NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
BELEŠKE SA NAŠEG PUTA PO GRČKOJ
 
… U Atini je sve bilo na takvom nivou da nas je to pomalo zbunjivalo. Taj doček sa vojnom muzikom na željezničkoj stanici… Onda, smeštaj u najboljem hotelu u gradu. Pa to večernje bogosluženje u staroj vizantijskoj crkvici Kapnikareji i – sutradan, u nedelju (5. novembra) – u prepunoj velikoj atinskoj katedrali – rana sveta Liturgija, koju su zajedno služili poglavari Grčke i Srpske crkve sa šestoricom srpskih i grčkih arhijereja i više arhimandrita i protoprezvitera… Onda, svečani zajednički obed nedaleko od grada – u manastiru Pendeliju, koji ima prekrasnu tipično vizantijsku crkvu, ogroman novi konak s bezbroj jednostavnih, ali savremeno opremljenih kelija za svakog sabrata i gosta posebno… Iste večeri priređen je u našu čast i koncert vizantijske crkvene muzike u amfiteatru doma „Apostoliki dijakonija“. Sve, sve je bilo primerno organizovano i izvedeno.
U ponedeljak (6. novembra) učinili smo prvo posetu našem Ambasadoru, a zatim bili kod Predsednika Grčke Republike i u podne prisustvovali banketu koji nam je priredila Grčka Vlada. Kraj onih silnih ogledala i polijeleja u trpezariji, zauzimali smo – među tolikim nepoznatim svetom -sa izvesnim snebivanjem mesta za stolom…
Istoga dana posle podne krenuli smo avionom za ostrvo Krf, gde nas je ponovo dočekala vojna muzika, guverner ostrva, sveštenstvo i smireni mitropolit krfski Polikarp (koji nas je svojom pojavom dosta podsećao na vladiku Pavla prizrenskog). Odvezli su nas s pristaništa u prepunu crkvu Svete Teodore na doksologiju, a zatim smo u kraćoj šetnji kolima obišli grad… Nismo očekivali da je ostrvo Krf tako lepo. (Moj otac je i sam prešao Albaniju i boravio na Krfu nešto više od godinu dana. Bio je po prirodi ćutljiv čovek i, kad se vratio iz rata, ni Krf ni njegove lepote nije pred nama nikada ni rečju spomenuo. Svakako je to lepo ostrvo zapamtio samo po masovnom umiranju svojih drugova. A morao je na Krfu i mnogo tugovati za kućom i za nama koji smo ostali u Srbiji, te svu ovu lepotu nije ni primećivao, niti je imao volje da se tih svojih krfskih dana uopšte seća)…
Uveče su nam priredili prijem u krfskoj gradskoj većnici. Tu je stari gradonačelnik (koji dobro pamti srpske vojnike kako su se polumrtvi ovde iskrcavali), uputio našem Patrijarhu nekoliko spontanih toplih reči koje su i Patrijarha i nas namah dirnule. Prosto, kao da je odjednom kresnula neka varnica. To je dalo povoda i našem Patrijarhu da tu, u krfskoj staroj gradskoj kući, improvizuje jedan od svojih možda najlepših govora. Imali smo prilike da ga više puta slušamo, ali ovaj put je govorio nekako izuzetno nadahnuto, te smo mu i Grci i mi bili od srca zahvalni što je te večeri probudio i u nama nešto svetlo i lepo. Posle smo mu skoro svi redom izražavali zahvalnost za ono što smo za vreme njegovog govora, i još dugo posle toga, osećali…
Sutradan smo se poklonili moštima Svetog Spiridona koje se čuvaju u srebrnom sarkofagu u jednom od krfskih hramova. (Same crkve na Krfu nemaju skoro ničeg vizantijskog. I po živopisu i po arhitekturi su venecijanskog tipa i nama pomalo strane)…
Oko 10 časova ukrcali smo se na brodiće i krenuli na malo ostrvo Vido, koje je samo nekoliko kilometara udaljeno od Krfa.
„Plava grobnica“ nije „na pučini“, kako se u pesmama obično peva, nego u malom moreuzu između Krfa i Vida. A ni Vido, tzv. „ostrvo smrti“, nije stravično, kako smo ga zamišljali. Jedna šira staza vodi od malog pristaništa uzbrdo kroz šumu četinara do arhitektonski jednostavno i lepo uobličene kapele od belog kamena. Tu je NJ. Sv. Patrijarh zapalio sveću donetu iz Beograda, položio venac i grumen srpske zemlje i održao pomen našim vojnicima, koji su ovde u moru „sahranjeni“ … Bilo je istovremeno i svečano i tužno…
Ćuteći vratili smo se na malo pristanište, ukrcali se ponovo na brodiće i NJ. Sv. Patrijarh je, uz pojanje pesme „Vječnaja pamjat“ i uz zvuke posmrtnog marša, spustio venac i grumen zemlje, donete iz Srbije, u samu „Plavu grobnicu“… Obišli smo zatim brodićima oko celog ostrvca, a onda po podnevnom suncu, plovili pokraj živopisnog Krfa. Kad smo se iskrcali, posetili smo na samoj obali skromni Mitropolitov dom, a onda – sve putem pored mora – otišli kolima daleko u polje gde su maslinjaci i gde se nalazi spomenik ratnicima Drinske divizije („Sveti Mateja“). I tu smo održali pomen. Neko je uzbuđeno zapevao , , Tamo daleko“… Ta pesma i inače uvek bolno dirne čoveka. Otpevana, uz suze, na ovom mestu, uzbuđivala je do samog dna duše…
Vratili smo se onda istim putem, i samo izdaleka videli na bregu taj čuveni dvorac austrijske carice Jelisavete (, , Ahileon“). Nismo imali vremena (a ni mnogo volje da odemo do njega i pogledamo te silne statue oko dvora, zbog kojih na Krf dolaze stotine hiljada turista. Obedovali smo na jednoj sunčanoj terasi okrenutoj moru, kao gosti Mitropolita, i posle podne vratili se avionom u Atinu.
Sutradan (8. novembra) prisustvovali smo zvaničnom otvaranju nove zgrade Bogoslovskog fakulteta (u okviru novog atinskog Univerziteta), u čijem je amfiteatru, pored mladoga dekana dr Braciotisa, pročitao svoje predavanje (o Svetom Pavlu u Atini) i naš Patrijarh. U podne smo već bili na zvaničnom prijemu u našoj Ambasadi.
Četvrtak (9. novembar) bio je za većinu od nas izuzetan dan. Bili smo na ostrvu Egini gde je živeo svetitelj našeg vremena – Nektarije Eginski, koji se slavi upravo toga dana… Probudili su nas još pre svanuća da bismo blagovremeno stigli na atinsko pristanište Pirej, gde nas je čekao brod, koji nam je za ovu priliku stavio na raspolaganje jedan grčki brodovlasnik. Egina je u zalivu između Pireja i Korinta (Saronički zaliv) i do nje se putuje od Pireja oko jednog i po časa. More je bilo mirno, ali smo mi u sebi bili pomalo uzbuđeni, premda o svetom Nektariju nismo mnogo znali.
Na pristaništu u Egini naišli smo prvo na skoro svetovnu atmosferu: opet vojna muzika, doboši, trube, sviranje sirena na svim brodovima u luci, deca s buketima cveća, radoznali narod, vojnici, đaci…
Krenuli smo odatle gradom uzbrdo prema manastiru, koji je na nekoliko kilometara odavde podigao sveti Nektarije, u kome je i živeo i gde se nalazi i njegova grobnica. Ovo je već jedan drugi svet! Pred svakom kućom na stočiću svetiteljeva ikona, zapaljena sveća i ručna kadionica iz koje se širi miris tamjana… Na svim raskrsnicama poljskih puteva minijaturne kapelice i u njima: ikona, i upaljeno kandilo. Kroz polja: skromne crkvice kao usamljene kućice, sa malom oltarskom apsidom na istoku i „preslicom“ (malim „primorskim zvonikom“) nad zapadnom stranom hrama. (Vozač nas je uveravao da na tom malom ostrvu ima preko 300 manjih i većih hramova).
Kad smo izašli na breg i približili se manastiru, ugledali smo na jednom kosom obronku dvadesetak takvih crkvica, a pred samim manastirom i oko njega masu pobožnog sveta (onog „trećeg staleža“, koji se i kod nas viđa o manastirskim i crkvenim slavama), onda, sa obe strane puta red starica – monahinja; ugledasmo i ikonu svetog Nektarija u prirodnoj veličini (u stvari njegovu istinsku fotografiju)…
Samo što ste zakoračili u portu, istog trenutka, i nehotice, samo od sebe, osetite blizinu Svetinje, i sav onaj košmar i sve ono zlo koje se nakupilo u duši namah iščezava i neki se Božiji tihi povetarac. neka lakoća, mir i toplina useli u srce…
… Tu je priljubljeno, sve jedna uz drugu, nekoliko crkvica … Nas uvode u onu u kojoj je godinama služio sveti Nektarije… Sada u njoj služi naš Patrijarh sa eginskim mitropolitom Jerotejem i sa još nekoliko arhijereja i drugih sveštenoslužitelja. Crkva je malena, znojimo se u prepunom prostoru, ali nam to ne smeta, i ono raspoloženje koje nas je osenilo prilikom ulaska u portu, nikako se ne gubi …
I sadašnji eginski mitropolit Jerotej je veliki asketa. Niko tako predano i smireno ne služi kao on. Čini mi se da nikada neću zaboraviti kako nam se na „Heruvimskoj pesmi“, polazeći svetom Žrtveniku da proskomidiše skrštenih ruku smireno poklonio. Takve spontane kretnje pri bogosluženju nisam video ni kod koga. (A ponekad je dovoljan samo jedan pokret, pa da pročitate celog čoveka)… Možda je njegovo prisustvo i doprinelo da se to blagodatno stanje u duši stalno održavalo … On je pri kraju Službe i pozdravio našeg Patrijarha. Govorio je prosto, jednostavno. Ne bih umeo ponoviti šta je sve rekao. Pamtim samo da je spominjao tu svetu Trpezu i taj sveti Oltar, gde je sveti Nektarije toliko godina lično služio. Odnekud je spomenuo i našeg oca Justina Popovića i o. Atanasija Jevtića… Na kraju je izjavio da NJ. Sv. Patrijarhu daje na dar delić moštiju svetog Nektarija…
Posle Službe izašlo se iz crkvice u ornatima, a u porti i pred portom po putu leži bolesnik do bolesnika da litija pređe preko njih. Pri tom prizoru uzbuđenje se povećava, i svi se sa iskrenim saosećanjem molimo za tu svoju jadnu braću…
Sišli smo ponovo kolima dole u grad na pristanište, gde se formirala zaista veličanstvena litija, kakve samo na ostrvima umeju da organizuju… Sve je bleštalo na suncu: i kovčeg sa svetim moštima, i „nebo“, i patrijarh i arhiepiskop u svojim sjajnim ornatima, i bezbroj arhijereja i sveštenika u svojim najlepšim odeždama, i muzika i đaci, i gusti špaliri svečano odevene dece, omladine i odraslih…
Pevali su sveštenici, pevao je i onaj svet na trotoarima, balkonima i prozorima, a svaku je pesmu započinjao mitropolit Jerotej koji je sav sijao od silne unutrašnje radosti.
Još je nekako prisnije bilo kad smo pošli kroz one uzane sirotinjske ostrvske ulice, gde je takođe pred svakom kućom bila postavljena ikona svetog Nektarija sa upaljenom svećom, mirisnom ručnom kadionicom i gde su čitave porodice stajale, pobožno se krstile i klanjale. Svaka je porodica prekrila ulicu svojim sobnim prostirkama da litija pređe preko njih… Išli smo tako do crkve Uspenja Presvete Bogorodice, u koju su unete svete mošti i postavljene na amvon, gde su ih prvo Patrijarh i Arhiepiskop, a zatim i mi i sav onaj silni narod celivali …
Bilo je davno prošlo podne kada smo mi izišli iz crkve (narod je, svakako, morao celivati mošti celog dana)… Posetili smo zatim crkveni dečiji dom, prisustvovali obedu i – ne znam zašto – žurno sišli na pristanište, gubeći usput one silne darove koje nam je Mitropolit nadavao u obe ruke …
Sutradan izjutra (u petak 10. novembra) napustili smo Atinu i kolima koja nam je Arhiepiskopija stavila na raspolaganje krenuli za Solun (520 kilometara). U ranu zoru došao je k nama u hotel sam Arhiepiskop Serafim sa svojom pratnjom da nas lično isprati. Bili smo iskreno zahvalni i njemu i svima koji su se oko nas ovih dana toliko potrudili (i istrošili).
Usput smo se zadržali prvo u Termopilskom klancu, gde je nekada junak Leonida sa 300 Spartanaca hrabro poginuo, braneći Kserksu prolaz iz Tesalije u srednju Grčku i Atinu… (Da spomenemo i to da Termopili više nisu klanac, jer se more daleko povuklo od planine Ete, i sada je to prostrana ravnica na kojoj je Leonidi i njegovim Spartancima podignut divan spomenik).
Pred podne smo stigli na čudne Meteore. To su ogromne stene koje izgledaju kao da su iznikle iz zemlje ili pale odnekud iz vasione. Skoro na svakoj od njih nalazi se po jedan manastir, do koga je uz onu strminu nemoguće doći. Pravo je čudo kako su ti manastiri uopšte podignuti, kako su ljudi na te usamljene okomite stene uopšte uzlazili i kako je materijal za zidanje na tu visinu dopreman! Sada je iza tih strmih stena probijen put i do najnepristupačnijih manastira postavljene su stepenice (po nekoliko stotina), ali se građevinski materijal, videli smo to svojim očima, podiže gore ogromnim mrežama, užadima i čekrcima!
Svratili smo u prvi manastir (Svetog Stefana) do koga se lako može doći i kolima. To je ženski manastir sa 20-30 sestara. Odvele su nas u svoju veću crkvu, a zatim i u manju, gde su na freskama svecima iskopane oči kao i u našoj Gračanici. Pokazale su nam i svoj mali muzej i – izazvane našim zapitkivanjima – saopštile da imaju u sestrinstvu jednu kaluđericu koja je diplomirala filologiju, jednu sa fakultetskom diplomom teologije i jednu koja je diplomirala istoriju umetnosti. Ova poslednja je „postavila“ muzej, i objavila celu knjigu o Meteorima (na 260 strana) i sada nam objašnjavala muzejske eksponate i izlagala istoriju svoga manastira… Onda su nas odvele u trpezariju. Za proteklih nedelju dana bili smo na više svečanih obeda i banketa. Sve je bilo prvoklasno, ali tu sedite , , po rangu“ i to najčešće između dvojice visokodostojnika čijim jezikom ne govorite, i – kraj sveg nastojanja domaćina da vas ugoste što lepše mogu – pada vam sve to nekako nelagodno… A ovde smo u manastirskoj trpezariji seli gde je ko želeo, bili opušteni i u svom ambijentu. Zato nam se valjda ništa na putu nije učinilo ukusnijim od tog posnog manastirskog ručka. Kako su sa tog kamena samo pronašle toliko tih biranih posnih stvari!?
I one su nas, sirote, na rastanku obdarile knjigama, ikonama i slikama. Obradovale su se kada smo im predložili da se slikaju s NJ. Sv. Patrijarhom.
Putem koji je izgrađen s druge strane provalije odvezli smo se do na kraj Meteora i iz izvesne udaljenosti videli svih šest meteorskih manastira, pa i manastir Preobraženje, čiji je veliki ktitor bio sinovac cara Dušana – sveti Joasaf Nemanjić…
Krenuli smo zatim dalje prema Solunu. Oni koji su među nama bili mlađi i jači, svratili su u klanac živopisne rečice Tempe ispod Olimpa da vide crkvicu Svete Petke, do koje se teško silazi, i od koje se još teže uzlazi…
Kad smo tog petka uveče stigli u Solun, odveli su nas u jedan hotel pun Jugoslovena. U holu, hodnicima i liftu čuje se samo srpski, i tek po koja grčka reč. Naime, sutradan je bio 11. novembar – Dan primirja, kada se na Zejtinliku kraj Soluna polažu venci na grobljima izginulih i umrlih vojnika u I svetskom ratu, pa su desetine autobusa iz raznih naših gradova dovezli izvesne korporacije, stare ratnike i srodnike onih koji ovde počivaju da i oni polože vence i cveće. A bilo je tu i puno izletnika koji su došli da nešto kupe i provedu vikend u Solunu…
Sutradan (u subotu 11. novembra) prvo smo mi održali pomen pred kapelom na Zejtinliku, a onda su počele stizati s vencima i ostale grupe. Sišli smo u ogromnu kriptu ispod kapele i prelili grobove vinom, donetim iz Srbije. Dugo smo potom išli podzemnim mermernim hodnicima kripte i čitali imena sahranjenih vojnika, i mesta odakle su. Ima ih iz svih krajeva, a najviše iz Srbije.
Posetili smo zatim novu veoma modernu crkvu Blagovesti, koja kao i mnoge savremene crkve u svetu, ima ispod hrama ogromnu salu za veronaučnu nastavu, predavanja, duhovne koncerte i druge crkvene priredbe.
Grad Solun je sada podeljen na tri posebne eparhije (a Atina na 12). Ova crkva Blagovesti Presvete Bogorodice je katedralni hram za jednu od te tri nove solunske eparhije koja se zove „neopoljska i stavropoljska“. Njom upravlja mitropolit Dionisije, čiji smo gosti toga dana bili. I on i naš Patrijarh podsetili su nas u svojim govorima da je tu u Solunu boravio i propovedao Sveti Apostol Pavle, da su iz tog grada krenula slovenska braća Sveti Kirilo i Metodije, da krštavaju i opismenjuju Slovene i da je ovde bio episkop sveti Grigorije Palama, čiji spisi u savremenoj pravoslavnoj književnosti sve više dolaze do izražaja…
Posle podne nas je mitropolit kitruski i katerinski Varnava, koji je bio zadužen da nas vodi za celo vreme ovoga putovanja, odveo da pogledamo njegov grad Katerini.
To je bilo nešto neviđeno! Izašao je na doček stvarno ceo grad. Doksologija se nije mogla obaviti u crkvi nego je visok tron za Patrijarha iznet na najveći gradski trg, postavljen na uzvišeni podijum i tu, na sred grada, održano je bogosluženje pred hiljadama vernih koji su prekrili i trg i okolne ulice, i načičkali sve okolne prozore i balkone… Na bogosluženju su učestvovali najbolji pevači, pevala su dva dečija hora – muški i ženski – sve se preko zvučnika orilo i ličilo na neki veliki trijumfalni pohod… Da su govori bili malo kraći, ovo bi, s obzirom na velelepni prizor, bila svojevrsna kulminacija celog ovog našeg puta…
… Sutradan (u nedelju 12. novembra) naš je Patrijarh služio svetu Liturgiju sa mitropolitom solunskim Pantelejmonom u hramu Svetog Dimitrija. Ova ogromna petobrodna crkva bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Prepune su bile i galerije koje sa svih strana (izuzev oltara) opasuju gornji unutrašnji deo crkve… Veoma skladno i besprekorno čisto su bili odeveni sveštenoslužitelji, precizni u služenju i odmereni i sigurni u pevanju… Tu, u hramu Svetog Dimitrija postalo nam je sasvim razumljivo ono oduševljenje Rusa, kada ih je knez Vladimir bio izaslao u Carigrad da tamo prisustvuju Službi Božjoj. Kada su se vratili u Kijev, govorili su da su u crkvi Svete Sofije u Carigradu bili kao van sebe i nisu znali „da li su na zemlji ili na nebu“. Slično smo se i mi osećali te nedelje u ranohrišćanskoj bazilici Svetog Dimitrija u Solunu. Skladna lepota same bazilike, njenih stubova, kapitela i preostalih mozaika; to uredno i svečano bogosluženje, bogati svećnjaci i sasudi; mermerni niski vizantijski ikonostas; taj mnogobrojni religiozni grčki svet koji zna Službu Božju napamet – sve to stvara jak utisak, izaziva poštovanje i može da oduševi …
Posle nas je Mitropolit odveo u najlepši kraj Soluna koji se zove „Panorama“, gde smo proveli nekoliko prijatnih časova…
… U ponedeljak (13. novembra) krenuli smo rano za Svetu Goru. Zadržali smo se usput samo malo u crkvi gradića Jerisosa, čiji je hramovni ktitor manastir Hilandar. Pod vođstvom mitropolita jerisoskog i svetogorskog Pavla ukrcali smo se u Uranopolisu (gradiću na samoj granici Svete Gore) na mali brod i krenuli zalivom prema svetogorskom pristaništu Dafni. Bio je sunčan dan i sve vreme prestojali smo na palubi. Kraj nas su promicali: prvo jedan ruski skit, onda „arsana“ bugarskog manastira Zografa, zatim grčki manastiri Dohijar i Ksenofont, a za njima i veliki ruski manastir Svetog Pantelejmona, koji mnoštvom visokih konaka spolja više liči na neki grad nego na manastir. Tu u blizini manastira Pantelejmona nalazi se u šumi i manastir Rusik, u koji je bio odbegao i u kome se zamonašio Sveti Sava. Rusik se s mora ne vidi, ali kažu da je kula na čijem je vrhu kapela, u kojoj je Sveti Sava postrižen, još u dobrom stanju, premda – ako smo dobro razumeli -u Rusiku više niko ne živi …
Stigli smo ubrzo i u malo pristanište Dafni, koje se nalazi u jednoj uvali nedaleko od Pantelejmona. Tu nas je čekao autobus i grupa monaha: o. Mitrofan iz Hilandara; o. Emilijan iz Simonopetre (koji je nedavno boravio kod nas i obišao s bogoslovima više naših manastira); večito nasmejani o. Atanasije iz Kostamonita (koji je takođe skoro bio kod nas u Srbiji); o. Georgije iz Grigorijata i mnogi drugi…
… Autobus za Kareju nije ni tako starinski ni tako „rasklimatan“, kao što su nam ga opisivali … Krenuli smo tim novim putem koji je „prosečen“ pre nekoliko godina kada je proslavljana 1000-godišnjica Svete Gore. Prošli smo pored manastira Ksiropotama i ispeli se serpentinama na breg s koga se odmah vidi prestonica Svete Gore – Kareja, i – tamo u daljini – ona druga obala Svete Gore na kojoj su nanizani manastiri: Velika Lavra, Iviron, Stavronikita, Pantokrator, Vatoped, Esfigmen i Hilandar. Od svih njih s brega se vidi samo Iviron, koji je glavno pristajalište za to „drugo more“…
Sišli smo u Kareju i ušli u „Protaton“ – jedan od najstarijih hramova na Atonskoj Gori, koji je sagrađen možda još u X veku. Crkva daje izvanredan utisak i spolja i iznutra. Ikonostas je, kažu, slikao čuveni umetnik Panselin, a freske su po zidovima – verovatno – radili Mihailo i Evtihije, koji su živopisali i crkve kralja Milutina u Srbiji, a možda i Milutinov deo samog Hilandara. Naš se čovek teško privikava na taj stari crkveni živopis, ali ovaj mora svakoga da oduševi.
Na „doksologiji“ u Protatonu pevali su dečaci iz karejske Monaške škole. Svi su u mantijicama koje im isto onako lepo stoje kao kad kod nas obuku deci narodnu nošnju.
Onda su nas odveli u zgradu Protata, što bi se kod nas reklo – u Predsedništvo vlade. Ove godine je predsednik – ili kako se u Svetoj Gori kaže – Prot naš Srbin (jeromonah Hrizostom Hilandarac, rodom iz Srema, bivši sabrat manastira Dečana). On je za ručkom, na perfektnom grčkom jeziku i pozdravio Patrijarha.
Vodili su nas i do karejske Isposnice Svetog Save koja je sasvim blizu Protata. Ražalostilo nas je pomalo što do te naše velike Svetinje, kraj tolikog kamena, nema čestite staze, nego se do nje ide kroz neki blatnjavi potočić.
NJ. Sv. Patrijarh je s delom svoje pratnje jednim , , lendroverom“ posetio prvo najbliži manastir Kutlumuš, a posle podne i taj visoki manastir na steni – „Simonopetru“. Mi smo, ostali, našom lađicom zaplovili prema jugu i iz nje posmatrali manastire Simonopetru i Grigorijat. Prijatno smo se obradovali kada smo iznenada ugledali snegom pokriveni vrh Atosa (2. 000 m. nadmorske visine), koji je – kako je sunce zalazilo – dobijao neku čudnu rumenu pa svetlo-ljubičastu boju…
Vratili smo se u Dafni, sačekali NJ. Sv. Patrijarha i krenuli, po noći, u obližnji manastir Pantelejmon. Čim smo se iskrcali čuli smo to ogromno pantelejmonovsko zvono od čijeg zvuka vam se čini da zemlja lako podrhtava i osećate kako vam neka jeza struji niz leđa.
Električne struje nije bilo, pa smo sve razgledali samo pri svetlosti sveća i koje ručne lampe. Ali, i pod takvim slabim osvetljenjem, videli smo prvo bogato ukrašenu crkvu u prizemlju, pa onda onu na spratu, i onu još lepšu na drugom spratu, da bismo završili na trećem, gde se nalazi ta fantastično bogato ukrašena ikona Presvete Bogorodice, kao i mošti Starca Siluana, koji je ovde dugo živeo, i predstavio se između dva poslednja rata. (njegovo je Žitije napisao i Pouke izdao arhimandrit Sofronije Saharov, iz Eseksa (Engleska), koji je ovde probavio kraj Starca više godina i imao prilike da posmatra njegov sveti život. Knjiga „Starac Siluan“ je prevedena na više jezika pa i na srpski. Nedavno je – kao izdanje manastira Hilandara – štampao vladika Lavrentije u svojoj eparhijskoj štampariji , , Obod“ u Diseldorfu).
Kasno smo se vratili u Jerisos, prenoćili u tamošnjem novom velikom hotelu i – još dok zora nije svanula – krenuli brodićem onom drugom – severoistočnom svetogorskom obalom prema manastiru Hilandaru. To već nije bio zaliv nego „otvoreno more“, koje je veći deo godine veoma nemirno. Nemirno je bilo i ovaj put. Šćućurili smo se u donjem delu broda a neki su od naših teško podnosili vožnju. Još je gore bilo kad smo obilazili onaj veliki rt pored koga se skreće za Hilandar. Jedva smo se nekako približili pristaništu, ali su talasi čas primicali čas odmicali lađicu od mola… Onda je došao u pomoć krupni hilandarski jeromonah Grigorije (koji je nekada živeo u manastiru Preobraženju u Ovčar – Kablaru). On nas je sve jednog po jednog, svojim krupnim i snažnim rukama prihvatao iz brodića i jednostavno izbacivao na obalu kao neke igračke…
Do manastira su nas prebacili traktorima koji su imali prikolice i na prikolicama klupe prekrivene ćilimima … NJ. Sv. Patrijarh je otišao nekim bržim kolima, a mi smo u manastir stigli kad je doček već bio obavljen, pa su nas samo razmestili po konacima.
Meni je lično ovo treći put kako dolazim u Hilandar (1931, 1959, 1978). Iako smo ovaj put boravili sasvim malo, videli smo dosta novih, i dobrih stvari. Prvo, tu novu biblioteku – riznicu, za koju je plan izradio arhitekta prof. dr Slobodan Nenadović i koja se tako neprimetno uklopila među onim starim zgradama iza glavnog oltara da se i ne opaža da je nova. A sva je od kamena, betona i čelika da je već samim tim osigurana od požara. U njoj su postavili vitrine i eksponate naši istoričari umetnosti, slavisti i stručni kustosi i muzeolozi. Katalogizirani su, konzervirani i stavljeni u metalne fijoke stari rukopisi. Po zidovima su poređane, očišćene, konzervirane i pozlaćene one prelepe ikone sa starog hilandarskog ikonostasa. Po vitrinama su: rukopisi sa najlepšim inicijalima, vinjetama i „zastavicama“, onda darovito izrađeni okovi knjiga, pa metalni sakralni dragoceni predmeti i – među njima – mali Jefimijin diptih sa posvetom njenom rano preminulom jedinčetu…
Bili smo nekako ponosni kad su nas uveravali da ni u jednom manastiru na Svetoj Gori nema tako uređene riznice.
U glavnoj crkvi smo na negdašnjoj grobnici svetog Simeona Mirotočivog videli taj novi metalni sarkofag koji je nedavno izradio naš višestruki umetnik dr. Vojislav Bilbija.
Obradovali smo se kad smo u manastiru videli i grupicu mladih monaha i iskušenika. Pokazali su nam i najnovijeg iskušenika koji je došao čak iz Kanade, i, kažu, od aprila do novembra naučio i srpski i crkvenoslovenski, a napreduje i u pojanju i poslušnosti. Jedan iskušenik iz Bosne, koji stalno peva za desnom pevnicom i odlično zna crkveno pojanje, drži povremeno iskušenicima i mladim monasima časove iz pojanja…
Neka im je svima Bog i sveti Sava na pomoći!
… Bogosluženje u Hilandaru počinje u 2 časa izjutra. Nas su probudili tek za svetu liturgiju koja počinje oko šest. Kad smo ušli u crkvu, vladika Vasilije tuzlanski već je bio počeo službu. Nije bilo električnog osvetljenja, pa smo se u crkvi, osvetljenoj samo svećama, nekako lepše osećali … U tako poluosvetljenoj crkvi molili su se ovde: sveti Simeon i Sava, kralj Milutin i car Dušan, arhiepiskop Danilo, sveti knez Lazar, despot Uglješa i toliki naši sveti i veliki ljudi…
Kad bi nam molitve njihove pomogle da se malo prenemo i budemo bolji!
Čim smo izašli iz crkve, saopštili su nam da su s pristaništa javili da je more vrlo nemirno i da brodić koji je došao da nas odveze do Jerisosa nije mogao da pristane, nego se morao ukotviti dalje od obale.
Pomalo zbunjeni ovom vešću, oprostili smo se s našim Hilandarcima i krenuli prema pristaništu… Iako je sunce sijalo, more je ipak besnelo… Svi su se složili da ne idemo brodom nego nekim provizornim „putem“, koji je za svoje potrebe prokrčilo neko šumsko preduzeće… I zaputili smo se njime. NJ. Sv. Patrijarh i mitropolit Pavle „lendroverom“, a arhijereji i ostali Srbi sa o. Mitrofanom nekim malim
kamionom koji je imao i neku vrstu cirade (u staro su vreme to zvali „arnjevi“). Siroti domaćini – Grci nisu imali ni to, nego samo traktor i prikolicu s klupama bez cirade. Duvala je bura, pa je i nama pod ciradom bilo prilično hladno. Kako li je tek moralo biti njima bez krova? ! – U toku ove dve nedelje putovali smo „salon-vagonom“, avionskom i brodskom I klasom i atinskim „kadilacima“ i „mercedesima“. Pravo je bilo da se, na kraju, malo provozamo i na ovaj način.
Upravo pored puta kojim smo išli nalazi se taj savremeni veliki hilandarski vinograd koji je zasadio naš književnik Dobrica Ćosić (kome je vinogradarstvo struka)…
Pošto smo sedeli pozadi, gde je cirada bila otvorena stalno smo dole videli more i – dobrim delom puta – onu lađicu koja je bila došla da nas odveze, i sada se vraćala prazna. Čas se propinjala u vis, čas tonula u dubinu… S vremena na vreme prelila bi je pena i gubili smo je iz vida…
Nismo zažalili što smo pošli kopnom.
Istina, prvo nam je bilo neudobno i tesno. A posle, tokom vožnje cela nam se stvar učinila smešnom i potekao je veseo razgovor koji je trajao neka 2-3 časa. Srećni smo bili što je bila oseka, te nismo morali još i paziti vodu kao Patrijarhov lekar dr Pešić, koji je ovuda prošao pre nekoliko nedelja…
Neko je javio telefonom u Jerisos i Uranopolis kojim putem stižemo i – kad smo došli do asfalta – tu su nas već čekala atinska kola. Sačekali smo u jerisoskom hotelu da za nama stigne i prtljag i krenuli prema Solunu. Vremena do polaska voza bilo je i previše, te nam je mitropolit Pavle pokazao sve svoje crkve pored kojih smo prolazili. Stvarno, čistije su i lepše od naših… Pošto smo prolazili i pored Aristotelovog rodnog mesta Stagire, svratili smo i slikali se ispred njegovog spomenika i onda konačno nastavili put za Solun, gde smo ipak stigli čitav čas pre polaska voza… Naš je vagon već bio „prikačen“ za „Akropolis-ekspres“. Izljubili smo se i oprostili s domaćinima i pratiocima, iskreno ih žaleći zbog tolikog truda koji su imali oko nas. Svi su Grci – pratioci ostali u Solunu, samo je siroti mitropolit Amvrosije, koji nas je pri ulasku u Grčku u ponoć sačekao u graničnom mestu Idomeni (koje pripada njegovoj eparhiji), morao sada „po protokolu“ do Idomeni i ispratiti. (i ti protokoli umeju da budu prilično mučni).
Noću smo prešli granicu kad smo dolazili u Grčku noću smo sada iz Grčke odlazili. .
Požurili smo, bar mi koji smo imali gornja ležišta u kolima da se što pre popnemo gore i legnemo.
Neki su, kažu, videli kroz prozor kako u Makedoniji pada sneg. Mi smo se ostali probudili tek kad nam je kondukter ispod prozora viknuo: „Kraljevo!“
U Kraljevu nije bilo snega. Samo su i Šumadija i Pomoravlje – kao da nam se nisu mnogo obradovali – bili toga dana nekako tmurni.
Negde u toku prepodneva (16. novembra), sa dva i po časa zakašnjenja, stigli smo u naš dragi sivi Beograd.
(1979)

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *