REČI O SVEČOVEKU

 

REČI O SVEČOVEKU
 
PRVI I POSLEDNJI ZAKON
 
Plesahu zvezde bez nogu, teturaše se zemlja bez očiju, valjahu se talasi etra beskrajni, zraci kroz etar svirahu. Baci Orion svoje žežene poglede kroz bezmerni prostor i pipaše svojim zracima po milionima sunaca i planeta.
– Koga traži Orion Presvetli, koga li on to pipa i traži? Sašaptavaše se zvezde u Mlečnom Putu.
– Tražim Svečoveka, tražim i ne nalazim. Reče Orion. Vidite li ga vi, sestre?
– Ne vidimo. Reče Kentaur.
– Ne vidimo. Reče Međed.
– Ne vidimo. Reče Rak.
– Ne vidimo. Reče Ovan.
A Kastor i Poluks, presjajni blizanci, nasmejaše se slatko, slatko i tako, da sve zvezde ustreptaše radošću.
– Oni znaju, oni znaju! Dva vidovita brata sve vide i znaju. Reč – reč – recite, slovo – slovo – slovite!
Plesahu Blizanci i govorahu:
– Tamo, tamo daleko, gde Sunce blista, koliko kap krvi veliko, i gde dva-tri atoma oko njega igraju: Uran, Saturn i Jupiter, tamo se vidi oblik Svečoveka, gde se vije na nekom polu-atomu. Vi znate, sestre, da Svečovek bira najniže podnožje nogama svojim, najjevtinije kamenje, da bi ga uglačao i poskupio.
U tom jedna kometa zviznu pored Blizanaca i saopšti:
– Jeste, imate pravo, Presveta Braćo, na tom poluatomu, imenom Zemlja, strada Svečovek sada. Usredsredite snažne poglede svoje na tu tačku i pomozite delo Njegovo.
Saopšti i iščezne.
A Svečovek, pokriven zvezdama, gologlav stajaše na potoku, zvanom Rajna, i gledaše u Blizance.
I imađaše Svečovek samo dva sledbenika, dva leprozna, koji seđahu na obali, kraj nogu Učiteljevih.
Rekoše leprozni, i trava ih ne ču:
– Učitelju, mnogo ima zakona među ljudima, no ima li koji lekovit?
– Zaista, ima svega dva zakona – odgovori Svečovek. Jedan je proročki, a drugi mesijanski. I osim ta dva drugih niti ima niti će imati.
Rekoše leprozni, i trava ih ne ču.
– Učitelju, koji je od ta dva lekovit?
– Prvi privija ranu, a drugi je leči. Odgovori Svečovek.
Prvi veli: ne služi više do jednome Bogu u hramu;
Drugi veli: ne služi više do jednome Bogu u duši.
Prvi veli: ne klanjaj se idolima, načinjenim rukama;
Drugi veli: ne klanjaj se idolima, načinjenim mišlju.
Prvi veli: ne kuni se rečima;
Drugi veli: ne kuni se ni mislima.
Prvi veli: posveti Gospodu Bogu sedmi dan;
Drugi veli: posveti Gospodu Bogu sve dane.
Prvi veli: poštuj oca svoga i majku svoju;
Drugi veli: poštuj svakoga oca kao svoga oca, i svaku majku kao svoju majku.
Prvi veli: ne ubi rukom;
Drugi veli: ne ubi mišlju.
Prvi veli: ne ukradi rukom;
Drugi veli: ne ukradi mišlju.
Prvi veli: ne preljubi telom;
Drugi veli: ne preljubi mišlju.
Prvi veli: ne laži jezikom;
Drugi veli: ne laži mišlju.
Prvi veli: ne poželi tuđe krvlju;
Drugi veli: ne poželi tuđe mišlju.
Rekoše leprozni, i trava ih ne ču:
– Učitelju, reci nam nešto više o prvom i poslednjem zakonu.
I Učitelj reče:
– Ko služi jednome Bogu u hramu a dvojici u duši, taj ne služi ni u hramu ni u duši Bogu, no đavolu.
Ko se ne klanja rukotvornim idolima, ali se klanja duhotvornim idolima, taj je neizlečiv idolopoklonik. Jer duh, ispunjen idolima, narediće rukama sutra – ako ne naređuje danas – da napravi idole.
Onaj ko se ne kune mislima, zaista neće se kleti rečima, jer gde je izvor suv, tu nema reke. A onaj ko se danas ne kune rečima, dok su mu misli ispunjene kletvom, sutra će se kleti i rečima, jer čega je izvor prepun, onim reka i teče.
A ko sedmi dan posvećuje Bogu, dok šest dana posvećuje sebi, šestodnev njegov napuniće i sedmi dan, i Bog će biti prognan iz njegovog vremena. A ti, ispuniš li šest radnih dana mišlju o Bogu i molitvom, lako ćeš i radosno praznovati sedmi dan.
Zaista, onaj ko poštuje svoga oca i svoju majku sličan je detetu, koje je tek prohodalo. No takav ne može dobiti svečovečansku trku. Onaj će dobiti svečovečansku trku, ko se nauči kroz poštovanje svoga oca i majke. Zaista taj je u volji meni.
Rečeno je u prvom zakonu: ne ubi – mislilo se na rukoubicu. No gle, ko ima ubilačke misli, ma i ne ubijao rukom danas, ubijaće rukom sutra; jer kad je izvor pun, reka mora teći. Zato poslednji zakon zabranjuje ubijanje mišlju. Jer ko mišlju ne ubija, ruka se njegova ne može pokrenuti na ubistvo. Šta će je pokrenuti, ako njen pokretač neće da je pokrene?
I ko preljubu čini, ubija tuđu i svoju dušu, i žalosti moju gorku majku, Miriam. Blago onom, čije su misli devičanske, nepreljubne; gle, nikad neće telom učiniti preljubu. A onaj ko i ne čini telom preljubu, a čini je mišlju, taj je neizlečiv preljubočinac. Jer mašina, puna ognjene pare, ako je sprečena danas u pokretu, pokrenuće se sutra.
„Ne ukradi“, veli proročki zakon, i misli na krađu rukama. Zaista, ako ruke i ne kradu a srce je ispunjeno krađom, lopov je tu. Zato mesijanski zakon naređuje, da se isuši izvor krađa, srce kradljivo, te da nema šta pokrenuti ruku na krađu.
Niko pak ne laže jezikom, ko ne laže mislima. Čije su misli istina, toga je i govor istina. Kao što niko i ne ubija rukom dok prvo ne ubije mislima.
Ko želi tuđe krvlju, izlečiv je. No ko želi tuđe mišlju, neizlečiv je.
Zaista, kao što pucanj ostavlja gar u pušci, tako svaki greh ostavlja gar u duši. Ma se puška i ne čula u selu, i ma njen pucanj nikoga ne ubio, gar u njoj ostaje.
Ma niko i ne beležio grehe jednoga čoveka, duša njegova ima raboš, i ona urezuje u raboš svoje grehe.
Od svega, što duša čovekova objavi, ostaje duplikat u njoj samoj.
Leprozni, prvi je zakon dat, da nauči ljude ne rušiti život, a drugi – da ih nauči zidati život.
Leprozni, prvi zakon je služio, da veže meso i krv, a drugi, da oduhovi meso i krv.
Prvi zakon pisan je kamenom po kamenoj tabli, a drugi duhom po mesu i krvi.
Proročki zakon, leprozni, dat je, da bi čovek strahovao od Boga, a mesijanski, – da bi čovek sarađivao Bogu. Prvi, da bi sprečio bolest, drugi, da bi je izlečio.
A leprozni uzdahnuše, i trava ih ne ču.