РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
Завршна реч Месије
МИРИАМ
 
Пре свега, твоје рођење нам је нејасно, Месијо. Овим речима ословише Свечовека садукеји, што сумњаху у све сем гноја земљиног, из кога црљпаху своју сласт и своју врлину.
А Свечовек се усправи. Први пут, после двадесет столећа смиреног рабства и прања ногу нечистима, усправи се и обриса зној са чела. Капљице његовог зноја прснуше по Кумовој Слами, и Кумова Слама отвори широм милијарде својих очију, сада опраних и разгорелих јаче но икад.
Ваистину, комшије, страшно беше погледати на Вечито Погуреног кад се усправи. Глава му је преко северног а ноге преко јужног зенита васионе, док му раширене руке пређоше преко источне и западне границе бића и небића; као да се универзум прeтворио у мрачну облачину, коју укрсти муња.
И они, који кроз двадесет столећа имађаху уши и за рибље гласове, само не за Свечовекове, чуше ове речи:
– Родила ме је девојка Мириам, робови гноја. Горчина је име мајци мојој, горчина је срце њено.
Што се мрштите, комшије бивола, кад вам говорим о горчини? Којим речима да вам говорим, да би ме разумели? Којим ли тек, да би ме усвојили? Вреди ли говорити о лепоти планинског извора биволу, који не може да пије док не замути воду?
Вреди ли говорити распуснима о девојци, о девичанству? Ко је икад гладним вуцима држао предавање о лепоти изласка сунца?
Но ја вам морам казати своју завршну реч, не толико сада да вас спасем, колико да осуду над вама изречем.
Девичанство је горчина а не сласт. У овоме је кључ нејасности и јасности мога рођења. Вама је нејасно девичанство као горчина, зато вам је нејасно и моје рођење. Заиста, не могу видети девојку рептилије, што мисле, да се трбусима ствара свет. Заиста, ви још никад нисте видели девојку но увек само жену. Јер ко види сласт, види жену; ко гледа девојку, гледа горчину. Мириам, мајко, горка душо васионска!
О многима је речено, да су рођени од девојке. Но то је само било подсећање на мене, као што свици подсећају на звезде. Ни Рамзеса ни Кира нису родиле девојке, но то је речено о њима, да би се женорођени припремили да чују глас о мени. Над високим кипарисом блиста бели месец, и дете се вере уз дрво да га убере. Вели му отац:
– Заиста, сине, месец изгледа твојим неискусним очима као плод кипариса; можда кипарис и заслужује такав плод. Но за далеким предалеким пружаш руку своју, кажем ти.
Гле, ја сам тај Далеки Предалеки, који се из даљине блистао над неким од жене рођеним. Уз њих се пузала деца, да дохвате мене, но ваистину, нису ме дохватила, док се нисам спустио.
Сви рођени од жене, рођени су од сласти; од гнилости су рођени, зато гнилошћу и рађају. А рођени од девојке, рођени су од горчине, због чега горчину и проповедају. Први су као сипљива киша у јесен, што без висине и без грома постаје; безоблична влага, што ствара блато и досаду. А други се не могу створити без висине и огња. Они су као летња киша, којој гром на висини даје облик, те кад пада – пада уобличена, и ствара облике и осмех после ужаса.
На девојачку душу Мириамину пао је Дух Свети, као гром на планинску јелу, што шири руке своје к небу и преклиње гром, да сиђе на њу. Из огња сам ја искресан, из двојнога огња, из једне горчине, што тражи другу горчину. Разумете ли ме ви, водењаци, што се зачињете под јесен, кад громови оду на зимско спавање? Гле, Мириам је зачела мене у пролеће, кад су и громови девичански, тек пробуђени, и гладни и жељни акције.
О, Мириам, Мириам, горка душо васионска! Дуго си се ти спремала, мајко горка, да родиш Бога на адској планети. И дуго си гледала, мајко горка, у род жена, да би угледала међу њима девојку, своју имењаку, чија би душа била трудна Богом. Гле, чиме је душа трудна тиме и утроба.
И нашла си девојку, рођену из суза и молитава, Мириам. Стари отац и мајка зачели су је у сузама и молитвама најпре, па затим у утроби. И наменили су је Богу, и дали јој име Горчина, – Мириам. А то си ти чекала, душо васионска. Твоје сузе капале су кроз очи Јоакима и Ане, твоја чежња испуњавала је срце њихово, твоје молитве рађале су њихове.
И очи твоје, мутне од предуге жалости, заблистале су наједном, и ти си се затресла од радости, када си видела малу Мириам где зачиње Бога у мислима својим и срцу свом.
Весели се душо васионска! Гле, надање твоје испуни се. Гром нађе јелу на планини, и спусти свој огањ на њу.
Заиста женољупци и утробољупци, тако је девојка зачела мене.
Пре него је Мириам погледала у Јосифа као мужа, и пре него је Јосиф згледао жену у њој, – док су се још гледали као бесполни рођаци – она је била родила и уобличила мене у мислима својим и у срцу свом.
Утроба је тек после дошла на ред, да као фуруна испече замешен и уобличен хлеб.
Но мисао ствара све, и рађа све.
Родитељ рађа оно, што мисли да роди.
Створитељ ствара оно, што мисли да створи. Мајка моја зачела је мене не мислећи о мужу, но о Богу и Сину Божјем. У мисаоном девичанству она ме је и зачела и родила.
А ви сте зачети и рођени у недевичанству; зато и не верујете у девојку. Ваша мајка зачела вас је у мислима о човеку и сину човечјем. Њена прва и последња мисао о вама била је у исто време мисао о утроби. Гле, и пре брака она је мислила о вама као жена а не као девојка, јер није умела мислити о вама не мислећи о мужу и илузијама везаним за мужа.
О Мириам, Мириам, горка душо васионе, горка мајко моја!