Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Однос Бога према твари – Бог као Творац света

32. О злим дусима

 

Свето Откривење показује и потврђује да постоје не само добри него и зли духови, и то као лична, самостална бића, која су се драговољно и бесповратно утврдила и усавршила у злу. Стварно постојање злих духова Свето Писмо доказује њиховим јављањем у овом свету и својим учењем о њима. Свето Писмо тачним именима обележава карактер и делатност нечистих духова. Главни, врховни дух зла назива се у Светом Писму: Сатана (јеврејски: satan = противник, обмањивач)[1], ђаво (διάβολος = клеветник[2], опадач), Велзевул,[3] Велијар,[4] кнез власти ваздушне,[5] кнез овога света,[6] кнез ђаволски,[7] кушач,[8] Деница (ό ‘Εωσφόρος = Lucifer),[9] Авадон,[10] а остали зли дуси називају се: нечисти духови,[11] духови зла, зли духови,[12] беси, демони,[13] анђели Сатане.[14]

  1. Да су ђаво и анђели његови бића лична и стварна показује Свето Писмо описом њихових јављања људима и њиховог присуства у овом свету. У књизи Јова износи се како се Анђели често јављају пред лицем Божјим, а са њима и ђаво, и подробно се описују све невоље којима ђаво, по допуштењу Божјем, куша праведнога Јова.[15] Зли дух узнемирава Саула;[16] ђаво напада на Давида и навраћа га на небогоугодно дело;[17] ђаво је, у облику змије, посејао прво зло у овом свету које се разгранало кроз све душе свих потомака Адамових.[18] У пророчком виђењу Захаријином описује се првосвештеник Исус како стоји пред анђелом Господњим, а с десне стране његове ђаво као његов тужитељ.[19] У књизи Товита говори се о демону који бежи од дима тамњанога.[20] Премудри Соломон објављује да завишћу ђавола смрт уђе у свет.[21]

Нови Завет пружа многобројне доказе о нечистим дусима као бићима самосталним, личним и стварним. Тако нам Нови Завет најпре описује ђавола као кушача, који врло вешто и лукаво куша Спаситеља, и са којим Спаситељ води разговор као са личношћу стварном, самосталном, разумном и слободном.[22] Много пута Спаситељ изгони нечисте духове из бесомучних, обраћајући се нечистим дусима као самосталним, рационалним бићима[23]. Када фарисеји окривљују Спаситеља да Он помоћу Велзевула, кнеза ђаволскога, изгони ђаволе[24], Он не само не пориче постојање ђавола, већ одговором својим потврђује да стварно постоји и Сатана и царство његово: Аще сатана сатану изгонитъ, на ся разделился есть; како убо станетъ царство его? И аще азъ о веельзевуле изгоню бесы, сынове ваше о комъ изгонять?[25] Царство Божје остварује се у свету влашћу над нечистим дусима и изгоњењем ових из душа и тела људских помоћу силе Духа Светога, јер је то обележје и знак вере Христове[26]. Нечисти дуси су бића у којима су оличени чисто зло и грех, и Спаситељ показује и учи да се они „једино молитвом и постом” изгоне из човека и из света.[27] У осуди коју ће свеправедни Судија на дан Страшнога суда изрећи над грешницима: Идите од мене, проклети, у огањ вечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим,[28] ђаво и анђели његови се јасно двоје и разликују од грешних људи и претстављају као стварна, лична, одговорна бића, којима је одређена вечна казна. „Ђаволи верују и дрхћу”[29], јер су лична, самостална и разумна бића. Онису сву природу бића свог својевољно претворили у радионицу греха, и они су једини творци греха у свету људском, док су људи творци греха уколико су се драговољно сјединили са њима те се духовно рађају од њих, због чега је у вечној Књизи речено: Који твори грех од ђавола је (έκ τοΰ διαβόλου εστίν), јер ђаво греши од почетка.[30] Ђаво је заклети отац лажи и свега лажнога, отац греха и свега грешнога, зато је он човекоубица од искони.[31] Све мисли ђаволове, вешто сложене у читаву философију греха и лукаво сврстане у саблажњиву апологију зла, уперене су на то да људе одврате од Бога, због чега богоносни Апостол опомиње: Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли.[32] Кроз сва зла своја нечисти дуси хватају људе у своје богоборачке мреже и трују их гресима и пороцима.[33] Ђаво и анђели његови, и сва пагубна дела њихова, толико су у овом свету реални, и страшни, и моћни, да их само Бог може победити и разорити, што и јесте разлог Божјег оваплоћења и искупитељског подвига у свету огреховљеном и ођавољеном: Сего ради явися Сынъ Божiй, да разрушить дела дiаволя.[34]

Богооткривено учење о нечистим дусима Црква је одувек верно чувала и кроз Свето Предање раскривала и разјашњавала. Стародревни обреди Крштења показују како се од оних који се крштавају тражило да се одрекну ђавола и свих дела његових. Α Житија Светих подвижника сведоче како они сав свој живот проводе у борби са нечистим духовима, а није ретко да им се ови и у видљивим облицима јављају.

  1. Порекло ђавола и његових анђела треба тражити у њима самима, у њиховом слободном и драговољном отпадништву од Бога као вечне истине, светлости и добра. Свесавршени и сведобри Господ и њих је био створио добрима, и светима, и светлима, али се они нису хтели љубављу према Богу одржати у добру, остати у истини, стога су пали и отпали од Бога, и постали лаж, зло и грех. О томе јасно говоре Спаситељеве речи грехољубивим Јеврејима: Ваш је отац ђаво, и сласти оца свога хоћете да чините; он је човекоубица од почетка, и у истини не остаде (έν τη άληβεία ούκ εστηκεν), јер нема истине у њему (δτι ούκ έστιν αλήθεια έν ούτω); кад говори лаж своје говори: јер је лажа и отац лажи.[35] То значи: ђаво је био унутра у истини, ограђен истином, и од њега је зависило да ли ће остати у њој, али је он претпоставио да је напусти; и он је драговољно отпао од истине, испао из истине, у којој је стајао, живео и кретао се.

Он је отпао од Бога свим својим бићем, и у њему није остало нимало истине; зато је сав без остатка постао лаж и отац лажи, сваке лажи на Бога и истину Божју у овом и оном свету.[36] Безгрешни Господ је и ђавола и анђеле његове био створио безгрешнима, али су они својевољно сагрешили, иступили из истине Божје и добра Божјег, и пошли путем гордих мука и страдања, који кроз Страшни суд Божји воде у вечне муке и у другу смрт. На то указују речи светог Апостола: Бог не поштеде анђеле који сагрешише, него их метну у окове мрака пакленога, и предаде да се чувају за суд.[37] То исто тврди апостол Јуда: Бог ангелы не соблюдшыя своего начальства (την εαυτών αρχήν), но оставльшыя свое жилище (άπολιπόντας το ίδιον οίκητήριον), на судъ великаго дне узами вечными подъ мракомъ соблюде.[38] То значи: Анђели су постали ђаволи јер нису сачували своје првобитно стање безгрешности, светости, истине, добра; они су својевољно напустили своје жилиште, свој божански дом истине, правде, светости, добра, и оковали себе тамом зла, греха и лажи.

Попут богооткривене истине Црква учи својим светим, саборним, апостолским умом, да су зли дуси, створени добрим Богом, били у почетку добри анђели, па су доцније, по слободној својој вољи, отпали од Бога и Божје вечне истине, сами себе претворили у зле и постали лаж и творци зла и греха. „Први виновник греха и отац зала јесте ђаво, вели свети Кирил Јерусалимски. То је Господ рекао а не ја: ђаво греши од почетка (1 Јн. 3, 8). Пре њега нико не сагреши; а он је сагрешио не зато што је од природе добио неопходну наклоност ка греху — το άμαρτητικόν — (иначе би узрок греха пао на онога који га је таквим створио); али створен добрим, он је по сопственој вољи својој постао ђаво (διάβολος γέγονεν έξ οικείας προαιρέσεως)”[39]. „Ђаво је из почетка био добар, вели свети Златоуст, али поставши немаран пао је у такву злобу, да после већ и није устао. А да је он био добар сведочи Христос: Ја видех сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18). Сравњење са муњом показује и светлост пређашњег стања и брзину пада”[40]. На другом месту свети Златоуст говори да је ђаво „веома зао, само не по природи него по самоопредељењу и слободи”[41]. Бог није ни Анђеле ни људе створио злим по природи, пише свети Иринеј. Пошто је Бог створио све, а ђаво постао узрок отпадништва сам себи и другима, то Свето Писмо с правом назива оне који остају у стању отпадништва синовима ђавола и анђелима зла (maligni)[42]. „Ђаво је нечист дух, пише блажени Августин; он је добро као дух, а зло као нечист; он је дух по природи, а нечист по греху; од та два својства прво је од Бога, а друго од самога ђавола.”[43] Треба знати, вели свети Атанасије Велики, да се ђаволи називају ђаволима не што су такви створени, јер Бог ништа зло створио није, него су и они створени добри, али су отпали од небеског начина мишљења (από της ουρανίου φρονήσεως).[44]

  1. По учењу Светог Откривења гордост је почетак греха,[45] што значи да је гордост почетак сваког греха уопште, начело греха, душа греха и у овом свету и у свету анђелском.[46] Прецењујући своја богодана савршенства Сатана је хтео да се изједначи с Богом, али је гордошћу отпао од истине, од светлости, и потонуо у мрак, сурвао се у пакао.[47] „Први светлоносац, вели свети Григорије Богослов, превазневши се високо, када је, одликован изузетном славом, узмаштао о царској почасти великога Бога, изгубио је своју светозарност, са срамом је спао овамо, и, зажелевши да буде бог, сав је постао тама… Али је пао не сам, него је повукао у пад многе”[48]. Први светлоносац, Деница (ό ‘Εωσφόρος = Lucifer), постао je тама због своје охолости, и назван је тамом са њему потчињеним богоотпадничким силама које су удаљењем од добра постале творци зла (δημιουργοί της κακίας).[49] Гордост је почела од ђавола, који се преварио преценивши моћ и достојанство дато му од Творца, и наумио да се у слави изједначи са Богом, због чега је и збачен са небеске висине са оним анђелима које је увукао у своје зло[50]. Ђаво и духови који су се с њим упињали да приграбе Божје достојанство, лишили су себе богозданог достојанства и пали с неба[51]. Ђаво је пао с неба „по злоби и неизмерној гордости”[52]. „Ђаво је најпре постао горд да би пао, затим завидљив да би нама напакостио”[53]. Све је бестелесне духове створио добри Бог, вели блажени Теодорит, али ђаво и демони, обузети гордошћу и охолошћу, одлучили су се на зло и испали из свога првобитног стања[54]. Грех анђела је грех гордости; они су одбили да се покоравају Богу и да Му буду верни.[55] Демони су пали гордошћу, и они су окренути к себи а не к Богу (ad seipsos, non ad Deum conversi)[56]. Основна је одлика ђавола и његових анђела: противити се Богу и издавати себе за Бога[57]. Пали дух није саздан зао по природи, вели свети Дамаскин, него је био добар и саздан за добро, и ни трунке зла није добио од Творца. Али не подневши светлост и почаст што му је Творац подарио, он се својевољним опредељењем (αΰτεξουσίω προαιρέσει) одвратио од природнога противприродноме (έκ τοΰ κατά φΰσιν εις το παρά φΰσιν) и подигао против Бога који га је створио са жељом да дигне бунт против Њега; и први отступивши од добра постао је зао[58].

Својим падом из неисказане светлости нечисти духови су се отиснули у таму најкрајњу, јер су пали по своме слободном опредељењу, у чему су учествовали свим разумом својим, свом вољом својом, свим бићем својим. Створени од сведоброг Бога као чисти духови, они су били испуњени сваком божанском светлошћу и красотом и слободни од сваког греха и зла, а пали су једино по потпуно самосталној и неизнуђеној одлуци ума свог и воље своје, уставши дрско на самога Бога. Исте природе са Анђелима, вели свети Дамаскин, они су постали зли својевољним самоопредељењем приклонивши се од добра ка злу[59]. Пошто су се свесно и драговољно свим бићем определили за вечно богоборство, они су гордошћу толико огрезли у злу да им више ни покајања ни поправке нема. Они су, по речи светога Јустина, неизменљиво зли (αμετάβλητος πονηροί)[60]. Изједначивши себе свесно, разумно и упорно са злом, ђаво има вољу која се не може покајати (άμετανόητον έχει την προαίρεσιν)[61]. На неповратни пад нечистих духова указује Свето Откривење када учи да су за њих одређене вечне муке[62]. Пад је за анђеле што и смрт за људе, вели свети Дамаскин, јер после пада за њих нема покајања, као што га нема ни за људе после смрти[63]. Ово богооткривено учење о бесповратном паду злих духова било је одувек убеђење васељенске Цркве Христове, која је на V Васељенском сабору и осудила мишљење Оригена и оригениста о покајању демона и њиховом повратку Богу.

  1. Демони су и после пада остали духовни, бестелесни, али само са потпуно измењеним моралним стањем и расположением и са савршено посувраћеним својствима своје духовне природе. Говорећи о њима Свето Писмо их назива дусима[64], нечистим дусима[65], злим дусима[66]. Духови по природи, демони имају разум, вољу, осећање, које пројављују у својој делатности и животу[67]. По својим злим моћима они превазилазе човека[68], али су њихове моћи ипак ограничене. То се види из тога што Сатана може кушати људе само по допуштењу Божјем[69], што је побеђен Господом Христом[70], што га хришћани, наоружани свеоружјем Божјим, могу побеђивати[71], и што ће Антихриста, чији ће долазак бити по чињењу Сатанину, Господ Исус убити духом уста својих и искоренити светлошћу доласка свог.[72] Ма да ограничена, ипак је демонска моћ у злу велика[73]. Демони су проузроковачи свих људских порока и страсти, хуле на Бога и разврата душе људске, јер иза сваког порока и греха скрива се ђаво као првобитни творац њихов[74]. Демони могу наводити људе на зло, али их не могу приморати на зло без њиховог пристанка. Ђаво је потстрекач на грех, вели свети Кирил Јерусалимски; он потстрекава све, али ипак не може приморати оне који му се не покоравају[75]. Сва зла и све нечисте страсти измислили су демони, вели свети Дамаскин; и мада им је допуштено да кушају људе, ипак они не могу никога приморати, јер од нас зависи да ли ћемо примити или одбацити оно на што нас они потстичу и што нам предлажу[76]. Сваки човек има слободну вољу, и ђаво може потстицати на грех и зло, али он нема власти (ούκ έχει την έξουσίαν) приморати против воље[77]. Када би демони имали власти, не би дали ниједном хришћанину да живи[78]. Али они не могу људе искушавати више него што ови могу поднети[79]. Као чувар и промислитељ сазданих бића Бог не допушта демонима да сасвим потисну и коначно утврде зло у свету, иако им попушта у развијању зла у свету[80]. Сваког човека прати по један демон, вели свети Касијан, трудећи се свим средствима да разврати његову душу[81]. Учење Цркве каже, пише Ориген, да свака разумна душа има слободну вољу и да јој претстоји борба са ђавољом и анђелима његовим, пошто се они старају да је обремене грехом[82]. У тој борби са људима они употребљавају сва средства која им Бог допушта, а понекад узимају на себе разна обличја[83]. Они не знају будућност, али могу, користећи се својим многовековним искуством, чинити извесне прогнозе које се често обистињују[84]. Демони претсказују, вели свети Дамаскин, понекад — провидећи у далеке догађаје, а понекад — само нагађујући, због чега често и лажу. Не треба им веровати, мада они много пута говоре и истину[85].
  2. Свето Откривење не казује нам тачан број палих духова, али нам даје на знање да је он врло велики[86] и показује да и међу њима постоји разлика у сили и моћи за зло. Сам Спаситељ говори о нечистом духу који, изашавши из човека, доводи затим „седам других духова, горих од себе (πνεύματα πονηρότερα εαυτού)”[87]. Апостол Павле разликује међу злим дусима начала, власти и светодршце таме овога света (мiродержителей тьмы века сего)[88]. Овим Апостол указује на постојање чинова и степена међу нечистим дусима, јер у каквим су чиновима пали, у таквим су и остали. Као што међу добрим Анђелима има степена, тако и међу злима има степена своје врсте.[89] Сам Спаситељ говори о Велзевулу, кнезу ђаволском[90], о ђаволу и анђелима његовим.[91] „Велико је мноштво демона, вели свети Атанасије Велики, у ваздуху око нас, и нису далеко, и велика је разлика међу њима”[92]. А по светом Дамаскину, мноштво демона је неизбројно (άπειρον)[93].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Мт. 4, 10; 12, 26; Μκ. 1, 13; 3, 23. 26; 4, 15; Лк. 10, 18; 13, 16. 22, 3; Јн.13, 27; Д. А. 5, 3; 26, 18; Рм. 16, 20; 1 Кор. 5, 5; 7, 5; 2 Кор; 11, 14; 1 Сол. 2, 18; 2Сол. 2, 9; Апокл. 2, 9. 13, 24; 12, 9; 20, 2. 7. Св. Јустин вели да име Сатана долази од јеврејске и сиријске речи σατά што значи: отпадник (αποστάτης), и речи νάς, што значи: змија (όφις). (Dialog. cum Tryph. с. 103).

[2] Мт. 4, 1; 13, 39; 25, 41; Лк. 4, 2. 3; 8, 12; Јн. 8, 44; 13, 2; Д. Α. 10, 38; Еф.4, 27; 6, 11; 1 Тм. 3, 7; Јевр. 2, 14; Јак. 4, 7; 1 Петр. 5, 8; 1 Јн. 3, 8. 10; Апок. 2, 10;12, 9. 12; 20. 2. 10; 1 Дневн. 21. 1; Пс. 109, 6; Јов. 1, 6; 2, 2.

[3] Мт. 12, 24. 27; Мк. 3, 22; Лк. 11, 15. 18. 19.

[4] 2 Кор. 6, 15.

[5] Ер. 2, 2.

[6] Јн. 12, 31; 14, 30.

[7] Мт. 9, 34; 12, 24; Мк. 3, 22; Лк. 11, 15.

[8] Мт. 4, 3.

[9] Ис. 14, 12.

[10] Апок. 9, 11.

[11] Мт. 10, 1; Мк. 1, 27; 3, И; 5, 13; 6, 7; Лк. 4, 36; 6, 18; Д. А. 5, 16; 8, 7;Апок. 16, 13.

[12] Еф. 6, 12; Лк. 7, 21; 8, 2; И, 26; Д. А. 19, 12. 13.

[13] Мт. 7, 22; 9, 34; 10, 8; 12, 27, 28; Мк. 1, 34. 39; 3, 15. 22; 6, 13; 16, 9. 17;Лк. 4, 41; 8, 30. 35; 9, 49; 10, 17; 11, 19. 20; 1 Кор. 10, 20. 21; Јак. 2, 19.

[14] Апок. 12, 7. 9; Мт. 25, 41.

[15] Јов. 1, 6. 12; 2, 2. 6.

[16] 1 Цар. 16, 14. 15.

[17] 1 Днев. 21, 1.

[18] 1 Мојс. 3, 1. 6. 14; Апок. 12, 9.

[19] Захар. 3, 1.

[20] Товит. 2, 3.

[21] Прем. Сол. 2, 24.

[22] Мт. 4, 1-11; Лк. 4, 1-13.

[23] Мк. 5, 2-13; 1, 23-26; 3, 11; 9, 25; Лк. 4, 34-35; 4, 41.

[24] Мт. 12, 24.

[25] Мт. 12, 26-27; Мк. 3, 22-26; Лк. 11, 15-20.

[26] Мт. 10, 1; Мк. 16, 17.

[27] Мк. 9, 29.

[28] Мт. 25, 41.

[29] Јак. 2, 19.

[30] 1 Јн. З, 8.

[31] Јн. 8, 44.

[32] 2 Кор. 2, 11.

[33] 2 Тм. 2, 26.

[34] 1 Јн. 3, 8.

[35] Јн. 8, 44. Тумачећи Спасове речи: „У истини не остаде”, св. Златоуст вели да то значи: не остаде у добром животу (In Joan. hom. 54, 3).

[36] ср. Апок. 12, 9. 10; 2. Сол. 2, 9.

[37] 2 Петр. 2, 4.

[38] Јуд. 6.

[39] Catech. II. 4.

[40] De poenitent, hom. I, 2; ср. св. Макарије Вел., Homil. 16, 1.

[41] De diabol. hom. II, 2.

[42] Contra haer. IV, 41,2.

[43] Contra Julian. с 9.

[44] Vita S. Antonii, 21; P. gr. t. 26, col. 876 А

[45] Сирах. 10, 15; ср. 1 Тм. 3, 6; Ис. 14, 13-14.

[46] ср. блаж. Августин, De Genes. ad litt. XI, 14.

[47] Ис. 14, 13-15; Јн. 8, 44.

[48] Св. Григорије Богослов, Carm. Theologic. 6.

[49] Он, Orat. 45, 5; t. 36, col. 629 В; ср. Orat. 38, 9; Orat, 36, 5.

[50] Св. Амвросије, Epist. 84.

[51] Св. J. Златоуст, In Genes. hom. 22, 2.

[52] Он, In Genes. hom. 17, 7; cp. In Genes. hom. 15, 4.

[53] Св. Лав, De coll. Serm. IV.

[54] Haeretic. fabul. compendium, lib. V, 8.

[55] Блаж. Августин, Enchirid., 28; De civit. Dei, XII, 6.

[56] Фулгенције, De Trinit. VIII; ср. св. Григорије Вел. Moral., 28, 11.

[57] ср. 2 Сол. 2, 4.

[58] De fid. II, 4; col. 876 А; ср. св. Григорије Ниски, Orat. catech. с. 6.

[59] De fid. II, 4; col. 876 В.

[60] Dialog. cum Tryph. с 141.

[61] Св. Кирил Јерусалимски, Catech. IV, 1.

[62] Мт. 25, 41; 2 Петр. 2, 4; Апок. 20, 10.

[63] De fid. II, 4; col. 877 С.

[64] Мт. 8. 16; 12, 45; Лк. 10, 20.

[65] Мт. 10, 1; Мк. 1, 27. 3, 11; 5, 13; 6, 7; Лк. 4, 36; 6, 18; Д.А. 5, 16; 8, 7;Апок. 16, 13.

[66] Лк. 7, 21; 8, 2; 11, 26; Д. А. 19, 12. 13: Еф. 6, 12.

[67] 2 Кор. 2, 11; 2 Тм. 2, 26; Јн. 8, 44; Јак. 2, 19; 3; 15 и др.

[68] Еф. 6. 11-12; 1 Петр. 5, 8.

[69] Јов. 1, 12; 2, 6.

[70] Мт. 4, 1-11; Јевр. 2, 14; 1 Кор. 15, 54-56; 2 Тм. 1, 10.

[71] Еф. 6, 10-13; 1 Петр. 5. 8-9; Мк. 16, 17.

[72] 2 Сол. 2, 7-9.

[73] Мк. 5, 2. 4; 9, 18; 2 Сол. 2, 9; 2 Кор. 11, 3; Апок. 12, 12.

[74] Ср. Мт. 13, 27. 38. 39; Лк. 11, 24 – 26; 1 Петр. 5, 8; Еф. 2. 2; Апок. 20, 7;12, 9; Д. А. 5, 3; 2 Кор. 4, 4.

[75] Catech. II, 3.

[76] De fid. II, 4; col. 877 D.

[77] Св. Кирил Јерусал. Catech. IV, 21.

[78] Св. Атанасије Вел., Vita s. Antonii, 28; Р. gr. t, 26, coL 885 B.

[79] 1 Кор. 10, 13.

[80] Ср. Лк. 22, 31; Јов. 1, 12; 2, 6.

[81] Collat. VII, 17; Collat, VII, 12. 13.

[82] De princip. Praef. 5.

[83] Св. Ј. Дамаскин, De fid. II, 4; col. 887 A.

[84] Блаж. Августин, De civit. Dei, IX, 20, 22; In Joan., tract, 110 7; св. Макарије Вел., Homil. 26, 9.

[85] De fid. II 4; col. 877 B. Св. Атанасије Велики пише: Демони ништа не знају од себе, него што код других примете, то објављују (Vitas. Antonii, 33; t. 26. col. 892 В).

[86] Лк. 8, 30; 10, 17. 20; 11, 18-20; Εφ. 6, 12; Мт. 12, 26.

[87] Лк. 11,26;Мт. 12,45

[88] Кол. 2, 15; Еф. 6, 12.

[89] Ср. св. Ј. Златоуст, In Ephes. hom. 22, 3.

[90] Мт. 12, 24.

[91] Мт. 25, 41.

[92] Vita s. Antonii, 21; t. 26, col. 876 Α.

[93] De fid. II, 4; col. 876 B.

4 Comments

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.