РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
СЕДМИ ДАН
 
Рађаху се коприве, рађаху се муве, а људи не могаху одолети навици подражавања, те се и они рађаху. Свадбоваху врбе, свадбоваху лисице, а људи шта ће? но – и они свадбоваху. Умираху планине, умираху долине, а људи – тамо-амо – и они умираху.
Вран Гавран се замори ходећи са рођења на свадбе, и са свадби на погребе. Па седе под планину Повлен да се одмори, а поглед свој спусти, заједно са сунцем на село Лелић где људи спокојно клецаху по неравнинама живота и спокојно се надаху одоцнелом добру.
Распињаше се Вран, да би од своје душе направио бездано језеро, да би у безданом језеру утопио сву жалост људи.
Рече му наоблачено небо:
– Ја спирам ту жалост вековима, и не могу да је сперем!
Рече му сунце:
– Ја сушим ту жалост вековима, и не могу да је исушим!
Рече му земља:
– Ја сахрањујем ту жалост вековима, и не могу да је сахраним!
Рече му ветар:
– Ја певам ту жалост вековима, и не могу да је опевам!
Саурлаше се вуци планински око Вран Гаврана, а шегрта Врановог страх успуза на врх једне јасике.
Рекоше вуци Гаврану:
– Сад си у нашој власти. Твоји претци убили су једног од наших предака. Ти можеш искупити свој живот, ако нам кажеш нешто што пси не знају, јер нам више досађују хвалисањем својом мудрошћу него зубима.
Вран се увуче сав у своју душу, где беше безопасно од вукова, па проговори:
– Ако ја и ви будемо потрзали хронике, шта су моји претци учинили вашим претцима и ваши мојим, историја никад неће моћи пребродити шесту ноћ, дугу као вечност, ни ући у седми дан, да се одмара с Богом.
Бејаше једна дуга улица, пола калдрмисана дрветом а пола гранитом. Па се погрди камена улица и поче презирати дрвену улицу. А дрвена улица је упита:
– Чиме се гордиш, несрећна сестро? Газе ли путници само по мени шапама, а по теби челом?
И ја вас питам, срдита децо, нису ли и људи и вуци само разнолика калдрма, преко које се превози исти терет судбине?
Једна велика топола омрзе магарца, што се сваки дан чешаше о њену кору.
– Ја не разумем, рече му топола, каква милост држи у животу тако једног ништавног створа, који не може да догледа ни прве гране моје?
– А шта ти видиш са твоје висине? упита је магарац.
– Видим врх од ове планине, коју ти не можеш ни до колена догледати.
А магарац се насмеја и рече:
– А ја видим ковачницу с оне стране планине, у којој сам служио три године као водоноша.
Пажљиво слушаху вуци, а шегрт Вранов не дисаше на јасици. Продужи Вран:
Једна чавка кљуваше зрео грозд, а грозд се гневно отимаше.
– Шта се отимаш? рече му чавка. Боље да те ја једем, него да се људи опијају тобом.
– Ти знаш да се људи опијају мноме, а не знаш, да ме и за причешће узимају.
Једна камила се одмараше у оази, кад проведоше коња оседлана и натоварена.
– Јадниче, рече му камила, како се даш оседлати?
Одговори јој коњ:
– Од куда да ми поставиш то питање баш ти, која си рођена са седлом?
Једна мајка дође на реку да пере рубље и спусти дете на алигатора, мислећи да је клада. А кад јој сусед рече, на какво је опасно место спустила дете, она паде у несвест од ужаса. Један факир поврати јој свест, и рече:
– Не знаш ли ти, да ми сви живимо на једном великом алигатору, и мислимо, да смо на мртвој клади?
Два оца свратише једном пророку, да им пророкује. Рече пророк једноме од њих:
– Стрелом ћеш прострелити свога сина. А другоме:
– Сином ћеш својим частити госте.
Не повероваше, насмејаше се, вратише се.
Дивљи вепар груну кроз двориште првога оца, зграби му сина и поједе. А отац запе стрелу и прострели вепра кроз стомак.
Син другога паде у воду и риба га прогута. А отац ухвати рибу, испече је и даде за вечеру онима, који беху дошли на даћу.
Срдита децо, кад год заријете зубе у врат јагњету, не заборавите, да сте их зарили у своје рођено месо.
Гле, сласт месу не даје месо но илузија, да је оно туђе. Перверзна крмача не једе своје прасе с оном слашћу, с којом га човек једе. Нити брат гледа на сестру очима, којима гледа на жену из трећега села. Од илузорне дистанције крви зависи апетит. Илузорна дистанција крви је мајка и весталка страсти. Ко је икад у глади осетио прохтев за своје рођено тело? О, самозаборавни, када ћете се сетити да нема тела, које није ваше рођено! О, гневни, кад ће вам сванути дан, да видите огањ, којим сте своју кућу посули! И крв коју сте својим зубима на себе излили! И похоту, с којом сте сами на себе хрлили!
Знате ли, где се зачиње рат, гневни ратници? На хоризонту наше визије о идентичности меса.
Знате ли, кад муж постаје блудник, и жена блудница? Кад открију своју идентичност.
Питајте лопова, – Што већа илузорна дистанција, то слађа крађа.
Појам о туђинству је бич, којим Луцифер тера своје стадо.
Кад се рашири откровење сестринства с краја у крај земље, блуд ће остати у каљужи историје, и освитак седмога дана заруменеће се осмехом. И лековит пољубац ће се спустити на нечисту рану. И Свечовек ће се пробудити из ноћне море.
Гле, браћо, Свечовек није једино идеал, но ужасна стварност, стварност шесте ноћи. А ја хоћу, да он буде стварност седмога дана, – о, јединог дана.
Гле човек је човеку постао апетит и глад. И што већма глад, већма апетит. Са гнушањем расте и глад.
Змија уједа свој реп, јер нема шта друго да уједе. Пси лају на вас, – пси на псе – јер немају на кога другог да лају до на себе. Сам своје срце гризе Свечовек, и слади се њиме, јер не зна да је његово. А кад сване седми дан, како ће се застидети, кад почне чупати своје зубе и своје нокте из свог рођеног срца! Са правим стидом доћи ће и прави бол.
Кад се опростише са вуковима, и ови увукоше свој кужни мирис у себе, Вран и његов шегрт пођоше по селу да продају лонце. Даваху лонце за шеницу. Па се деси, кад напунише неколико лонаца шеницом, они се спустише низ село Лелић воденици да самељу. Воденичар беше човек црн, но зваху га “Бељом”.
– Како да тебе зову “Бељом” кад си црн? упита га шегрт Вранов.
– Како да ти је то чудно? одговори воденичар са смехом. Дашто ми ти дашто, ко је лажнији кум стварима од човека?
Воденичар се час смејаше, час спаваше.
– Како можеш спавати у овој хуци, Бељо? упита опет шегрт.
Закикота се воденичар, па одзбори:
– Није ли наша планета воденица са већом хуком, па – слава забораву – ти мирно спаваш код своје куће.
– Како, Бељо, разговараш с помељарима у овој ларми од камења?
Опет закликта воденичар, и мучније му се беше уставити но воденичном камену. А кад се полу-устави, рече:
– Зато сам и навикао, да се смејем, да не бих разговарао. Јер смехом више дајем људима него што бих добио од њих разговором.
Мало-мало па шегрт опет одреши свој језик:
– Како решаваш своје спорове, Бељо, са суседним воденичарима, који одвраћају воду од твоје воденице и навраћају на своју?
– Овако, – одговори воденичар, и тако се затресе од смеха, да се шегрт уплаши, да се камење не устави и да жито не остане несамлевено. Па ућута. А воденичар заспа.
Шегрт простре две вреће крај ватре, једну за свога мајстора, другу за себе. Те легоше и они тобож спавати.
А добро Сунце гораше на другој страни планете, и осветљаваше пут псима и вуковима.