РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ЈЕДНА БРЗА ЕПИЗОДА
 
Први чин: Брама у својој градини.
Други чин: Каин и Авељ.
Трећи чин: Христос.
Четврти чин: Христос и Каин.
Пети чин: Брама у својој градини.
 
Шир-широм се таласаше широка земља китајска, као широка душа жутих мудраца. А по жутим таласима ходаше Вран Гавран, час гракћући с гавранима, час зујећи са пчелама, час опет стидећи се са људима. А кад се многа свилнобојна лица – учаурени црви без свиле – стискоше вокруг њега, с питањем и ћутањем, овако Вран Гавран говораше.
– Речено вам је, да је врабац јевтинији од човека. А ја вам кажем, да цена човеку није већа но цена врапцу. А цена људи и врабаца укупно није већа од једне сањиве епизоде Адамевине. Заспала је Адамева – Црна Земља – и снева и никако да се пробуди, јер ружан сан снева, те га продужује вољно ил’ невољно, до лепог свршетка, до лепог свршетка сличног лепом почетку.
Нешто фосфорног желатина, са нешто инспирације – с нешто даха и уздаха, – озго, чини сву драму земљину. Фосфорни желатин и вишња инспирација заједнички су врапцима и људима. Вишња инспирација припада своме богатом мајдану, а желатин људски вреди колико и желатин врапчији за неродну њиву.
Кад из врапца испари вишњи дах, остаје још фосфорни желатин. А кад из човека испари исти моторни алкохол, остају две ствари, које треба уклонити испред носа: желатин и грех.
За жаљење је Бог, који је у човеку. Жалосна част, коју би сваки врабац сматрао казном.
Но ко каже, да у врапцу станује мањи Бог но у Конфучију? За цара вавилонског није било срам но част постати волом. За такав аванзман није скупо платити царством.
Беле линије на планини чистији су олтар Брами него ли Клеопатра и Иродијада. Поети ваши – петлићи што објављују свануће у подне – преузносе лепоту зуба људских, но зашто нико од вас, њихових читалаца, њихових прежимала, не кити своју собу зубима људским, него се отимате о репове ћуранске?
Наша планета – квочка на сунцу – излегла нас је, из своје утробе у своје крило. Торбаруша! Сви смо ми њени пилићи, ми: врапци и ћурани, људи и мајмуни. Све нас она пита и обува, и све нас поново узима из свог крила натраг у своје срце и душу и стомак. Пространо је крило њено, широко срце и душа, а велики стомак. Наша историја је епизода у историји њеној, као што је њена историја епизода у историји васионског коловрта.
Дан за даном – епизода за епизодом. Или се дан добија или губи, као битка. Све зависи шта трпамо у празан дан, који нас гладан чека изјутра на прагу. Пунимо ли га човеком он је изгубљен; пунимо ли га све-светлим Брамом, он је добијен.
Један отац изгуби три сина у три дана, и четвртога реши се и сам да умре. Јави му се анђео и рече:
– Ако време дели човека од човека, свеједно је: ти ћеш бити одељен од твојих синова а умро један дан после њих, а они надживели тебе сто пролећа. Ако је дан одвојен од дана, и година је одвојена од године, и век од века. Онда смрт твоја никад неће бити мост, којим ћеш достићи жељени сусрет.
Но ако су дани, као капи у језеру, једна моћна целина, онда се твоји синови не могу до ивице вечности одвојити од тебе, свеједно којим се редом умирало. Са планине се не виде јарећи холми у подножју, нити са врха вечности разлика у данима и столећима.
Отуда и јесте мисао китајског мудраца, јучерањег и данашњег, да се све неравнине живота виде само од оних, који за њих запињу и падају. Но гледане са висине оне се све сливају у једну долину, равну и кратку, као оаза у пешчаном пољу, као језеро на месецу, као епизода у дугоноћној причи.
И ово ће још бити мисао китајског мудраца: што је било на почетку поновиће се на концу. Средина је валовита и бесна. Јер средина је далеко од мирних, зеркалних обала. Не страши се ако те завале вали на средини. Изваљаће те ка обали; а на обали се сваки леш магнетизира, те поново игра, но не више тако пјано као на таласима.
О, кад ћемо се ми, браћо, спасти ове морске болести, што се Историјом зове? Кад ћемо поново заиграти са смислом, сходно музици, која нас у болести вређа?
Није ли слатко умрети за временом пошто смо се већ видели у болести својој, нарогушени један на другог, и опростити један другом? Зашто вриштимо кад смрт долази, и правимо се још и смешни у болезни? Како се нечујно и елегантно један дан измиче, и прави место другом!
Тако говораше Вран Гавран пред жутим лицима. А жута лица се доброћудно осмехнуше и замолише Врана, да остане дуже у средини њиховој. Јер им драго беше чути речи нове, које као да долажаху из најстаријих гробова њихових мудраца.
Но Гавран не могаше дуго остати ни у једном људском царству. Већ одлети у гору, где се одмараше у јатима враних гавранова, жутих колибара и белих голубова.