NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
JEDNE VEČERI U VRŠCU
 
Ukazala se, evo, prilika da, posle toliko godina, ponovo služim u jednoj od vršačkih bogomolja.
Pre tridesetak godina dolazio sam ovamo da – kao vikarni episkop – zamenjujem administratore eparhije banatske: blaženopočivšeg patrijarha Gavrila, a zatim i blaženopočivšeg patrijarha Vikentija, koji su me o većim praznicima slali ovamo u Vršac da mesto njih služim. Služio sam u vršačkoj „velikoj“ crkvi obično na prvi dan Uskrsa i Božića, da bih drugog dana (s mnogo više slobode) služio u vršačkoj „maloj“ crkvi, koja mnogo podseća na naše malene crkve u Pomoravlju. Juče i danas, po prvi put, služio sam Službu Božju i obavio rukopoloženja i u ovoj vršačkoj vladičanskoj dvorskoj kapeli, koja je – kao i moja požarevačka crkva – posvećena svetim Arhanđelima.
Kad su moji Požarevljani 1690. godine pošli za Patrijarhom Arsenijem III ovamo preko Save i Dunava i došli do gradića Sentandreje iznad Pešte, podigli su tamo takozvanu „Požarevačku crkvu“, koja, prezidana, i danas postoji. I nju su stari ktitori
– Požarevljani, radi sećanja na crkvu u svome rodnom gradu, takođe posvetili svetim Arhanđelima.
Jedva nova grupa Požarevljana – izbeglica (iz vremena Patrijarha Arsenija IV) zadržala se i nastanila se i u samom Vršcu. Mladi Vrščani možda i ne znaju, ali njihovi stariji su svakako slušali da je (od tih izbeglih Požarevljana) postojala nekada u Vršcu – tu negde oko stare pošte – takozvana „Požarevačka mala“. Iz te grupe izbeglica – Požarevljana bio je i mladi slikar Nikola Nešković, štićenik potonjeg vršačkog episkopa Jovana Georgijevića (koji je vladika i podigao vršačku „veliku“ crkvu i ovaj prekrasni vršački vladičanski dvor). Taj slikar Nikola Nešković, rodom iz Požarevca, naslikao je ovaj svojevrsni i jedinstveni ikonostas vršačke dvorske vladičanske kapele. A njegova je kći rodila jednog od najpoznatijih Vrščana – književnika Jovana Steriju Popovića. Zbog svega toga se i ja u Vršcu pomalo osećam kao u nekoj svojoj dalekoj rodbini…
Za Vršac me vezuje i grob moga bivšeg nerazdvojnog druga vladike Visariona, s kojim me je Bog bio združio blizu nekih pedeset godina. Zajedno smo studirali na Bogoslovskom fakultetu, zajedno smo bili pridvorni monasi u Patrijaršiji; iste smo godine i istog meseca hirotonisani za episkope, zajedno smo bili patrijaraški vikari, zajedno bili eparhijski episkopi i članovi Sinoda i godinama imali u Patrijaršiji sobu do sobe.
On je bio najvispreniji i najlucidniji episkop iz naše generacije. Niko od nas u Arhijerejskom saboru nije tako poznavao crkveno pravo, ustav naše Crkve i crkvene uredbe i pravilnike kao on.
Imao je i onu izuzetnu – i u Jevanđelju vrlo cenjenu osobinu – da govori čoveku istinu u lice. Meni, koji sam živeo kraj njega, nije bilo potrebno neko posebno duhovno ogledalo. Što god je zapazio da sam pogrešio, odmah bi mi bez ustezanja to i rekao. A i u samom Saboru i Sinodu nije se ustručavao da o svemu dade svoj oštri sud. Već osećamo da će nam on nedostajati daleko više nego što smo pretpostavljali. Skoro svi se mi snebivamo da se nekome ne zamerimo. On se nije ustezao da kaže šta misli, ma koliko to nekome od nas bilo neugodno. A takvi su ljudi u izvesnim prilikama upravo neophodni…
Iako smo već u sedamdesetim godinama, ipak nas je nekako rano napustio. U „Misionaru“ je svojevremeno objavljena jedna slika kako vladika Visarion i nas nekoliko episkopa idemo za kovčegom našeg bivšeg nerazdvojnog druga vladike Vasilija Žičkog. Više puta smo zajedno gledali tu sliku i pitali se: ko li će od nas, koji smo na toj slici, sada poći za bratom Vasilijem? Ispalo je, eto, da je vladika Visarion –
– iako najživahniji i najvitalniji od nas – pošao prvi, a mi ćemo – jedan po jedan iz njegove generacije – uskoro za njim…
Često je za života spominjao da je njegov otac, prota Slobodan, nekih sedam godina ležao paralizovan, i pribojavao se da i njega ne snađe ta „dugotrajna“ smrt. Bio je, eto, pošteđen bar te teške očeve sudbine…
Poslednjih godina prisustvovao sam na više vladičanskih sahrana (vladike Jovana u Nišu, vladike Valerijana u Kragujevcu, episkopa Makarija u Karlovcima, episkopa Vasilija u Žiči)… Ipak, sahrana vladike Visariona je odnekud prevazišla sve, kako po broju prisutnih arhijereja tako i naroda… Bila je masovnija čak i od nekih patrijaraških sahrana. Mislim da je to karakteristično koliko za Vršac i Vojvodinu toliko i za samog episkopa Visariona. Niko nije slutio da je bio u tolikoj meri popularan…
Hteo bih još nešto da spomenem. Niko, sem mene koji sam kraj vladike Visariona stanovao, nije znao za jednu njegovu prilično neočekivanu osobinu. Imao je običaj da po kući ide sam u Patrijaršijsku kapelu, koja je bila na našem spratu, i tamo pali sveće za umrle. Svakako u prvom redu za svoju Majku koju je izuzetno poštovao i voleo…
A kad je već o umrlima reč, dozvolite da vam ispričam šta se kod nas skoro dogodilo. U selu Donjoj Livadici kod Velike Plane živeo je do pre mesec-dva sveštenik Božidar Popović, koji je imao visok krvni pritisak i pred ovu novu 1980. godinu dobio onaj prvi, minimalni, izliv krvi u mozak. Videći da se otac Božidar odjednom izmenio u licu, popadija ga u strahu upita: „Božo, šta ti je? “ On odgovori: „Ništa, samo – došao mi je brat.“ (A brat mu je, kao 12-godišnji dečak, poginuo još za vreme okupacije). Dok su oca Božidara prenosili kolima u bolnicu, rekao je: „Došla mi je i mati“. (A i majka mu je poginula još za vreme okupacije). Zatim je izgubio moć govora i, ne dolazeći svesti, posle nekoliko dana u bolnici izdahnuo.
Kažu da je to prilično čest slučaj da se samrtnicima priviđaju davno umrli bliski rođaci. Ovaj se, eto, slučaj zbio kod nas upravo prošlog meseca.
Večeras smo prisustvovali i postrigu u malu shimu monahinje majke Paraskeve. U obredu smo čuli i one Gospodnje reči: „Ako i majka zaboravi svoje dete, Ja te zaboraviti neću“. Mati Paraskeva je kao sasvim mala jednom to već iskusila na sebi. Za vreme rata, pred nekom iznenadnom opasnošću, njeni su bezglavo pobegli u zbeg, a nju, onako malecnu, ostavili… Kad je opasnost prošla i njeni se vratili, našli su je onako samu, gladnu, bespomoćnu i preplašenu – još živu… Najbliži su je ostavili, a Bog je, eto, sačuvao, te smo večeras – posle dvadesetak godina od njenog dolaska u manastir – prisustvovali njenom svečanom davanju zaveta Gospodu Hristu, koji neka joj svesrdno pomogne da položene zavete i održi!
Neka Bog i Sveta Petka, na čiji se dan mati Paraskeva rodila, i na čiji je praznik došla prvi put u manastir Mesić, čuvaju i budu na pomoći kako njoj tako i njenom manastiru, i majci Igumaniji i svim njenim u Hristu sestrama.
A neka, sa Presvetom Bogorodicom i svetim Arhanđelima, budu na pomoći i nama koji smo se u ovoj crkvici, prilikom ove skromne svečanosti, večeras sabrali.
Zdravi i radosni bili i mi i svi naši mili i dragi; u dobru, u slozi i u ljubavi prebivali odsada pa doveka – Amin.
(1980. god.)

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *