NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
ŠTO GOD ČINITE, OD SRCA ČINITE
 
U starim knjigama piše da u Markovcu dugo i dugo godina nije bilo hrama i da su Markovčani išli čak u staru lapovsku crkvu, a ponekad pripadali i parohiji manastira Miljkova.
Tek pre sto godina, za vlade knjaza Milana Obrenovića i mitropolita beogradskog Mihaila sazidana je i osvećena ova crkva Roždestva Presvete Bogorodice, čiju stogodišnjicu danas slavimo.
Ne znamo da li je onda – onako sasvim nova – ovako lepo izgledala. A što danas ovako krasno izgleda u mnogome imamo da zahvalimo preduzimljivosti o. Radomira, njegovih odbornika i saradnika, slikara i majstora, a osobito darežljivih priložnika iz Markovca, Pariza i Beograda.
Došao sam da im svima u ime naše najviše crkvene uprave od srca zahvalim na svemu ovome što su učinili. Oni obradovali crkvu, a Bog neka obraduje sve njih svakim dobrom, i srećom i napretkom!
Ove godine[1] mi slavimo i jednu pedesetogodišnjicu. Naime, pre 50 godina počela je da postoji ova naša mala crkvena jedinica koja se zove Eparhija braničevska.
Kad je prvi braničevski vladika došao u Požarevac, zatekao je na teritoriji novostvorene eparhije samo 56 crkava i manastira. Bogu hvala, za ovih 50 godina podignuto ih je još 55 novih[2]. U to vreme jedva da je gde bilo pored crkve parohijskog doma. Za ovih 50 godina podignuto ih je, Bogu hvala, preko stotinu. I, verovali ili ne, samo sada posle rata, upravo za poslednjih 20 godina podignuto ih je 60, među kojima je i ovaj markovački crkveni dom[3].
Tih 55 novih crkava i tih 110 parohijskih domova nije podigla ni Država, ni Patrijaršija, ni Eparhija, pa ni ono što se naziva crkvena opština. Podigli su ih dobrovoljni prilozi naroda. Upravo je dirljivo da i u ovo naše vreme, kad se svi toliko grabe i otimaju za dinar, nađu osobe koje daju priloge za obnovu crkve, za podizanje parohijskog doma i za druge opšte potrebe. Osobito zadivljuje što ni ti darodavci obično nisu naročito imućni.
Nikada neću zaboraviti jednu scenu koju sam – između dva rata – posmatrao u manastiru Svetom Naumu na Ohridskom jezeru. Bila je letnja manastirska slava i došlo je bilo ogromno mnogo naroda. Posle službe prilazio je svet i – po tamošnjem običaju – predavao darove manastiru. Došao je i neki – po odelu sudeći- ubogi siromašak i doneo i on jedno jagnješce. Vezao mu je plavu pantljiku oko vrata, uzeo ga u naručje i tako triput obneo oko crkve, dok su za sve to vreme zvonila manastirska zvona. Kada je, posle trećeg ophoda, došao pred zapadna crkvena vrata, poljubio je jagnje u čelo i – pun nekog ushićenja i ponosa – predao jagnješce onome koji je bio određen da prima darove. Nikada neću zaboraviti kako je ono poljubio jagnje i kako ga je – sav ozaren i punih očiju suza radosnica – predao, kao da ga daje u ruke samome svetom Naumu.
U Svetom pismu, braćo i sestre, piše: „Što god činite, od srca činite“ (Kološ. 2, 23). Kada radite, radite od srca. Kada dajete dar, dajte od srca. Kad dolazite ovamo na molitvu, stojte pred Bogom i molite se od srca.
Bio sam pre nekoliko godina u manastiru Pećke Patrijaršije. Dirnulo me je kada sam video kako tamošnji naš proređeni srpski živalj, kada ulazi u crkvu i kada izlazi iz nje, ljubi – ne kao mi – samo ikonu, nego kako se krsti i pobožno celiva i crkvena vrata i crkveni kameni, dovratak. Ni te poljupce ne mogu nikada zaboraviti jer sam osetio da su od duboke vere i – od srca.
Što god činite, od srca činite!
Kad volite, volite istinski od srca!
Tu skoro, pisalo je o nekoj bogatoj gospođi koja je mnogo volela društvo, provod i putovanja. Na nesreću imala je bolesnu ćerkicu i ta joj je devojčica mnogo smetala da se slobodno i do mile volje provodi. Ali je ta gospođa sve vreme izigravala dobru majku i stalno je obasipala to svoje bolesno dete poklonima. Jednom, društvo te gospođe – iz želje za razonodom i provodom – odluči da krene na put po dalekim zemljama. Pođe i ta gospođa, a svoju bolesnu devojčicu prepusti najomiljenijoj bolničarki. I tamo, negde u dalekom svetu, seti se da je njenoj bolesnoj ćerkici rođendan i pošalje joj otuda neki skupoceni poklon. Mala se poklonu nije osobito obradovala i napisala je majci: „Draga mama, primila sam Tvoj rođendanski dar. Ti, mama, najbolje znaš da ja poklona imam isuviše. Nisam željna poklona, željna sam Tebe“. To jest, željna sam tvoje istinske
materinske ljubavi.
Draga braćo i sestre, ni Bog, ni ljudi, ni naši bližnji ne traže od nas da se – kao ta gospođa – samo pravimo dobri, nego da stvarno budemo takvi.
Naš Spasitelj Gospod Isus Hristos je mnogo propovedao upravo protiv te naše ljudske mane. Cela jedna glava u Matejevom jevanđelju uperena je protiv te naše dvoličnosti, ili kako se to starinskim jezikom govorilo, protiv licemerja.
Nesreća je u tome što mi to i ne vidimo, nego svaki od nas stvarno misli lepo o sebi i ceo život proživi u možda i nesvesnom i nehotičnom obmanjivanju i sebe i drugih.
U knjizi onog velikog ruskog pisca Dostojevskog Braća Karamazovi zabeleženo je, izmeću ostalog, kako je neki Fjodor Karamazov došao s društvom isposniku monahu Zosimu i – pola u zbilji, a pola u nekom izmotavanju – zamolio ga za savet kako da se vlada u životu. Iako ga je starac prozreo, isposnik mu je ozbiljno odgovorio: „Prvo je pravilo: Nemoj obmanjivati ni sebe ni druge. Počni od toga!“
Neka bi i nama, braćo i sestre, Bog pomogao da ne glumimo da smo bolji nego što jesmo, da ne obmanjujemo ni sebe ni druge, nego da istinski živimo po zapovestima Božjim i da od srca činimo ono što je čestito i pošteno.
Zato, „Boga se bojali, ljudima se ne omrazili, obraz svetao vazda nosili i duše svoje ne ogrešili, nego ih čiste pred sud Božji izneli!“
A dotle – zdravi bili i mi i naši mili i dragi; u dobru, u miru, u slozi i u ljubavi prebivali od sada pa doveka!
Još jednom, hvala vam na ovome što ste učinili i – živeli na mnogaja ljeta!
 


 
NAPOMENE:

  1. 1972. Tim povodom izdat Šematizam Eparhije braničevske
  2. Do danas osvećeno još 20, kao i 10 kapela.
  3. Do danas podignuto još 45, kao i 24 manastirska konaka.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *