NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
U GROBLJANSKOJ CRKVICI SVETOG STEVANA
 
Zahvaljujući Bogu i svetom Stevanu dočekali smo, evo, dan da ponovo propeva ova grobljanska crkvica. Od sada će se u njoj svake subote držati zaupokojene liturgije i pomeni onima koji su sahranjeni na ovom groblju kao i svima umrlima širom pravoslavlja.
Jer nas naša vera uči da se i za mrtve molimo kao i za žive. A iskustvo nam kazuje da između umrlih i nas postoje izvesne veze koje se ponekad obelodanjuju. Naše telo je izolator koji sprečava da to stalno doživljavamo, a možda je tako i bolje. Ali kad telo oslabi onda problesci onoga sveta dopiru do duše. Kad čoveka izmori bolest, kad telo sasvim onemoća, kad nastupi smrtni čas, onda duša sagleda stanovnike onoga sveta.
Skoro je redovan slučaj da samrtnici razgovaraju s nekim koga mi zdravi i izolovani bujnim i snažnim telom ne vidimo. Oni razgovaraju s rodbinom i to uvek sa umrlom, ne sa odsutnom živom rodbinom. Nekuda se spremaju i mole one koje mi ne vidimo, ali koje oni vide, da ih pričekaju.
Problesci onoga sveta dopiru ponekad i do za to naročito obdarenih osoba.
Kada sam pretposlednji put bio u Beogradu, Episkop banjalučki mi je dao jednu ogromnu svesku u koju je neka mistično obdarena Bosanka upisivala svoje neobične doživljaje u vezi sa duhovnim svetom.
Jedan od tih doživljaja me je naročito impresionirao. Za vreme okupacije jedna je gospođa živela sa svojom porodicom u Beogradu kao izbeglica. Stanovali su negde na periferiji. Sestra ove gospođe imala je radnju u Frankopanovoj ulici broj 32. Godine 1944. nastala su uporna saveznička bombardovanja Beograda. Ljudi su se sklanjali po obližnjim selima. Sklonila se bila i sestra ove gospođe, a na njoj je ostavila svoju radnju koja je, po ondašnjim propisima, morala biti otvorena bar 4 časa dnevno.
Šestog septembra došla je ova gospođa u radnju svoje sestre oko 9 časova izjutra. Bila je sama i završavala je šešir za neku mušteriju koju je očekivala za 10 časova. U radnji je bio radio. Žena }e šila kraj otvorenog radija koji je javljao da nema neprijateljskih formacija aviona nad našom teritorijom. Odjednom joj se učini da čuje glas svog umrlog oca: „Nevenka, ostavljaj to i idi kući!“ Ona je to prvo shvatila kao neku halucinaciju izazvanu svakodnevnim strahovanjem. Ali ne prođe ni dva, tri minuta i poruka se ponovi: „Nevenka, bacaj to iz ruke i beži kući“. Međutim, radio je istog trenutka ponovio da neprijateljskih aviona nema. Zbunjena žena je šila dalje. Ali upozorenje dođe i treći put. Ona se uplaši da se nije šta kod kuće dogodilo, baci posao, zatvori radnju i pođe. Kućepazitelj se pojavi iz svoje lože i reče joj: „Nema potrebe da žurite, radio javlja da aviona nema“. Ne slušajući ga i ne obzirući se na prolaznike, žena potrča kući. I tek što je stigla, osuše i avioni i sirene i bombe u isti mah. Tako iznenada avioni nisu nikada stigli, te je jedva uspela da s mužem i sinom strči u podrum.
Kada je prošao taj strašni napad zasijalo je jesenje sunce nad Beogradom. Cvetni trg i okolina bili su tog dana najgore prošli. U sestrinoj radnji u Frankopanovoj ulici blizu Cvetnog trga – grozota: od stakla na izlogu ni traga, a radnja puna maltera, cigli, stakla… „Ne bi od mene ništa ostalo – završava ova gospođa – da sam poslušala radio i ostala u radnji“.
U francuskoj štampi bio je objavljen onaj slučaj da je neki mladi čovek bio umro u bolnici i sahranjen u odsustvu porodice. Kad mu je supruga podigla spomenik, umrli joj je u snu dosađivao da je spomenik postavljen na tuđem grobu, što se tek posle, otkopavanjem, ustanovilo kao tačno. Ovo se dogodilo u porodici francuskog filosofa Anri Bergsona koji se tada konačno okrenuo veri. Pred kraj života napisao je delo Dva izvora vere i morala.
Postoje dakle, izvesne veze umrlih sa živima. Zato se mi živi i molimo za umrle. Zato držimo zaupokojene službe, i parastose i pomene, zato izlazimo ovamo subotom, o zadušnicama i o godišnjicama smrti naših pokojnika. Toga smo se držali, pa ćemo se – nadam se – toga držati i ubuduće.
Bogu i svetom Stevanu neka je slava i hvala, a našim umrlim srodnicima večni pokoj i spasenje – Amin.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *