РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ПЕСМА О НЕСРЕЋИ
 
Једнога јутра, када се Живот пробуди иза сна, и разливен у многобројне судове, што не познаваху један другог, поче сам себе – као и јуче – штипати, боцкати, славити, прљати, зидати, рушити, распињати, дизати, љубити и пљувати – сам себе, кроз страхобројне судове своје – Вран Гавран прављаше лонце са лончарима украј друма.
У том скрету с друма старчић, с једним јутром несреће више на својим леђима, и седе на крајичак осушеног лончарског блата, на крајичак себе у сировом стању.
Па кад га Вран обасја својим погледом, и сунце својим, слеђена душа старчева поче копнити и кроз очи капати. А кад му се и језик отпута, старац сусрете поглед Вранов са овим речима.
– Ја сам несрећан! Реци ми, учитељу, шта да радим да бих постао срећан?
Одговори Вран Гавран:
– Не чудим се да си несрећан, старче, него жалим да ниси још несрећнији. Јер несрећни су савест историје. И јер несрећни су рушитељи антропоцентричне илузије. Одвезани од свих других вредности несрећни једини долазе до драгоценог познања човека.
Срећа је уображени кадифени тепих, који свом земљином тежом привлачи човекове ноге и очи доле, а несрећа је ничим незастрт трнов пут, који одбацује човеков поглед к небу.
Ја се радујем, што си несрећан, старче. Ти си за мене један од јунака данашњега дана, зато те поздрављам добродошлицом. Пођи стога са мном, и пусти твоју несрећу нека сија и чисти испред нас друм, окаљан питомцима среће.
Па узе Вран Гавран старца за руку и доведе у најмногољуднији град у свету. Рече:
– Данас ћемо ја и ти бити судије овоме граду.
Рекавши ово Вран обуче себе и сапутника свога у просјачку ношњу, па се наместише на угао главног пијаца, да просе.
Прође неки богаташ. Старац пружи руку, но Вран му сави руку као тетиву, трже је натраг, и објасни:
– Не од овога, друже. Овај је сиромашнији од нас. Он је тражио срећу у множини ствари. Речено му је да тако треба. Зато је гомилао сјајно и сјајуцаво, златно и жмируцаво камење око себе, мислећи, да гомила стубове за палату среће. А сад види, да је сазидао непроходно и непробојно брдо на путу ка срећи. Погле, и осмех је умро на његовом лицу, а празнином се испунила душа његова и сав свет око њега. Не пружај руку њему; он је гори просјак од нас.
Прође један слављени књижевник. Старац пружи руку, коју Вран брзо трже натраг.
– Не од овога, старче. Овај је сиромашнији од нас. Написао је много књига, ради славе и продаје. Последњи поглед, пред спавање, и први, при буђењу, баца он на своје књиге. Људи мисле о њему врло високо, но нико више од њега самог. Мада само он осећа празнину свог звучног имена. Кад остане насамо, он се види на ивици очајања. Но један танак конац везује га ипак за свој живот. То је мисао: кад напише нову књигу, његова ће слава порасти, а са славом и срећа. Бедник! Не види, да је његова слава један гарав облак између њега и среће, њега и здравља, и човечанства, и Алаха…
Гле и мачак мисли паметније од њега кад се куне, чим поједе још једног миша, да никад више неће огладнети.
Прође један патриот пукћући као ћуран. А за њим маса чепаше и крекеташе. Старац опет појми руком, но Вран ће:
– Не проси од овога, старче. Овај је сиромашнији од нас, и нема ништа да ти удели, што ти сваки јазавац не би могао уделити. Ти знаш да јазавац не воли близу своје рупе рупу другог јазавца. Обилат је у своме невољењу путоноги јазавац. И може ти уделити од те своје oбилатости. Јазавичење је посао и овога патриоте. Он потеже ову масу за собом не љубављу према својој земљи – својој рупи – него мржњом према суседној. У шумнију и празнију воденицу ниси могао пружити руку за брашно.
Потом пролажаху хиљаде разних богаташа, књижевника, и патриота, фарисеја и садукеја. Но ни једнога просјаци не ословише за милостињу.
А кад изађоше из града и седоше на један притајени бедем од лепе и безмирисне креде, рећи ће Вран:
– Седам милиона људских (сем псећих) душа спава у овом граду. Ни седам од њих нису срећне, ни нису пробуђене. Сваки дан, и час, трже се да се пробуде, али узалуд. Узалуд, старче, покушава седам милиона душа да се пробуди, када све узимају опијум – да би се пробудиле! А опијум их све јаче успављује. Ти знаш – не знаш ли? – тај опиум? Он се састоји од три магнетичне, магичне речи:
Прва реч: Старај се о себи самом.
Друга: Познај себе самог.
Трећа: Моли се сам за себе.
!
– Како то: узвикну ујазбени старчић. Па баш те три речи биле су мој поштапач и јастук целога века. Ја сам њима, као талисманом, тражио срећу. О!
– Твоја несрећа аргумент је за мене а против тебе. Но ајде, сад старче, да ћутимо заједно са кредом и звездама, па ћемо сутра наставити разговор.
Тако рече Вран Гавран. Па поможе старцу те се спусти да спава и прекри га својом доламом. А он оста у бдењу крај седе главе несрећнога.
Те ноћи Вран имађаше дивно откривење. Наиме, креда му исповеди историју своју, из које Вран закључи, да она имађаше и људскога и божанскога у себи колико и најбољи међу људима. И замилова Вран креду, и назва је рођеном сестром. А кад је назва сестром, сладак сан га савлада и он потону у неисказану тајну свеопштег јединства и мира, чудо, које само ноћ зна и уме.