РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ОРГАНИЗАЦИЈА ЛЕПРОЗНИХ
 
Беше биље у служби животиња. Беху животиње у служби биља. Вода беше у служби свега што живи. Ваздух беше у служби свега што живи и не живи. Светлост беше у служби неба и земље. Што већа моћ то вољнија служба.
А човека и магарца нагоњаху бичем на службу. Јер ова двојица хоћаху господарити над свим око себе, на чему им се океан и ветар слатко смејаху. И још уз то ова двојица сматраху себе великим силама, премда бежаху од служења, на чему им се сунце и месец слатко смејаху, ваистину, слатко смејаху.
И успе човек да покори магарца, и да га веже у конопце и ланце, да се не рита. Па се насмеја због сјајне победе над својим ривалом, но – јаох траво! – Сам узе на се магарчеву улогу ритања. И риташе се човек на човека, и човек човека везиваше у конце и ланце да се не рита. Но они, који остајаху везани, узеше на се улогу ритања.
Најзад рекоше ритачи:
– Да би се спасли ритања, које доноси немир и бол, хајде да се организујемо. Кроз то ће нам се отворити капија царства мира и радости.
А на пржини морској сунчаше се гомила лепрозних. И мука лепрозних од лепре, – беле одеће њихове, – беше врела као огањ.
– Што си упро очи у мене, говораше један, сврбе ме груди због твог погледа.
Уствари њега сврбљаху груди због лепре, а не због погледа суседа.
– Што си се окренуо западу, говораше други, пече ме чело због тога, што си се ти окренуо западу.
Уствари њега пецијаше чело од лепре а не због тога што му се сусед беше окренуо западу.
– Хајде да поседамо сви у круг, предложи трећи, па ће нас болест мање мучити.
И поређаше се у круг. Но мука се не смањи.
– Хајде да поседамо у троугао, предложи четврти, па нас болест неће мучити.
И поређаше се у троугао. Но мука оста мука.
– Хајде да легнемо сви на трбух, и нека један кука а ми други да трпимо, па ће болест попустити.
И учинише. Но мука не попусти.
– Не ваља тако, губа се не свлачи с нас зато што лежимо на трбуху, да легнемо на леђа и сви у глас да кукамо, па ће се губа свући с нас.
И учинише. Но губа оста на свом месту.
Глупо је тако, гребе нас зато што лежимо на леђима, дрекну неко; него треба да храмљемо један за другим у једној линији, па ће гребање меса престати.
И учинише. Но гребање се не промени.
А неки хећим посматраше шта делају лепрозни, па им рече:
– Јадници, не долази вама мука од вашег спољашњег става према другом, но изнутра, од саме губе. Треба губу убити унутра, у крви, и сваки предложени став биће вам пријатан.
Чуше губавци но не повероваше, него продужише да мењају ставове. И кад се хећим удаљи од њих, они стадоше леђима у леђа окренути један према другом, да би мука била мање мучна, да би свраб мање сврбио, и гребање да би мање тутњало под кожом.
У то време Свечовек ходаше по Мексику, земљом вулкана и револуција.
– Зашто се револтирате један против другог? – yпита Свечовек људиће, што са цикадама скакутаху испод гротла вулканских.
– Да би дошли до боље организације друштва. Беше одговор.
– А зар не знате случај са лепрозним? – упита их Свечовек. И исприча им случај са лепрозним. Па пошто они ништа не умедоше одговорити Свечовек продужи:
– Заиста, заслепљен је човек, те не види ни себе, све док се не пројекцира у суседу своме. Али, гле, и кад види своју пројекцију у суседу своме, он не верује, да је он то главом и болешћу, него се срди на суседа свога као што се пас срди на свој сопствени лик у води.
Заиста, лепроза се још да и омирисати, но болест, од које све човечанство болује, не да се омирисати. Та се болест зове илузија себичности. Она има четири бацила, од којих су два црвена а два жута.
Први црвени бацил изазива слепило, од кога човек не може да види себе у суседу своме.
Други црвени бацил изазива слепило, од кога човек не може да види суседа свога у себи.
Први жути бацил изазива слепило, у коме човек чини одговорним за своје зло суседа свога.
Други жути бацил изазива слепило, у коме човек не може да учини себе одговорним за своје зло.
Мучен, ровљен и гребан од ова четири бацила у себи, човек лаје гневно на своју сен као гладан шакал. И разједан врелом муком он говори својим суседима:
– Хајде да узмемо други став, па ће муке уминути! Хајде да се друкчије организујемо, па ће настати мир и срећа!
О, игноранти игнорантних родитеља, чију сте болест наследили! Црв је унутра у вама. Узалуд машете буздованом око себе, и обарате ствари око себе, нећете га убити. На себе морате буздован замахнути.
Узалуд се намештате на трбух, или на леђа, црв се тиме неће угњечити. И ваистину, узалуд се уређујете у круг, или у троугао, црв остаје где је – у лоју унутра; у гноју унутра; у смраду унутра. Три вам дирекције дајем, којима ћете доћи до свога врага – унутра, унутра и унутра.
Исечете ли сав свет око себе, црв ће у вама остати непосечен.
Сагорете ли сав свет око себе, црв ће у вама остати неопаљен.
Кунем вам се, ни смрт ваша неће донети смрт црву у вама. Он ће сабрати ваше кости и жиле, и оживеће вас, да би поново живео у вама – у својој доброј њиви лоја, гноја и смрада.
О, лепрозни душом и срцем! Све се бојите, невешта вам је организација друштвена. И све се надате, да кад промените организацију црвљивих јабука, јабуке ће постати здраве. А ја вам кажем – и ово је моја завршна реч вама – нећете окусити добра ни врхом језика свога док секиром не засечете у прави корен своје болести.
О, како је близу руку та секира! О, како је близу вашег гркљана прави корен болести ваше!
О, како мирише сва земна планета од крви пророка, који су ово исто говорили вама, и вашим лепрозним мајкама!