УВОД
2. Појам о догматима
Догмати су богооткривене вечне истине вере, које се садрже у Светом Откривењу, а чува их, објашњава и саопштава Црква као божанска, животворна и неизменљива правила спасења. Сама реч догмат (δόγμα) грчког је порекла, и долази од глагола δοκεΐν (мислити, држати, сматрати, веровати) у његовом облику δέδογμαι (у 3. лицу δέδοκται = решено, одређено, опредељено), те етимолошки означава мисао одређену, утврђену као неоспорну логичку истину у ма којој области људске делатности: философској, религијској, законодавној
Стари грчки и римски писци употребљавају реч догмат у философском, етичком, законодавном смислу са значењем учења, правила, које је због своје неоспорне истинитости за многе добило значај логички и фактички обавезне истине, заповести, закона, наредбе[1].
У Старом Завету реч догмат означава с једне стране политичке наредбе, државне указе и законе,[2]а с друге — заповести Мојсејева закона,[3]или заповести које се односе на религиозни живот уопште.[4]
У Новом Завету реч δόγμα употребљена је пет пута у двојаком смислу: политичком, и означава царске указе и законе[5], и религиозном, означавајући прописе Мојсејева закона који су у своје време имали обавезну силу за сваког Јеврејина[6], и новозаветне уредбе које су обавезне за све чланове Христове Цркве. Јер се у Делима Апостолским вели да Апостол Павле и Тимотеј учаху верне да држе догмате које прописаше Апостоли и старешине у Јерусалиму (φυλάσσειν τά δόγματα τά κεκριμενα ύπό των αποστόλων και τών πρεσβυτέρων τών έν Ιερουσαλήμ).[7]Повлачећи разлику између прописа Мојсејевог закона и вечних новозаветних истина, догмата, апостол Павле вели да је Господ Христос „закон заповести (Мојсејевих) догматима укинуо“ (τον νόμον των εντολών έν δόγμασι καταργήσας)[8].
На основу тога, још од апостолских времена формирао се црквени значај речи „догма“, као божанске, неоспорне, апсолутне и општеобавезне истине вере[9]. Велики ревнитељ богоданог апостолског Предања, свети Кирил Јерусалимски, основне истине вере, које се садрже у Символу јерусалимске Цркве, назива неопходним догматима (των αναγκαίων δογμάτων)[10], благочестивим догматима (δογμάτων ευσεβών)[11], а подвиг вере, којим се ови усвајају на спасење, назива догматичким обликом вере (είδος της πίστεως το δογματικόν)[12]. Целокупно новозаветно учење ο Богу он назива догматима ο Богу (τα περί θεού δόγματα), а лично и животворно усвајање ових догмата делотворном вером он сматра за неопходни услов спасења, због чега и вели: „Највећа је добит — изучавање догмата“[13]. Набројавши све новозаветне истине ο Богу, Сину Божјем, Духу Светом, ο добру, ο злу, ο домостроју спасења уопште, свети Григорије Богослов позива оглашене да своје добро, своје спасење, свој нови живот заснују на темељу ових догмата (έπι τούτω τω θεμελίω τών δογμάτων)[14]. Свети Григорије Ниски дели целокупно хришћанско учење на два дела: на етички део и на тачне догмате (εις το ηθικόν μέρος και την τών δογμάτων άκρίβειαν)[15]. Свети Златоуст под догматима разуме хришћанско вероучење[16], а Викентије Лерински васељенску веру (универсалис фидес) назива васељенском догмом (цатхолицум догма)[17]. Ха Васељенским саборима реч догма употребљавана је у значењу: истина хришћанског вероучења[18], и саборски Оци називају догматима своје одредбе о вери, а све остале одлуке и прописе — канонима, правилима. То се делимично огледа и у томе што Црква назива догматиком (δογματικόν) оне богослужбене стихире, које садрже у себи учење вере о Пресветој Богородици, о оваплоћењу Господа Христа, о двема природама у његовој једној Богочовечанској Личности.
Тако се на црквеном језику, у строгом смислу речи, догматима називају само оне богооткривене истине које се тичу вере, за разлику од богооткривених истина етичког, обредног и канонског карактера, али се притом никад несме губити из вида, да све оне, на крају крајева, сачињавају једну недељиву целину.[19]
НАПОМЕНЕ:
[1]Ксенофонт, Άνάβασις ИИИ, 3, 5. — Цицерон пише: Сапиентиа неqуе де сеипса дубитаре дебет, неqуе де суис децретис, qуае пхилосопхи воцант догмата (Qуаест.ацад., либ. ИВ, ц. 9). Α Сенека вели: Нулла арс цонтемплатива сине децретис суис ест,qуае Граеци воцант догмата; нобис децрета лицет аппелиаре, вел сцита, вел плацита(Епист. 95). — У том смислу св. Исидор Пелусиот назива Сократа законодавцем атичкихдогмата (ό των ‘Αττικών δογμάτων), а учења Платона и стоика — догматима (Епист. 11; Ρ. гр. т. 78, цол. 185; Епист. 91, иб. цол. 1453).
[2]Дан. 2, 13; 3, 10; 6, 89; Јестира З, 9.
[3]Језек. 20, 24.
[4]2 Мак. 10, 8; 15, 36.
[5]Лк. 2, 1; Д. А. 17, 7.
[6]Кол. 2, 14.
[7]Д. А. 16, 4.
[8]Еф. 2, 15.
[9]Види: Св. Игњатије Богоносац, Ад Магнес. 13,1; св. Варнава, Епист. 1.6;Ориген, Де принцип. И, 7.
[10]Цатецх. ИВ, 3.
[11]ибид. ИВ, 2.
[12]ибид. В, 10.
[13]ибид. ИВ, 2: Μέγιστον κτήμα έστι τό τών δογμάτων μάθημα.
[14]Орат. 40, 45; Ρ. гр. т. 36. цол. 424 АЦ; цп. св. Васил. Вел. Ин Псалм. 44, 4.
[15]Епист. 24.
[16]Ин Генес. хом. 11, 5;
[17]Цоммонит. прим. н. 18; П. лат т. 50, цол. 664.
[18]Види ВИ Вас. сабора прав. 1.
[19]На то указује Климент Александриски када вели: Το μέν δόγμα εστίκατάληψίς τις λογική (Стром. ВИИИ, 5; Ρ. гр. т. 9, цол. 581).
