NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
VAVEDENJE
 
Za praznik Vavedenja vezan je jedan izuzetno dirljiv trenutak. Živelo je dvoje starih koji su na čitavom ovom svetu imali samo jedno blago, svoju trogodišnju kćerčicu Mariju. Ona im je bila sve – sva radost, sva nada, sav život. Ništa dragocenije i draže na svetu nije za njih postojalo.
Ali daleko pre no što se Marija i rodila, oni su je bili zavetovali Bogu. I na dan Vavedenja došao je bio trenutak da taj zavet ispune i da se od svoje male i ljupke devojčice rastanu.
Uzeli su je na taj dan, onako malu, za ručicu i odveli u jerusalimski hram da se tu – daleko od rodne kuće, od majke i oca i njihove roditeljske ljubavi – priprema za veliko delo koje joj je Bog bio namenio.
Kad gledamo ikonu Vavedenja, uvek nam prvo pada u oči ono veličanstveno stepenište i stubovi jerusalimskog hrama, onda taj dostojanstveni prvosveštenik koji malu Mariju prima od roditelja, pa onda povorka svečano odevenih devojčica sa cvećem u rukama, koje je prate. Gledajući tu ikonu, uvek zaboravljamo da je ta Anina kćerčica bila dete i imala samo tri godine. Zaboravljamo da je rastanak s roditeljima morao boleti, i da je taj trenutak – kraj sve veličanstvenosti – bio i za same roditelje užasno bolan.
Da se podsetimo upravo na taj bolni trenutak, jer nam on dočarava svu veličinu Anine i Joakimove žrtve. Velika je stvar darovati ono što ti predstavlja najveću i jedinu vrednost u životu. Kao što je Avram bio gotov da žrtvuje Bogu jedinca sina i kao što su hrišćanski mučenici davali za svetu Božju stvar svoje živote …
Mi nismo sposobni za takve i tolike žrtve, ali stojimo pred njima s divljenjem i s nekim svetim trepetom. Svesni smo samo da je to nešto veliko i da se kroz jednu takvu veliku žrtvu nešto istinski veliko i postiže.
Prema tim velikim žrtvama „Bog dužan ne ostaje“ Ta trogodišnja devojčica koju su roditelji žrtvovali, i koja se tome krotko i bez opiranja povinovala (čiji je i sav potonji život bio jedna neprekidna žrtva), doživela je da na svome krilu odnjiha najveću Ličnost ovoga sveta – Spasitelja našeg Gospoda Hrista i da postane slavnija ne samo od ljudi nego i od anđela i da je, evo, vekovima slave svi ljudski naraštaji…
Ima dva praznika kada se čovek u crkvi ne može oteti tuzi koja nekako i nehotice navire u srce.
Prvi je praznik Veliki petak kada nam pred oči izlazi izmučeni i okrvavljeni Spasiteljev lik i pod krstom nema i bolna od tuge Bogomati.
Drugi je praznik Vidovdan kada se sećamo u molitvi svih onih čijim su mladim telima zasuta sva brda i doline ove naše namučene zemlje.
Sećamo se prvo onih koji su na današnji dan u sunčevu zalasku ležali u krvi zajedno sa svojim Čestitim Knezom na tužnom Kosovu i među kojima je Kosovka devojka uzalud tražila svoga zaručnika.
Sećamo se zatim svih onih koje su majke ispratile u bojeve za oslobođenje, koji su izborili slobodu, ali se nisu vratili svojim belim kućicama, nego su ostavili svoje lepe glave širom cele oslobođene zemlje.
Sećamo se i onih naših mladića, bližih i daljih rođaka, s kojima smo se poslednji put oprostili pre dvadeset godina uoči ovog poslednjeg rata i koje više nikada nismo žive zagrlili.
Sećamo se onih čiji se grobovi znaju i koje smo sahranjivali uz muziku i vence, ali se sećamo i onih čiji se grobovi ne znaju i čiji su očevi uzalud lutali s praznim limenim mrtvačkim kovčezima po sremskim poljima i bosanskim planinama i čije su majke, umesto nad sinovima, naricale nad sinovljim haljinama.
Sećamo se bola svih tih majki koje su posle ratova osetile onu očajnu prazninu u domu i u duši, i čiji je zagrljaj ostao prazan; koje su, kad se rat završio, izlazile na drumove, gledale niz polja, čekale, ali nisu dočekale da im se deca vrate.
U manastiru Kaleniću ima jedan prekrivač koji je poklonila crkvi jedna od tih majki i na kome je krupnim nevešto pisanim slovima izvezla:
„Sine dragi, kad orači na oranje i kopači na kopanje pođu, ja jadnica niz drum pogledam, nećeš li se, sine, pojaviti. Od svega je najbolnije, čedo, što te majka ranjenog nije ponegovala, što ti majčina ruka nije ponude donela“.
Svih tih naših mladića koji su, žedni i izmučeni, umirali u ranama tamo daleko i koje blaga i topla majčina ruka u tim poslednjim i bolnim časovima nije ponegovala i podvorila, setimo se danas, dajmo im malo mesta u svojim srcima i recimo: hvala im i slava!
Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on sa mnom.
(Otkr. 3, 20).

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *