РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
О РАЗМАЖЕНИМ ДОМАЋИМ ПСИМА
 
Вран Гавран пролажаше через села и градове – болнице болесних и тамнице здравих – проповедајући Свечовека не толико као идеал од сутра колико као дужност од данас. Јер он говораше:
– Свечовек није само нови идеал, садржина сутрашњег дана, но и нова дужност, свију и свакога, смисао данашњега.
А када Вран глаголаше, неки одобраваху речи његове, а неки се смешкаху познатим смехурењем опозиције, и излучиваху отров из свога срце ове садржине:
– Можда!
Можда је тај пут и добар, али је очигледно опасан. Ко се њиме упути имаће нежељене сапутнике, чија су особна имена: глад, презрење и крст, а чије је збирно име – опасност.
А Вран Гавран, саслушав ову придику, старију од најстаријих планина, плану пламом, којим су пламтели сви Божји пламеници при судару с малодушним и бојажљивим. Али се савлада. Јер он имаше добру узду за сваку узаврелу и добар бич за сваку успавану страст. (Узгред буди речено, Вран називаше себе често у шали сарач. “Ја сам, вели, сарач за узде и бичеве; узде неопходне за сувише набујалу, и бичеве за сувише охладнелу страст”).
Плану, дакле, Вран Гавран, и овако рече: – Кад већ глумите, зашто не изигравате штогод боље него размажене домаће псе?
Шта је живот без опасности и море без ветра?
Желите ли живот без опасности, т.ј. без садржаја другог сем масних костију по угловима, зашто сте излазили из коже размажених домаћих паса? Нисте требали излазити на људску бину пре него научите нову улогу.
Опасност крати време но продужује живот.
Зец што на јутарњем мразу смишља метафизику утољене глади, и у том начује лавеж паса и кликтање огара, већи је догађај у васионској драми од газдаша газдашевића, који се у исто време протеже у постељи и наставља прошлодневну тупу бригу, чиме да разагна, у новоме дану, досаду пресићености и баналност сигурности.
О, плиткодушни; опасно је, велите, бити Свечовек? Но где су вам ваши учитељи с наочарима – који више виде наочарима но очима, – који иглом боцкају зрно мудрости и гутају је, мећу је у стомак место у главу? Зашто вас они не научише, да су живот и опасност два имена за исту ствар?
Рећи ћу вам зашто.
Прво, зато што гледају свет кроз наочари; друго, зато што боцкају иглом зрно по зрно мудрости; и треће, што гутају мудрост место да је удишу. Гле, мудрост је елемент финији од етра. Знање може становати у свакој кошари, али је мудрост аристократ, који не живи у ниским и дебелим избама.
Опасно је јести. Можеш се отровати.
Опасно је бити у граду. Куле се могу стропоштати.
Опасно је бити у селу. Гром може ударити.
Опасно је дићи се на планину. Орао ће ти теме прокљувати.
Опасно је, дакле, егзистирати? Куд и камо је опасније живети? Па већ кад је живот ризик, за што не рескирати више, те живети интензивније? Кад је живот опасност, за што не изабрати већу опасност, што значи већи живот?
Рођење и смрт су две највеће опасности. А они су само оквир живота.
Ако је Зидар Васионе ишта прописао сваком животу то је овај оквир.
Зашто маглом, и досадом, и плиткодушношћу испуњавате Његов пропис?
Унесите добро у тај пропис и заштитите га. С каквим образом очекујете ви заштиту од Бога а носите пуну душу бојазни да заштитите Бога?
Не тражи Бог од вас да га заштитите од јаких противника Његових но од најслабијих – од вас самих. Од вас самих и других бунтовних инсеката, што су прогласили овде доле царство своје мимо и на супрот царства добра, царства Божјег.
Гле, ви сте једна оскоруша на дну Божје градине. Родили ви горак плод или били бесплодни, то је ваша несрећа. Он неће бити гладан.
А плод је само онај сладак, што сазрева са опасношћу и бере се са опасношћу.
Опасност је климат доброга плода, доброг нараштаја.
Ван те климе бљутав плод расте, безукусан и болестан. И није низашто до да размажени домаћи пси леже на њему.

Comments are closed.