РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
СУЗЕ И КОРАЛИ
 
Сунце се окреташе око нечега, земља се окреташе око сунца, ученик окреташе точак, а Вран Гавран окреташе лончарску иловачу.
Бујаше син крај мајке, бујаше радост у мајци. Гасаше се живот у сина, гасаше се светлост у мајци. Дрхтаху очи у сина, дрхтаху руке у мајке. Син мајци збогом шапташе, мајка му заклетву даваше: “Tвоје – те очи, сине, твоја – та зрака сунчана два, надгледат, надсјајит морају моје, трабанте своје.”
Ученик точком витлаше, а Вран тестије стилаше. Погледа Вран ученика и учини му се ружнији од његових тестија. Па да не би кушао богове, којих је много, много, између човека и Бога, Вран прекиде ћутање, којим се беше још дан раније закључао, и рече:
– Дете, нема зла самог по себи, као што нема кијавице саме по себи.
Сив грех праведника изгледа црњи од црног греха неправедника.
Кад проповедник чистоте упрља табане, сви се завидни заклињу, да су га видели каљужава до обрва.
Кад велможа удари прстеном, јачи бол задаје него кад малможа удари топузом.
Дете, вредност једнога дела и недела цени се, мери се, вредношћу делатеља.
Дете, страшилима ћеш расплашити чавке, а позом пријатеље.
Претензијом ћеш расрдити другове а насмејати врагове.
Срдитељи ће ти полупати лонце, а смејатељи ће их отровом напунити.
Не одговарај на срдњу ни на подсмех подсмехом, и лонци ће твоји бити чисти и на броју.
Ученик точак устави, Вран се на лево осврну, а мајка, мајка-та некаква о лонце посрну. Пројеца мајка, вековна бајка:
– Сузарник један имаш ли, висок а узак?
– Чудну ми робу тражиш, мајко незнана, Вран одврати. Сва иловача моја пуна је суза.
– Сузарник један, к’о папир танак, к’о свила гладак, висок а узак! Заклетву морам испунит. Син ми ка’ роса испари. Скоро ћеш лонце од њег правити. А очи његове ево, гле, које морају надгледат, надсјајит моје трабанте своје!
Завитла шегрт машину, замеси Гавран земљу чињену. Витлаше земља около сунца, ходаше сунце око нечега.
Кад прими мајка сузарник, ка’ папир танак, ка’ свила гладак, висок а узак – када га прими из руке Вранове, рукама дреши убрус везени, из њега вади синовља ока два, блистава но жалосна, и на дно посуде нежно их спушта; спусти па сузе поче ронити, ронити, ронити…
На белцу дани притицаху, на вранцу ноћи измицаху. ученик точак витлаше, а Гавран лонце круглаше. Ученик засја очима, и за мудрост Врана запроси:
– Од кога, мајсторе, сазнање нама? Изјутра шегрт запроси, у вече мајстор одзбори:
– Сазнање наше није измужено из сувог вимена материје, него органски слепљено са животом. Конструкција сазнања уткана је у конструкцију живота.
Ти сазнајеш не зато што ти сазнајеш него зато што Земља сазнаје, зато и ти сазнајеш.
Ти мислиш не зато што ти мислиш него зато што Земља мисли. Земља мисли, зато и ти мислиш.
Ти осећаш не зато што ти осећаш него зато што Земља осећа. Земља осећа, зато и ти осећаш.
Земља сазнаје, мисли и осећа не зато што Земља сазнаје, мисли и осећа, него што свет сазнаје, мисли и осећа. А свет сазнаје, мисли и осећа не зато што свет сазнаје, мисли и осећа, него зато што Брама сазнаје, мисли и осећа.
Ти се сећаш зато што се Земља сећа; и предвиђаш зато што Земља предвиђа; и провиђаш зато што земља види даље од тебе. А Земља се сећа, предвиђа и провиђа зато што се свет сећа, предвиђа и провиђа. Брама је пак биљурни дурбин, којим свет гледа уназад и унапред.
Дете, малена тела егзистирају и играју своју игру само на широким леђима великих тела. Малене душе егзистирају и трепере само зато што се сунчају на грудима једне велике душе. Земља је тело и душа, широка арена и сунчана пржина за наша цикадска тела и наше цикадске душе.
А једном Вран Гавран земљу копаше, а шегрт по земљи голоног играше, и земљу чињаше. Увече сива клисура тамом се превуче и пређе у сан пре планинских глава. Кретоше дома лончар и шегрт. Наједном у мраку две свећице загореше, покретна два жишка. А танак листић изнад жижака зацика, танак ка’ врвца, о којем жижци вишаху. Мајка то беше, слепа и луда, вођена очима ишчезлог сина. Сузила мајка, сузила дуго, – сузарник препун. Блистале очи сина, маглиле очи матере. Мајчине очи сад су угасле, угасле са мишљу заједно. А очи блиставе, што их је она родила, што њене надгледаше, надсјајише, сада јој беху вођа по тами. Сунце напред иђаше, а трабант за њим клецаше.
Вран Гавран напред хођаше, а шегрт за њим клецаше. Шегрт мајстора запроси:
– Како да речем онима, што души биће поричу?
Увече шегрт запроси, ујутру мајстор одзбори:
– Реци им дете, без срдње реци:
Бездушници, нема ли душе, чега су очи прозор, чега ли језик тумач?
Не може човек што не може Васељена. Може ли, питај?
– А Васељена не може замислити оно што не постоји.
Наша прича о стварима и квалитетима, што не постоје, може бити истинита само за једно место у простору и једно време у вечности.
Земља има уонолико више могућности него човек, уколико је Земља, телесно и духовно, пространија од човека. Васељена има уонолико више могућности него Земља, уколико је Васељена пространија него Земља.
Све комбинације наше маште, комбинације од сазнаних ствари и квалитета, не исцрпљују све ствари и квалитете ни нашег сазвездија, камо ли Васељене.
А кад се зима измаче Северу, и лето примаче с Југа, Вран Гавран сеђаше међу лонцима својим и одмараше се, јер беше празник. А ловци корала пролажаху за трг, па кад спазише Врана, свратише к њему и понудише своју робу.
А Вран им рече:
– Дај да се трампимо! Гробље за гробље. Корали су леш бившег живота, и моји лонци су леш бившег живота.
А кад свршише трампу ловци корала замолише Врана, да им напише нешто на лонцу. А он написа:
– Тешко телима, која за живота не послуже ни колико лонац. Блажена су пак тела, која и у смрти послуже, бар у облику лонца.
А кад им показа сузарнике, они га упиташе који је највећи сузарник у свету. Одговори Вран:
– Земља.