NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
SAŽALJENJE
 
Danas se po našim crkvama uzdiže Časni krst.
Poklonimo se pred tim svetim znamenjem bola i stradanja!
Poklonimo se mukama našeg Spasitelja koji je na pravdi razapet na njemu!
Poklonimo se patnjama Njegove svete Majke čije je srce razdirao bol dok su joj na njene oči mučili i ubijali Sina!
Poklonimo se i bolu svih onih majki čiji su sinovi odvedeni, namučeni, ubijeni!
Svakome ljudskom bolu, svakoj ljudskoj patnji poklonimo se!
Nema nikoga među nama čiji život ne protiče većim delom u stradanju. Jedne ubija žalost zbog gubitka onih koji su im bili najmiliji na svetu, druge razjeda bolest, treće razočaranje u ljude, u prijatelje i izneverene nade, četvrte boli nerazumevanje i nezahvalnost od strane najbližih i najrođenijih, nerazumevanje od strane onih koje su najviše voleli, za koje su se toliko žrtvovali i zbog kojih su tolike suze prolili. Život svakoga od nas protkan je bolom i protiče u znaku krsta. Shvatimo to i požalimo ne samo sebe, nego i jedan drugoga.
Pre nekoliko godina jedan je list doneo članak pod naslovom „Čovek je čoveku stvar“. I zaista, mi često prolazimo jedni kraj drugih bez ljubavi i bez obzira kao kraj mrtvih stvari. Kao da ti ljudi koje na svome putu srećemo nisu deca Božja, kao da nisu naša braća i naši sapatnici.
Štaviše, gotovi smo da se od prvog susreta s ljudima odnosimo prema njima tuđe i neprijateljski. Pogledajte samo kako se držimo u tramvaju, vozu, na pijaci, čak i u crkvi: samo jedno guranje, uzajamno prebacivanje, podsmevanje, vređanje. Tek što dođemo u dodir s nekim, odmah ga ocenjujemo i merimo i gledamo u čemu da ga osudimo. Kao da smo na zemlji samo zato da procenjujemo tuđe slabosti i postupke, da ih kritikujemo i na videlo iznosimo.
Tek kad neko od nas umre mi se sažalimo na njega i kažemo: siromah! i jadnik! Dobro bi bilo da smo to osetili i govorili dok je još bio živ. Da smo se sažalili na njegove patnje i slabosti i da smo ga malo više voleli. „Ako ćeš me mrtva požaliti – molio je Strahinić Ban – požali me dok sam u životu“. Šta će mi tvoje sažaljenje i tvoja ljubav kad budem umro? Požali me i pokaži mi svoju ljubav i razumevanje dok sam još živ. Požali me jer sam slab čovek kao i ti, jer sam mučenik kao i ti, jer sam željan ljubavi i poštovanja, i toplog pogleda i lepe reči kao i ti. A ako mi ne možeš ništa od svega toga pružiti onda me bar strpljivo i sa saučešćem poslušaj dok ti iznosim svoje jade. Jer čovek čoveku ponekad neće čak ni to da pruži.
Ima kod Antona Čehova dirljiva priča kako je starcu kočijašu bio umro jedinac sin i on siromah neodoljivo želeo da svoju tugu podeli s nekim. Kad je uvideo da niko od ljudi nema strpljenja da ga sasluša, otišao je svome konju, obesio mu se o vrat i kroz suze, rečima punim bola, izlivao pred njim svoju tugu za sinom.
Koliko njih i danas nema ko sa saučešćem da sasluša! Koliko njih razgovara sa crnim i nemim grobovima, sa izbledelim fotografijama pokojnika i sa haljinama i stvarčicama koje su iza njih preostale. Koliko njih i danas tepa mrtvim stvarima kao što je stara Jugovićka tepala mrtvoj ruci svog sina Damjana:
„Ruko moja, zelena jabuko,
Gde si rasla, gde si ustrgnuta“.
Prolaze kraj nas ljudi naizgled zadovoljni i veseli, smeju se i šale, ali kad vam u samoći otvore svoje srce, vi osetite u njima crnu tugu i duboko paćeništvo. Ima ljudi koje je život pritisnuo tako strahovito da samo što ne jauču od bola. Ima domova i porodica u kojima se ljudi muče kao u pravom paklu.
Zato, braćo i sestre, kad mislimo o ljudima, umesto da ih osuđujemo i mrzimo, mnogo je bolje da ih požalimo. Da požalimo sve jer su svi dostojni sažaljenja, čak i oni koji su moralno posrnuli i koji su rđavi, i ti možda najviše.
Pravedni starac Zosima se do zemlje poklonio velikom grešniku i nevaljalcu Dimitriju Karamazovu. Kad su ga u čudu zapitali zašto je to učinio rekao je da se poklonio velikim Dimitrijevim stradanjima u budućnosti.
Iako je neko rđav, ko zna šta njega unutra boli i razjeda i zašto je rđav. Mnogi bi od njih možda bili i bolji da su boljem naučeni i da su pred sobom imali bolje primere.
Sveti Ava Dorotej je ispričao slučaj kako su dve devojčice bliznakinje ostale bez roditelja i date tuđem svetu pod svoje. Jednu je od njih uzela pobožna i čestita žena i naučila je pobožnosti i strahu Božjem. Drugu je pak uzela jedna razvratnica i naučila je svome nesrećnom zanatu. Ne treba, veli sveti Dorotej, onu drugu malu toliko osuditi, koliko se nad njom treba sažaliti, jer bi i ona možda bila bolja da je dopala na bolje mesto i u bolje društvo.
I mnogi naši ljudi, velim, ne bi bili takvi kakvi su da su boljem naučeni. Zato ih ne treba toliko osuđivati, koliko žaliti.
Požalimo one među nama koji stradaju na pravdi, ali se sažalimo i na one koji stradaju zbog greha, jer su i oni veliki paćenici. Odnosimo se prema njima kao i Otac naš nebeski koji „zapoveda svome suncu te obasjava i zle i dobre, i daje kišu i pravednicima i nepravednicima“ (Matej 5, 45).
U svetom Jevanđelju piše za Spasitelja:
„Gledajući ljude sažali mu se, jer bejahu smeteni i rasejani kao ovce bez pastira“ (Mat. 9, 36).
Kad su Mu doveli ženu uhvaćenu u grehu i hteli da je kamenuju, On se sažalio na nju i pustio je postiđenu i preporođenu da se vrati svome domu (Jovan 8, 1-18).
Kad su Ga ljudi razapeli i rugali Mu se ispod krsta, On se i onda sažalio na njih i molio: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine“ (Luka 23, 34).
Pomolimo se, dakle, Njemu Koji je toliko voleo i žalio ljude:
Gospode i Spasitelju naš, pomozi nam da izmenimo taj neprijateljski i tuđinski stav koji jedan prema drugome zauzimamo; pomozi nam da uvidimo patnje jedni drugih; da razumemo jedan drugoga; da se sažalimo jedan na drugoga; da oprostimo jedan drugome i da zavolimo jedan drugoga – Amin.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *