РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ
 
ДОЛЕ И ГОРЕ
 
Доле беше Марс, горе беше Венус, а посреди парадираше Адам-ева.
– Каква је твоја девиза, комшија?
– Снага. Протруби Марс.
Презриво зажмирка опет Мутноока, гледну горе и вапроси Венус:
– А твоја, коно?
– Лепота. Одвиолини Венус.
Мутноока зажмури и голицаше сама своју утробу мутним чувством супериорности. И кад је нико не питаше, она задобоша:
– А моја је девиза демократија!
– Демократија? суптилно се зачудише комшије у дуету. Шта ће то рећи или нерећи.
– Возрите на моја леђа и читајте, аналфабетни.
А на леђима Адамеве животнаја малаја с великими држаху конгрес, коме лисице председаваху. Наговорени од лисица паунови поднеше предлог, да и животиње требаху с угледом на људе да уведу демократију.
– Демократију? Шта ће то рећи или нерећи? Упиташе славуји, којима репови не даваху никакав престиж.
– То ће рећи, рекоше пауни, којима репови даваху надћурански престиж, – то ће рећи, да сви певамо једним истим гласом.
– Паунским или славујским? упиташе славуји, чији репови не беху никакав аргумент.
– Ћутите! закре-кру-какаше пауни, чији репови беху војска од аргумената за изговорену речицу.
– Демократија то ће рећи, упаде магарац у реч, да сви носимо једнак самар, и неће рећи, да ја носим три самара а Хис Лордсхип тигар ниједан.
– Има реч Хис Лордсхип, залаја најлајавији председник.
А тигар објасни своју тачку гледишта овим речима:
– Пошто нисам довољно верзиран у питању на дневном реду, ја ћу морати само узети од магарца једну лекцију о истом.
– На само?! јекну сав збор. Шта ће то рећи или нерећи? А тигар се удаљи са збора ураскорак звекећући зyбима.
Проговорише муве:
– Како је питање демократије питање једнакости гласова, и како се пауни и славуји не могу погодити, и како смо ми муве у већини, ми предлажемо да сви зујимо.
– Који ми? упиташе стршљени. Ви кухињске муве или ми стршљени?
– Наравно ми кухињске, ортодоксне муве. Ви сте само једна секта, ви стршљени.
Хијене рекоше:
– Како је питање демократије питање самара, то ми, неосамарени, предлажемо, да се корњаче расамаре, да би могле и оне сироте слободно ходити.
Чувши то и прозревши намеру предговорника, корњаче се нечујно извукоше с конгреса.
Овце узеше реч и објаснише, да питање демократије ништа друго није до питање кљунова. Рекоше то, кришом погледајући у орлове. И даље објаснише овце, да се њихов формалан предлог састоји у скресавању свих кљунова и увођењу њушки са меким зубима.
Сумирајући дуготрајну дискусију лисица предложи, и предлог би усвојен са великим броjем уздржавања од гласања, да све животиње остану свака при свом гласу, свака при свом самару, кљуну или њушци, но ипак да се демократија уведе у царство анимално.
После пет стотина година аналфабетни дует погледа опет на леђа Адамеве, виде сличан конгрес, и саслуша сличну логику. А Мутноока, заљубљена у самоголицање, добошаше, час на доле час на горе:
– Моја је девиза демократија!
А кад се громови окомише на планину Повлен и поцепаше јој велике, мале и мајушне букве, Вран Гавран заустави свој точак и обриса зној с чела. А два преплашена лица, као две маске жалости, стадоше пред Врана и саопштише, да куга помори много народа, доле у селу, – великог, малог и мајушног народа, доле у селу. А Вран Гавран плану, као сув храст запаљен од громова, па узвикну.
– Шта је с тобом, Адамево, звездо црна? Да нема и међу звездама, суседима твојим, вештица, које ти мозак испијају? Безумље се твоје, гле, одражава на свој деци твојој; на свима комбинацијама елемената твојих.
Ниси ли ти родила мајушне букве, и ниси ли ти наредила куги, да им исцеди очи?
Ах, како је много ноћи провео човек у сневању спасења, које очекиваше од земље! Како је много јутара хватао се грчевито за зраке сунчане: “О не растајте се од нас никад, ви свемоћне златне власи! Помозите земљи, да нам спасење донесе, сан наших ноћи, једини луч нашег мрака.”
Попео се човек до врха атмосфере земљине, но још се није попео до свести, да неће земља донети њему спасење но он земљи. Како ће Ад спасти оне, који се у њему кувају? Не може Ад пустити кишу и угасити огњену утробу своју. Одозго киша долази. Гле, становници Ада могу низвести кишу и угасити Ад. Но неће човек, нити надчовек, низвести Вишњу Росу, него Свечовек, Мезимац историје, раван Првенцу.
Демократија! веле крикуни и траже да виде један другом реп. А ја вам глагољу: докле ђаво ђаволу тражи реп, наћи ће га; и рогове – наћи ће их. Но кад ђаво ђаволу не трага за репом и роговима но гледа му у лице, пробудиће Логоса у њему, и ђаво ће намах изгубити и реп и рогове. Погледајте се очи у очи, ви колектори репова и рогова, и из очију ће вам испасти кључ за тајна врата Ада, за спасење од пожара.
Тако говораше Вран Гавран, распет између два разбојника: грома и куге. Но загушљиви ад окоми се на њега, као на свакога усудитеља, који се усуди, да покаже глумцима врата у случају пожара.
Клецаше Вран у врућици поред гробља журналиста, и виде диво за дивљење. Безбројни језици, провириваху из гробова и повијаху се као јесење лишће на ветру.
Довикну им Вран у врућици:
– Је ли то једини орган који надживљује ваше биће? Шта? Зар још желите да сејете речи?
– Не; цијукаху језици жалобно као ждрали који у магли студирају географију. Желимо, желимо да полижемо речене лажи.
– Заиста, ако то извршите, угојићете се.
А кад пролажаше поред гробља завојевача виде Вран ситногорицу од безбројних скелетних руку, где вире из гробова и у грчевима цик-цакају и звече, куцајући кост о кост.
– Шта? Још се вежбате за сечу, надчовечуљци? Викну Гавран у врућици.
Подиже се гробље у висину планине и опет лагано спусти. Толики беше уводни уздах мртвих у одговор.
– Не, простењаше, него желимо да изломимо све мачеве, које смо за сечу сковали.
А кад беше поред гробља блудних, Гавран се тресаше у леденој грозници. И виде Гавран једну малену воштаницу, што жутом светлошћу бељаше мрачни дом грешних. Као клобуци на кључалом језеру вираху очи по целом гробљу, и из очију капаше кап по кап, крупна кап по кап жутога гноја.
Кукурекну Вран:
– Шта, шта? као велите, нисте довољно за живота намирисали земљу гнојем?
– Не, одговорише, него смо осуђени да гној свих дана и ноћи нашег живота искапљемо на очи пре новог прогледања.
А један дан казне дуг је као хиљада година греха.
– Гној, гној, гној! дрекну Вран Гавран у грозници, и смрад од гноја полипски га стеже за груди и обори у несвест.
А рабаџије живота сву ноћ пролажаху поред гробља и не видеше ништа и не осетише ништа, но певаху песму, која не пробуди Врана.