РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
О ПОДПРИРОДНОСТИ ИСТОРИЈЕ
 
Месец шеташе замишљен над Калифорнијом, – бели диск од креде. Вран Гавран сеђаше у возу, замишљен над тајном месеца. А путници унаоколо по угловима страсно понављаху аргументе својих отаца о животу. Док ће најћутљивији између њих одвезати свој језик:
– Мени се све чини, да је живот мишоловка, буволовка, над којом бди гладна смрт. Сваки дан смрт извлачи из мишоловке пријатеље наше, метафизичаре и метакритичаре, себи за храну. Ми преостали чекамо свој ред и лактовима одржавамо га што је могуће даље.
Све ми се чини, да је и сунце у завери са смрћу. Њега, своју буктињу, пали смрт свако јутро над мишоловком, да би пребројала своје жртве, пале и намењене паду.
Све ми се чини, да је и месец у завери са смрћу. Наравно да вазал сунчев мора бити на страни свога суверена. Гле, како је леп у позајмљеној лепоти својој! Тајно, бајно шеће над мишоловком, хипнотише жртве у њој, улепшава оно што пуна сунчева светлост открива ружним, и тако повећава апетит смрти за све што се износи на њен сто.
Би ли ми ти, Вран Гавране, умео доказати, да овај свет није мишоловка? Би ли ми хтео објаснити своје гледиште на историју људи?
А Вран Гавран пажљиво гледаше и слушаше. Његов сабеседник имађаше свежа ока, као да их је то јутро нова наместио. Искрен поглед налагаше одговор на постављено питање. Па ће рећи Вран Гавран:
– Твој спас лежи у очима твојим. Кроз тако чисте канале не може муљ улести у душу. Но кад питаш о историји, мораш имати и уши као и очи. Јер уши су очи за историју.
У луне су очи и уши једно исто. Тако и у Адамеве. Тако и у свих звезда, свих ангела и архангела. Прошлост је пријатна живом оку, уху и мирису као и садашњост. А ми морамо ходити на гробљу, да би намирисали прошлост. Гле, мирис садашњости сувише је отрован, да би се прошлост и будућност могла намирисати.
– Не морамо далеко ходити, примети човек са новим очима. Заиста, гробља су нам око куће, прелазе преко нашег прага, и додирују наша уста. Али, не чини ли ти се месец детектив смрти? Рече и пружи руку попут свода звезданог.
А Вран Гавран удисаше лепоту месеца. Тако леп беше. Па уздахну и рече:
– Кад је детектив тако леп, полицијски пас, какав мора да је шеф? Дубок је простор, бездано дубок – о, шта има дубље!
– Они што гледају леђа месеца не виде му лице.
Историја је окренута нама леђима. Како да јој сагледамо лице, како? Ми и историја гледамо се само леђима, у бежању једно од другог. Како да се сагледамо лицем у лице? Ако трчимо кругом, састаћемо се једнога поподнева и погледати очи у очи. Но ако трчимо на истој правој линији, у супротном правцу, како ћемо се игда сагледати. Или ако је наше кретање у спирали тако, да се прошлост увија спиралном пупку а ми спиралној периферији, о сапутниче мој под месецом и смрћу, како ћемо икад моћи видети лице историје?
Ту застаде Ананда и удахну неколико маха лепоте месечеве. А месец шпијунираше речи Анандине, те се беше сав усредоточио на лице његово. Тако лице Враново получи једну боју између живих и мртвих, сна и јаве. А воз, гоњен узастоп својом сенком, котрљаше се и клокоташе по песковитој пустињи, на којој се друга сенка не виђаше.
– Доста су људи гукали и цвркутали о природности и надприродности своје историје. Време је дошло, да људски језик проговори. А кад проговори, људски језик ће имати да изрекне истиниту реч о под-природности људске историје.
Још се човек није уздигао ни до природе, камоли до надприроде. Јер нико се не уздиже ходећи по врху мачева. Мачем је човек приграбио што има. А шта има, просјак? Зато Хималаји гледају човека још с презрењем. Ма колико се човек дигао на вештачким крилима над Хималаје, он пада увек у своју долину, у своју низину да егзистира. На штулама лети човек, а не на крилима.
Небратство према природи било је човеку школовање за небратство према људима. Газећи цвеће, које је лепо, човек се научио газити људе, који су ружни. Гле, Хималаји су природно уздигнути над човеком, човек вештачки над Хималајима. Лепота цвећа је природно већа од лепоте људске, лепота људска вештачки већа од лепоте цвећа. Све ружне позе показала је историја. Но историја се ипак мора завршити не лутком но лепотом. Природа је спремна сваког минута, да се заврши: она је показала лепоту. Но човек још није спреман – лутка увек последња излази из гардеробе.
На човека се чека. Но његова лепота, као и смисао, јесте у Свечовеку. Не у гукању у цвркутању, но у хармонији свих гласова и молитава.
Рекавши то Вран Гавран се упи у месечеву светлост страшћу заљубљенога и би воздигнут високо изнад земље, високо врло. Па кад погледа земљу са месечеве тачке гледишта, кроз месечев дурбин, он виде воз, гоњен сенком, у пешчаној пустињи-пустоши, без гласа и сени. И запоја Вран Гавран, у хору с луниним зрацима:
 
Ни на небу звезде, нити људи доле,
Ни за тренут нису без светле контроле
Месец светли када сунце оде даље,
А Дух кад је изван, Он ангеле шаље.
Сви лучеви страже, да осветле тренут,
Када ће се човек из сна страшног пренут.
 
 

 
 

Comments are closed.