РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ОСПЕ
 
Заболова земља од оспе. Слегоше се звезде око ње са својом алхемијом и својим лекаријама. Разнобојни пликови покрише све лице земно, и нача дух земље бунцати у огњу:
– Седам царства болује на мени, седам љутих рана, ле-ле. Минерално царство, кичма моја, још је штури запис здравља мога, чуваркућа моја. А три подкичмена и три надкичмена царства, зараза моја, суше ми кичму моју. Ја сам постала кормило болести. Налих воду на кречану, да креч расхладим, – погрешна хемија – а креч све већма жари, све већма јари, све већма пуши, све већма души.
Нигде језера. Нигде језера хладног на пустом путу мом, да језик расхладим, да огањ ублажим.
Гњечим пликове своје. Но гној нема камо до у моју кичму, где узима маха за још ширу сетву, за још маснију жетву.
Најшаренији пликови, најигличастији, именом људи, што се корме свим осталим бојеним пликовима и сами собом најзажаренији су, најболнији. О најшаренији и најигличастији, злоупотребо геометрије моје, фатална киселино моје отровне лабораторије! Шта могу од тебе очекивати?
– Спасење. Одговори Вран Гавран, који на високој стени крај мора стајаше и бунилну болесницу ослушкиваше.
А кад сунце стаде вертикално над Вран Гавраном, Вран затури главу, те му светлост обли цело лице. Беше лице Враново суво као бронза и звонко као бронза, те зраци одудараху и звоњаху.
– Да ли се ко од вас враћа сунцу, зраци бели, да обавести божанску главу нашег система о тамници нашој, бели зраци?
Или сте послани с намером да продужите тамновање историје, бели зраци?
Или сте добровољци, који су оставили царски двор и сишли сужњима да им окрепе продрту наду, и поткују слепачки штап, бели зраци?
Или сте сувишак, што богаташ расипа, да би учинио своје богатство дражим, зрачни белци?
Стидом од гнилости испуњена је моја савест. Стид и гнилост два су паразита, што ми разједоше све дане моје. Стид ме чеше по образу без престанка, да не бих заборавио да сам бог; а гнилост ми пљује у лице са свих страна, да не заборавим, да сам пали бог, пали и попљувани.
Некакво божанство распада се кроз нас, атоме своје. О, зраци бели, како је болно бити атом! јер атом значи немоћ и нечујну агонију. У које год зеркало гледнем, не видим себе но део себе. Где је пуноћа моја? К њој је управљено све чезнуће моје, све – до ишчезнућа.
Мањи смо од нуклеуса и од нуклелеуса. Замотани смо мистериозном мембраном, црви у кеси, и гушимо се без пенџера. Ко први пљуну на божанство земљино? Гле, из пљувачке се развио цео живот, сва полусвест, присвест.
Неоргански становници царују у своме миру, призрачном миру, царују множином и тежином, и говоре органскима:
– Ви сте наше врење, наше кључање, наше бунцање. Ви сте јерес, одступници. А органски становници, у својој пробуђености, призрачној пробуђености, одговарају неорганскима:
– Ви сте наш мегдан, зуби за наше копите. Ви сте наш саркофаг и вучење наниже.
А ја говорим начичканим атомима око себе, бели зраци и велим:
– Сужњи, како да вам објасним кад у мени није цело објашњење? Како да нахраним вашу глад, кад у торби носим само један лешник? А ви сте скрили своје лешнике, и од себе и од других скрили сте их, крадљиви породе. Ставите сви своје лешнике на трпезу, нека се види имовина наша. Да не лажемо више Васиону, но да тражимо од ње додатак, допуну. Дебелу маску навукла је лаж на лица наша, те се не познајемо, нити нас познају. Те гладни изгледају сити, а сити гладни.
Свечовек је једини путовођ, који зна математику и због тога, пут. Извуцимо из својих дроња сваки свој конопчић, да би Свечовек исплео снажно уже, и извукао нас из сужанства.
На опасном месту кријете своје конопчиће. Тетурајући по пећини, као слепи миши, намакли сте нехотично конопчиће себи око врата. Зато се ваше кријумчарско тражење спасења кончава вешањем.
Баците бацил надчовека у стомак времена. Нека га сварује у доколици – иза наших леђа.
Јер надчовек је мање него немогућност. Кад не би био мање него немогућност, и моје би га срце позвало за сапутника. Али је надчовек месечар, који пружа зубе да загризе месец, јер му је лењир кратак да измери раздаљину.
Гле, једини надчовек то је Свечовек. Једина алхемија, која може растопити човека и саздати Бога, то је алхемија, амалга-хемија Свечовека.
О, кратковечни зраци, како желим ваш млади живот! Како желим вашу неуспелу мисију! Ви хитате да спасете сужње из тамнице, па се сами давите у костурници скорпиона. Ви хитате, да учините крај мучењу, но место тога стварате нове почетке, нове заметке, и продужујете тамновање, сецкајући живот у животиће, и душу у душице.
О, кад би ми могли једну услугу учинити, ви преуслужни! Кад би сте се могли наставити један на другог и направити ми мост до Поларне Звезде! Да ја с Поларне Звезде указујем пут исецканом животу на земљи. Гле, искривише вратове гледајући у Поларну Звезду, да им се нога не омакне с пута – ка југу или северу! А душа трапа за ногама без своје поларне звезде, не сазнајући свој југ, ни север.
Позеленеше зраци од речи Вран Гаврана, па јекнуше у хору:
– Сувише смо ми млади, да можемо одговорити на твоју мудрост. Зелена је наша мудрост према твојој. Гле, из млека ми долазимо, а твоја је мудрост с бојног поља!
А кад Сунце беше на заходу, повлачећи своје пипке са гробља и порођаја, привеслаше обали рибари са претовареним баркама.
– Каква је то чудна риба притисла ваше барке, другови?
Уздахом дубоким одговорише мрачни рибари. Јер лов њихов не беху рибе но лешеви људски са једног брода, потопљеног пакошћу живих лешева.
Поређаше рибари лешеве у круг на пржини, као трофеје пораза. Па поседаше с Враном у средини круга. А рогати месец се наднесе над гомилу живих и мртвих, и обоји њихова лица једном истом бојом. Беше то боја добро позната месецу и гробарима и удовицама.
– Шта сада да чинимо? упиташе телоловци Врана. А он им одговори:
– Не чините ништа док не начините душу своју. А кад душу начините, све је учињено.
Јер је душа људска заколодована чинима, чињењима. Треба закржљалу овцу прво нахранити па онда мусти млеко из ње. И треба коња прво однеговати и потковати, па онда ићи с њим на трку. Јер ко музе закржљалу овцу крв ће измусти, а ко иде на трку на непоткованом ждребету, вратиће се домa са хромим ждребетом и хромим поносом.
А кад рибари поспаше у центру круга, Вран се диже, прекорачи периферију и удаљи се.
Но на друму, обасјаном месецом, срете Вран чопор хијена, вођених носом.
– Изгледа, да је нос ваш главни хранитељ? рече им Гавран.
А једна се хијена застиди и врати, и иђаше те ноћи упоредо са Враном, у сенци Врановој.
А кад се Вран замори, леже. И кад хтеде заспати, рече хијени:
– Сапутниче, ти ме нећеш, надам се, узети за мртваца?
– Не, одговори хијена. Наша цела философија јесте философија температуре. Између врућа и хладна, хладан је наш.
А кад Вран спаваше хијена и месец стражараху над његовом главом.

Comments are closed.