NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
ZAPLOVIMO MALO REKOM ISTINSKOG ŽIVOTA
 
Sveti apostol Matej zabeležio je u svome Jevanđelju neobičnu Spasiteljevu reč. Jedan od učenika, priča jevanđelist, pristupio je bio Gospodu Hristu i rekao: „Gospode, dopusti mi da odem i ukopam oca svoga“. Gospod mu je na to odgovorio: „Hajde za mnom, a ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace“.
Žive ljude nazvao je Gospod mrtvima.
I to ne samo tom prilikom. U Otkrovenju sv. Jovana Bogoslova Gospod poručuje jednom čoveku od položaja: „Znam tvoja dela; imaš ime da si živ, a mrtav si“.
Ne zvuče li vam, braćo i sestre, čudno te reči kojima se živ čovek oglašuje mrtvim? A kako ipak veliku istinu te reči kazuju. O, koliko je mrtvih među nama, braćo: koliko ljudi mrtvih za Boga i za velike duhovne vrednosti, mrtvih za ostale ljude, mrtvih za sve što nisu oni lično! Koliko ljudi ima u kojima kao da se nešto ugasilo i koji ne osećaju prisustvo Onoga Koji oživljava i nadahnjuje sve i Koji nas čeka na kraju svih puteva; koliko ih ima koji, kad iz izvesnih društvenih obaveza i navrate u hram Božji, stoje tupo i bezizrazno, čija duša ne zadrhti nijednim treptajem i iz čijih se grudi ne izvije ni jedno osećanje divljenja i strahopoštovanja pred tim neizmernim veličanstvom koje upravlja svetovima i našim životima.
Pa koliko ima ljudi u kojima se ugasio smisao za više vrednosti. Koliko ih je koji su mrtvi za pravdu, za koje je pravo samo ono što je njima u interesu i koji će dopustiti da sav svet propadne samo da njima bude dobro. Koliko ih ima mrtvih za istinu, koji se danas kunu u jedno a sutra u drugo, koji će – ako im je u interesu – reći da je belo crno i crno belo i koji svoja nedela oblače u zvučne i lepe reči i predstavljaju ih kao podvige i vrline.
Pa koliko ih ima koji su mrtvi i neosetljivi za druge ljude, koji žive samo za sebe i koje tuđa nesreća i nevolja uopšte ne dira. Uzmite samo jedan primer. Dok toliko naše braće teško strada, dok je mnogo porodica u samom Beogradu više gladnih nego sitih, dok su hiljade i hiljade naših porodica u crno zavijene, dok su čitava naša sela pretvorena u zgarišta i čitave naše pokrajine formalno istrebljene, dotle kod nas, u samom Beogradu, skoro u svakom lokalu, iz dana u dan, i iz večeri u večer, bez predaha i bez prestanka, trešti muzika i ima sveta kome je do provoda i do veselja. Recite, braćo, da li u tim ljudima koji se mogu veseliti na ovom našem tužnom i pretužnom groblju još uvek živi i kuca srpsko i ljudsko srce? !
Pa koliko ima ljudi koji su neosetljivi i mrtvi za tuđ bol. Sada se prikupljaju i sređuju svedočanstva o stradanjima naših najnovijih mučenika. Teško je čoveku da pročita i dve strane od onoga što su ljudi ljudima činili i mogli činiti. Štedeći ovo sveto mesto, spomenuću samo jedan od lakših slučajeva.
U selu Prologu, blizu Livna, živela je samo jedna srpska porodica od sedam članova. Bezdušnim ljudima je i ova jedna porodica bila trn u oku i zato su, kad je nastao ovaj sveopšti pokolj, izveli nju jedne noći u polje i streljali. Kad su sutradan došli da pokopaju leševe, našli su jednu devojčicu od 10 godina još u životu. Sedela je među leševima, naslonjena na mrtvu majku i plakala. Videvši da ponovo dolaze oni koji su poubijali sve njene, obratila se jednom i rekla: „Čiko ja sam živa; nemojte me ubiti!“. Pomislilo bi se da će ta molba iz usta tog malog ranjenog stvorenja i kamen dirnuti. Ali, među tim ljudima nije se našlo nijedno osetljivo i živo za tuđi bol srce koje bi se smilovalo na to dete koje nikome nikakva zla nije učinilo, na te tužne i preklinjuće oči koje su svu noć plakale, i to malo, slomljeno, ali željno života srce koje je svu noć među leševima drhtalo. Nisu je poštedili.
A koliko je hiljada takvih i gorih slučajeva bilo!
To pak sve svedoči, braćo i sestre, da ima ljudi koji ne znaju za Boga, koji ne znaju za dušu, kojih se niko na svetu ne tiče; ima ljudi koji imaju ime da su živi, a mrtvi su – mrtvi duhom i mrtvi srcem. A od tih se živih leševa niko ničemu dobrom, velikom i stvarnom neka ne nada.
Ali zašto kad je u pitanju osuđivanje čoveka, gledati samo na druge. Ta pogledajmo malo i na svoj život. Zar smo i mi malo puta, zaneti sobom, zaboravljali na Boga i na one oko nas? Koliko se puta i naše srce steglo kad je trebalo učiniti nešto za drugog? Koliko smo puta prošli kraj čoveka koji je bio u nevolji i otišli dalje svojim putem kao onaj levit iz Spasiteljeve priče? I uopšte, koliko ima neurađenog i propuštenog u našem životu! Kako smo umeli brižno čuvati sebe i žaliti i vremena i truda kad je trebalo raditi delo Božje! Zar smo jednom s malo truda i žrtve mogli nekome prirediti veliku radost i – nismo? Koliko nam je puta neko pristupio otvorena srca i s puno ljubavi i mi mu nehajno okrenuli leđa! Koliko su puta i iz našeg srca pomolile svoje otrovne glavice: netrpeljivost, zajedljivost i zluradost! Koliko smo puta bez ikakvih obzira naneli bol često svome najrođenijem, kako smo mu bez milosti ranjavali srce i stvarali i u njegovoj i u svojoj duši pakao i posle proklinjali život i čas kad smo se rodili!
I – s druge strane – kako je toplo prostrujao neki novi život kroz nas: kad smo predavali sebe Bogu, kad smo otvarali srce svoje, kad smo se s ljubavlju i poverenjem odnosili prema nekome, kad smo voleli, kad smo činili dobro, kad smo praštali i kad smo davali i žrtvovali nešto od sebe. Kako nam je u tim momentima bio blizak Bog, kako smo ga duboko osećali, kako smo mu se toplo molili! Kako je iz duše sve nešto pevalo i pevalo sa svim bićima i svima svetovima Bogu velikome! Kako se s očiju skidao neki veo, kako su se širili vidici, kako nam je pridolazila snaga i kako su životne tegobe postajale ništavne. Drukčije smo shvatali, drukčije osećali; u drugom je pravcu bila nastrojena volja. „Sve je bilo izmenjeno: reči Svetog pisma, reči molitve i crkvenih pesama dotada tako obične postajale su tako pune smisla, ljudi dotada tako daleki postajali su bliži i ravnodušnost prema njima pretvarala se u sažaljenje i ljubav. Spolja se u stvari nije ništa izmenilo: to su bile iste reči koje smo bezbroj puta slušali i isti ljudi koje smo još juče sretali, ali je iznutra nešto udahnulo svemu nov život i – sve je postalo drukčije“.
U čemu je tajna i otkud ta promena?
U svetoj Knjizi Božjoj stoji napisano da je anđeo Gospodnji s plamenim mačem u ruci branio praroditeljima pristup drvetu Života, kad su zaželeli da žive po svome i za sebe. I danas je uskraćeno uzimanje učešća u istinskom, radosnom, blagodatnom, stvaralačkom životu onima koji hoće da žive sami za sebe, a mimo Boga i bez ljubavi prema drugima.
Jevanđelje nam je otkrilo taj čudni zakon života, da ličnost otrgnuta od Boga i ljubavi prema drugima i zauzeta jedino sobom zamire i da se njene istinske snage, kao u otkinute grane, gase. I, da ona oživljava kad prevaziđe sebe, kad zaboravi na sebe, kad voli i kad život svoj utka u život Božji i život drugih.
Oni koji su bdili i strahovali do samozaborava nad svojim detetom znaju vrlo dobro, koliko životna snaga pridolazi onome ko zaboravi sebe, ko živi za drugog i kad bez granica voli.
I, ukoliko je samozaborav i samopregaranje potpunije, ukoliko je ljubav veća, ukoliko je predavanje Bogu svesrdnije utoliko je u duši toplije, utoliko se ličnost većma proširuje i bogati životnim snagama, utoliko više postiže i utoliko su njena dela veća i trajnija.
Braćo moja, nema veće radosti nego osetiti Hrista i njegovu ljubav u srcu svom i nema veće sreće nego usrećiti drugog. Ko živi a to ne oseti i ne doživi, taj slobodno neka ne broji svoj život u život. A oni koji to doživljavaju i iz te povezanosti s Hristom i ljudima crpe snagu, ti stvarno žive i stvaraju.
Retko da je ko u čitavoj istoriji sveta iz ljubavi prema Hristu i ljudima tako malo štedeo sebe, kao što je to slučaj sa sv. apostolom Pavlom. Valja samo pročitati Dela apostolska iz poslednje glave II Poslanice Korinćanima, pa videti šta je taj sveti čovek s radošću pretrpeo za delo Božje. Ali je ta dragovoljna i iz ljubavi učinjena žrtva bila još ovde, na zemlji, bogato nagrađena. Retko da je ko u istoriji tako punim životom živeo, tako duboko osećao i tako mnogo uradio kao on. Taj je mali, slabi starac s Božjom pomoći formalno srušio čitav stari svet sa svim njegovim shvatanjima, verovanjima i zabludama i na njegovim ruševinama podigao jedan novi, čija je atmosfera zračila blagodatnim ozarenjem duša.
U našoj pak istoriji niko nije tako istinski živeo ni toliko uradio koliko onaj carević-monah koji nije požalio sebe, nego je svim bićem goreo u služenju Bogu i drugima. Koliko je vladalačke dece brižno čuvalo svoj udobni, lepi život i odživelo svoj besplodni vek ne ostavivši čak ni imena. A ovaj je žrtvovao svoj lični život, savlađivao se, mučio, trčao, učio, pomagao, mirio i stvarno sačuvao život za sebe i za večnost i dao da plodove tog života uživamo i mi posle toliko stotina godina.
Ali, možda nije svakome od nas dato da bude sveti Pavle i sveti Sava. Ne čekajmo priliku da činimo dela koja će zadiviti svet, nego činimo ono što je i sada i u svakom trenutku u moći svakome od nas.
Braćo moja, ako ste teško podnosili život, ako ste se stideli sebe i ako ste nosili prazninu i pakao u duši: kad ste živeli ne znajući za Boga, kad ste propuštali da činite dobro, kad ste bili neosetljivi za drugog i živeli samo za sebe, onda se molite Bogu da vas iskušenja te vrste što manje preovladavaju.
I s druge strane, ako ste osećali radost u duši i priliv novog života: kad ste se, kao dete majci, s potpunim poverenjem predavali Bogu, kad ste osećali u molitvi kako vam Njegovo prisustvo zagreva dušu, kad ste sve što dolazi iz Njegove ruke primali sa zahvalnošću, kad ste radili Njegovo delo i tvorili Njegovu volju, kad ste stajali na stranu istine i pravde, kad ste praštali i molili da vam oproste, kad ste voleli i goreli od želje da činite dobro, kad ste, gdegod ste stali i mogli, sejali radost, onda idite i tako dalje činite.
Neka vas ne zbunjuje što svet ide drugim putem. Pustite, po Spasiteljevoj reči, neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace i neka samoljubivi i samoživi sahranjuju sebe u sebi, a vi idite u život za svojim Gospodom. I propovedajte taj život onima koji još imaju uši da čuju, i oči da vide i srce da osete i da razumeju – Amin.
 
(11/24. oktobar 1942)

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *