РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
О ЈАВНОЈ БОЛЕСТИ
Три усамљеника стајаху непомично, окренути својим белим лицима к небу, бројећи столећа као дане – Хималаји, Арарат и Алпи. А под њиховим широким бедрима гамизаше све оно, што се бојаше висине и самоће.
Свечовек се испе у духу на сва три белоглава усамљеника, да се одмори у ћутању и чистоћи. Но бацивши поглед испод облака, на гмизава лармаџијска друштва испод три врховне висине, мука обузе Свечовека и главобоља од зловоних струја одоздо.
Мораше се ипак Свечовек спустити доле, на дно, на блатно дно, гоњен Духом и сажаљењем, да каже своју завршну реч глувима, и покаже своју божанску славу слепима.
И обре се Свечовек у гомили, званој Град Прељубе, где не беше ниједног прозора, прорезаног према небу, те се гомила беше и одвикла од светлости, и ваљаше се у тами од незнања и поноћних илузија.
И зли духови насељаваху сва људска тела, те беху људска тела, заједно са душама, болесна од болезања многих.
А кад Свечовек уђе у улице Града Прељубе, гомила бежаше од њега као од јаког планинског ветра, јер не подношаше гомила ваздух чист и непомешан.
Само две адултерне жене усудише се застати и сачекати Свечовека. А кад их Он упита, зашто и оне застадоше и не одваљаше се са осталом гомилом, рекоше:
– Ми смо толико болесне и намучене, да желимо смрт. Зато застасмо, да би нас ти, смртоносни ветре, оборио и угушио.
А Свечовек ћуташе и спусташе свој поглед кроз њих, од врха до дна, те оне дрхтаху као црвоточне греде!
А док Он ћуташе, скупи се још много осталог одрпаног света, и у скупини, као у свакој скупини, где плашљиви робови добијају дрскост тирана, постављаху разноврсна питања Свечовеку.
И Свечовек се дивљаше, како све те демоном поседнуте душе могаху поднети питања а не могаху поднети одговоре. И размишљаше Свечовек о њиховим болестима, од којих неке већ беху избиле кроз кожу, неке се виђаху кроз очи, неке тек што не беху избиле, док неке опет формираху се у души, и спремаху свој поход на тело.
Па кад виде да их Његово ћутање мучаше, те се већ неки почеше у страху и негодовању разилазити. Он одреши свој језик и проговори:
– Једно питање поставићу вам, очајници: зашто цео свет од јутра до мрака говори о моралној болести? Па и овај ваш град, ваша градина, зашто гаче од јутра до мрака о моралној болести човека, и народа, и народа?
Није ли зато, заћутали очајници, што је морална болест родитељка и дојиља свих других болести?
Ваистину, колевка свих болести тела јесте душа, и колевка свих болести душе јесте у духу душе.
Нема болести и нема смрти за здраву душу. А за болесну ничега нема у свету сем болести и смрти.
Мирисом својим стрвина привлачи орлове, то знате. Но знате ли, да је душа мирис ваш, што привлачи или одбија микробе, орлове плућа ваших, и бубрега?
Гле, мирис душе – таква мириса – привлачи здравље или болест, као што матичњак привлачи пчеле у кошницу, а мишјак их одбија од кошнице.
Не купе се муве у храму но у кујни.
Кад би душа ваша мирисала више на храм него на кујну, заиста, болести би становале далеко од вас.
Прељуба је један чир на вашој души, лаж – други, гнев – трећи, гордост – четврти. О, ко ће побројати све оспе на телу, и све чиреве на души вашој!
Чировита је сва душа ваша, децо прељубе. А ваши доктори тела знају, да се чиреви лече лечењем крви. Мутљаг крви излива се и стврдњава се у чиреве зато што постоји у крви. И мутљаг душе излива се и стврдњава се у чиреве душе зато што постоји у души. Није ли природно онда, децо неприроде, да душу треба лечењем очистити, да би чиреви њени усахли?
Погледајте и видите, да све што је у природи објављено има свој узрок у тајности, у дубокој тајности бића. Тако и све што ви објављујете телом или душом има свој узрок у дубокој тајности бића вашег, да, у интимном корену душе ваше.
Ако су болести условљене споља, ван вас, узалуд ћете се бранити од болести. Споља је бесконачно велико према вашој моћи одбране. Но ако су болести условљене изнутра, онда сте ви позвани, да будете владаоци а не робови болести.
Заиста, и болести деце ваше, деце прељубе, силазе на њих с душе ваше, као што се мутна вода с брда слива у све локве до подине.
Ко отвара око ако не душа? И слепило ока долази од слепила душе.
Ко отвара ухо ако не душа? И глувило уха долази од глувила душе.
Ко одвезује језик ако не душа?
И немило језика долази од немила душе!
Ко опружа ноге ако не душа? И богаљство ногу долази од богаљства душе.
И прељуба ваша, богата тровница живота вашег, не долази од коже и мишића но од прељубне душе. Кожа и мишићи су само послушне слуге душе, своје султанке.
Сувише сте се загледали у тело, очице кратковиде, те не прозирете у мајстора, који меси и зида тело из кала, изнутра.
О месождерски роде, сувише си покварио сва чула месом, да би њима ишта сазнао, што не личи на месо.
У свиленој чаури лежи живот и спрема се за полет. Но вама није до живота у чаури; вама је до свиле на чаури, излишнога излучивања живота.
Трампили сте реалност за илузију, и илузија вам се чини реалност.
Велите: ми ценимо краву а не теле, које је у крави; јер теле може да буде мртворођено. А ја вам велим: овде је обратан случај вашој логици: овде је крава унутра и жива, а теле је већ мртворођено.
Говорите: док смо живи нек смо живи!
Омађијани, ви говорите као што би канарине у кавезу говориле: док смо слободне нек смо слободне!
Мириам, о, Мириам, девојко горка! Откуда оволика прељубна зараза у васионском океану твоје чистоће и твог девичанства?
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62
Кључне речи: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ