РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
У СВЕВРЕМЕНУ И СВЕПРОСТОРУ
 
Вран Гавран имађаше крила лака ка’ облаци а јака ка’ земља, те се без муке вијаше кроз све димензије простора и времена. На којој год звезди заноћеваше, он се осећаше дома; у којем год столећу освиташе, среташе се с једномишљеницима.
– Једномишљеници, вели, постају једноделаоци; једноделаоци постају једномишљеници.
Када се Вран Гавран врати једног поднева са своје дуге екскурзије, са свога уобичајеног хаџилука по светим и несветим местима, по светим и несветим временима, приђоше му многе радозналице са својим реуматичним срцима и пуним шакама питања.
– Јеси ли нашао једномишљеника, Вране? Јеси ли придобио следбеника коштуњаве философије Свечовека?
Одкликта Вран Гавран:
– Нашао сам све што сам тражио, сходно обећању: Што тражите наћи ћете! – и сходно неком закону старијем од ваших прабаба.
Рекавши то Вран Гавран се спусти на мек и топал песак, а радозналице, са седам чистилишних рупа само на лицу, прилегоше унаоколо и изложише свој реуматизам разумном и трпељивом сунцу.
Па им истресаше Вран мрвице свога свесветог искуства:
 
Разговор мандарина
 
Први мандарин: између мене и вере стоји мој злочин. Други мандарин: између мене и злочина стоји моја вера.
Трећи мандарин: између мене и Браме стоји моје Ја.
 
Токи-јори и Токи-муне
 
Разговараху Токи-јори и Токи-муне, мудраци.
Рече Токи-јори: Има ли, Токи-муне, ма и једног мудраца у Китају, чија мудрост показује план света?
Одговори Токи-муне: Свет, који би се саградио на мудрости ма кога философа, од почетка нашег времена и у границама нашег простора, пре би се срушио него би своје име изрекао; заиста пре него што би твоја мисао, Токи-јори, стигла од тебе до мене.
 
Лао-це и Шакија
 
Разговараху Лао-це и Шакија.
Рече Лао-це Премудри: Дете гледа напред, старац гледа напред и назад у исто време.
Рече Шакија: Дете се страши живота, старац се страши смрти. А Тао се не страши ни живота ни смрти, јер то су два точка на колима, на којима се он вози.
 
Хермес и Мојсеј
 
Разговарају Хермес и Мојсеј.
Рече Хермес: Као што се тела додирују тако се и душе додирују. Душа душу осећа, предвиђа и види. Раздаљина не дели душе, нити их близина уједињује, но антипатија их дели, а симпатија их уједињује. Понека душа с месеца ближа ми је од понеке душе украј мене.
Мојсеј: Земља сеје толике животе по својој њиви, да би себе обогатила и очистила. Земља лучи своју нечистоћу кроз своју децу. Земља сецка своју душу у миријаде душа, да би себе васцелу очистила, видела и познала, – познала у радости и агонији, у мудрости и махнитости, у белини и црнини, у врлини и злочину. Микроб је прирастао њеном срцу као и човек. Микроб и човек су два исечка од исте душе, и два исечка од истог тела. Микроб држи Да је он важнији од човека; човек држи, да је он важнији од микроба, а земља зна да је она важнија од обојега.
 
Данте у сну
 
Култура има своје дивљаке као и примитивност своје. Први су душожеднији а други су крвожеднији. Први убијају душе са истом хладнокрвношћу, са којом други убијају тела.
Једини је прогрес у усељавању прогнанога Бога. Усељавање Бога у ствари – то је једино достојанство културе. О где је наука, која ће нас спасти суперстиције, и вера, која ће нас спасти нескрупулозности?
 
Ормузд и Ариман
с ове стране Арарата
 
Ариман: Зашто биље крије уста а показује плодове?
Ормузд: Да би човек погледао у њих и видео своје несавршенство.
 
Ормузд и Ариман
с оне стране Арарата
 
Ариман: Где је људска срећа и несрећа?
Ормузд: Украј пута живота. Главни пут је навика (ни срећа, ни несрећа). На једној страни пута је цветна ливада, на другој лед.
Ариман: То значи срећа и несрећа су интерпункција навике? Случајни гости навике? Пролазне новости?
Ормузд: –
 
Ормузд и Ариман
на врх Арарата
 
Ариман: Испод нас је океан ћутања, и на дну његовом жагор људски. Кад ће људи постати обожаваоци твоји, Ормузде, – обожаваоци светлог?
Ормузд: Кад постану асексуални.
Ариман: А то ће бити…?
Ормузд: Кад сав одређени број прође кроз муке страдања, гнушања и умирања, и дођу последње-рођени.
Овде Вран Гавран прекиде причање свога искуства у свевремену и свепростору. Јер јато ждралова паде на песак, те се радозналице све окретоше од Врана.
Зато Вран Гавран устаде и оде сам са својим мислима. У том тренутку једна га мисао ухвати око грла, те га ношаше, ношаше. Ова мисао:
– Човек је створен после свих ствари, од отпадака свих ствари. Мозаичност човекова вртлог је човеков.
Човек није ни бео ни црн, но шарен. Шарена поњава од крпа! Сиромашни сваштар, близак свима перфекцијама и далек од свију перфекција. Кроз свој јеловник човек даје вредност свету. О, како ће се спасти један омниворан створ!