РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
У НОКТИМА СУМЊЕ
 
– Има зверова спољних и унутрашњих, од којих човек мора бити на стражи. Један од спољних јесте међед, један од унутрашњих – сумња.
Сумња је час рептилија што потајно пуже и лагано трује, а час међед што сурово раскида слабачког вођу ноктима. Но било да је иструје или искида, звер – сумње хвата своју жртву за трепавице и води је тамо куда жели. Зато је често нејасно, да ли сопственик носи сумњу или сумња вуче сопственика кроз живот.
Сумњала су акутни болесници међу болесницима. Свака болест је казна сама себи. Ненужно је још и прекором појачавати казну.
За два блаженства зна онај, ко никад није сумњао – за телеће и светитељско. Доживотном сумњалу неблаженство је доживотнo пензија, као и рептилији отров под кутњаком. Свечовек има места у души својој за обојицу, сумњала и несумњала, куњала и некуњала: спаваћу собу за сумњала, а чардак за несумњала.
Сумња, водећи добру, креће се у кругу: кругом кружи до полазне тачке. Сумња, водећи злу, креће се правом линијом, без освртања на лево круг и сретања икад са полазном тачком.
Антропоцентризам је колевка и дадиља сумње. Тражећи лепоту и истину, и правду и смисао у људској личности човек је мислио наћи и срећу, док је у ствари само налазио хране за товљење сумње.
Док човек тражи целину у делу, и док целину објашњава делом, дотле ће сумња жети обилну жетву. Да ли ће твоја сенка тебе водити, или ћеш ти њу вући за собом зависи од твога става према сунцу. Једна осамљена кап воде на сухом камену има другачију философију од капи воде усред океана. Сва атмосфера прве јеста скепса, док друга дише, и прелива се, и брекће од ортодоксне вере у живот, у бесмрће и моћ.
Једна плашљива претпоставка родила је дрску сумњу, а време и имитација залевале су је и држале зелену кроз покољења, јер ко први каже истину, казао је лаж за људе. Ко стоти каже лаж, казао је истину за људе. Индивидуализам је стоти пут поновљена лаж. И зато што је обучена у тогу старости, свет јој се склања с пута и указује пошту. Вај, ништа тако тирански не тиранише смртне мољце као старе лажи, заогрнуте плаштом истине.
– Шта ти називаш плашљивом претпоставком у овом случају? упита Врана један између около стојећих мољаца.
Одврати Вран Гавран:
– Кад једна врећа људског меса каже: цела истина може се настанити у мени!
Како би се океан могао сместити у један напрстак, и сва васиона у жалосне мошти људске? И како да се не испуни сумњом онај ко се из страха уфао испунити се свецелом истином?
Заиста је Свечовек ван области луде наде и свирепе сумње. Јер Свечовек појима, да је истина једно ткање колико и васиона. Кроз миријаду жица и конаца везана је свака ствар са васионом. Како да може онда цела истина наћи сместишта, станишта у мозгу, или срцу или језику једног људског мољца? Скептик не зна за пропорције, не мири се с њима, и жели да их прескочи, да пригне ногама изнад свог темена; зато пада ниже – не само од своје жеље но и од свога раста. Ту је почетак његове буне, и његове врућице.
Но скептик не долази само до сумње у способност човекову за истину него и у постојање истине уопште. Две сумње које се потиру! Јер ако је човек неспособан да схвати, да ухвати, истину, значи да истина постоји, но само је ван човековог домашаја. Ако ли пак истина не постоји онда значи да је човек способан, и вољан, да прими истину, али истина не постоји. У првом случају спасење лежи у једној речи: пропорција. У другом случају спасење за скептика је у једном вопросићу: како да ова лажна васиона, која је родила у нама способност и вољу за истином, није родила истину?
У одбрани своје философије скептик се позива на променљивост ствари. Јер он је склон да заборави, да ко види променљивост ствари, не види целину ствари, и да онај ко види целину ствари, види не промену но стабилност.
Дефиниција индивидуализма за скептика је: свемоћ индивидуе. Ове варљиве речи голицају ухо, и као речи још се и држе, но чим се огледају у примени, њихова супротна страна заклапа уста немилом.
Индивидуализам је рођен из страха једног пред многим. Страх је родио индивидуализам, индивидуализам је створио скептика, а скептик је родио јалову мисао о самоубиству. То је генеологија живота белих мољаца.
Зато ја и проповедам Свечовека, у коме се налази здравље, пуноћа и спасење свих људи и нељуди.
При овим речима Вран Гавран подиже свој глас. Па заврши овако:
Свечовек не тражи у себи оно што припада само њему но свима. Док сумњало куца на слепа, намалана врата, и пада у очај што се ова не отварају, Свечовек лако разликује слепа, намалана врата, која стоје ради украса, од правих врата, на која се улази и излази. Нити је пустиња у једном зрну песка, нити васиона у једном мозгу.
Гле, скепса је угао од седам степени, који је очајан што не може да смести круг у себе. И гле, угао од седам степени види све ствари рогљасте, боцкасте и досадне.
Кад затвори уста Вран Гавран, самоубица се насмеши и проговори:
– Заиста, те речи падају као свежи зраци у моју буђаву таму.
А Вран га загрли и заволи.
И беше ноћ, и беху звезде на небу.