РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
МОЛИТВА СВЕЧОВЕКОВА
 
У једној степи аустралијској Вран Гавран чуваше овце с пастирима. Кад би вече и овце се скрдише око пастира, Вран свика своје другове на молитву.
Четвртина месеца, што засветли на небу, беше свећа на олтару, а звонцад на овновима сакрални поноћник молитве. Кад сви клекоше, Вран се овако мољаше:
– Оче, анђелу и властитељу људи, пробуди нас да би те чули, кад звезде звоне твоје име.
Ти ниси један, јер да си један био би ограничен. Ти ниси многи, јер да си многи знао би ти се број. Ти си ван броја; на тебе се не односи колико. Сви су бројеви смештени у теби, но ти се не даш сместити ни у један број.
Човек је комад међу комађем; он мора да броји и да се броји, стојећи у своме углу васионе; тачка усред тачака! Но како тебе да броји а да те не разбије? Како, а да те не помеша међу разбијене црепове? Ако каже: Он је један, тиме каже: Он је комад. Ако каже: Он је хиљада, тиме каже: Он је комад. А ти ниси комад; јер ако си комад, од чега си комад? Ти не спадаш у нашу математику, и ако је сва наша математика у теби. Ти личиш на број, но ниси број. Ти ниси време; јер да си време, прошао би.
Ти окрећеш својим прстом точак времена, и наслађиваш се бојама времена. Време је у теби, но не дохвата и тебе. Јер све што време може да дохвати, смрт може да дохвати. А да је смрт могла тебе дохватити, она не би имала кога више да мори, те би и она умрла. Ти си ван времена, као и ван броја, ванвремени и ванбројни! Ти си кружење око броја и око времена, – моћни океан око острва од пене.
Ти си присуство, о најближи и најдаљи! Ми те не видимо, очима, нити чујемо ушима, нити тичемо, нити миришемо, – ипак осећамо твоје присуство. У нама је једно неисказано чуло – хармонија свих чула – што осећа твоје присуство. Једно чуло над чулима. Као што око не може изразити искуство уха, нити ухо искуство ока, тако ни ово чуло над чулима, најскривеније и најдубље, не може пренети своје искуство на остала чула. Оно осећа твоје присуство, које око не може видети, ни ухо чути, ни језик именовати; те кад око каже: не видим га, и ухо: не чујем га, и језик: не знам му име, оно тврди: он је сад и овде.
О ванимени, ванвремени и ванбројни! Људи се сунчају на сунцу препирући се о твоме имену, и крију се од месеца смишљајући зло један другом због твога имена. А гле, име је твоје неисказано. Све речи, изговорене људским језиком, нису ни почетно слово твога имена. Ћутање у твоме присуству ближе је истини твога имена но ма која реч. И кад ти кажемо ми, не говоримо пуну истину, јер те делимо од себе. И кад те са ја ословимо, не говоримо пуну истину, јер те мешамо са нама, временим и бројним. А кад те именујемо са он, ми те удаљавамо од себе, не разумемо ништа, и очајавамо као дављеници у чамцу крај једне обале океана очекујући спас с друге обале.
Људски докази вапију за доказима; људска питања претрпавају одговоре, и људско љубопитство све жедније путује по безводној пустињи. Ако ти ниси доказ свима доказима, онда су сви докази питања. А ни једно питање није пуно питање, док не куцне на твоја врата.
Ми ти се молимо, о неисказани, са трепетом душе своје: приближи нас к себи, не најмање колико можеш – сходно греховима нашим – но највише колико можеш – сходно доброти твојој. Наша цивилизација, наша најгордија реч, ништа друго није до прошња хлеба и тебе. Тебе и хлеба, хлебодавче! Наша цивилизација копа многе бунаре у пустињи, да би напојила жедне. Но ако ти не сиђеш у те бунаре, и бунари ће бити жедни, а камо ли они, који стоје око бунара са препланулим језицима.
Молимо ти се сви ми: ми пастири у зеленој степи, заједно са травом испод наших ногу, и овцама што пасу траву, и псима што чувају овце, и вуковима што мрзе псе, – у име свих, и за све, ми ти се молимо, Теби, о Све-Боже, који само још једно чудо очекујеш испод чекића свога – Свечовека!

Comments are closed.