NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
DOBRO U ČOVEKU – BESEDA NA DUHOVE
 
Dobro je, braćo i sestre, ostaviti s vremena na vreme svakodnevna zanimanja, svakodnevne trzavice i brige, svakodnevne misli i razgovore, i doći na ovo sveto mesto, pa tu osvežiti sebe molitvom i drugim, novim, nesvakodnevnim mislima.
Praznici su zato i dati da čovek predahne od onog običnog i svakodnevnog i da, pogružujući se u molitvu i podsećajući se na velika dela Božja, pribira snagu za dalji put, dalje žrtve i dalja uzdizanja.
I današnji praznik pruža misli koje osvežavaju i podižu duh. To su misli o prvim, svetlim danima hrišćanstva i o životodavnoj snazi dobra i ljubavi.
Na današnji dan je jedna mala grupa ljudi u dalekoj i zabačenoj Palestini dobila nadahnuće odozgo da pođe u svet i objavi nove i spasonosne istine.
Pred njima je bilo ogromno Rimsko Carstvo od Eufrata do Atlantika i od Rajne i Dunava do Etiopije, u kojem se živelo, uživalo, robovalo, uzajamno preziralo i ponekad od muke ubijalo. Raspolagalo je to carstvo uzornim zakonodavstvom i visokom kulturom, spoljašnjom organizacijom i spoljašnjim obiljem, ali to nije sve što čovek traži i želi. Ljudi su bili žedni nečeg dubljeg, toplijeg, životnijeg.
Pred taj svet su izišli na današnji dan apostoli i objavili Spasiteljevu blagovest da to što ljudi traže nije daleko od njih, da svaki čovek nosi u sebi blago kojega nije svestan, blago bogosinovstva i dobrote, da se s tim blagom ništa na ovome svetu ne može meriti i da mu ga, ako ga čovek u sebi i u ljudima oko sebe ne nađe, ništa na ovome svetu ne može zameniti ni nadoknaditi.
Objavili su da je Spasitelj prilazio i ljudima koje su ostali prezirali i odbacivali i otkrivao i u njima čitav jedan svet lepote: u nesrećnom nepoštenom Zakheju, u jadnoj grešnici Magdalini, u brzom na gnev i potezanje noža apostolu Petru, u raspetom razbojniku.
Objavili su da je sva nesreća u tome što ljudi zauzimaju pogrešan stav, što slute, pronalaze i vide jedan u drugom ono što je rđavo, a ne ono što je dobro, što traže ono što hrani mržnju i ubija duh, a ne ono što podiže duh i što rađa ljubav i radost.
Savetovali su:
Prestanite da tražite ono što je rđavo u vašim bližnjima i potražite i zavolite ono što je dobro i spašćete i njih i sebe.
Spašćete njih jer svaki čovek već veruje u svoju dobrotu, svaki voli i želi da je dobar, svaki oseća večni božanski zov ka savršenstvu. Trebalo bi ga u tome podržati: poverovati mu i pomoći da se dobro, koje živi u njemu i koje on ceni u sebi, razvije, ojača i odnese pobedu nad zlom.
Spašćete i sebe jer ćete, samo ako budete umeli, u dnu svakoga srca naći nešto dostojno ljubavi i umesto zlom hranićete i pojićete dušu dobrom i ljubavlju.
A samo se dobro u čoveku može voleti i samo se ljubavlju može živeti.
Sa tom naukom su na današnji dan apostoli izišli pred svet.
Ljudi koji su se osećali usamljeni u svetu imali su prilike da se posle svake apostolske propovedi na delu uvere da ima duša punih skrivene dobrote koje umeju da vole i koje se mogu voleti.
Ljudi su želeli da se oslone o neko dobro, plemenito biće, koje bi ih svojom dobrotom podržalo, nalazili su među prvim hrišćanima to što su tražili i osećali su kako pupoljci onog što je najlepše u njima obilno bujaju i cvetaju u toj atmosferi topline i srdačnosti.
Na molitvenim skupovima prvih hrišćana gorela su srca od ljubavi i od blizine i prisustva Onoga koji je tu skoro bio rekao: „Novu vam zapovest dajem – da ljubite jedni druge!“
Ko se jednom našao na skupu tih ljudi, iz kojih je pod uticajem blagodati Duha Svetoga progovorilo ono što je najbolje u čoveku, i ko je osetio i zavoleo Hrista, taj više nije odlazio. Jer, ljudi su žedni dobra, žedni ljubavi, žedni Hristove blizine više nego ičeg na svetu. Kada to negde pronađu, ne odvajaju se lako i ne odlaze.
I tako je hrišćanstvo, ne boreći se oružjem, ne koristeći silu i ne ubivši nijednog protivnika, za nepuna tri veka pobedilo svet.
Neka neko nađe išta slično u istoriji!
Prolazili su zatim vekovi, prolazila su kraljevstva i carstva, a hrišćanstvo je ostajalo.
Samo, novi naraštaji hrišćana su često zaboravljali ono što je prvo i osnovno u hrišćanstvu.
A jedno od prvih i osnovnih pravila za hrišćanski duhovni život jeste ne tražite i ne gledajte jedan u drugom ono što je zlo, nego ono što je dobro, da biste prestali mrzeti i otpočeli voleti – jer je u ljubavi spasenje i radost i život!
O, kad bismo i mi poslušali taj savet! Ako ne sav teret, a ono bar pola tereta skinulo bi nam se sa duše, pa bi se lakše i radosnije živelo.
Po našim knjižarskim izlozima može se videti knjiga Život oivičen tamnicom. Stvarno, život je oivičen tamnicom ako se svuda oko sebe vidi i sluti samo zlo. Upropašćujemo sebi život prebirajući neprestano po onome što je ružno, nečisto i rđavo u drugome. Zar nam je život zato dat i zar od svoje duše zbilja ne umemo da načinimo ništa bolje do smetlište tuđih mana i tuđih grehova? A niko, rekao je veliki Apostol, ne zna šta je u čoveku.
Znamo jednog crkvenog velikodostojnika koga su pred rat svi jednodušno ružili i osuđivali. Dnevni listovi su pisali protiv njega, rasturani su leci protiv njega, opštinski odbori čitave Bosanske Krajine donosili su rezolucije i proteste protiv njega i tražili da se ukloni iz njihovoga kraja. Ali, došao je rat i „Nezavisna Država Hrvatska“ i iz toga čoveka je blesnulo nešto što niko nije ni slutio: poneo se kao najveći pastir i heroj i završio svoj život lepše nego kraljevski – završio ga je veličanstveno, kao velikomučenik. Sada je ponos Crkve kojoj je, po opštem uverenju, nekada služio na porugu. Niko ne zna kakvo se sve dobro krije u čoveku.
Na ovome se svetu ne može naći savršen čovek, ali se ne može naći ni takav u kome ne bi bilo baš ničega dobrog. Svaki čovek koji prolazi kraj nas nosi u sebi sliku Božju, svaki – i onaj najgori – ima trenutke kada je veliki, dobar i mio. To i jeste ono na šta prvenstveno treba obraćati pažnju, što treba tražiti i čemu se treba radovati.
Zato, kad nas zlo goni da ma o kome mislimo ružno, kada nam se pri susretu s nekim ili pri sećanju na nekog lice grči od netrpeljivosti, umirimo odmah sebe i sa ljubavlju pomislimo: pa i taj čovek, koga ja ne trpim, dete je Božje; i za njega je umro Hristos; i na njega Bog gleda sa ljubavlju i očekuje da Mu se vrati u očinski zagrljaj; i taj čovek ume da bude dobar, možda daleko bolji nego ja, i on svakako ima svoju nevolju, i njega nešto peče i boli; i on je moj brat, dostojan sažaljenja i ljubavi…
Te misli i ta osećanja otkravljuju srce i ruše pregrade koje dele čoveka od čoveka, te čoveku lakne i bude mu vedro na duši i, kraj svih nedaća i nevolja spolja, lakše se diše i živi.
Istraživanjem zla samo se većma ranjavi duša, zagorčava se i truje i sopstveni i tuđi život. Samo se ljubavlju i verom u dobro čovek podiže, samo se njima živi.
Zato, kada danas budete pleli vence od zelenila i uplitali u njih molitve za one koji su nas ostavili, prešavši u drugi svet, i za sve koji su vam dragi na ovoj zemlji, upletite u njih i molitvu da nam Bog pomogne da ne gledamo jedan u drugom ono što je zlo, nego ono što je dobro, da se radujemo tome dobru, te da nam dobro bude.
I kada te venčiće budete gledali kraj domaće ikone, pred kojom se budete molili, dodajte svojoj svakodnevnoj molitvi i prozbu:
Gospode, pomozi mi da u svakom čoveku vidim i zavolim ono što je dobro, te da i u mojoj duši zašumi Tvoje veliko, i sveto, i beskrajno more ljubavi! Amin.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *