НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том I
Догматика Православне Цркве – Том I

Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Однос Бога према твари – Бог као Творац света

32. О злим дусима

 

Свето Откривење показује и потврђује да постоје не само добри него и зли духови, и то као лична, самостална бића, која су се драговољно и бесповратно утврдила и усавршила у злу. Стварно постојање злих духова Свето Писмо доказује њиховим јављањем у овом свету и својим учењем о њима. Свето Писмо тачним именима обележава карактер и делатност нечистих духова. Главни, врховни дух зла назива се у Светом Писму: Сатана (јеврејски: satan = противник, обмањивач)[1], ђаво (διάβολος = клеветник[2], опадач), Велзевул,[3] Велијар,[4] кнез власти ваздушне,[5] кнез овога света,[6] кнез ђаволски,[7] кушач,[8] Деница (ό ‘Εωσφόρος = Lucifer),[9] Авадон,[10] а остали зли дуси називају се: нечисти духови,[11] духови зла, зли духови,[12] беси, демони,[13] анђели Сатане.[14]

  1. Да су ђаво и анђели његови бића лична и стварна показује Свето Писмо описом њихових јављања људима и њиховог присуства у овом свету. У књизи Јова износи се како се Анђели често јављају пред лицем Божјим, а са њима и ђаво, и подробно се описују све невоље којима ђаво, по допуштењу Божјем, куша праведнога Јова.[15] Зли дух узнемирава Саула;[16] ђаво напада на Давида и навраћа га на небогоугодно дело;[17] ђаво је, у облику змије, посејао прво зло у овом свету које се разгранало кроз све душе свих потомака Адамових.[18] У пророчком виђењу Захаријином описује се првосвештеник Исус како стоји пред анђелом Господњим, а с десне стране његове ђаво као његов тужитељ.[19] У књизи Товита говори се о демону који бежи од дима тамњанога.[20] Премудри Соломон објављује да завишћу ђавола смрт уђе у свет.[21]

Нови Завет пружа многобројне доказе о нечистим дусима као бићима самосталним, личним и стварним. Тако нам Нови Завет најпре описује ђавола као кушача, који врло вешто и лукаво куша Спаситеља, и са којим Спаситељ води разговор као са личношћу стварном, самосталном, разумном и слободном.[22] Много пута Спаситељ изгони нечисте духове из бесомучних, обраћајући се нечистим дусима као самосталним, рационалним бићима[23]. Када фарисеји окривљују Спаситеља да Он помоћу Велзевула, кнеза ђаволскога, изгони ђаволе[24], Он не само не пориче постојање ђавола, већ одговором својим потврђује да стварно постоји и Сатана и царство његово: Аще сатана сатану изгонитъ, на ся разделился есть; како убо станетъ царство его? И аще азъ о веельзевуле изгоню бесы, сынове ваше о комъ изгонять?[25] Царство Божје остварује се у свету влашћу над нечистим дусима и изгоњењем ових из душа и тела људских помоћу силе Духа Светога, јер је то обележје и знак вере Христове[26]. Нечисти дуси су бића у којима су оличени чисто зло и грех, и Спаситељ показује и учи да се они „једино молитвом и постом“ изгоне из човека и из света.[27] У осуди коју ће свеправедни Судија на дан Страшнога суда изрећи над грешницима: Идите од мене, проклети, у огањ вечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим,[28] ђаво и анђели његови се јасно двоје и разликују од грешних људи и претстављају као стварна, лична, одговорна бића, којима је одређена вечна казна. „Ђаволи верују и дрхћу“[29], јер су лична, самостална и разумна бића. Онису сву природу бића свог својевољно претворили у радионицу греха, и они су једини творци греха у свету људском, док су људи творци греха уколико су се драговољно сјединили са њима те се духовно рађају од њих, због чега је у вечној Књизи речено: Који твори грех од ђавола је (έκ τοΰ διαβόλου εστίν), јер ђаво греши од почетка.[30] Ђаво је заклети отац лажи и свега лажнога, отац греха и свега грешнога, зато је он човекоубица од искони.[31] Све мисли ђаволове, вешто сложене у читаву философију греха и лукаво сврстане у саблажњиву апологију зла, уперене су на то да људе одврате од Бога, због чега богоносни Апостол опомиње: Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли.[32] Кроз сва зла своја нечисти дуси хватају људе у своје богоборачке мреже и трују их гресима и пороцима.[33] Ђаво и анђели његови, и сва пагубна дела њихова, толико су у овом свету реални, и страшни, и моћни, да их само Бог може победити и разорити, што и јесте разлог Божјег оваплоћења и искупитељског подвига у свету огреховљеном и ођавољеном: Сего ради явися Сынъ Божiй, да разрушить дела дiаволя.[34]

Богооткривено учење о нечистим дусима Црква је одувек верно чувала и кроз Свето Предање раскривала и разјашњавала. Стародревни обреди Крштења показују како се од оних који се крштавају тражило да се одрекну ђавола и свих дела његових. Α Житија Светих подвижника сведоче како они сав свој живот проводе у борби са нечистим духовима, а није ретко да им се ови и у видљивим облицима јављају.

  1. Порекло ђавола и његових анђела треба тражити у њима самима, у њиховом слободном и драговољном отпадништву од Бога као вечне истине, светлости и добра. Свесавршени и сведобри Господ и њих је био створио добрима, и светима, и светлима, али се они нису хтели љубављу према Богу одржати у добру, остати у истини, стога су пали и отпали од Бога, и постали лаж, зло и грех. О томе јасно говоре Спаситељеве речи грехољубивим Јеврејима: Ваш је отац ђаво, и сласти оца свога хоћете да чините; он је човекоубица од почетка, и у истини не остаде (έν τη άληβεία ούκ εστηκεν), јер нема истине у њему (δτι ούκ έστιν αλήθεια έν ούτω); кад говори лаж своје говори: јер је лажа и отац лажи.[35] То значи: ђаво је био унутра у истини, ограђен истином, и од њега је зависило да ли ће остати у њој, али је он претпоставио да је напусти; и он је драговољно отпао од истине, испао из истине, у којој је стајао, живео и кретао се.

Он је отпао од Бога свим својим бићем, и у њему није остало нимало истине; зато је сав без остатка постао лаж и отац лажи, сваке лажи на Бога и истину Божју у овом и оном свету.[36] Безгрешни Господ је и ђавола и анђеле његове био створио безгрешнима, али су они својевољно сагрешили, иступили из истине Божје и добра Божјег, и пошли путем гордих мука и страдања, који кроз Страшни суд Божји воде у вечне муке и у другу смрт. На то указују речи светог Апостола: Бог не поштеде анђеле који сагрешише, него их метну у окове мрака пакленога, и предаде да се чувају за суд.[37] То исто тврди апостол Јуда: Бог ангелы не соблюдшыя своего начальства (την εαυτών αρχήν), но оставльшыя свое жилище (άπολιπόντας το ίδιον οίκητήριον), на судъ великаго дне узами вечными подъ мракомъ соблюде.[38] То значи: Анђели су постали ђаволи јер нису сачували своје првобитно стање безгрешности, светости, истине, добра; они су својевољно напустили своје жилиште, свој божански дом истине, правде, светости, добра, и оковали себе тамом зла, греха и лажи.

Попут богооткривене истине Црква учи својим светим, саборним, апостолским умом, да су зли дуси, створени добрим Богом, били у почетку добри анђели, па су доцније, по слободној својој вољи, отпали од Бога и Божје вечне истине, сами себе претворили у зле и постали лаж и творци зла и греха. „Први виновник греха и отац зала јесте ђаво, вели свети Кирил Јерусалимски. То је Господ рекао а не ја: ђаво греши од почетка (1 Јн. 3, 8). Пре њега нико не сагреши; а он је сагрешио не зато што је од природе добио неопходну наклоност ка греху — το άμαρτητικόν — (иначе би узрок греха пао на онога који га је таквим створио); али створен добрим, он је по сопственој вољи својој постао ђаво (διάβολος γέγονεν έξ οικείας προαιρέσεως)“[39]. „Ђаво је из почетка био добар, вели свети Златоуст, али поставши немаран пао је у такву злобу, да после већ и није устао. А да је он био добар сведочи Христос: Ја видех сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18). Сравњење са муњом показује и светлост пређашњег стања и брзину пада“[40]. На другом месту свети Златоуст говори да је ђаво „веома зао, само не по природи него по самоопредељењу и слободи“[41]. Бог није ни Анђеле ни људе створио злим по природи, пише свети Иринеј. Пошто је Бог створио све, а ђаво постао узрок отпадништва сам себи и другима, то Свето Писмо с правом назива оне који остају у стању отпадништва синовима ђавола и анђелима зла (maligni)[42]. „Ђаво је нечист дух, пише блажени Августин; он је добро као дух, а зло као нечист; он је дух по природи, а нечист по греху; од та два својства прво је од Бога, а друго од самога ђавола.“[43] Треба знати, вели свети Атанасије Велики, да се ђаволи називају ђаволима не што су такви створени, јер Бог ништа зло створио није, него су и они створени добри, али су отпали од небеског начина мишљења (από της ουρανίου φρονήσεως).[44]

  1. По учењу Светог Откривења гордост је почетак греха,[45] што значи да је гордост почетак сваког греха уопште, начело греха, душа греха и у овом свету и у свету анђелском.[46] Прецењујући своја богодана савршенства Сатана је хтео да се изједначи с Богом, али је гордошћу отпао од истине, од светлости, и потонуо у мрак, сурвао се у пакао.[47] „Први светлоносац, вели свети Григорије Богослов, превазневши се високо, када је, одликован изузетном славом, узмаштао о царској почасти великога Бога, изгубио је своју светозарност, са срамом је спао овамо, и, зажелевши да буде бог, сав је постао тама… Али је пао не сам, него је повукао у пад многе“[48]. Први светлоносац, Деница (ό ‘Εωσφόρος = Lucifer), постао je тама због своје охолости, и назван је тамом са њему потчињеним богоотпадничким силама које су удаљењем од добра постале творци зла (δημιουργοί της κακίας).[49] Гордост је почела од ђавола, који се преварио преценивши моћ и достојанство дато му од Творца, и наумио да се у слави изједначи са Богом, због чега је и збачен са небеске висине са оним анђелима које је увукао у своје зло[50]. Ђаво и духови који су се с њим упињали да приграбе Божје достојанство, лишили су себе богозданог достојанства и пали с неба[51]. Ђаво је пао с неба „по злоби и неизмерној гордости“[52]. „Ђаво је најпре постао горд да би пао, затим завидљив да би нама напакостио“[53]. Све је бестелесне духове створио добри Бог, вели блажени Теодорит, али ђаво и демони, обузети гордошћу и охолошћу, одлучили су се на зло и испали из свога првобитног стања[54]. Грех анђела је грех гордости; они су одбили да се покоравају Богу и да Му буду верни.[55] Демони су пали гордошћу, и они су окренути к себи а не к Богу (ad seipsos, non ad Deum conversi)[56]. Основна је одлика ђавола и његових анђела: противити се Богу и издавати себе за Бога[57]. Пали дух није саздан зао по природи, вели свети Дамаскин, него је био добар и саздан за добро, и ни трунке зла није добио од Творца. Али не подневши светлост и почаст што му је Творац подарио, он се својевољним опредељењем (αΰτεξουσίω προαιρέσει) одвратио од природнога противприродноме (έκ τοΰ κατά φΰσιν εις το παρά φΰσιν) и подигао против Бога који га је створио са жељом да дигне бунт против Њега; и први отступивши од добра постао је зао[58].

Својим падом из неисказане светлости нечисти духови су се отиснули у таму најкрајњу, јер су пали по своме слободном опредељењу, у чему су учествовали свим разумом својим, свом вољом својом, свим бићем својим. Створени од сведоброг Бога као чисти духови, они су били испуњени сваком божанском светлошћу и красотом и слободни од сваког греха и зла, а пали су једино по потпуно самосталној и неизнуђеној одлуци ума свог и воље своје, уставши дрско на самога Бога. Исте природе са Анђелима, вели свети Дамаскин, они су постали зли својевољним самоопредељењем приклонивши се од добра ка злу[59]. Пошто су се свесно и драговољно свим бићем определили за вечно богоборство, они су гордошћу толико огрезли у злу да им више ни покајања ни поправке нема. Они су, по речи светога Јустина, неизменљиво зли (αμετάβλητος πονηροί)[60]. Изједначивши себе свесно, разумно и упорно са злом, ђаво има вољу која се не може покајати (άμετανόητον έχει την προαίρεσιν)[61]. На неповратни пад нечистих духова указује Свето Откривење када учи да су за њих одређене вечне муке[62]. Пад је за анђеле што и смрт за људе, вели свети Дамаскин, јер после пада за њих нема покајања, као што га нема ни за људе после смрти[63]. Ово богооткривено учење о бесповратном паду злих духова било је одувек убеђење васељенске Цркве Христове, која је на V Васељенском сабору и осудила мишљење Оригена и оригениста о покајању демона и њиховом повратку Богу.

  1. Демони су и после пада остали духовни, бестелесни, али само са потпуно измењеним моралним стањем и расположением и са савршено посувраћеним својствима своје духовне природе. Говорећи о њима Свето Писмо их назива дусима[64], нечистим дусима[65], злим дусима[66]. Духови по природи, демони имају разум, вољу, осећање, које пројављују у својој делатности и животу[67]. По својим злим моћима они превазилазе човека[68], али су њихове моћи ипак ограничене. То се види из тога што Сатана може кушати људе само по допуштењу Божјем[69], што је побеђен Господом Христом[70], што га хришћани, наоружани свеоружјем Божјим, могу побеђивати[71], и што ће Антихриста, чији ће долазак бити по чињењу Сатанину, Господ Исус убити духом уста својих и искоренити светлошћу доласка свог.[72] Ма да ограничена, ипак је демонска моћ у злу велика[73]. Демони су проузроковачи свих људских порока и страсти, хуле на Бога и разврата душе људске, јер иза сваког порока и греха скрива се ђаво као првобитни творац њихов[74]. Демони могу наводити људе на зло, али их не могу приморати на зло без њиховог пристанка. Ђаво је потстрекач на грех, вели свети Кирил Јерусалимски; он потстрекава све, али ипак не може приморати оне који му се не покоравају[75]. Сва зла и све нечисте страсти измислили су демони, вели свети Дамаскин; и мада им је допуштено да кушају људе, ипак они не могу никога приморати, јер од нас зависи да ли ћемо примити или одбацити оно на што нас они потстичу и што нам предлажу[76]. Сваки човек има слободну вољу, и ђаво може потстицати на грех и зло, али он нема власти (ούκ έχει την έξουσίαν) приморати против воље[77]. Када би демони имали власти, не би дали ниједном хришћанину да живи[78]. Али они не могу људе искушавати више него што ови могу поднети[79]. Као чувар и промислитељ сазданих бића Бог не допушта демонима да сасвим потисну и коначно утврде зло у свету, иако им попушта у развијању зла у свету[80]. Сваког човека прати по један демон, вели свети Касијан, трудећи се свим средствима да разврати његову душу[81]. Учење Цркве каже, пише Ориген, да свака разумна душа има слободну вољу и да јој претстоји борба са ђавољом и анђелима његовим, пошто се они старају да је обремене грехом[82]. У тој борби са људима они употребљавају сва средства која им Бог допушта, а понекад узимају на себе разна обличја[83]. Они не знају будућност, али могу, користећи се својим многовековним искуством, чинити извесне прогнозе које се често обистињују[84]. Демони претсказују, вели свети Дамаскин, понекад — провидећи у далеке догађаје, а понекад — само нагађујући, због чега често и лажу. Не треба им веровати, мада они много пута говоре и истину[85].
  2. Свето Откривење не казује нам тачан број палих духова, али нам даје на знање да је он врло велики[86] и показује да и међу њима постоји разлика у сили и моћи за зло. Сам Спаситељ говори о нечистом духу који, изашавши из човека, доводи затим „седам других духова, горих од себе (πνεύματα πονηρότερα εαυτού)“[87]. Апостол Павле разликује међу злим дусима начала, власти и светодршце таме овога света (мiродержителей тьмы века сего)[88]. Овим Апостол указује на постојање чинова и степена међу нечистим дусима, јер у каквим су чиновима пали, у таквим су и остали. Као што међу добрим Анђелима има степена, тако и међу злима има степена своје врсте.[89] Сам Спаситељ говори о Велзевулу, кнезу ђаволском[90], о ђаволу и анђелима његовим.[91] „Велико је мноштво демона, вели свети Атанасије Велики, у ваздуху око нас, и нису далеко, и велика је разлика међу њима“[92]. А по светом Дамаскину, мноштво демона је неизбројно (άπειρον)[93].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Мт. 4, 10; 12, 26; Μκ. 1, 13; 3, 23. 26; 4, 15; Лк. 10, 18; 13, 16. 22, 3; Јн.13, 27; Д. А. 5, 3; 26, 18; Рм. 16, 20; 1 Кор. 5, 5; 7, 5; 2 Кор; 11, 14; 1 Сол. 2, 18; 2Сол. 2, 9; Апокл. 2, 9. 13, 24; 12, 9; 20, 2. 7. Св. Јустин вели да име Сатана долази од јеврејске и сиријске речи σατά што значи: отпадник (αποστάτης), и речи νάς, што значи: змија (όφις). (Dialog. cum Tryph. с. 103).

[2] Мт. 4, 1; 13, 39; 25, 41; Лк. 4, 2. 3; 8, 12; Јн. 8, 44; 13, 2; Д. Α. 10, 38; Еф.4, 27; 6, 11; 1 Тм. 3, 7; Јевр. 2, 14; Јак. 4, 7; 1 Петр. 5, 8; 1 Јн. 3, 8. 10; Апок. 2, 10;12, 9. 12; 20. 2. 10; 1 Дневн. 21. 1; Пс. 109, 6; Јов. 1, 6; 2, 2.

[3] Мт. 12, 24. 27; Мк. 3, 22; Лк. 11, 15. 18. 19.

[4] 2 Кор. 6, 15.

[5] Ер. 2, 2.

[6] Јн. 12, 31; 14, 30.

[7] Мт. 9, 34; 12, 24; Мк. 3, 22; Лк. 11, 15.

[8] Мт. 4, 3.

[9] Ис. 14, 12.

[10] Апок. 9, 11.

[11] Мт. 10, 1; Мк. 1, 27; 3, И; 5, 13; 6, 7; Лк. 4, 36; 6, 18; Д. А. 5, 16; 8, 7;Апок. 16, 13.

[12] Еф. 6, 12; Лк. 7, 21; 8, 2; И, 26; Д. А. 19, 12. 13.

[13] Мт. 7, 22; 9, 34; 10, 8; 12, 27, 28; Мк. 1, 34. 39; 3, 15. 22; 6, 13; 16, 9. 17;Лк. 4, 41; 8, 30. 35; 9, 49; 10, 17; 11, 19. 20; 1 Кор. 10, 20. 21; Јак. 2, 19.

[14] Апок. 12, 7. 9; Мт. 25, 41.

[15] Јов. 1, 6. 12; 2, 2. 6.

[16] 1 Цар. 16, 14. 15.

[17] 1 Днев. 21, 1.

[18] 1 Мојс. 3, 1. 6. 14; Апок. 12, 9.

[19] Захар. 3, 1.

[20] Товит. 2, 3.

[21] Прем. Сол. 2, 24.

[22] Мт. 4, 1-11; Лк. 4, 1-13.

[23] Мк. 5, 2-13; 1, 23-26; 3, 11; 9, 25; Лк. 4, 34-35; 4, 41.

[24] Мт. 12, 24.

[25] Мт. 12, 26-27; Мк. 3, 22-26; Лк. 11, 15-20.

[26] Мт. 10, 1; Мк. 16, 17.

[27] Мк. 9, 29.

[28] Мт. 25, 41.

[29] Јак. 2, 19.

[30] 1 Јн. З, 8.

[31] Јн. 8, 44.

[32] 2 Кор. 2, 11.

[33] 2 Тм. 2, 26.

[34] 1 Јн. 3, 8.

[35] Јн. 8, 44. Тумачећи Спасове речи: „У истини не остаде“, св. Златоуст вели да то значи: не остаде у добром животу (In Joan. hom. 54, 3).

[36] ср. Апок. 12, 9. 10; 2. Сол. 2, 9.

[37] 2 Петр. 2, 4.

[38] Јуд. 6.

[39] Catech. II. 4.

[40] De poenitent, hom. I, 2; ср. св. Макарије Вел., Homil. 16, 1.

[41] De diabol. hom. II, 2.

[42] Contra haer. IV, 41,2.

[43] Contra Julian. с 9.

[44] Vita S. Antonii, 21; P. gr. t. 26, col. 876 А

[45] Сирах. 10, 15; ср. 1 Тм. 3, 6; Ис. 14, 13-14.

[46] ср. блаж. Августин, De Genes. ad litt. XI, 14.

[47] Ис. 14, 13-15; Јн. 8, 44.

[48] Св. Григорије Богослов, Carm. Theologic. 6.

[49] Он, Orat. 45, 5; t. 36, col. 629 В; ср. Orat. 38, 9; Orat, 36, 5.

[50] Св. Амвросије, Epist. 84.

[51] Св. J. Златоуст, In Genes. hom. 22, 2.

[52] Он, In Genes. hom. 17, 7; cp. In Genes. hom. 15, 4.

[53] Св. Лав, De coll. Serm. IV.

[54] Haeretic. fabul. compendium, lib. V, 8.

[55] Блаж. Августин, Enchirid., 28; De civit. Dei, XII, 6.

[56] Фулгенције, De Trinit. VIII; ср. св. Григорије Вел. Moral., 28, 11.

[57] ср. 2 Сол. 2, 4.

[58] De fid. II, 4; col. 876 А; ср. св. Григорије Ниски, Orat. catech. с. 6.

[59] De fid. II, 4; col. 876 В.

[60] Dialog. cum Tryph. с 141.

[61] Св. Кирил Јерусалимски, Catech. IV, 1.

[62] Мт. 25, 41; 2 Петр. 2, 4; Апок. 20, 10.

[63] De fid. II, 4; col. 877 С.

[64] Мт. 8. 16; 12, 45; Лк. 10, 20.

[65] Мт. 10, 1; Мк. 1, 27. 3, 11; 5, 13; 6, 7; Лк. 4, 36; 6, 18; Д.А. 5, 16; 8, 7;Апок. 16, 13.

[66] Лк. 7, 21; 8, 2; 11, 26; Д. А. 19, 12. 13: Еф. 6, 12.

[67] 2 Кор. 2, 11; 2 Тм. 2, 26; Јн. 8, 44; Јак. 2, 19; 3; 15 и др.

[68] Еф. 6. 11-12; 1 Петр. 5, 8.

[69] Јов. 1, 12; 2, 6.

[70] Мт. 4, 1-11; Јевр. 2, 14; 1 Кор. 15, 54-56; 2 Тм. 1, 10.

[71] Еф. 6, 10-13; 1 Петр. 5. 8-9; Мк. 16, 17.

[72] 2 Сол. 2, 7-9.

[73] Мк. 5, 2. 4; 9, 18; 2 Сол. 2, 9; 2 Кор. 11, 3; Апок. 12, 12.

[74] Ср. Мт. 13, 27. 38. 39; Лк. 11, 24 – 26; 1 Петр. 5, 8; Еф. 2. 2; Апок. 20, 7;12, 9; Д. А. 5, 3; 2 Кор. 4, 4.

[75] Catech. II, 3.

[76] De fid. II, 4; col. 877 D.

[77] Св. Кирил Јерусал. Catech. IV, 21.

[78] Св. Атанасије Вел., Vita s. Antonii, 28; Р. gr. t, 26, coL 885 B.

[79] 1 Кор. 10, 13.

[80] Ср. Лк. 22, 31; Јов. 1, 12; 2, 6.

[81] Collat. VII, 17; Collat, VII, 12. 13.

[82] De princip. Praef. 5.

[83] Св. Ј. Дамаскин, De fid. II, 4; col. 887 A.

[84] Блаж. Августин, De civit. Dei, IX, 20, 22; In Joan., tract, 110 7; св. Макарије Вел., Homil. 26, 9.

[85] De fid. II 4; col. 877 B. Св. Атанасије Велики пише: Демони ништа не знају од себе, него што код других примете, то објављују (Vitas. Antonii, 33; t. 26. col. 892 В).

[86] Лк. 8, 30; 10, 17. 20; 11, 18-20; Εφ. 6, 12; Мт. 12, 26.

[87] Лк. 11,26;Мт. 12,45

[88] Кол. 2, 15; Еф. 6, 12.

[89] Ср. св. Ј. Златоуст, In Ephes. hom. 22, 3.

[90] Мт. 12, 24.

[91] Мт. 25, 41.

[92] Vita s. Antonii, 21; t. 26, col. 876 Α.

[93] De fid. II, 4; col. 876 B.

2 коментар(а)

  1. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.

  2. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *