РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ЧЕТИРИ ОКА ВИШЕ ЈЕДНО
 
Гледаше теле у квочку и дивљаше се диву, како нешто може живети с две ноге и перјем. Гледаше планина у море и дивљаше се диву, како нешто може постојати у вечитом немиру и колебању. Васиона се дивљаше својој пробуђености и сећаше се, и никако да се сети свога сна. Све се дивљаше нечему, а човек свему. А ученик Врана Гаврана кад огладни од дивљења свему, упита свога мајстора, шта ће јести. Рече му Вран, да понесе у врећи лонаца, великих, малих и најмaњих, да их трампе гдегод за хлеб.
Кад се испеше на планинску висораван, спазише чувеног философа, где са запетом пушком чучи за каменом и нишани у орла, што кружаше између земље и облака, са лакоћом гумане лопте и са достојанством краља. А философ час запињаше пушку час отпињаше, у недоумици, да ли да пуца.
– С моје тачке гледишта, говораше философ, ја треба да те убијем, поносни орле. Ја сам господар живота и смрти на земљи, и чини ми задовољство, да пуцам у твоја крила.
Но с твоје тачке гледишта ја не треба да те убијем, јер ми ниси дао никаква повода за злочин.
Ја сам изишао у поље, да се разонодим. И с моје тачке гледишта треба да те оборим, јер то освежава моју машту и моје самопоуздање.
Но ти си се дигао под облаке, да тражиш среће и задовољства. Те с твоје тачке гледишта не треба да те убијем. Јер пресећи ти сву наду, када је твоја нада највећа, значило би компромитовати Васиону у очима деце њене.
То рекав философ запе поново и окиде, а орао се залепрша и стропошта на тле. И философ се намах покаја што је пуцао.
А Вран Гавран проговори:
– Није орла убила твоја тачка гледишта но твоја урођена ћуд, која тражи сензације у крви. Све твоје резоновање било је само слађење твојој ћуди. Ја сам знао, да ћеш извршити убиство чим сам те видео с пушком. Него узми један од ових великих лонаца, да имаш у чему кувати орла.
Зачуђено одзбори философ, орлоубица:
– Зар ћу ја јести орла? Зар не знаш, да човек не једе ништа од онога што човека једе?
– А шта ми знаш рећи о риби, коју човек штеди за свете дане? И зар јагње, пасући траву, не једе човека? И зар трава сишући сок из гробља, не једе човека? Шта више, зар јагње, и трава, и орао, нису човек? И зар твоје убиство није самоубиство?
Узе философ један од великих лонаца, стави орла у њ’, ископа гробницу и сахрани га у лонац, као у саркофагу. И са великом жалошћу оста седећи крај гроба своје жртве.
Кад иђаху преко једног гробља Вран и његов ученик и врећа лонаца на ученику, наиђоше на гробара, који тек излажаше из једног гроба носећи у руци прстење и ђердане. Преплашен, најпре, гробар не могаше одолети чари Врана Гаврана, но признаде му, да он све гробове у тајности откопава и скида прстење и ђердане са мртваца.
– Зашто да труне и пропада под земљом, господару?
А Вран се осмехну и рече:
– Кад пропадају руке, које су направиле прстење, и вратови, који су се дичили ђерданима, зашто да не пропадне прстење и ђердани?
– Ја сам мислио, продужи гробар, да се бар ово може спасти и употребити.
– И руке и вратови ће се спасти и употребити. Лабораторија земље ништа не уништава, но све прерађује и поново употребљава, на основу савршене хемије, матемaтике и религије.
Покаја се гробар, што беше учинио, купи од шегрта Врановог један мали лонац, напуни га прстењем и ђерданима, што је овда онда с мртвих скидао, ископа нови гроб и сахрани све драгоцености у лонцу, као у саркофагу. И остаде да оплаче гроб, у који сахрани свој грех, а Вран са шегртом сиђе у село да распродају лонце и набаве хлеба.
А кад се нађоше сами у својој радионици, рећи ће шегрт мајстору:
– Кажи ми мајсторе, што од оне мудрости, што се казује у четири ока.
У подне запроси, у вече мајстор одзбори:
– Ништа се не може казати у четири ока, а да пето не присуствује. А то пето око више је свуда присутно но ваздух, но светлост, но етар; јер оно присуствује и најинтимнијим покретима ваздуха, и светлости и етра. Интелигенција, у коју су потопљене све ствари, јесте вазда отворено око, вазда присутни сведок.
Више је сине, у васиони свести, него воде. Буди лојалан Богу, буди солидаран с Богом, и осетићеш то чега највише има.
Извор избацује воду, а од низбрдице зависи, хоће ли та вода узети облик потока или језера. Буди, сине, извор добра свељудскога, и не брини, какав ће облик добро узети.
Вредност мачје шапе цени према потреби мачјој а не према томе, да ли те је мачка њоме огребала или помиловала.
Најкратковидији најупорнији су у тврђењу, да се граница света поклапа с границом њихова погледа. А сунце, које даље гледа од највидовитијих, уздржава се од тог тврђења.
Упита надчовек – носилац смртног мудровања – тополу крај пута: “Одкуда то обиље мира у теби и ова оскудица у мени?” Одговара топола: “Oтуда што су хемија и математика и религија нераздељиво уједињени у мени, а завађени у теби”.
Не срди се, сине, на змију што трује зубом. Гле, човек трује и зубом, и речју, и мишљу, и руком. Кад будеш могао без опасности загрлити човека, моћи ћеш с мање опасности змију савити у недра.
Не питај, сине, зашто је смарагд зелен, ни рубин зашто је црвен. Но питај човека, зашто је зао. Јер смарагд није смарагд без зеленила, нити рубин – рубин без црвенила, а човек је човек без зла.
Васиона чува речи дуже но људи књиге. Што год, сине, кажеш људима, или животињама, или огњу, или цвећу, знај, да је чула Васиона, да је чула и унела у свој незаборав. Ваздух је ,вечити’ календар Васионе; што год глас упише у ваздух, Васиона чита и цени.
Нека ти је, сине, сваки глас, који пустиш на језик, леп и хармоничан, да се не би стидео, кад га чујеш поново у присуству анђела и арханђела.
Највеће истине, сине, лакше ћеш доказати људима животом но речима. Зато и не почињи говорити о њима прво језиком, јер ћеш их довести у сумњу.
Не одговарај, сине, људима на питање, је ли свет крајан или бескрајан. Јер с једног брда гледан свет јесте крајан, а с другог није.
Не одговарај, сине, на питање: има ли надприродног света? Јер има га, но несходно садашњој престави људској; и нема га сходно садашњој престави људској. А боље је зачепити уста, или ћутањем или смрћу, но говорити несходно људској престави.
Не одговарај, сине, на питање: шта је материја? Јер се мораш изразити духовно, те неће те поњати. Нити одговарај на питање: шта је дух? Јер се мораш изразити материјално, те их нећеш просветити. До највећих истина, до којих се ти попнеш, сине, – ако оне живе у теби – дићи ћеш људе магнетизмом тих истина, а не речима.
Не хитај, сине, са одговором на сва питања људска. Јер ћеш морати дати лажне одговоре зато што су већина питања лажно постављена.
Не одговарај на питање: да ли људи живе после смрти. Јер лаж ће упрљати твоја уста и кад кажеш да и кад кажеш не. Јер добри и зли живе и после смрти, добри у блаженству, зли у муци, а индиферентни према злу и добру ишчезавају, јер нису ни пшеница ни кукољ.
Страсни следбеници добра могу се обратити у страсне следбенике зла, и страсни следбеници зла могу се обратити у страсне следбенике добра, но индиферентни су безбојно стадо, које лежи и прежима између коза и оваца.
Кад Вран Гавран говораше ове речи, и идеал Свечовека обасјаваше његово вечито подне у души, један пијан човек наиђе и псујући полупа лонце лончару, згази Врановог шегрта, а Врана попљува.
– Ко сте ви, кепеци? навикну пијанац на светитеља својим рапавим и мирисним гласом.
– Твоји близанци, одговори Вран. И ја, и мој шегрт, и наши лонци, твоји смо близанци.
А пијанац се удаљи смејући се и ругајући.
Увече, кад звезде засјаше у својим анђелским одеждама наиђоше рибари и понудише рибе за хлеб. А Вран их заустави, да сви заједно вечерају. Па кад сви поседаше гологлави око синије, Вран благослови рибу овим речима:
– Нека су благословене рибе, сестре наше, које ће се помешати с нашим телом и нашом душом. Свето је јело, које једемо, јер је од Бога, нека би нас осветило. Наше је јело, које једемо, јер је од наших рођених предака; нека би пробудило у нашем срцу осећај братства свечовечанскога. Пођите рибе у срце наше, као свој у своје, и измирите се с њим, и учините га измирљивим.
А Млечни Пут висаше над синијом као рој светлих пчела.