NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
NAŠIM MONAHINJAMA KOJE NEGUJU DEFEKTNU DECU
 
Dozvolite da vam najpre čestitam Slavu i poželim od Boga i od vaše nebeske zaštitnice svete Petke pomoć i snagu da pronesete kroz ovaj život teški monaški krst koji ste izabrale.
Da se potom pomolimo za naše nove inokinje sestru Serafimu i sestru Hristinu. Neka Gospod ispuni njihove duše nebeskim mirom i onom tihom nebeskom radošću koju nam je Spasitelj obećao!
Gospod i sveta Petka da vas sve prigrle, štite i čuvaju!
Uzele ste na sebe podvig da negujete ovu jadnu decu koja su bila teška i onima koji su ih rodili. Neka Gospod primi taj vaš podvig, i trud, i muke kao čistu i miomirisnu žrtvu pred svoj presto i žrtvenik nebeski!
Tu skoro čitao sam o majkama koje imaju neizlečivo bolesnu decu. Jedna od njih je jednoga dana gurala po parku kolica s šestogodišnjim paralizovanim i umno zaostalim sinom. Srela je jedna prijateljica, pozdravila se s njom, sagnula se nad kolica, uzela maloga za ruke i nasmešila mu se. Dete na osmejak nije odgovorilo. Lice mu je ostalo nekako ukočeno i samo je tupo gledalo čas u nju čas u svoju mater. Videći da je detinja majka jako utučena, prijateljica je upitala šta joj je. Žena je odgovorila: „Ti i ne slutiš koliko mi majke s ovakvom decom patimo. Eto, izvezla sam ovo svoje jadniče u park. Htela sam da i moj Braca malo vidi sunca i nadiše se vazduha. Stazom su nam prilazile dve poznanice. Primetila sam da govore o meni i detetu. Kada su prišle sasvim blizu ućutale su, ali sam ipak jasno razabrala poslednje rečenice koje je jedna od njih kazala: ‘Mogla je biti pametnija. Ja ga ne bih držala u životu, nego bih oslobodila muka i njega i sebe’. Pa nešto i sama mislim, nije li zbilja bilo bolje da sam već u prvim mesecima pustila da Braca umre? Čemu on živi? I kakav će moj život biti kraj njega? “
Onda joj je ova prijateljica ispričala slučaj majke čije se dete rodilo bez ruku. Čim je videla šta je rodila, sevnula joj je misao da prekrati muke i sebi i tome detetu čiji će život biti ispunjen samo bolom. Gledala ga je s tugom i sa užasom, i u sebi razgovarala s njim. Učinilo joj se kao da joj to jadno stvorenje kaže: „Majčice, ja sam tako malen i tako nemoćan, zagrli me malo… Ja nemam ruke i neću te nikad moći ručicama zagrliti. Ali imam srce i zagrliću te tim svojim malim srcem. Majko, ako nemam ruku, zar za mene nema ni sunca, zar mi treba oduzeti i život? “
Kad je ova žena s paralizovanim dečačićem u kolicima čula te reči, naglo se sagla, zgrabila svoje dete, stala ga grliti i govoriti mu: „Ne da tebe mama, sine moj!“ Mali Braca u kolicima počeo je sam veselo klimati glavom, kao da je i on naslutio kakva se promena toga časa dogodila u majčinom srcu.
I vama će, drage sestre, poneki posetilac reći: „Zar za tu decu nije bolje da umru? Zar se isplati da se toliko mučite oko njih? “ Ali, eto, i za tu jadnu decu greje sunce Božje, i njima je Bog dao život, i ona – tako bespomoćna – zahtevaju još više staranja i ljubavi nego li zdrava. Gospod je, misleći na te bespomoćne i rekao: „Ko napoji jednoga od ovih malih samo čašom studene vode, neće mu plata propasti“ (Mat. 10, 42). Neće, mučenice naše, Gospod zaboraviti ni vaš trud, ni vaše žrtve, ni vaše muke.
Tu su decu svi odbacili i niko ne voli da ih gleda, i da vodi brigu o njima. A naš Gospod je prilazio baš tim prezrenim i od svih odbačenim.
Jednoga dana ljudi su vukli ulicama grešnicu uhvaćenu u preljubi i bacili je u prašinu pred noge Spasiteljeve. A on se smilovao i na nju prezrenu, prljavu i odbačenu i rekao joj samo: „Idi i ne greši više.“
S kakvim su gađenjem ljudi gledali na Simona Gubavoga koji je bio prekriven gnojem i krastama. A Gospod je ušao u kuću toga čoveka i pustio da mu taj prezreni čovek bude domaćin.
Rođena sestra Lazareva molila je Gospoda da ne otvara Lazarev grob jer je već četvrti dan kako je sahranjen i – smrdi. Ali ni gnušanje rođene sestre nije Gospoda zaustavilo. Otvorio je grob onoga koji je zaudarao i izveo ga.
Gospod je savetovao svoje učenike: , , Kad te ko pozove na gozbu, ne sedaj u začelje, nego… sedi na poslednje mesto da bi ti domaćin rekao: Prijatelju, pomakni se više“ (Luk. 14, 8-11).
Drage sestre, vi ste u ovom Božjem svetu, za ovom trpezom izabrale poslednje mesto. Radite posao koji niko neće: negujete neizlečivo defektnu decu koje ljudi ne mogu ni da gledaju i koju su i njihove porodice odbacile.
Neka Gospod pogleda na vaše smirenje i neka vam dade da u ovom životu budete pod stalnim okriljem svoje nebeske zastupnice svete Petke.
A kad vam se otvore vrata Njegove večnosti, neka vas pomakne s tog poslednjeg mesta i posadi s vašom svetom zaštitnicom u carstvu svoga blaženstva, zajedno s dušama ove Njegove male braće koju ste napojile čašom studene vode i On – Gospod neka bude s vama kroz sve vekove vekova – Amin.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *