, у другом погледу бива видљив и достижан… Јер невидљив по природи Он постаје видљив у дејствима, пошто је приметан у ономе што је око Њега.“[45] Пишући против гностика, који су уображавали да су потпуно испитали и схватили Бога, свети Иринеј указује на неспособност човекову да потпуно испита и схвати дела Божија, акамоли самога Бога, и вели: „Бог је неизмерљив (immensurabilis) срцем и необухватљив (incomprehensibilis) душом.“[46] Сама природа ума људског, као органа познања, претставља за самог човека необјашњиву и недокучиву тајну, и блажени Августин је у праву када пита: „Каквим ће умом човек схватити Бога, када није у стању да схвати сам ум, којим жели да схвати Бога?“[47]. „Нема те природе, пише Ориген, за коју би Бог био видљив,… по самој својој природи Он је такав да се не може видети.“[48] Али то не значи да је Бог апсолутно недосежан за људско сазнање. „Наше очи не могу посматрати суштину светлости, тј. супстанцију сунца; али посматрајући блесак његов и зраке, што падају кроз прозоре или друге какве спроводнике светлости, ми ипак можемо допи до сазнања, колико је велика светлост и сам извор вештаственога светила. Исто тако и дела божанског промисла и вештина у уређењу васионе јесу као неки зраци божанске природе, при упоређењу са самом природом. Наш разум по природи својој не може посматрати самога Бога какав је Он по себи, али може познати Оца свих твари по красоти дела његових и величанствености васионе.“[49] Α Минуције Феликс пише: „У свој величини својој Бог је познат себи самоме; наше срце је сувише тесно за такво познање, и, стога, ми Га тек онда достојно оцењујемо, кад Га назовемо неоцењивим.“[50] Свети Дамаскин, као резимирајући учење Цркве о богопознању, вели: „Божанство је неизрециво и непостижно… Осим саме прве и блажене Природе, нико никада не познаде Бога изузев коме Он сам откри, нико не само од људи него и од надкосмичких Сила, па чак нико ни од самих Херувима и Серафима.[51] Ипак нас Бог није оставио у потпуном незнању… Да је Он беспочетан, бесконачан, вечан, нестворен, неизмешьив, прост, невидљив, неопишьив, неограничен, непостижан, добар, праведан, свемогућ, сведржитељ, свевидећ, промислитељ,… то ми и знамо и исповедамо… Ми не можемо ни рећи ишта о Богу, нити чак помислити изван онога што нам је сам Бог рекао, казао и открио у Божанским Писмима Старог и Новог Завета.“[52]

Божанство je непостижно духу људском још и стога што је овај, поред своје ограничености, помрачен и унакажен грехом, те је тиме појачана његова неспособност за правилно познање Бога и чисто созерцање Божанства. Грехопадом је покварен дух као орган богопознања, и људи осуетишася помишленiи своими (έματαιώθησαν έν τοις διαλογισμοϊς αύτων) и омрачися неразумное ихъ сердце.[53] Огубављен губом греха људски ум је искварио и унаказио своју боголику природу и залудео у таштим мислима својим.[54] Окужен нечистотом греха и зла,[55] ум је људски онеспособио себе за чисто богопознање. Као разбијено огледало, он је неспособан да огледа у себи Бога Творца. А када се томе дода још и то, да сав свет у злу лежи,[56] онда постаје јасно да ни природа, разбијена и оскрнављена злом, не претставља собом читаво и чисто огледало, у коме би се могао одражавати пречисти лик узвишеног Творца. Искварена грехом, боголика душа људска је неспособна за спасоносно познање Бога. Зато свети Богослов објављује: Којигод греши не виде Га нити Га позна.[57]

Једини начин да човек оспособи себе за правилно и спасоносно богопознање јесте: да очисти себе од греха, јер само чисти срцем могу Бога видети и познати.[58] То се постиже благодатним препорођајем човека и свих његових органа познања путем упражњавања еванђелских добродетељи.[59] По мери упражњавања у благодатним добродетељима еванђелскимчовек се очишћава од греха; по мери очишћења стиче истинско богопознање, и небеска мудрост силази у његову душу.[60] Јер је света и чиста мудрост Божја изрекла: Въ злохудожную душу не внидетъ премудрость, ниже обитаетъ въ телеси повиннемъ греху.[61] Истинско и спасоносно знање о Богу човек стиче када га кроз Свето Откривење и кроз овај свет, осветљен „Светлошћу света“,[62] води благодатним подвизима очишћено срце и просветљен ум. О томе један од тројице светих Богослова овако богословствује: „Не може сваки философирати о Богу… За ово су способни људи опробани, који су провели живот у созерцању (έν θεωρία), а пре свега очистили и душу и тело, или их бар очишћавају. За нечистог опасно је коснути се Чистога, као за болестан вид — сунчеве светлости…[63] Очишћењем себе стиче се Чисти. Желиш ли да постанеш богослов (θεολόγος) и достојан Божанства? Држи заповести; ходи путем заповести Божјих; јер пракса одводи созерцању (πράξις γαρ έπίβασις θεωρίας)“.[64] Свети Григорије Ниски пише: „Нико се не може приближити Божанској чистоти, не поставши најпре сам чист“.[65] По светом Јустину, Бога виде они који су живели праведно и очистили себе праведношћу и осталим добродетељима.[66] А свети Теофил говори многобошцу Автолику: „Бога виде они који су способни да Га виде, у којих су управо отворене очи душе. Сви имају очи, али су оне у неких покривене мраком те не виде сунчеву светлост. И ма да слепци не виде, сунчева светлост ипак постоји и светли, а слепци нека се жале на себе и на своје очи. Тако су и у тебе, пријатељу мој, очи твоје душе помарачене твојим гресима и рђавим делима. Човек треба да има душу као светло огледало. Када на огледалу има прљавштине, онда се у њему не може видети лице људско: тако и човек, када је грех у њему, не може видети Бога“.[67] Са прекрасним по природи Божанством, вели свети Григорије Ниски, душа ступа у општење према чистоти.[68] Очисти ли душу своју благодатним подвизима, човек проналази себе, боголику суштину бића свог, стиче право познање о себи, а кроз боголикост своју долази и до правог познања о Богу. „Када душа скине са себе сву прљавштину греха која се излила по њој, и чува чистом своју боголикост (το κατ’ εικόνα), онда она, просветљена њоме, као у огледалу гледа у њој Реч — лик Очев (την εικόνα του Πατρός), а у Речи и Оца“.[69] Отуда је Климент Александријски могао тврдити: „Ко познаје себе, тај познаје Бога“.[70] У боголикости душе људске свети Василије Велики види најсигурнији путка богопознању: „Тачно посматрање себе самог пружа ти довољно руководство за познање Бога. Јер ако будеш пажљиво посматрао себе, ти нећеш имати потребе да у уређењу васионе тражиш трагове Створитеља, него ћеш у себи самом, као у неком малом свету, угледати велику премудрост свога Творца“.[71]

Сва имена која се приписују Богу изражавају не његову суштину и природу већ оно што се односи на њих. Свети Дамаскин пише: „Оно што ми потврдно приписујемо Богу, показује нам не његову природу, већ оно што се односи на природу (τά περί την φΰσιν)“.[72] Разумом се може схватити не то шта је Бог у суштини већ шта Он није, и шта не може бити. „Ма да није могуће схватити шта је Бог, пише свети Атанасије, ипак је могуће рећи шта Он није“.[73] Блажени Августин вели: „Бог је неизрецив (ineffabilis); лакше исказујемо шта Он није него шта Он јесте“.[74] И та неухватљивост Бога у речи, у изразе, у имена; та безименост (ανωνυμία) и надименост  (ύπερωνυμία) и јесте узрок што Му се приписују многа имена (πολυωνυμία).[75]

Док су неки јеретици робовали једној крајности тврдећи да је Бог достижан по суштини, дотле су други, као Кердон, Маркион, маркионити, и њима слични, робовали другој крајности учећи да је Бог апсолутно недокучив људском сазнању и потпуно непознат.[76] Затим је Арије тврдио да је познање Бога немогуће, јер је немогућ непосредни однос Бога према свету и човеку. Против ових јеретичких заблуда свети Оци су излагали и бранили божанску истину Светог Откривења, по којој се Бог може познати не у суштини већ у пројавама својим. „Ко се даје познати и од најмањег броја људи, вели свети Иринеј, тај није непознат. Господ није рекао да Отац и Син уопште не могу бити познати,[77] иначе би узалудан био његов долазак. Јер ради чега Он дође овамо? Да ли ради тога да би нам казао: не тражите Бога, Он је непознат и нећете Га наћи; као што лажу следбеници Валентионови, да је Христос тако казао еонима њиховим. Али то је будалаштина. Јер је нас Господ научно да нико не може знати Бога, ако га сам Бог не научи, тј. да се Бог не познаје без Бога; а да би Бог био познат, воља је Очева. Јер Њега познају они, којима Син открије. И зато Је Отац објавио Сина да би помоћу Њега објавио себе свима…“[78] Човек сам по себи не види Бога. Али Бог кад хоће бива видљив људима, и то којима хоће, када хоће и како хоће… Као што светлост виде они који су у светлости и бивају учесници у њеном сјају, тако и они који су у Богу — виде Бога и учествују у његовом сјају. Сјај пак његов оживотворава их; учесници су, дакле, живота, који Бога виде. И с тога Бог недостижни, и несхватљиви, и невидљиви, чини себе видљивим, и схватљивим (κατοΛαμβανόμενον) и достижним за верне… Јер као што je величина његова неиспитљива, тако је неисказана и његова доброта, по којој Он бива видљив и дарује живот онима који Га виде“.[79] А свети Кирил Јерусалимски овако богословствује о томе: „Неко ће рећи: ако је биће Божје непостижно, зашто онда говориш о Њему? Али зар зато, што нисам у стању попити сву реку, да не узимам из ње онолико воде колико ми је потребно? Зар зато, што очи моје нису у стању сместити цело сунце, да не гледам у њега онолико колико ми треба? Зар би ти хтео да ја, зато што када уђем у неки велики воћњак не могу појести све воће, изађем из њега потпуно гладан?“[80].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Правосл. исповед., чл. 1, 8.

[2] Ibid.

[3] Ibid. 10.

[4] 2 Mojc. 33, 20; ср. Суд. 13, 22; Дан. 10, 8; Сирах. 43, 28-35.

[5] 2 Кор. 12, 2. 4.

[6] 1 Тм. 6, 16.

[7] Мт. 11, 27; ср. Јн. 14, 7-11.

[8] ср. Јн. 14, 26. 17; 15, 26; 16, 13-15.

[9] 1 Кор. 2, 12.

[10] 1 Кор. 2, 12.

[11] 1 Кор. 2, 10; ср. Рм. 8, 16; 1 Јн. 4, 13; Д. А. 5, 32.

[12] Contr. haer. IV, 6, 4; ср. V, 1, 1; Тертулијан, De anima, с. 1.

[13] Orat. 19, 8; Р. gr. t. 35, col. 1062 С; ср. Ориген, Contr. Cels. VII, 42; Климент Алекс. Strom. V. 12.

[14] Soliloqu. с 31, n. 12.

[15] Рм. 1, 19-20.

[16] 1 Mojc. 1, 27; 1 Кор. 11, 7; Кол. 3, 10.

[17] Јевр. 1, 12; 1 Петр. 1, 10-12; Јн. 8, 26; 14, 7-10; 15, 15; Гал. 4, 4; Еф.1, 9-10.

[18] 1 Јн. 1, 14; Јн. 1, 1. 2. 14; Лк. 1, 2; 24, 39.

[19] 1 Јн. 5, 20.

[20] 1 Јн. 5, 20; Кол. 2, 9; 2, 2; Флб. 3, 8, Јн. 17, 3.

[21] Јн. 1, 18; 1 Јн. 4, 12.

[22] Прич. Солом. 22, 28.

[23] Defid. I, l; col. 289 В. 292 А.

[24] ср. Сирах. 43, 29-34.

[25] У св. литургији св. Јов. Злат. пред освећење св. дарова свештеник се молитвено обраћа Богу: Ты бо еси Богь… недоведомь. — А у Акатисту Исусу Сладчајшему каже се: Исусе, мудрости недомыслимая. — Икосъ 7.

[26] ср. 1 Кор. 2, 10-11.

[27] Epist. 234 ad Amphil., 2; ср. св. Иларије, De Trinit. II, 6; II, 9. 10; III, 26;IV, 2; V, 21.

[28] Catech VI, 2.

[29] ср. 1 Кор. 13, 9-10.

[30] Кол. 2, 9.

[31] Јевр. 10, 20.

[32] Кор. 13, 12.

[33] 2 Кор. 5, 7.

[34] Св. Иринеј, Contr. haer. II, 28,9.

[35] Св. Епифаније, Haeres. 76; ср. Сократ, Hist. eccl. 4, 7.

[36] Бл. Теодорит, Haeret. fabul, 4, 3; Сократ, Hist. eccl. 4, 7; Созомен, Hist. eccl. 7, 17; св. Григорије Ниски, Contra Eunom., Orat, 12; De deitate Filii et Spir. Sanct.

[37] Orat. 28,10; P. gr. t. 36, col. 40 A; sp. ibid. 11 i 12, col. 40 А – 41 В.

[38] De decr. Nicenae synod. 11; P. gr. t. 25, col. 433 D; sp. ibid. 22, col. 453 D.

[39] Contra gent. 2; ib. col. 5 С

[40] Quaest, ad Antioch. respons. ad quest, 1 (Овај спис се приписује светом Атанасију, али не припада њему).

[41] De vita s. Gregorii Thaumaturg.

[42] Contra gent. 34; ib. col. 68 CD – 69 A.

[43] Advers. Eunom. I, 14.

[44] Epist. 234, ad Amphiloch.

[45] De beatitud. Orat. 6; P. gr. t. 44, col. 1268 и 1269.

[46] Contr. haer. IV, 19, 2; sr. IV, 20, 1.

[47] De Trinit. V, 1, 2.

[48] De princip. 1,1, 8.

[49] ibid. Ι, 1, 6.

[50] Octavius, с. 18. Апологет Мелитон пише: „Нема вида који би могао видети Бога, ни разума који би Га могао разумети, ни речи која би Га могла објаснити“ (Apolog. с. 1).

[51] ср. св. Златоуст, De incomprehens. Dei natur., homil. 3, 3.

[52] De fid. I, 1, col. 789 A; 1, 2, col. 792 С 793; sr. I. 4, col. 797 B.

[53] Рм. 1, 21; ср. Еф. 4, 18; 5 Мојс, 28, 28-29; Ис. 59, 10; Јов. 5, 13.

[54] Рм. 1, 28. 22, 1 Тм. 6, 5; 2 Тм. 3, 8.

[55] Тит. 1,15.

[56] 1 Јн. 5, 19.

[57] 1 Јн. З, 6.

[58] Мт. 5, 8.

[59] Јн. 3, 3. 5; 7. 17; 5, 40; Лк. 13, 34; 1 Јн. 4, 6; Јак. 4, 8; 1, 18; 1 Петр. 1, 23;2 Кор. 5, 17; Гал. 6, 15; Тит. 3, 5.

[60] ср. Јак. 3, 17.

[61] Прем Солом. 4, 2.

[62] Јн. 8, 12; 9, 5; ср. 1, 9; Еф. 5, 8; 1, 1 Сол. 5, 5.

[63] Св. Григорије Богослов, Orat, 27, 3; Р. gr. t. 36, col. 13 D.

[64] Orat. 20, 12; Р. gr. t. 35, col. 1080 B.

[65] De virginitate, с 21.

[66] Dialog. cym. Tryph. n. 4.

[67] Ad Autol. I, 2; ср. св. Атанас. Вел. De incarn. Verbi, 57; P. gr. t. 25,col. 196 С

[68] De anima et resurrect

[69] Св. Атанасије Вел. Contx gent. 34; Р. gr. t. 25, col. 68 D; sp. ib. 30; 32; св. Григ. Ниски, De beatitud, Orat, 6; Origen, De princip. I, 1, 7.

[70] Paedag. III, 1; P. gr. t. 8, col. 556.

[71] Homil. in illud.: attende tibi ipsi, P. gr. t. 31, col. 213 и 216.

[72] De fid. I, 4; col. 800 B.

[73] Histor. arian. ad. monach. 2; P. gr. t. 25, col. 693 А; ср. Ориген, ContraCels. VI, 62; Климент Алекс. Strom. V, 11.

[74] In Psalm. 85, n. 12; ср. свети Јустин, Dialog. cum Tryph. 4; Apolog. II, 5 и6; Ориген, De princip I, 1, 5.

[75] Св. Теофил. Ad. Autol. Ι, 3, 4; св. Григ. Ниски, Contra Eunom. Orat. 12;св. Јустин, Apolog. I, 61; Apolog. II, 6; Муниције Феликс, Octav. 18; КлиментАлекс. Strom. V, 12; св. Дамаскин, De fid. Ι, 12.

[76] Св. Иринеј, Contr. haer. I, 25, 1 и 2; ср. III, 24. 2.

[77] Св. Отац има у виду Спаситељеве речи: Мт. 11, 27.

[78] Contra haer. IV, 6, 4 и 5.

[79] ibid. IV, 20, 5; ср. Тертулијан, Apologet. с. 17.

[80] Catech. VI. 5; ср. св. Григ. Богосл. Orat. 38, 7.

3 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  3. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *